ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г. ФОТИЈА
(4. ОКТОБАР 2002. У ШИБЕНИКУ)

1. Када сте постали епископ?
За епископа сам изабран на редовном заседању Сабора Српске Православне Цркве, у мају 1999 године. Пре избора сам био свештеномонах у манастиру Ковиљу у Бачкој епархији, и професор у богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима где сам предавао Нови Завет. У то време сам се упознао са великим подвигом Цркве, а то је образовање младих богослова - које је благодат Божија призвала да сутра буду пастири Православне Цркве. Ето, по Промислу се десило да сам сада у Далматинској епархији ректор богословије Света Три Јерарха, која постоји при духовном центру епархије Далматинске - манастиру Крки. Ова школа је једна од најстаријих просветних установа Српске Православне Цркве, јер је основана далеке 1615. године.

2. Када сте тачно дошли у Хрватску?
У Хрватску сам дошао пре скоро три године. Наиме, моје устоличење за епископа далматинског је било 31./18. октобра, на празник св. апостола Луке и св. Петра Цетињског. У Далмацији сам затекао, за нас православне, могло би се рећи, апокалиптичку пустош. Када то кажем, мислим на свеопшту трагедију која се десила на просторима Далмације, после завршетка рата 1995 године. Та трагедија је била свеопшта, јер је донела многоструко страдање Српској Православној Цркви - како њеним верским објектима тако и нашем српском народу и њиховим домовима. Сада не желим да говорим како и зашто је дошло до тога, али је то стање које сам као епископ затекао.

3. У колико цркава се сада служи, а у колико се служило пре рата и колико их је онда било?
У Далматинској епархији имамо седамдесет и две цркве и три манастира, који су скоро сви, у већој или мањој мери, страдали у трагичном рату, који је био на овим просторима до 1995. године. Четрнаест цркава је, може се рећи, потпуно срушено. У осталим црквама могуће је да се служи, с тим што треба нагласити да само оне цркве које су у великим центрима имају све што је потребно за богослужење. Остале цркве, које споља нису порушене, опустошене су. У њима не постоје богослужбене утвари, свештеничке одежде и богослужбене књиге потребне за служење св. Литургије. Из многих цркава су однесене иконе са иконостаса, многе вредне књиге, документи и архива, која се у њима чувала. Слично стање је било и у манастирима Далматинске епархије, који су из 14. века. То су: манастир Крка, манастир Крупа и манастир Драговић. Сви су они претрпели ово заједничко страдање с тим што су, Богу хвала, манастири Крка и Крупа у довољној мери обновљени, највише залагањем монаха, који у њима тренутно живе. Манастир Драговић је, међутим, још увек пуст и у њему, на жалост, не постоје никакви предуслови за живот монаха. Пре 1995. године у Далмацији је било шездесет парохија и четрдесет и девет свештеника. После 1995. године ниједан свешетник није остао у Далматинској епархији већ су сви избегли заједно са највећим делом српског православног народа са ових простора. Тек после две године, крајем 1996. године, долази први свештеник прота Илија Карајовић из Осијека, града у Славонији. И тако је почела обнова црквеног и духовног живота у Далмацији. Сада, хвала Богу, имамо дванаест свештеника, и три свештеномонаха, и пет сестара искушеница. Сви они, заједно са мном, носе крст сведочења Српске Православне Цркве и страдалнога српског православног народа на овим просторима.

4. Колико манастира има и како монаси у њима сада живе?
Већ сам рекао да у Далматинској епархији имамо три манастира из 14 века. Манастир Крупа из 1317. године, манастир Крка из 1345. године, и манастир Драговић из 1395. године. Ови манастири су били и остали духовни центри наше епархије, и кроз читаву историју су доприносили очувању православне духовности и културе нашег народа на овим просторима. Најпознатији је, свакако, манастир Крка, можда и, због тога што је при овом манастиру основна православна богословска школа већ давне 1615. године. Из ње су изашли многи богослови и пастири Српске Православне Цркве, али и многи други православни Срби, значајни за историју и културу православног народа у Далмацији. Тренутно у манастиру Крки живе четири монаха и три искушеника. Пре две године почела је са радом и обновљена богословија Света Три Јерарха, која тренутно има око тридесет ученика. У манастиру Крупи сада живи један свештеномонах, а манастир Драговић је потпуно пуст. Ови манастири су заједно са православним народом доживели велико страдање, али се сада, хвала Богу, обнављају. Ми се надамо, да ће они и даље бити светионици и чувари светога Православља на просторима Далматинске епархије.

5. Колико је Срба у Далмацији било пре рата, а колико их има сада?
На ово питање је тешко одговорити. Позната је чињеница да је на територији данашње Далматинске епархије, која обухвата три жупаније - сплитску, шибенско-книнску и задарску - живело око сто хиљада православних Срба, а сада их, по званичном попису Републике Хрватске из 2001. године, има двадесет и једна хиљада. Претпоставља се да постоје православни Срби који се на овом последњем попису нису изјаснили као Срби, јер су сматрали да им је тако једноставније и безбедније да живе на овим просторима. Било како било, и саме ове бројке довољно осликавају трагедију нашег народа на просторима поверене нам епархије.

6. Значи, чак и данас након седам година од како се рат завршио, постоје Срби који се боје да кажу ко су?
Да, то је истина. То је моје најдубље искуство стечено из разговора са људима, како онима које сам сретао приликом црквених богослужења, тако и из личних духовних разговора са њима.
У том смислу, посебан проблем представља и притисак на нашу православну децу која иду на веронауку. Пошто их нема довољно да може да се организује православна верска настава за њих, они су често, из овог или оног разлога, идући линијом мањег отпора, упућена да слушају католичку веронауку.

7. Да ли постоје и припадници осталих народа који долазе у Православну Цркву?
У Шибенику, имамо редовна богослужења и, морам признати, да су, Богу хвала, од недавно почели да долазе и припадници других народа, као што су Руси, Бугари и Хрвати. Интересантно је, такође, да сам недавно кроз миропомазање примио у Православну Цркву и једну жену, Гркињу, која живи у Шибенику. Њихов долазак у нашу Цркву видим као знак дејства благодати Божије, а и слободе која постоји у исповедању Вере. Људи то осећају, и зато долазе. С друге стране, можда осећају да ни ми нисмо национално оптерећени, тј. да Цркву схватамо као надисторијску заједницу у коју Бог призива све, без изузетка, а не само припаднике одређене нације.

8. Већ сте ми описали каква је овде ситуација. Да ли сте очекивали да ћете затећи баш такво стање када сте дошли у Далмацију, да будете устоличени за епископа?
Нешто сам начелно знао, али сам се тек овде упознао са реалном ситуацијом, са реалним проблемима наше Цркве и српског православног народа. Ако од четрдесет и девет свештеника, после 1995 године, у Далматинској епархији ниједан није остао, то већ само по себи довољно говори. Узмемо ли у обзир и стање црквених објеката и спољашњу духовну климу, онда би то представљало једну целину нашега крста и нашега подвига у Далмацији.

9. Без обзира шта сте очекивали или не, сигурно сте молгли претпоставити где долазите. Чак и да нисте знали, могли сте се распитати. Претпостављам да сте имали представу о томе да долазите у средину која уопште није пријатељски настројена према Вама. Да ли сте икада помислили да не прихватите епископску службу?
Не, то никада нисам помишљао. Ја сам у својој приступној епископској беседи рекао, да лично сматрам да сам као човек недостојан тога великога призвања у Цркви - да као епископ будем икона Христова. Међутим, то сам прихватио из послушања своме духовнику, и по благослову Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Ми, у Православној Цркви знамо да је избор за епископа заједничко дело Духа Светога и Цркве Христове. Из тога разлога, ја нисам био спреман да одбијем то послушање, иако сам начелно знао да идем на простор где наша Црква живи распета, и у великом страдању.

10. Након што сте дошли, да ли сте икада помислили да одустанете и вратите се у Србију?
Па, као човеку дођу ми такве помисли. Међутим, ја их видим као искушење. Ту сам, и ту остајем заједно са својом Црквом, и својим народом - све док је такав благослов наше Цркве. Интересантно је нагласити да сам за три године епископске службе почео да се осећам као да сам овде рођен. Почео сам, такође, да осећам и проблем овога народа, и не само народа већ и природе. Далмација је јединство камена и мора - благословена клима, али и велики изазов.
Подвиг нас православних пастира овде видим као призив, да и људе, и природу благодаћу Духа Светога преобразимо у реалност већ долазећег Царства Божијег.

11. О целокупној ситуацији коју сте већ описали, човеку је потребна помоћ и солидарност. Прва која би требало да помогне јесте матица у Београду. Да ли сте у прошлости; и да ли сада примате било какву помоћ или подршку од Патријаршије?
Ми смо у Далматинској епархији у позицији јеванђељског Лазара, који лежи убог и презрен испред прага богаташа. Кроз историју, углавном, није било тако, али сада смо реално у тој духовној позицији. Свакако да се на првом месту обраћамо својој матици Патријаршији у Београду, и до сада смо једино од ње и имали разумевање и материјалну помоћ. Међутим, та помоћ није довољна. Бог нам је помагао и преко других људи, из других епархија - од Америке до Аустралије - који осећају проблем овога дела Српске Православне Цркве, и желе да нам помогну. Надамо се да ћемо и даље имати разумевање наше Цркве и нашега благовјерног, православног народа, како би се могли одржати на овим историјским просторима, који су освећени ногама светог апостола Павла и других ученика Христових.

12. Да ли Вам хрватске власти помажу око обнављања цркава, манастира и кућа Срба повратника?
Што се тиче помоћи хрватских власти Далматинској епархији, ту се баш и не можемо похвалити. Тамо где смо се обраћали за помоћ и обнову наших верских објеката, углавном смо наилазили на затворена врата. Тренутно је, на жалост, тако. Али, ми се надамо да ће се стање поправити пошто је у Републици Хрватској недавно усвојен Закон о верским заједницама, који даје правни оквир за деловање наше Цркве. Што се тиче поправке кућа Срба повратника, ту је стање мало боље. Многе европске хуманитарне организације помагале су у обнови њихових кућа. Међутим, тих повратника је, на жалост, веома мало. И сада када пролазите кроз нека српска села у Републици Хрватској, видећете пустош и куће без кровова. Срби повратници се, приликом повратка, често пута уселе, у сопствену гаражу или неку шупу у дворишту, и тако поновно почињу свој живот на просторима где су вековно живели, а одакле су морали отићи 1995. године.

13. Да ли је Хрватска вратила Цркви сву конфисковану имовину?
На жалост, није. У Далматинској епархији су нам вратили само два свештеничка стана - у Книну и Задру. Друго нам ништа није враћено, иако је наша Црква, у законском року, до 1997 године, поднела захтев за повратак национализоване и узурпиране имовине од Другог светског рата, па до данас. Кад се обратимо надлежним државним институцијама по овом питању, они нам кажу да је читав предмет послан у Загреб и да се из Загреба чека одговор. И ми чекамо.

14. Да ли сте предочили хрватским властима које су Ваше потребе и захтеви?
Онолико, колико је то било могуће. Поднели смо захтев за повратак црквене имовине у законском року, у току 1997 године. Од тада нам, на жалост, барем на територији Далматинске епархије, скоро, ништа није враћено. Осим тога, упознали смо хрватске власти и са проблемом наших срушених црквених објеката; и по том питању смо се више пута обраћали Министарству културе за помоћ. Ту смо имали мало више разумевања, у зависности од жупаније у којој се налазе наши црквени објекти.

15. Какви су Ваши односи са Католичком Црквом у Далмацији?
Ја се, као православни Епископ далматински, на првом месту трудим да будем сведок истине светог Православља, и да у том призвању богодолично вршим поверену ми мисију наше Цркве на просторима Далматинске епархије. Свакако да сам, када је то било потребно, контактирао са представницима Римокатоличке Цркве. Сусретао сам се са бискупом шибенским Антом Ивасом и надбискупм у Задру Иваном Пренђом. У тим контактима, трудио сам се да будем сведок нашег Предања, и да покажем ширину православне љубави и истине у вери Светих Отаца која се, као бесцен бисер, чува у Православној Цркви.

16. Да ли Вам је католички бискуп у Далмацији на било који начин помогао?
То је тешко рећи. Никакву врсту конкретне помоћи нисмо примили - ако на то мислите, осим што ми је у разговору рекао, да морам да се трудим и борим, пошто је и он свестан тешког стања у којем живи Православна Црква у Далмацији.

17. Да ли постоји неки српски политички покрет на хрватској политичкој сцени?
Постоји. Колико ја знам то је Српско национално вијеће са седиштем у Загребу, чији је председник господин Милорад Пуповац. Постоји, такође, и неколико српских политичких партија које, после трагедије која се десила на овим теренима, делују у потпуно новим условима и, делујући политичким средствима, покушавају да помогну нашем народу.

18. Да ли Вам ти српски политчари некако помажу?
Да, колико им то могућности дозвољавају. Многи од представника ових политичких покрета су православни верници и, они једноставно, по својој вери осећају потребу и желе да нам помогну. На пример, СНВ, а и господин Војислав Станимировић, председник партије СДСС из Вуковара, у неколико наврата, су помогли нашу богословију у манастиру Крки.

19. Да ли Вам неке међународне организације помажу или штите Ваше интересе?
Што се тога тиче, на жалост, до сада имамо само негативно искуство. Много пута смо се обраћали међународним организацијама које су присутне на овом терену, а које начелно имају мисију да помажу унесрећеном народу после рата. Међутим, од свих смо добијали скоро исти одговор - да њихова мисија није да помажу институције тј. Православну Цркву већ, наводно, само приватна лица коју потребују помоћ. Тај одговор је за мене био веома зачуђујући, јер је тешко до краја открити његов смисао. Говорио сам им да Православна Црква није никаква надинституција, већ да она увек, и у време рата и у време мира, живи заједно са својим народом сведочећи истину Православља у свим историјским околностима. Међутим, све је остајало само на томе.

20. Да ли Вам југословенске власти помажу?
До сада смо неколико пута примали извесну материјалну помоћ од Министарства вера Републике Југославије, а и нови амбасадор СРЈ у Загребу, г. Милан Симурдић, приликом своје посете манастиру Крки, дао је известан прилог. Другу помоћ од државних институција СРЈ нисмо имали.

21. У Хрватској постоје четири православна епископа са, мање више, сличним проблемима. Да ли међу Вама постоји солидарност и узајамна сарадња, имајући на уму чињеницу да сва четворица имате исти циљ очување Православне Цркве и подршку Српском народу овде?
Имамо сарадњу, јер нас на то упућује, на првом месту, органско једниство наше Православне Цркве, а и као што сте рекли заједнички подвиг и тешкоће. Из тог разлога, формирали смо Епископски савет, нас епископа делатних у Хрватској. На тим састанцима говори се о општим проблемима са којим се суочавамо.

22. Да ли сте вас четворица подузимали икакву заједничку иницијативу како бисте Хрватској влади изложили ваше потребе и захтеве?
Па, чинимо то управо кроз деловање Епископског савета у Загребу, али најчешће наступајући, лично, свако у име своје епархије. То је, једноставно, природа наше Цркве, будући да свака епископија, на челу са својим епископом, свештенством и народом представља пуну литургијуску заједницу Цркве.

23. Можете ли нам тачно објаснити шта очекујете од горепоменуте цркве, политичара, међународних организација, итд?
У овом тренутку, највише би нам помогло да нам Република Хрватска врати нашу црквену имовину, од које би Црква, ипак, могла да живи. Римокатоличка Црква добија помоћ из прорачуна од Републике Хрватске што, на жалост, ми представници Православне Цркве још увек немамо. То би било најважније. А од других очекујемо, ако ништа, оно барем разумевање за тешко стање, у којем тренутно живи Српска Православна Црква у Хрватској.

24. Како се према Вама односи обичан народ - Хрвати?
До сада нисам често имао прилике да се сусретнем, како се то каже, са обичним народом, Хрватима римокатоличке вере. Верујем да, барем у Шибенику, знају да у њиховом граду живи православни епископ. Не знам у коју бих категорију сврстао оне људе који вриште и добацују када, идући у цркву, пролазимо улицама. Да ли они спадају у групу обичних или необичних људи, не знам. У сваком случају, ми се на нашим богослужењима молимо и за њих. То сматрам најбитнијим.

25. Да ли сте задовољни Вашим досадашњим радом и оним што сте постигли од када сте дошли овде?
Тешко је бити задовољан у оваквој ситуацији када пред нашом Црквом у Далмацији стоје велики, велики послови. Тек смо на почетку. Мислим да је, тренутно, највећи подвиг то што постојимо овде, и што покушавамо очувати наше светиње и наш малобројни народ у Православној вери. А све остало нам тек предстоји.

26. Објасните нам шта сте, по Вашем мишљењу, постигли, и а ако мислите да имате неких пропуста, који би то били?
Знате, јеванђелски посматрано, човек се препознаје по делима, тако да је потребно доста времена да се сагледа колико се постигло. Поновно отварање наше богословије је велики благослов и крст Далматинске епархије. Што се пропуста тиче, свакако да их, у овако тешким условима, има, али ми се увек трудимо да чинимо оно што је, у свеукупном смислу, најбоље за нашу епархију и Српску Православну Цркву у целини.

27. Каквом видите будућност Српске Православне Цркве и Срба у Хрватској?
То је тешко рећи, јер је и то као и много тога скривено у оквирима Промисла Божијег. Оно што ја, као Епископ далматински, знам и морам да чиним то је да се борим за очување Православне Цркве, у повереној ми епархији, не изузимајући при томе проповедање православног учења свима који су спремни да чују реч Божију. Било би такође праведно, и пред Богом и пред људима, да се сви прогнани Срби врате на своја огњишта која су због, драматичних и трагичних историјских околности, морали напустити. Ми се молимо Богу да тако и буде.

28. Желео бих да овај интервју завршим са освртом на будућност. На почетку сте рекли да сте, још као јеромонах, предавали у богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Сада сте и као епископ наставили ту службу.
Сматрамо великим благословом Божијим чињеницу да је наша богословија Света Три Јерарха поново почела са радом. У богословији се до 1995 године школовало сто и педесет ученика. На жалост, ова школа је доживела исту судбину као и православно становништво на овим просторима, те су је ученици заједно са својим професорима морали напустити. Свети Архијерејски Сабор је пре две године донео одлуку да ова древна просветна установа, поново почне са радом, што је у нашим условима, заиста био велики подвиг. За прилично кратко време требало је оспособити зграду за живот ученика, и за наставу. Зграда је била толико оштећена да су само зидови и кров остали читави. Све остало је било уништено и однесено: није било ни врата, ни прозора, ни инсталација, а уништен је систем за грејање. Међутим, ми смо, хвала Богу, уз помоћ Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и неких људи, пријатеља богословије из Бања Луке, успели да зграду, у довољној мери, припремимо за живот тридесет ученика. Оживљавање богословије Света Три Јерарха је, свакако, и знак наде за нас православне у Далмацији. Наиме, кроз историју оживљавања богословије долазило је до духовног и културног препорода нашег народа у Далмацији, којега је, на жалост, јако мало остало. Али, пошто је ово једина православна школа у Републици Хрватској, ми ћемо се, уз Божију помоћ, трудити да се она сачува и настави своју вековну просветну мисију.

29. Да ли бисте у овом разговору поручили нешто српском народу?
Не могу да поручим ништа друго осим јеванђелске благовести о Господу Исусу Христу, Његовој смрти и Његовом славном Васкрсењу. Личност Богочовека Исуса Христа је истински темељ, камен, наше вере и наше историје. На њему је заснован Косовски завет, наша православна етика, и наша будућност. Том идеалу смо били верни и треба да му останемо верни, без обзира на трагична искушења историјског тренутка у ком живимо.

30. Да ли бисте у овом разговору поручили нешто међународној заједници?
Мислим да је православна јевађелска благовест универзална, јер је она сведочанство Истине у свим временима и пред свим народима. Ми се надамо и молимо Богу да и људи, којима је Православље, можда, било страно или далеко, у Православној Цркви препознају икону живога јеванђелског Христа. То је оно највише и најважније што бисмо им могли поручити.

31. На крају бих Вас замолио да нешто поручите и читаоцима у Грчкој, Грчком православном народу, у Грчкој и ван ње.
Неизмерно сам благодаран Грчкој Православној Цркви и грчком народу за све што су учинили, и што чине за нас у време великог страдања Православља у Србији, и Српске Православне Цркве уопште. Међутим, очигледно је да су и ова последња велика искушења дала прилику да се пројави органско и свеукупно јединство Православне Цркве које је, дубоко верујем, темељ нашег опстанка и даљњег сведочења Истине Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве у новом миленијуму у који улазимо.

 
 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio