ВАСИЛИЈЕ

(1692 - 1693)

НИКОДИМ
(Бусовић)

(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић)
 (1728 - 1737)

СИМЕОН
(Кончаревић)

 (1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ
(Кр
аљевић)
(1810- 1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)
(1839- 1851)

ЈЕРОТЕЈ
(Мутибарић)

(1843 - 1853)

ЈОСИФ
(Рајачић)

(1848-1861)

СТЕФАН
(Кнежевић)

(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ
(Милаш)

(1890 - 1911)

ДАНИЛО
(Пантелић)

(1921 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин)
(1931 - 1936)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
(1931 - 1952)

НИКАНОР
(Иличић)

(1955 - 1986)

СТЕФАН
(Боца)

(1959-1978)

НИКОЛАЈ
(Мрђа)

(1979-1991)

ЛОНГИН
(1991-1999)

Фотије
(Сладојеви
ћ)

   


СИМЕОН (Кончаревић)
епископ далматински
(1751 - 1762)


Када је православна црква у Далмацији одласком епископа Стефана (Љубибратића) за епископа костајничког, 1725, остала обезглављена, појавио се на њеном челу свештеник Симеон Кончаревић.

Симеон Кончаревић је рођен у селу Карину од родитеља Јована, пароха бенковачког, и мајке Павлине. Учио је код свога оца, пошто богословије није било, а потом се школовао у Задру и Млецима, где је научио талијански, а у мањој мјери и латински језик. То је у оно вријеме сматрано за већу интелектуалну наобразбу. За ђакона и презвитера рукоположио га је епископ Стефан (Љубибратић) и поставио за парохијског свештеника у Бенковцу. За протопрезвитера га је произвео митрополит црногорски Сава (Петровић) на Малу Госпојину 1735. Због одбране православне вере провео је неколико месеци у затвору, то је увећало његов углед код Срба у Далмацији. После тога Кончаревић се брзо развијао у снажну и запажену личност далеко ван граница своје парохије На великом црквено-народном збору, одржаном на Ваведење 1750. године, на Далматинском Косову, протопрезвитер Симеон Кончаревић је једногласно изабран за епископа далматинског, о чему је извештен и патријарх пећки Атанасије (Гавриловић). Патријарх Атанасије је овластио митрополита дабробосанског Гаврила, 21. августа 1751, да Симеона посвети за епископа. Пошто је Симеон пред Божић 1750. у манастиру Крупи примио монашки чин, 15. септембра 1751. га је митрополит Гаврило, уз садејство још двојице епископа, посветио за далматинског владику.

Епископ Симеон је из Бенковца управљао својом епархијом, доводећи у ред храмове, организујући окружне протопрезвитере и радећи на подизању нивоа просвете. Под вођством епископа Симеона далматински су Срби, у љутој борби са непријатељима, одољели и жестини гоњења и бјеснилу страдања, али су државне власти прогнале епископа Симеона из Далмације у Лику 19. априла 1753. године. Настанио се у селу Попини и одатле је још четири године управљао преко архимандрита Никанора (Рајевића), свога егзарха, својом епархијом, а сва рукоположења је вршио у Лици. Када је видео да се неће моћи вратити у своју епархију, епископ Симеон са групом млађих епархијана кренуо је у Русију и настанио се у тамошњој Новој Србији. Свој боравак у Русији је користио да са стањем српског народа у Далмацији упозна цара и Руску православну цркву.

Након неколико година епископ Симеон је одлучио да се врати у своју епархију. Крајем априла 1762. године стигао је у Медак, а затим је дошао у Попину. Међутим, на интервенцију турских власти, које су сазнале да једна група Срба из Босне жели да се исели у Русију, епископ Симеон је ухапшен и протеран у Русију. Настанио се у Петропавловском манастиру у Кијеву, где је умро 26. августа 1769. године. Бавио се и књижевним радом. Епископ Симеон је написао драгоцени Љетопис грађанских и црквених догађаја, који ће касније послужити епископу далматинском Никодиму (Милашу) да напише своје капитално дело Православна Далмација.


 

 

 

 


 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio