АПЕЛ


 

 

 

 

ЊЕГОВО  ПРЕОСВЕШТЕНСТВО 
ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ

МАНАСТИРИ

АРХИЈЕРЕЈСКА НАМЈЕСНИШТВА

Архијерејско намјесништво сплитско
Архијерејско намјесништво шибенско
Архијерејско намјесништво книнско
Архијерејско намјесништво бенковачко

 

 

 

ПОЧЕЦИ ХРИШЋАНСТВА У ДАЛМАЦИЈИ


Црква
Христова у Далмацији почиње у апостолско доба, дакле већ у првом хришћанском вијеку.

Ап. Павла ученик, Тит, основао је далматинску цркву и био је први епископ те цркве. Проповјед Титова у Далмацији била је по наредби ап. Павла. О томе сведочи сам Павле у својој Другој Посланици Тимотеју (4,10). А то исто казују и неколики стари црквени писци. Теодорит, наводећи ријечи Павлове, да је Крискент пошао у Галатију, а Тит у Далмацију, каже, како су ова двојица слободни од онога укора, што је Павле исказао за Димаса, који га је оставио, јер га ови послушаше и пођоше да проповједају, први у Галатију, а други у Далмацију. Евсевије у својој историји цркве пише, да је Павле послао Крискента у Галатију, а Тита у Далмацију ради тога, да онај управља оном провинцијом, а овај овом. О томе говори и Јероним у тумачењу поменуте Павлове Посланице.

Спомиње и Метафраст проповјед Титову у Далмацији по Павловој наредби. Ту се наводи, како је апостол  Првозвани Андреј прошао кроз Далмацију за вријеме Титово, пошто је већ основао био цркву у Византији и поставио ту првог епископа Стахија. О Титовој проповједи у Далмацији говори и епископ Кончаревић.

Титова је дјелатност у Далмацији трајала од 55. до 61. године, и по плодовима је била богата. Титу, у правоме смислу, припада име апостол Далмације. Наредбу свог учитеља Тит је тако успјешно у Далмацији извршио, да кад је имао да остави Далмацију и да прими управу критске цркве, Далмација је била увелико хришћанска не само, него је у њој била тада уређена и обласна црква, којој је Тит био први епископ. Главно је сједиште своје Тит имао у тадашњем главном граду Далмације Солину, и од туда је он полазио на апостолски свој рад у околна мјеста, а од туда је он и управљао, као епископ, далматинском црквом. У Солину, као важном трговачком мјесту, постојала је од ранијег времена и јеврејска синагога. Предање каже, да је проповјед Титова обратила у хришћанство и неколико солинских Јевреја, и да је у Солину постојао засебни хришћански храм, у коме се Тит са новообраћенима Богу молио и да је у том храму, као послије у Криту, постављао презвитере за Далмацију.

Благодарећи овој Титовој дјелатности у Далмацији, коју је он обратио у хришћанску вјеру по наредби апостола Павла, далматинска црква ушла је у број апостолских цркава, и пуним се правом зове апостолском црквом.

Послије Титова одласка из Далмације, и да нова далматинска црква не остане без свог пастира, ап. Павле послао је у Далмацију другог ученика свога, Ермија, да Титово мјесто заузме, и да ту продужи службу апостола и епископа. Шест је година и Ермије управљао далматинском црквом, до 68. године. У агиографијама источне цркве хвали се дјелатност Ермијева у Далмацији, који да је достојан Павлов ученик и Титов наследник био, и да је далматинском црквом управљао онако свето и плодоносно, као и Тит. Православна црква прењела је то у односну службу св. Ермија, те га и данас прославља као најсјајније свјетлило све Далмације, у којој је као јарко сунце ширио многобројне зраке, и вршећи своју свету службу привео је људске духове из мрака у свјетлост. Врло је значајна ова похвала источне цркве св. Ермију, као далматинском епископу и апостолу, јер показује, колико је та црква сматрала својом Далмацију и колико је старања водила, да се она испуни јеванђељском свјетлошћу. И тиме је ово значајније, што сви латински писци, који говоре о Ермију и његовој апостолској и епископској дјелатности у Далмацији, заснивају се на подацима источне цркве. Новији латински писци, које неколико Фарлати спомиње, једногласно потврђују епископство Ермијево у Далмацији.

За вријеме Ермијева апостолата и епископата у Далмацији, посјетио је Далмацију и сам ап. Павле. У својој Посланици Римљанима (15,19) ап. Павле пише, да је од Јерусалима и наоколо све до Илирика напунио јеванђељем Христовим. О тој проповједи Павловој у Илирику спомиње и Јероним Стридонски у писму своме Маркели. Свједочи о томе и Григорије Нисенски у бесједи својој о првомученику и архиђакону Стефану. А да је Далмација састављала важни дио старога Илирика, познато је. О Павловој проповједи у Далмацији постоји живо предање код Далматинаца и данас.

То предање казује да је ап. Павле идући са истока у Рим прошао путем, који је водио покрај старога чувенога римскога града Бурнум (близу данашњих Кистања), и да се ту зауставио код ријеке Титиус (данашње Крке) и проповиједао Христову науку. Предање ово означава и мјесто, гдје се Павле зауставио, а то је код данашњег православног свето-арханђелског манастира на Крци. Први је записао ово предање у
XVII вијеку познати далматински историчар Ј. Луције, који пише, да је познавао један стари епиграф на словенском језику урезан на дасци, који се чувао у поменутом манастиру и свједочио о боравку ап. Павла у Далмацији. Писац XVIII вијека фратар Г. Вињалић у својој историји Далмације пише: Рукописна једна историја без имена пишчева спомиње, да су у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили се написани дотични стихови на словенском језику у спомен борављења у том мјесту ап. Павла. Ово је Вињалић забележио ка години 65. послије Христовог рођења, те би се по томе знала и година, кад је ап. Павле био у Далмацији и проповједао, а то би било за вријеме, кад је Ермије био епископ Далмације. Ово предање о Павловом боравку и проповједи у Далмацији забележили су и други писци, који су се бавили историјом далматинске цркве, као Алб Фортис и Енгел. Задарски прецозит, данас већ покојни К. Бјанки, говорећи о постанку далматинске цркве, допуњава то предање и пише: У цркви светоарханђелског манастира постојала је до краја XVIII вијека прастара слика, која је приказивала апостола народа св. Павла гдје проповједа Јеванђеље Далматинцима, и на тој су слици били односни натписи и видјели су се Далматинци у њиховој народној ношњи. Нажалост, не постоји више у манастиру Крци ни онај епиграф кога спомиње Луције, ни она слика, за коју говори Бјанки. У сваком случају врло је важно ово предање, које се за толико вијекова могло живо одржати, и које у главноме потврђује оно, што егзегети и историчари пишу о Павловој проповједи у Далмацији, и што потврђује далматинској цркви апостолски карактер.

Док је Ермије у Далмацији као епископ дјеловао, посјетио је Далмацију и јеванђелист Лука. Свједочи о томе Епифаније у својој историји јереси, гдје каже, да је Луки повјерено било, да проповједа Јеванђеље у разним провинцијама, а између осталих и у Далмацији. Колико се времена Лука задржао у Далмацији није познато, као што није познато, ни колико је времена боравио у Далмацији Павле.

Послије Ермија, спомињу као далматинског епископа, Домна антиохијског. По ономе што смо до сада рекли, Домн овај био је трећи далматински епископ: први Тит, други Ермије и трећи Домн. Међутим већина латинских писаца сматрају Домна првим сталним епископом, а Тит и Ермије да су били само епископи регионарии, и да је Домна поставио за епископа апостол Петар 68. године, те га послао у Солин гдје је Домн у својству архиепископа управљао далматинском црквом све до 107. године, када је мученички свршио свој живот. Најстарији озбиљнији писац, који о томе говори, то је сплитски архиђакон Тома из
XIII вијека. Пише: На мјесто његово (Титово) блажени Петар, апостолски књаз, послао је у Далмацију једног свог ученика по имену Домна, по народности Сиријца, а по роду Антиохијца, да проповједа ријеч живота далматинском народу, као што је то Тит започео био. А блажени је Петар тако установио био, да буду постављени хришћански првосвештеници у дотичним градовима свијета на онај начин, као што је то у старина установљено било код незнабожаца, те у оним градовима, у којима су били незнабожачки предстојници, који се зваху протофламини, наредио је да се поставе епископи, а у главним градовима дотичних провинција, гдје су били архифламини, да се поставе архиепископи. Таквим је начином за земље дуж Јадранског мора одредио три првосвештеника: Аполинарија за Равену, главни град Емилије, јеванђелиста Марка за Аквилеју, главно мјесто Млетачке и Истре, и Домна за Солин, главно мјесто Далмације и Хрватске. У Солину је Домн за дуго проповиједао, многе је у својој провинцији обратио из незнабоштва, ту је не малу цркву Христову основао и ту је најпослије мученички свршио свој живот. И од овога првенства апостолскога достојанства сви Домнови наследници имају архиепископску част од апостолскога пријестола. Ово исто одприлике налазимо да је казано и у XII вијеку, када је по наредби сплитског архибискупа Лаврентија написао житије Домново Адам паришки. А све то, као да је написано било још у В вијеку у житију Климента Римског, које је саставио солински епископ Есихије на основу једног, по Фарлатовом мишљењу, Домновог писма, које је изгубљено. На основу овога и другога још Фарлати је у предугом делу своје књиге, посвећеном Домну, гледао и свакако настојао да докаже, да је Домн био први солински епископ, и да га је за епископа поставио и у Далмацију послао ап. Петар. Овако вјерује и данас већина римокатоличких Далматинаца, - и против тог веровања не би се имало шта рећи, кад би се узело да оно служи на потхрањивање у народу побожних осећања.

Не дирајући у те осјећаје, мора се ипак казати, да не одговара историјској истини, да је Домн био први далматински епископ. О томе нема историјског доказа, него све оно, што су казали и архиђакон Тома, и онај Адам паришки, заснива се на неком предању, које, као што је у новије вријеме доказано, није историјски оправдано. Нагађање Фарлатово, да је мож
да постојало какво Домново писмо, којим би се ствар разјаснила, то нагађање не значи ништа, јер нема никакве основе. У западним мартирологијама, каквих Фарлати четрнаест наводи, нигдје није казано, да је Домно био први епископ солински, него се ту просто спомиње један епископ Домнион, а не Домн, који је пострадао у Солину са неколицином хришћанских војника. Од писаца који се наводе да су казали, да је Домн био први далматински епископ, најстарији би био поменути солински епископ Есихије, и то у житију Климента, које је овај епископ написао био. Али данас је доказано, да такво житије Есихије није написао, и да је све оно о Домновом епископствовању у Солину крајем I и у почетку II вијека измишљено много касније. Доказано је наиме, да никакав епископ Домн није постојао у Солину у оно доба, него да је крајем III вијека био један епископ, који се звао Домн, и који је за време Диоклецијановог гоњења мученички свршио свој живот. Овога Домна пренијели су на два вијека раније, и у житију његовом додали су, да га је ап. Петар послао у Солин за епископа, и да је он био први солински епископ. Открио је ово први пут прије 150 година један ученик Далматинац, против кога је у своје време Фарлати устао био. Данас пак научним аргументима то су опет истакли каноник Фр. Булић и боландист Ип. Делехаје. Ми мислимо да дотични, који је измислио посао о оном првом епископу солинском Домну, ставио је ону легенду у перо Есихија с тога, што је тај Есихије први солински епископ, за кога се доста поуздано зна и ради његових односа са Римом. Овај епископ Есихије много је радио и настојао, да подигне значај своје катедре, и он је био први, који се показао као далматински архиепископ и митрополит. Ово звање и право признао је Есихију римски патријарх Зосим, коме је он ради овога у свему угађао. Згодно је дакле било истаћи, да је овај Есихије написао хвалу првом по значају римском епископу, Клименту, и доследно катедри римској, на којој је тада био Зосим, и да је, ради увећања значаја своје катедре, установу исте катедре ставио у везу са катедром римском, те постанак те своје катедре приписао једном ученику ап. Петра, чијим се Зосим сматрао наследником, а не Титовим, учеником ап. Павла, који је тада већ у очима Рима морао бити нижи од ап. Петра, и од подређеног значаја у Васељенској цркви. Овом нашем мишљењу и сумњама истакнутим од оног старије ученог западњака, исто и тврдњи поменутих латинских писаца, да је онај Домн солински епископ I вијека измишљена личност, стоји у супротности ономе, што је написао о Домну архиђакон Тома, врло озбиљни и савјесни писац. Али и ово је разјаснио поменути боландист. Ауторитетом, који нико не може порећи боландистима, казује он, како је Тома на добру вјеру био заведен у блудњу, и како по племенитости срца свога он није могао ни помислити, да ће се моћи неистина говорити о таквом деликатном предмету, какав је овај, и онда пише: Житије Домново у првобитном свом облику односи се у свим потанкостима добу Диоклецијанових гоњења (299. г.). када је оно написано, ми нисмо у стању да се тачно опредјелимо; али у сваком случају то је морало бити, кад је солинска црква почела гајити, као и друге околне цркве, амбициозне идеје да су апостолског поријекла. А да се то постигне, требало је наћи какав постојећи докуменат и удесити га тако, да казује оно што је тада требало. Ради тога узето је житије Домна из III вијека, да оно буде предметом те побожне лажи. И тада већ, познати мученик, главни патрон сплитски, није могао бити у очима народа, него први епископ солински; а пошто постанак солинске катедре пада у апостолско доба, то су ставили у везу овога Домна са ап. Петром. Ово је суд боландиста, и даљега спора већ, ми мислимо, бити не може.

Није дакле онај Домн, кога Фарлати са осталима сматрају првим солинским епископом, ни постојао у доба ап. Петра; а кад није постојао, онда је само басна, или као што каже онај боландист побожна лаж, да је ап. Петар поставио између својих ученика једнога за епископа солинског, и
да је тај епископ, који би се звао био Домн, био у Солину од 68. до 107. године, да је он за то вријеме проповиједао у далматинској цркви и њом управљао, да је многе незнабошце јавно у ријеци Јадру, или Солину за више година крстио, да је саградио величанствену цркву у граду Солину у част  Пресвете Богородице, и ту да је рукополагао презвитере и ђаконе, да је држао јавне богословске и философске диспуте итд., као што то напомињу житија и као што то надуго и нашироко Фарлати описује. Гледајући на ствари као што јесу, и судећи о стању цркве у Далмацији онако, како се мора уопште судити о томе стању и у свим осталим провинцијама римске царевине у доба, када су бјеснила гоњења, нама је довољно што можемо констатовати као историјску истину да је Павлов ученик Тит, био први просвјетитељ и епископ Далмације, да је успјешна била у Далмација апостолска дјелатност Титова, исто као и наследника му Ермија, и према томе да је наша Далмација ушла у број обласних хришћанских цркава још у првом хришћанском вијеку, и да је тада већ хришћанска вјера ухватила у њој дубоки корјен.

До Марина, који је био епископ солински, почињући од 316. године, и о коме се поуздано зна, да је тада заузео солинску катедру и затим за 12 година управљао далматинском црквом о осталим епископима, којих Фарлати броји 22, почињући од оног измишљеног Домна, зна се врло мало, или ништа. Не зна се тачно ни кад је који од њих епископовао, осим Домна, или Домнијона, који је умро 299. године, а кога Фарлати и не спомиње између солинских епископа првих вијекова, јер га је са именом Домна пренео из III у I вијек и приказао га, као првог далматинског епископа. За остале епископе којима је Фарлати посветио трећину првога тома свога Ill
yricum sacrum, није знао није знао ни исти Фарлати шта позитивно да каже. Првим наследницима онога Домна, Кајану и Симфоријану, он не зна заправо ни имена, јер први као да се звао Газан и Гарган, а други Симферије. За слиједећа два Есихија каже да не зна, да ли су то били баш двојица, или је само један био. За Венанција казује, да је био свет, али да се и о њему ништа више не говори у каталозима, као ни о осморици Венанцијевих наследника, који као да су били од 155. до 207., а о осталима све до Марина каже, да осим имена, друго ништа није о њима забележено.

Кад је то тако, а тако јест и никако другачије, онда нам је довољно знати из овога периода далматинске цркве, да је она постала у апостолско доба и да су јој први просвјетитељи били два ученика ап. Павла, Тит и Ермије, да су најпре Тит, а за њим Ермије били у Далмацији епископи, да се тада међу Далматинцима учврстила хришћанска вјера и да је тада положен темељ и црквеној јерархији, која је послије њих непрекидно трајала кроз сва потоња времена. Какво је пак било у појединостима стање цркве у Далмацији послије Ермијева епископства и за вријеме док су трајала гоњења, који су редом и поименице били у њој епископи за то ври
јеме и каква је била дјелатност таквих епископа, о томе и другом сличном не може се за сада још са поузданошћу говорити и писати. Живот је црквени текао тада у Далмацији онако, како је то уопште могло бити усред гоњења, и какав је он тада био у свима осталим обласним црквама римске царевине.

Из књиге
Православна Далмација

епископа Никодима Милаша

 



ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ Г.Г. ФОТИЈЕ СА СВЕШТЕНСТВОМ И МОНАШТВОМ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ
МАНАСТИР
КРКА
19.
март 2008. г.
 


 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio