INTERVJU EPISKOPA DALMATINSKOG G. FOTIJA
(4. OKTOBAR 2002. U ŠIBENIKU)

1. Kada ste postali episkop?
Za episkopa sam izabran na redovnom zasedanju Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, u maju 1999 godine. Pre izbora sam bio sveštenomonah u manastiru Kovilju u Bačkoj eparhiji, i profesor u bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima gde sam predavao Novi Zavet. U to vreme sam se upoznao sa velikim podvigom Crkve, a to je obrazovanje mladih bogoslova - koje je blagodat Božija prizvala da sutra budu pastiri Pravoslavne Crkve. Eto, po Promislu se desilo da sam sada u Dalmatinskoj eparhiji rektor bogoslovije Sveta Tri Jerarha, koja postoji pri duhovnom centru eparhije Dalmatinske - manastiru Krki. Ova škola je jedna od najstarijih prosvetnih ustanova Srpske Pravoslavne Crkve, jer je osnovana daleke 1615. godine.

2. Kada ste tačno došli u Hrvatsku?
U Hrvatsku sam došao pre skoro tri godine. Naime, moje ustoličenje za episkopa dalmatinskog je bilo 31./18. oktobra, na praznik sv. apostola Luke i sv. Petra Cetinjskog. U Dalmaciji sam zatekao, za nas pravoslavne, moglo bi se reći, apokaliptičku pustoš. Kada to kažem, mislim na sveopštu tragediju koja se desila na prostorima Dalmacije, posle završetka rata 1995 godine. Ta tragedija je bila sveopšta, jer je donela mnogostruko stradanje Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi - kako njenim verskim objektima tako i našem srpskom narodu i njihovim domovima. Sada ne želim da govorim kako i zašto je došlo do toga, ali je to stanje koje sam kao episkop zatekao.

3. U koliko crkava se sada služi, a u koliko se služilo pre rata i koliko ih je onda bilo?
U Dalmatinskoj eparhiji imamo sedamdeset i dve crkve i tri manastira, koji su skoro svi, u većoj ili manjoj meri, stradali u tragičnom ratu, koji je bio na ovim prostorima do 1995. godine. Četrnaest crkava je, može se reći, potpuno srušeno. U ostalim crkvama moguće je da se služi, s tim što treba naglasiti da samo one crkve koje su u velikim centrima imaju sve što je potrebno za bogosluženje. Ostale crkve, koje spolja nisu porušene, opustošene su. U njima ne postoje bogoslužbene utvari, svešteničke odežde i bogoslužbene knjige potrebne za služenje sv. Liturgije. Iz mnogih crkava su odnesene ikone sa ikonostasa, mnoge vredne knjige, dokumenti i arhiva, koja se u njima čuvala. Slično stanje je bilo i u manastirima Dalmatinske eparhije, koji su iz 14. veka. To su: manastir Krka, manastir Krupa i manastir Dragović. Svi su oni pretrpeli ovo zajedničko stradanje s tim što su, Bogu hvala, manastiri Krka i Krupa u dovoljnoj meri obnovljeni, najviše zalaganjem monaha, koji u njima trenutno žive. Manastir Dragović je, međutim, još uvek pust i u njemu, na žalost, ne postoje nikakvi preduslovi za život monaha. Pre 1995. godine u Dalmaciji je bilo šezdeset parohija i četrdeset i devet sveštenika. Posle 1995. godine nijedan svešetnik nije ostao u Dalmatinskoj eparhiji već su svi izbegli zajedno sa najvećim delom srpskog pravoslavnog naroda sa ovih prostora. Tek posle dve godine, krajem 1996. godine, dolazi prvi sveštenik prota Ilija Karajović iz Osijeka, grada u Slavoniji. I tako je počela obnova crkvenog i duhovnog života u Dalmaciji. Sada, hvala Bogu, imamo dvanaest sveštenika, i tri sveštenomonaha, i pet sestara iskušenica. Svi oni, zajedno sa mnom, nose krst svedočenja Srpske Pravoslavne Crkve i stradalnoga srpskog pravoslavnog naroda na ovim prostorima.

4. Koliko manastira ima i kako monasi u njima sada žive?
Već sam rekao da u Dalmatinskoj eparhiji imamo tri manastira iz 14 veka. Manastir Krupa iz 1317. godine, manastir Krka iz 1345. godine, i manastir Dragović iz 1395. godine. Ovi manastiri su bili i ostali duhovni centri naše eparhije, i kroz čitavu istoriju su doprinosili očuvanju pravoslavne duhovnosti i kulture našeg naroda na ovim prostorima. Najpoznatiji je, svakako, manastir Krka, možda i, zbog toga što je pri ovom manastiru osnovna pravoslavna bogoslovska škola već davne 1615. godine. Iz nje su izašli mnogi bogoslovi i pastiri Srpske Pravoslavne Crkve, ali i mnogi drugi pravoslavni Srbi, značajni za istoriju i kulturu pravoslavnog naroda u Dalmaciji. Trenutno u manastiru Krki žive četiri monaha i tri iskušenika. Pre dve godine počela je sa radom i obnovljena bogoslovija Sveta Tri Jerarha, koja trenutno ima oko trideset učenika. U manastiru Krupi sada živi jedan sveštenomonah, a manastir Dragović je potpuno pust. Ovi manastiri su zajedno sa pravoslavnim narodom doživeli veliko stradanje, ali se sada, hvala Bogu, obnavljaju. Mi se nadamo, da će oni i dalje biti svetionici i čuvari svetoga Pravoslavlja na prostorima Dalmatinske eparhije.

5. Koliko je Srba u Dalmaciji bilo pre rata, a koliko ih ima sada?
Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Poznata je činjenica da je na teritoriji današnje Dalmatinske eparhije, koja obuhvata tri županije - splitsku, šibensko-kninsku i zadarsku - živelo oko sto hiljada pravoslavnih Srba, a sada ih, po zvaničnom popisu Republike Hrvatske iz 2001. godine, ima dvadeset i jedna hiljada. Pretpostavlja se da postoje pravoslavni Srbi koji se na ovom poslednjem popisu nisu izjasnili kao Srbi, jer su smatrali da im je tako jednostavnije i bezbednije da žive na ovim prostorima. Bilo kako bilo, i same ove brojke dovoljno oslikavaju tragediju našeg naroda na prostorima poverene nam eparhije.

6. Znači, čak i danas nakon sedam godina od kako se rat završio, postoje Srbi koji se boje da kažu ko su?
Da, to je istina. To je moje najdublje iskustvo stečeno iz razgovora sa ljudima, kako onima koje sam sretao prilikom crkvenih bogosluženja, tako i iz ličnih duhovnih razgovora sa njima.
U tom smislu, poseban problem predstavlja i pritisak na našu pravoslavnu decu koja idu na veronauku. Pošto ih nema dovoljno da može da se organizuje pravoslavna verska nastava za njih, oni su često, iz ovog ili onog razloga, idući linijom manjeg otpora, upućena da slušaju katoličku veronauku.

7. Da li postoje i pripadnici ostalih naroda koji dolaze u Pravoslavnu Crkvu?
U Šibeniku, imamo redovna bogosluženja i, moram priznati, da su, Bogu hvala, od nedavno počeli da dolaze i pripadnici drugih naroda, kao što su Rusi, Bugari i Hrvati. Interesantno je, takođe, da sam nedavno kroz miropomazanje primio u Pravoslavnu Crkvu i jednu ženu, Grkinju, koja živi u Šibeniku. Njihov dolazak u našu Crkvu vidim kao znak dejstva blagodati Božije, a i slobode koja postoji u ispovedanju Vere. Ljudi to osećaju, i zato dolaze. S druge strane, možda osećaju da ni mi nismo nacionalno opterećeni, tj. da Crkvu shvatamo kao nadistorijsku zajednicu u koju Bog priziva sve, bez izuzetka, a ne samo pripadnike određene nacije.

8. Već ste mi opisali kakva je ovde situacija. Da li ste očekivali da ćete zateći baš takvo stanje kada ste došli u Dalmaciju, da budete ustoličeni za episkopa?
Nešto sam načelno znao, ali sam se tek ovde upoznao sa realnom situacijom, sa realnim problemima naše Crkve i srpskog pravoslavnog naroda. Ako od četrdeset i devet sveštenika, posle 1995 godine, u Dalmatinskoj eparhiji nijedan nije ostao, to već samo po sebi dovoljno govori. Uzmemo li u obzir i stanje crkvenih objekata i spoljašnju duhovnu klimu, onda bi to predstavljalo jednu celinu našega krsta i našega podviga u Dalmaciji.

9. Bez obzira šta ste očekivali ili ne, sigurno ste molgli pretpostaviti gde dolazite. Čak i da niste znali, mogli ste se raspitati. Pretpostavljam da ste imali predstavu o tome da dolazite u sredinu koja uopšte nije prijateljski nastrojena prema Vama. Da li ste ikada pomislili da ne prihvatite episkopsku službu?
Ne, to nikada nisam pomišljao. Ja sam u svojoj pristupnoj episkopskoj besedi rekao, da lično smatram da sam kao čovek nedostojan toga velikoga prizvanja u Crkvi - da kao episkop budem ikona Hristova. Međutim, to sam prihvatio iz poslušanja svome duhovniku, i po blagoslovu Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve. Mi, u Pravoslavnoj Crkvi znamo da je izbor za episkopa zajedničko delo Duha Svetoga i Crkve Hristove. Iz toga razloga, ja nisam bio spreman da odbijem to poslušanje, iako sam načelno znao da idem na prostor gde naša Crkva živi raspeta, i u velikom stradanju.

10. Nakon što ste došli, da li ste ikada pomislili da odustanete i vratite se u Srbiju?
Pa, kao čoveku dođu mi takve pomisli. Međutim, ja ih vidim kao iskušenje. Tu sam, i tu ostajem zajedno sa svojom Crkvom, i svojim narodom - sve dok je takav blagoslov naše Crkve. Interesantno je naglasiti da sam za tri godine episkopske službe počeo da se osećam kao da sam ovde rođen. Počeo sam, takođe, da osećam i problem ovoga naroda, i ne samo naroda već i prirode. Dalmacija je jedinstvo kamena i mora - blagoslovena klima, ali i veliki izazov.
Podvig nas pravoslavnih pastira ovde vidim kao priziv, da i ljude, i prirodu blagodaću Duha Svetoga preobrazimo u realnost već dolazećeg Carstva Božijeg.

11. O celokupnoj situaciji koju ste već opisali, čoveku je potrebna pomoć i solidarnost. Prva koja bi trebalo da pomogne jeste matica u Beogradu. Da li ste u prošlosti; i da li sada primate bilo kakvu pomoć ili podršku od Patrijaršije?
Mi smo u Dalmatinskoj eparhiji u poziciji jevanđeljskog Lazara, koji leži ubog i prezren ispred praga bogataša. Kroz istoriju, uglavnom, nije bilo tako, ali sada smo realno u toj duhovnoj poziciji. Svakako da se na prvom mestu obraćamo svojoj matici – Patrijaršiji u Beogradu, i do sada smo jedino od nje i imali razumevanje i materijalnu pomoć. Međutim, ta pomoć nije dovoljna. Bog nam je pomagao i preko drugih ljudi, iz drugih eparhija - od Amerike do Australije - koji osećaju problem ovoga dela Srpske Pravoslavne Crkve, i žele da nam pomognu. Nadamo se da ćemo i dalje imati razumevanje naše Crkve i našega blagovjernog, pravoslavnog naroda, kako bi se mogli održati na ovim istorijskim prostorima, koji su osvećeni nogama svetog apostola Pavla i drugih učenika Hristovih.

12. Da li Vam hrvatske vlasti pomažu oko obnavljanja crkava, manastira i kuća Srba povratnika?
Što se tiče pomoći hrvatskih vlasti Dalmatinskoj eparhiji, tu se baš i ne možemo pohvaliti. Tamo gde smo se obraćali za pomoć i obnovu naših verskih objekata, uglavnom smo nailazili na zatvorena vrata. Trenutno je, na žalost, tako. Ali, mi se nadamo da će se stanje popraviti pošto je u Republici Hrvatskoj nedavno usvojen Zakon o verskim zajednicama, koji daje pravni okvir za delovanje naše Crkve. Što se tiče popravke kuća Srba povratnika, tu je stanje malo bolje. Mnoge evropske humanitarne organizacije pomagale su u obnovi njihovih kuća. Međutim, tih povratnika je, na žalost, veoma malo. I sada kada prolazite kroz neka srpska sela u Republici Hrvatskoj, videćete pustoš i kuće bez krovova. Srbi povratnici se, prilikom povratka, često puta usele, u sopstvenu garažu ili neku šupu u dvorištu, i tako ponovno počinju svoj život na prostorima gde su vekovno živeli, a odakle su morali otići 1995. godine.

13. Da li je Hrvatska vratila Crkvi svu konfiskovanu imovinu?
Na žalost, nije. U Dalmatinskoj eparhiji su nam vratili samo dva sveštenička stana - u Kninu i Zadru. Drugo nam ništa nije vraćeno, iako je naša Crkva, u zakonskom roku, do 1997 godine, podnela zahtev za povratak nacionalizovane i uzurpirane imovine od Drugog svetskog rata, pa do danas. Kad se obratimo nadležnim državnim institucijama po ovom pitanju, oni nam kažu da je čitav predmet poslan u Zagreb i da se iz Zagreba čeka odgovor. I mi čekamo.

14. Da li ste predočili hrvatskim vlastima koje su Vaše potrebe i zahtevi?
Onoliko, koliko je to bilo moguće. Podneli smo zahtev za povratak crkvene imovine u zakonskom roku, u toku 1997 godine. Od tada nam, na žalost, barem na teritoriji Dalmatinske eparhije, skoro, ništa nije vraćeno. Osim toga, upoznali smo hrvatske vlasti i sa problemom naših srušenih crkvenih objekata; i po tom pitanju smo se više puta obraćali Ministarstvu kulture za pomoć. Tu smo imali malo više razumevanja, u zavisnosti od županije u kojoj se nalaze naši crkveni objekti.

15. Kakvi su Vaši odnosi sa Katoličkom Crkvom u Dalmaciji?
Ja se, kao pravoslavni Episkop dalmatinski, na prvom mestu trudim da budem svedok istine svetog Pravoslavlja, i da u tom prizvanju bogodolično vršim poverenu mi misiju naše Crkve na prostorima Dalmatinske eparhije. Svakako da sam, kada je to bilo potrebno, kontaktirao sa predstavnicima Rimokatoličke Crkve. Susretao sam se sa biskupom šibenskim Antom Ivasom i nadbiskupm u Zadru Ivanom Prenđom. U tim kontaktima, trudio sam se da budem svedok našeg Predanja, i da pokažem širinu pravoslavne ljubavi i istine u veri Svetih Otaca koja se, kao bescen biser, čuva u Pravoslavnoj Crkvi.

16. Da li Vam je katolički biskup u Dalmaciji na bilo koji način pomogao?
To je teško reći. Nikakvu vrstu konkretne pomoći nismo primili - ako na to mislite, osim što mi je u razgovoru rekao, da moram da se trudim i borim, pošto je i on svestan teškog stanja u kojem živi Pravoslavna Crkva u Dalmaciji.

17. Da li postoji neki srpski politički pokret na hrvatskoj političkoj sceni?
Postoji. Koliko ja znam to je Srpsko nacionalno vijeće sa sedištem u Zagrebu, čiji je predsednik gospodin Milorad Pupovac. Postoji, takođe, i nekoliko srpskih političkih partija koje, posle tragedije koja se desila na ovim terenima, deluju u potpuno novim uslovima i, delujući političkim sredstvima, pokušavaju da pomognu našem narodu.

18. Da li Vam ti srpski politčari nekako pomažu?
Da, koliko im to mogućnosti dozvoljavaju. Mnogi od predstavnika ovih političkih pokreta su pravoslavni vernici i, oni jednostavno, po svojoj veri osećaju potrebu i žele da nam pomognu. Na primer, SNV, a i gospodin Vojislav Stanimirović, predsednik partije SDSS iz Vukovara, u nekoliko navrata, su pomogli našu bogosloviju u manastiru Krki.

19. Da li Vam neke međunarodne organizacije pomažu ili štite Vaše interese?
Što se toga tiče, na žalost, do sada imamo samo negativno iskustvo. Mnogo puta smo se obraćali međunarodnim organizacijama koje su prisutne na ovom terenu, a koje načelno imaju misiju da pomažu unesrećenom narodu posle rata. Međutim, od svih smo dobijali skoro isti odgovor - da njihova misija nije da pomažu institucije tj. Pravoslavnu Crkvu već, navodno, samo privatna lica koju potrebuju pomoć. Taj odgovor je za mene bio veoma začuđujući, jer je teško do kraja otkriti njegov smisao. Govorio sam im da Pravoslavna Crkva nije nikakva nadinstitucija, već da ona uvek, i u vreme rata i u vreme mira, živi zajedno sa svojim narodom svedočeći istinu Pravoslavlja u svim istorijskim okolnostima. Međutim, sve je ostajalo samo na tome.

20. Da li Vam jugoslovenske vlasti pomažu?
Do sada smo nekoliko puta primali izvesnu materijalnu pomoć od Ministarstva vera Republike Jugoslavije, a i novi ambasador SRJ u Zagrebu, g. Milan Simurdić, prilikom svoje posete manastiru Krki, dao je izvestan prilog. Drugu pomoć od državnih institucija SRJ nismo imali.

21. U Hrvatskoj postoje četiri pravoslavna episkopa sa, manje više, sličnim problemima. Da li među Vama postoji solidarnost i uzajamna saradnja, imajući na umu činjenicu da sva četvorica imate isti cilj – očuvanje Pravoslavne Crkve i podršku Srpskom narodu ovde?
Imamo saradnju, jer nas na to upućuje, na prvom mestu, organsko jednistvo naše Pravoslavne Crkve, a i kao što ste rekli zajednički podvig i teškoće. Iz tog razloga, formirali smo Episkopski savet, nas episkopa delatnih u Hrvatskoj. Na tim sastancima govori se o opštim problemima sa kojim se suočavamo.

22. Da li ste vas četvorica poduzimali ikakvu zajedničku inicijativu kako biste Hrvatskoj vladi izložili vaše potrebe i zahteve?
Pa, činimo to upravo kroz delovanje Episkopskog saveta u Zagrebu, ali najčešće nastupajući, lično, svako u ime svoje eparhije. To je, jednostavno, priroda naše Crkve, budući da svaka episkopija, na čelu sa svojim episkopom, sveštenstvom i narodom predstavlja punu liturgijusku zajednicu Crkve.

23. Možete li nam tačno objasniti šta očekujete od gorepomenute crkve, političara, međunarodnih organizacija, itd?
U ovom trenutku, najviše bi nam pomoglo da nam Republika Hrvatska vrati našu crkvenu imovinu, od koje bi Crkva, ipak, mogla da živi. Rimokatolička Crkva dobija pomoć iz proračuna od Republike Hrvatske što, na žalost, mi predstavnici Pravoslavne Crkve još uvek nemamo. To bi bilo najvažnije. A od drugih očekujemo, ako ništa, ono barem razumevanje za teško stanje, u kojem trenutno živi Srpska Pravoslavna Crkva u Hrvatskoj.

24. Kako se prema Vama odnosi običan narod - Hrvati?
Do sada nisam često imao prilike da se susretnem, kako se to kaže, sa običnim narodom, Hrvatima rimokatoličke vere. Verujem da, barem u Šibeniku, znaju da u njihovom gradu živi pravoslavni episkop. Ne znam u koju bih kategoriju svrstao one ljude koji vrište i dobacuju kada, idući u crkvu, prolazimo ulicama. Da li oni spadaju u grupu običnih ili neobičnih ljudi, ne znam. U svakom slučaju, mi se na našim bogosluženjima molimo i za njih. To smatram najbitnijim.

25. Da li ste zadovoljni Vašim dosadašnjim radom i onim što ste postigli od kada ste došli ovde?
Teško je biti zadovoljan u ovakvoj situaciji kada pred našom Crkvom u Dalmaciji stoje veliki, veliki poslovi. Tek smo na početku. Mislim da je, trenutno, najveći podvig to što postojimo ovde, i što pokušavamo očuvati naše svetinje i naš malobrojni narod u Pravoslavnoj veri. A sve ostalo nam tek predstoji.

26. Objasnite nam šta ste, po Vašem mišljenju, postigli, i a ako mislite da imate nekih propusta, koji bi to bili?
Znate, jevanđelski posmatrano, čovek se prepoznaje po delima, tako da je potrebno dosta vremena da se sagleda koliko se postiglo. Ponovno otvaranje naše bogoslovije je veliki blagoslov i krst Dalmatinske eparhije. Što se propusta tiče, svakako da ih, u ovako teškim uslovima, ima, ali mi se uvek trudimo da činimo ono što je, u sveukupnom smislu, najbolje za našu eparhiju i Srpsku Pravoslavnu Crkvu u celini.

27. Kakvom vidite budućnost Srpske Pravoslavne Crkve i Srba u Hrvatskoj?
To je teško reći, jer je i to kao i mnogo toga skriveno u okvirima Promisla Božijeg. Ono što ja, kao Episkop dalmatinski, znam i moram da činim to je da se borim za očuvanje Pravoslavne Crkve, u poverenoj mi eparhiji, ne izuzimajući pri tome propovedanje pravoslavnog učenja svima koji su spremni da čuju reč Božiju. Bilo bi takođe pravedno, i pred Bogom i pred ljudima, da se svi prognani Srbi vrate na svoja ognjišta koja su zbog, dramatičnih i tragičnih istorijskih okolnosti, morali napustiti. Mi se molimo Bogu da tako i bude.

28. Želeo bih da ovaj intervju završim sa osvrtom na budućnost. Na početku ste rekli da ste, još kao jeromonah, predavali u bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima. Sada ste i kao episkop nastavili tu službu.
Smatramo velikim blagoslovom Božijim činjenicu da je naša bogoslovija Sveta Tri Jerarha ponovo počela sa radom. U bogosloviji se do 1995 godine školovalo sto i pedeset učenika. Na žalost, ova škola je doživela istu sudbinu kao i pravoslavno stanovništvo na ovim prostorima, te su je učenici zajedno sa svojim profesorima morali napustiti. Sveti Arhijerejski Sabor je pre dve godine doneo odluku da ova drevna prosvetna ustanova, ponovo počne sa radom, što je u našim uslovima, zaista bio veliki podvig. Za prilično kratko vreme trebalo je osposobiti zgradu za život učenika, i za nastavu. Zgrada je bila toliko oštećena da su samo zidovi i krov ostali čitavi. Sve ostalo je bilo uništeno i odneseno: nije bilo ni vrata, ni prozora, ni instalacija, a uništen je sistem za grejanje. Međutim, mi smo, hvala Bogu, uz pomoć Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve i nekih ljudi, prijatelja bogoslovije iz Banja Luke, uspeli da zgradu, u dovoljnoj meri, pripremimo za život trideset učenika. Oživljavanje bogoslovije Sveta Tri Jerarha je, svakako, i znak nade za nas pravoslavne u Dalmaciji. Naime, kroz istoriju oživljavanja bogoslovije dolazilo je do duhovnog i kulturnog preporoda našeg naroda u Dalmaciji, kojega je, na žalost, jako malo ostalo. Ali, pošto je ovo jedina pravoslavna škola u Republici Hrvatskoj, mi ćemo se, uz Božiju pomoć, truditi da se ona sačuva i nastavi svoju vekovnu prosvetnu misiju.

29. Da li biste u ovom razgovoru poručili nešto srpskom narodu?
Ne mogu da poručim ništa drugo osim jevanđelske blagovesti o Gospodu Isusu Hristu, Njegovoj smrti i Njegovom slavnom Vaskrsenju. Ličnost Bogočoveka Isusa Hrista je istinski temelj, kamen, naše vere i naše istorije. Na njemu je zasnovan Kosovski zavet, naša pravoslavna etika, i naša budućnost. Tom idealu smo bili verni i treba da mu ostanemo verni, bez obzira na tragična iskušenja istorijskog trenutka u kom živimo.

30. Da li biste u ovom razgovoru poručili nešto međunarodnoj zajednici?
Mislim da je pravoslavna jevađelska blagovest univerzalna, jer je ona svedočanstvo Istine u svim vremenima i pred svim narodima. Mi se nadamo i molimo Bogu da i ljudi, kojima je Pravoslavlje, možda, bilo strano ili daleko, u Pravoslavnoj Crkvi prepoznaju ikonu živoga jevanđelskog Hrista. To je ono najviše i najvažnije što bismo im mogli poručiti.

31. Na kraju bih Vas zamolio da nešto poručite i čitaocima u Grčkoj, Grčkom pravoslavnom narodu, u Grčkoj i van nje.
Neizmerno sam blagodaran Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi i grčkom narodu za sve što su učinili, i što čine za nas u vreme velikog stradanja Pravoslavlja u Srbiji, i Srpske Pravoslavne Crkve uopšte. Međutim, očigledno je da su i ova poslednja velika iskušenja dala priliku da se projavi organsko i sveukupno jedinstvo Pravoslavne Crkve koje je, duboko verujem, temelj našeg opstanka i daljnjeg svedočenja Istine Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve u novom milenijumu u koji ulazimo.

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio