NASTAVNIČKO
V
IJEĆE
BOGOSLOVIJE

UČENICI

PANOI

 

 

 

 

 



 

 

BESEDA NjEGOVOG PREOSVEŠTENSTVA
EPISKOPA DALMATINSKOG G.G. FOTIJA
NA SLAVI BOGOSLOVIJE SVETA TRI JERARHA
12. 02. 2008. god.

Vaša Preosveštenstva,
časni oci,
dragi učenici,
dragi gosti,
draga braćo i sestre,

Dozvolite mi da pozdravim naše goste, u svoje ime kao nadležni episkop dalmatinski i vršilac dužnosti rektora bogoslovije Sv. Tri Jerarha, u ime bratstva našeg manastira, u ime profesora i naših učenika i da vam čestitam svima današnji praznik, našu slavu Sv. Tri Jerarha.
Posebno želim da se zahvalim današnjim gostima, našim arhijerejima, prvenstveno vladici Hrizostomu žičkom, koji je načalstvovao na sv. liturgiji i koji nam je svojim dolaskom doneo blagoslov Sv. Arhijerejskog Sinoda i blagoslov svoje Eparhije žičke, blagoslov sv. Save i blagoslov sv. Simeona Mirotočivog. Radujemo se danas njegovom dolasku i što je, načalstvujući na sv. liturgiji, prineo Gospodu beskrvnu Žrtvu za sve i za sva, a nadamo se da će nas i svojom bogomudrom besedom poučiti.
Želim, takođe, da se zahvalim vladici Gerasimu gornjokarlovačkom, koji je ponikao u ovoj svetinji. Mi zajedno nosimo krst svedočenja Pravoslavlja u ovo raspeto vreme, pogotovu na ovim prostorima. Svi dobro znamo u kakvim mukama živimo, u kakvim smo mukama živeli i kakav sve još teret i podvizi stoje pred nama.
Želim da se zahvalim ovde prisutnim ocima igumanima iz raznih manastira, iz raznih eparhija, svima vama dragi gosti i draga braćo i sestre, koji ste danas došli u ovu svetinju, da budemo zajedno na sv. liturgiji i da se pričestimo Telom i Krvlju Gospoda našega i time doživimo punoću svoje vere.
Da se setimo primera jednog ruskog vladike u vreme svedočenja ruske Crkve i progona hrišćanstva od strane komunističkog terora. Tada je Crkva progonjena u Sibir, gde su mnogi episkopi i sveštenici prognani, pa i im je tamo i ostala večna kuća. Jednoga od vladika koji je tamo bio zatočen su pitali: ,,Pa, dobro šta vi pravoslavni radite u ovo vreme kataklizme, u ovo vreme stradanja? On je njima odgovorio: ,,Mi služimo sv. liturgiju.” Time je on, kako kažu bogomudri Oci, sve i najviše rekao - da Pravoslavlje kroz sv. liturgiju preobražava ovaj svet. Sv. liturgija od nas koji pristupamo ovoj Tajni čini nove, hristolike ljude, te nas smrtne, prolazne i zemaljske ljude čini Telom Hristovim i udovima jedan drugome. To je najdublja tajna sv. Liturgije.
Zato kažu naši Oci da uvek i na početku i na kraju treba govoriti o tajni liturgije, jer ćemo time razumeti šta je Crkva. Crkva nije samo zemaljska organizacija; Ona u sebi ne skriva samo narodno predanje i folklor; Ona je mnogo više od toga. Tako, kada dođemo na sv. liturgiju i čujemo reči: ,,Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha!”, mi već tada stupamo u zajednicu Carstva nebeskog i večnost, te u obliku ikone, postajemo pričasnici te večnosti - naravno, opet po svojim duhovnim silama i moćima. Kažu mnogi liturgičari i Oci, da kada bi mi svojim telesnim očima videli svu blagodat Božiju prisutnu na sv. liturgiji, svi bi popadali i ne bi mogli u punoći da učestvujemo u ovoj tajni. Isto kao što su učenici Hristovi popadali na zemlju na gori Tavorskoj, ne mogući videti Hristovu Božansku svetlost koja je prosijala iz Njegovog lica i Njegovog tela. Međutim, po ikonomiji spasenja, Bog je tako ustrojio da možemo da prisustvujemo na sv. liturgiji, upravo zato što su nam mnoge tajne liturgije skrivene. Neki kažu da je to nedostatak, ali mističnim očima gledano, to je prednost. Na taj način se nama nesavršenima daje mogućnost da pristupimo Bogu, te da na reči sveštenika: ,,Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite!”, pristupimo i pričestimo se iz životvornoga rebra Hristovog – sv. Putira. To smo mi, hvala Bogu, na ovoj sv. liturgiji i doživeli. Pričešćujući se na sv. liturgiji i naši bogoslovi se uče da je na prvom mestu sv. liturgija, koja je srce života Crkve, i da iz Nje izviru sve druge blagodatne reke, koje napajaju Crkvu Hristovu.
Danas smo se ovde sabrali povodom jednog divnog praznika – Sv. Tri Jerarha - slave naše bogoslovije. Ovaj praznik je ustanovljen u 11. veku, kada je u Carigradu nastala rasprava i podela među hrišćanima. Ovih rasprava i podela, na žalost, neprestano ima i one poput neke anomalije, ali i dokaza našeg nesavršenstva, prate život Crkve. U ono vreme jedni hrišćani su govorili da je od ove trojice jeraraha veći Vasilije Veliki, zbog svoga bogoslovlja i svoje liturgije; drugi su veličali sv. Jovana Zlatoustog, kao velikog propovednika i tumača reči Božije; a treći, pak, su veličali sv. Grigorija Bogoslova zbog njegovih bogoslovskih himni, uzvišenog i savršenog bogoslovlja. Međutim, Bog je ove rasprave i podele u narodu, rešio tako što je jedan episkop imao nebesko viđenje i otkriveno mu je da među ova tri svetitelja nema nikakve razlike, da imaju jednaku blagodat i da su oni jedno pred Bogom. U spomen toga čudesnog događaja i viđenja, ustanovljen je ovaj praznik sv. Tri Jerarha, čija je suštinska poruka da se unutar Crkve prevazilaze sve podele. Crkva nikada ne blagosilja nikakve podele; Njeni članovi su svi ljudi i mogu biti pripadnici raznih partija, raznih udruženja, raznih pokreta. Ukoliko te podele i postoje, one se upravo kroz sv. liturgiju prevazilaze, jer tada ulazimo u zajednicu Carstva Nebeskoga, u zajednicu večnu. Sv. Oci kažu da ukoliko bi mogli sada da sagledamo večni život, ništa drugo ne bismo videli osim sv. liturgije koja se služi. Zato je onaj koji načalstvuje na liturgiji – blagodatni Hristos, a oko Njega sabrano sveštenstvo, ćakoni i narod - to je punoća Crkve Božije. To je onaj blagoslov i bogatstvo, braćo i sestre, koje čuvamo kao bescen biser u našem Pravoslavlju i koje neprestano treba da otkrivamo.
Želim još jednom da se zahvalim vladici Hrizostomu žičkom koji je danas odslužio jednu svečanu liturgiju, sa molitvama, sa blagoslovima, kako bi se otkrila punoća naše liturgije. Sv. liturgija je u mnogim svojim delovima skrivena, ali je i tajna koja se otkriva, u kojoj želimo svi da učestvujemo. To je naročito značajno za naše bogoslove, da se pouče sv. liturgiji, koja je temelj svega drugoga što imamo u našoj Crkvi.
Zahvaljujem svima, braćo i sestre, koji ste došli i koji dolazite ovde u ovu našu svetinju i želim da se osećamo prijatno u manastiru Krki, koji je duhovni centar Pravoslavlja u Dalmaciji. Ako bez liturgije ne razumemo šta je Crkva, tako mi u Dalmaciji, slobodno možemo reći, da bez manastira Krke, nema ni nas. Ovaj manastir i bogoslovija, hvala Bogu, opstaju u jednoj simfoniji i već daju rezultate. Već imamo učenike na studijama u Moskvi, u Atini, Petrogradu; oni već pronose ime ove bogoslovije i naše mučeništvo, a verujem da će ti učenici sutra doći ovde i postati, ako Bog da, sveštenici ili monasi u nekim manastirima i preuzeti svoje obaveze i blagoslov koji im Crkva da.
Zahvaljujem svima i daj Bože da se uvek ovde ovako okupljamo u miru i radosti duhovnoj.
Vladiko blagoslovite!

BESEDA EPISKOPA ŽIČKOG
G.G. HRIZOSTOMA

Vaše Preosveštenstvo, domaćine, vladiko dalmatinski Fotije,
Preosvećeni vladiko gornjokarlovački G. Gerasime,
Braćo sveštenoslužitelji,
Učenici bogoslovske škole Sv. Tri Jerarha,
Braćo i sestre,

Već je mnogo toga vladika vama izneo, suštinu današnjeg praznika i suštinu našeg dolaska ovde. Želim da vam svima od sveg srca zablagodarim što smo se danas videli na ovoj božanstvenoj liturgiji; da vam prenesem pozdrave i podršku Sv. Arhijerejskog Sinoda srpske Crkve, kao i blagoslove naših svetinja Žiče, Studenice i drugih manastira koji krase Našu žičku Eparhiju.
Posebno nas je obasjala radost kada smo videli mlade učenike ove bogoslovije koji su pošli na put jenavđelski, put Gospodnji, da se uče kako se propoveda sv. Jevanđelje, da se uče pre svega da žive i ispunjavaju, pa tek onda da druge nauče. Najpre se uči vera u Boga u domu roditeljskom. To je najbolja škola i što ponesemo iz roditeljskoga doma, to uvek nekako kao da nam je stožer u našem životu; sve ostalo samo nadograđujemo, a to je stožer oko koga nadograđujemo.
Kada je već pomenuo vladika Fotije sv. Liturgiju, danas se praznuju trojica jerarha, vaseljenski učitelji – Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti. Sva trojica su napisala svoju liturgiju: Vasilije Veliki je napisao znamo koju liturgiju, sv. Jovan Zlatousti je napisao Liturgiju koju svakodnevno služimo, a sv. Grigorije Bogoslov je napisao jednu liturgiju, koja se nikada ne služi, ali je ipak uzeta jedna molitva koja je pričisljena molitvama liturgije sv. Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog, a to je molitva Niko nije dostojan onaj koji je opterećen telesnim strastima. Na završetku te molitve je upravo prikazana ikonomija spasenja Spasitelja našeg Isusa Hrista, Njegov dolazak i suština Liturgije. Šta on hoće da kaže? Hoće da kaže da je sveštenoslužitelj koji služi liturgiju u ulozi Hrista, koji sam prinosi Žrtvu. Žrtva se prinosi Svetoj Trojici, a obraća se Ocu nebeskome. Znači Hristos prinosi žrtvu Ocu i Duhu Svetome. Sve ovo je iz molitve sv. Grigorija Bogoslova.
Ova tri jerarha su svojim bogonadahnutim umom pisala božanske tekstove liturgija. A da ne zaboravimo i to da je sv. liturgija upravo i sud svetu. Mi živimo u svakoj generaciji, napajamo se sa božanskog izvora Crkve Hristove: Sv. Pisma i sv. Otaca, ali često puta zaboravljamo i kad dođemo na sv. liturgiju šta ona tačno hoće da kaže nama. U njoj se iznosi život Hristov počevši od rođenja, Njegovog života, Njegove osude, stradanja, Njegovog pogrebenja, Njegovog vaskrsenja, Njegovog vaznesenja i Drugog dolaska i silaska Sv. Duha. Sve to nam liturgija predstavlja i objašnjava. Hristos je Sam rekao pred Svoje stradanje: Sada je došao sud svetu. I svaka liturgija je sud svetu. Na liturgiji se kaže Evo šta je Hristos učinio za nas, da nas spase i privede Ocu nebeskome, da nas u Carstvo nebesko uvede, evo šta je učinio onaj koji veruje spasiće se, a onaj koji ne bude verovao, biće osuđen.
Kako sebe osuđujemo, a kako sebe spasavamo kroz liturgiju? Kada Hristos kaže: Uzmite jedite ovo je telo moje!, i kaže: Uzmite i pijte ovo je krv moja iz čaše! Svaki pričasnik koji želi i koji sebe smatra Hristovim, dolazi i jede i pije sa te Trpeze Gospodnje, a onaj koji odlazi, otuđuje se, sam sebe osuđuje, jer sam tako želi. Kada dolazimo, braćo i sestre, u crkvu, možda nekada i nesvesno dođemo, ali i tada kada nesvesno dođemo, možemo naći spasenje. Kao što od Četrdesetorice mučenika jedan nije mogao da izdrži u mukama, pa je napustio, a onaj koji je bio stražar, pa kada je video da četrdeset venaca silazi, on je sišao u jezero i za kratko vreme dobio je venac života. Tako i mi nekad ne znajući dođemo u crkvu, ali možda nas dirnu tekstovi i pojanje sv. bogosluženja, te još i ako se pričestimo, za kratko vreme čovek može da se preobrazi i zadobije venac života.
Znamo jednog našeg sveštenoslužitelja koji je otišao u inostranstvo. Kao ateista otišao je da studira i prolazeći ulicama Pariza, prošao pored ruske crkve i privuklo ga je pojanje u crkvi. Ušao je, čuo je besedu i preumio se. Posle je postao sveštenoslužitelj. Gospod, dakle, baca mreže kroz svo vreme u kome živimo. Kao što ribar baca mreže i ne zna koja će se riba uloviti i koja neće, i sve ribe ne može da ulovi, ali ona riba koja se ulovi, izvuče se i dođe tamo gde gospodar želi. Tako i Hristos, preko svojih apostola, preko Svojih naslednika jerarha i sveštenoslužitelja, neprestano baca mrežu u ovom životnome moru i onaj ko se ulovi u tu mrežu, doći će kod Hrista Spasitelja svoga.
Želim, braćo, učenicima bogoslovije, pošto su pošli da izučavaju nauku, a nauka je upravo i delo Božije, neka budu strpljivi, neka izuče dobro Pisma, neka idu dalje na studije, neka uče sve više i više, jer će samo tako moći da pomognu Crkvi svojoj, a najviše ovom našem napaćenom narodu, da može da se snađe i u teškim vremenima, a za našu Crkvu su uvek teška vremena.
Pogledajmo istoriju Crkve. Jedan je Grk u svoje vreme rekao, da istoriju Crkve može da čita samo izuzetno pobožan čovek, da se ne bi možda sablaznio. Šta sve nije prošlo, kakve nevolje sve Crkva nije imala, još manje spoljašnje, a više unutrašnje. A treba u tom čamcu, koji se često puta ljulja, da se snađemo i ne dobijemo vrtoglavicu, da se snađemo i da nađemo pravi put.
Ovaj naš život, braćo i sestre, ništa drugo i nije, nego jedna arena gde se neprestano borba bije, na smrt ili na život, pa ko ostane živ – ostane, a ko pogine – pogine. Tako je bilo od početka Crkve, ništa neće biti drugačije ni dok Hristos ponovo ne dođe. A kada Hristos dođe, On će nam se pokazati Sam. Još nas je opomenuo Hristos da će se pre Njegovog dolaska pojaviti mnogi lažni hristosi, ali njima ne treba da verujemo. Kako da mi poznamo pravog Hrista? I tome nas uči sv. liturgija. On će se pojaviti sa ranama; pokazaće Svoje rane na rukama, nogama, na rebru. To je znak Njegovog stradanja i to je znak po kome ćemo Njega prepoznati. Ako budemo neprestano u Crkvi, kao u Nojevoj lađi, nikada nećemo zalutati. Tom putu su nas učili i tu nauku su tako jasno propovedali sv. Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti.
Da njihovim molitvama, braćo i sestre, i mi spaseni budemo! Da se oni mole za nas i za učilište ovo i za ovaj manastir i za sve vas koji živite ovde, iako u teškim uslovima, ali nikada uslovi nisu toliko teški da gori ne mogu da budu. Pa, bar, budimo blagodarni Bogu kao što je i sv. Jovan Zlatousti kada je pre svoga izdisaja rekao: ,,Neka je slava Bogu za sve!”
Tim rečima, braćo i sestre, preosvećene vladike, sveštenoslužitelji, učenici bogoslovije želim da čestitam današnju slavu i današnji dan, kao i svaki drugi Božiji dan, pogotovu onda kada smo služili sv. liturgiju i kada smo se pričestili. Onda za nas u takvom danu nema veće radosti.

Hvala vam svima i Bog vas blagoslovio!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio