VENEDIKT (Kraljević)
episkop dalmatinski
1810- 1823.
Episkop Venedikt je rođen 15. januara 1765. u selu blizu Soluna od roditelja
Hristodula, Grka, i majke Aleksandre, Bugarke. Zamonašio se u manastiru
Svete Anastasije blizu Soluna. prikazavši se, nakon višegodišnjeg lutanja, u
Bukureštu i Janjini kao protosinđel, posvećen je 1806. godine od mitropolita
dabrobosanskog Kalinika i mitropolita prizrenskog i hercegovačkog za
titularnog epikopa kratovskog. Kada je mitropolit Kalinik otišao u Carigrad,
Venedikt je, koristeći se simonijom, upravljao crkvom u dabrobosanskoj
eparhiji. Pošto se izbavio iz zatvora u Travniku, prebegao je u Austriju i
nastanio se u manastiru Bešenovu koji mu je mitropolit Stefan
(Stratimirović) odredio za prebivalište. Kada je otomanska vlada zatražila
od Beča da im se izruči Venedikt, on je nakon izvesnog boravka u Beogradu
prešao u Dalmaciju. Posle osnivanja Dalmatinske eparhije, 1808, Venedikt je
svim silama radio da bude postavljen za episkopa dalmatinskog. Međutim, kada
je u Dalmaciji došlo do ustanka protiv Francuske, a u korist Austrije,
Venedikt se opredelio za Francusku.
Po
ulasku austrijske vojske u Šibenik, Venedikt je uhapšen i interniran u
manastir Bezdin. Ostao je u Bezdinu sve do povlačenja austrijske vojske iz
Dalmacije. Ceneći Venediktove zasluge za Francusku, Napoleon je 26. marta
1810. imenovao Venedikta za episkopa dalmatinskog, s tim što je Eparhiji
dalmatinskoj pripojio i Boku Kotorsku, Pulu i Peroj. Iste godine je u
Šibeniku Venedikt ustanovio konzistoriju i doneo odluku o otvaranju
svešteničkog seminara u Šibeniku. Prvih nekoliko godina Venedikt je
upravljao svojom eparhijom na opšte zadovoljstvo. Međutim, kada je Dalmacija
1813. postala austrijskom provincijom, Venedikt je upotrebio sve sile da bi
zadobio naklonost onih protiv kojih se borio. Svoje eparhiote je pozvao
posebnom okružnicom na vernost austrijskom caru kome je od strane
sveštenstva i naroda upućena molba da se Venedikt potvrdi za episkopa
dalmatinskog. Venedikt je iste godine zamolio mitropolita Stefana
(Stratimirovića) da primi Dalmatinsku eparhiju u jurisdikciju Karlovačke
mitropolije, što je i učinjeno iako je mitropolit Stefan bio mišljenja da
Venedikt nije kanonskim putem postao episkopom dalmatinskim. Međutim,
austrijski dvor nije formalno priznao Venedikta, iako mu je dodelio
izdržavanje.
Episkop Venedikt je bio nesiguran i uznemiren što u Beču nije priznat za
zakonitog i kanonskog episkopa. Priznanje je stekao za vreme svoga boravka u
Beču (1818 - 1819), kada je predložio da se osnuje u Šibeniku unijatsko
semenište.
Tom prilikom je, između ostalog, predložio da učitelji u tom semeništu budu
učitelji grčko-unijatski sveštenici iz Galicije.
O situaciji u Dalmaciji pravoslavii vernici obavestili su mitropolita
Stefana (Stratimirovića) jednim opširnim memorijalom i zatražili njegovu
pomoć. Mitropolit je uzeo u zaštitu sveštenstvo i narod Dalmacije i svojim
predstavkama se obratio caru, bečkoj vladi i ministru inostranih poslova
Meternihu.
Posle ubistva kanonika Stupničkog,
10. juna 1821, situacija se u Dalmaciji još više pogoršala, te je Venedikt u
proleće 1823. napustio svoju eparhiju i otputovao u Italiju. Zaslugom
mitropolita Stefana (Stratimirovića) Venedikt je konačno uklonjen iz
Dalmacije. Carskom odlukom od 28. decembra 1828. godine Eparhija dalmatinska
je podređena karlovačkom mitropolitu u pitanjima vere, doduše uz izvesna
ograničenja, i istoga dana je za dalmatinskog episkopa imenovan arhimandrit
gomirski Josif (Rajačić).
Episkop Venedikt umro je u 97. godini života u Mlecima, 1. februra 1862. U
svojoj oporuci, napisanoj neposredno pred smrt, izjavio je da on nikada nije
bio unijat.
|
|
|