Razgovor

RAZGOVORI SA PRAVOSLAVNIM SRBIMA POVRATNICIMA
(Oktobar, 2002.)

Slobodanka Manojlović – Bratiškovci

Da li ste Vi rođeni u ovoj kući?
Da , rodila sam se u ovom kraju, ali se nisam rodila u ovoj kući.
Kada ste došli u Bratiškovce?
Pa, ovdje smo došli, prije od prilike mjesec dana. Prije toga smo bili kod mojih roditelja oko dva mjeseca.
Gde ste živeli pre rata?
Prije rata, smo bili gore u selu.
Znači niste bili ovde u ovoj kući?
Ne, ovo je kuća moga muža.
Kada ste se venčali?
Pa, prije sedam godina, gore u Srbiji.
Da li ste za vreme rata bili ovde, ili u Srbiji?
Bili smo ovdje, ali poslije Oluje 1995 otišli smo u Srbiju.
Zašto ste se vratili?
Vratili smo se zbog loših životnih uslova. Stalno smo se selili po tuđim kućama, plaćali stanove. A najviše smo se vratili zbog mlađeg sina koji je prije vremena rođen. On ima zdravstvenih problema, pa smo ga vodili kod privatnog lekara. Terapije su iziskivale mnogo novca, a mi to nismo mogli finansijski podnijeti.
Da li ste lako dobili dokumenta da biste se mogli vratiti ovde?
Pa, procedura je trajala četiri mjeseca.
Da li ste znali da je stanje ovde teško, da nema Srba?
Jesam, ali nisam znala da je baš ovako. Mi sada živimo od primanja Zelenog kartona. To je neka vrsta novčane pomoći koju primamo od države, a ponešto i Dušan zaradi.
Kolika je ta pomoć od države i da li je to dovoljno za život?
Primamo dvije hiljade i dvjesto kuna na nas četvero. Pa, za četveročlanu porodicu i nije; posebno ko ima djecu. To bi se možda nekako i razvuklo, ali ove terapije – to nikako ne može da pokrije.
Da li Dušan lako nađe posao?
Ne, posao se teško nalazi.
Šta mislite, kako preživeti, ako ne bude bilo posla godinu - dve?
Ne znam.
Mislite li da za Vas, kao Srpkinju, ima budućnosti u Hrvatskoj?
Zavisi kako će nas prihvatiti. Još nisam došla u tu situaciju da sam imala problema. Vidjećemo sada kada Nikola pođe u školu – to ne znam.
Da li u ovom kraju ima Hrvata; i kako se odnose prema Vama?
Ima, ali ja lično nisam imala problema. Za druge, ne znam. Poznajem se sa nekim službenim licima – prema meni su dobri. Imamo i neke prijatelje koji žive u Šibenik. Oni nisu čisiti Hrvati.
Da li su ovdašnji srpski političarii dolazili da pitaju kako živite?
Ne, ja mislim da nisu.
Da li su vam pomogle neke druge međunarodne organizacije?
Pa, recimo Crveni Križ, od njih smo dobili jedan šporet i četiri limena kreveta. Ova dva prozora i troje vrata smo dobili od neke američke humanitarne organizacije.
Da li ste dobili pomoć od države da popravite, i obnovite kuću?
Mi smo još u Srbiji predali zahtjev za obnovu. Međutim, dokumentacija nije kompletna, a i mi nismo vlasnici kuće. Nekoliko puta sam išla u Knin, gde se nalaze te humanitarne organizacije. Tamo su mi rekli da nemamo pravo na nužni smještaj pošto nismo iz Kninske općine.
Pošto Vam je kuća srušena, muž ne može da nađe posao, živite samo od pomoći, deca rastu; kako vidite svoju budućnost i šta planirate?
Ne vidim je baš sjajno. Ako se ikako bude moglo otišli bismo u neku stranu zemlju.
Šta biste dodali na kraju?
Nemam šta da dodam. Došla sam iz Srbije misleći da će ovde biti bar malo bolje.
Hvala Vam na razgovoru.

Ilija Krička i Ratko Krička - Bratiškovci

Koliko godina imate?
Imamo svaki po pedeset i osam godina.
Da li ste iz Dalmacije?
Da, iz Dalmacije smo. I čukundeda nam je rođen ovdje.
Kakvo je ovde stanje bilo pre rata, 1991 godine?
Ma, prije rata se živjelo dobro. Mi Srbi u Dalmaciji smo živjeli jako dobro. Bili smo bogati.
Da li ste bili ovde kada je počeo rat?
Da, bili smo ovdje sve do Oluje 1995 godine. Poslije sam otišao u Srbiju, Vojvodinu.
Kada ste se vratili?
Vratio sam se prošle godine u dvanaestom mjesecu.
Čitao sam da su Hrvati, kada su Srbi odlazili odavde, uništavali knjige rođenih i ostalu dokumentaciju?
Bilo je to u nekim krajevima, kao na primer u Đevrskama. Kod nas to nisu radili pošto su oni držali Skradin. Knjige su tu i ostale.
Da li je bilo teško da dobijete dokumenta i da se vratite?
Pa, nije bilo teško, odmah smo ih dobili. Za pasoš sam čekao oko dvadeset dana, a istog dana sam dobio i ličnu kartu.
Kada ste prvi put, nakon toliko vremena, videli svoju kuću, kako Vam je sve to izgledalo?
Pa, nije mi bilo lako. Dobro sam to i preživio. Do 1995 godine kuća mi je bila puna svega. Kada sam došao - sve prazno, opustilo, opljačkano, zapaljeno, i tako, žalosno.
Kad ste se vratili dobili ste dokumenta. Da li ste dobili neku pomoć od Hrvatske?
Da, šest mjeseci sam imao primanja Zelenog kartona – skrb od petstotina i pedeset kuna.
Da li ste dobili pomoć za obnovu kuće?
Ne, vidite, ta pomoć Zelenog kartona je bila za preživljavanje, a posebno smo podneli zahtjev za obnovu kuće. Predali smo papire u Šibensku općinu. Čekamo da nam komisija za procjenu štete i kategorisanja kuće dođe i kaže kojoj kategoriji kuća pripada. Oni obećavaju, ali ništa od toga.
Da li Hrvati, čije su kuće srušene, isto tako čekaju?
Ne, sve su, maltene, obnovnjene. Nisu ni prije imali bolje. Tamo gdje se vide ruševine, to je srpsko. U svakome selu su samo srpske kuće porušene.
Da li mislite da odgađaju da vam obnove kuće zato što ste Srbi?
Pa, nema drugog razloga. Možda oni misle da tako spreče povratak Srba.
Pošto imate problema oko obnove kuće, da li imate problema i oko zapošljavanja?
Posla nema. Posao ne dolazi u obzir. Nemaju ni oni šta da rade, a kamo li mi. Ne radimo ništa.
Kako onda živite?
Ah, kako! Živimo od zemlje; ko ima čime da je obradi. Ja imam vinograd i maslinik, ali mi ne vrijedi. Ne mogu ga obraditi. Treba mi kultivator.
Znači Vaš osnovni problem je kako prživeti?
Da, da, ni motku nemamo; da makar motku imamo.
Da li verujete da će se stanje popraviti?
Mi živimo u nadi, ali od te nade nema ništa.
Jedno je nada, a drugo je imati nešto u rukama?
Kako ću imati u rukama kad ne daju?! Nema!
Pa, kako ćete onda opstati?
Ja, stvarno, ne znam. Snalazimo se. Kako ćemo, Bog zna.
Da li ste verovali da je ovde stanje baš tako teško?
Nismo. Imamo svaki po trideset godina radnog staža, nadali smo se penziji, kada napunimo šezdeset godina. Ali sada moramo čekati još sedam godina, jer se sada ide u penziju sa šezdeset i pet godina.
Kako ste živeli tih četiri – pet godina u Srbiji?
Pa, išli smo na nadnice, išli smo kopati, išli smo na građevine. Mogli smo preživjeti od toga što bismo zaradili. Jadno je i to bilo. Izbjeglice niko ne gleda.
Pre rata ste imali prijatelje Hrvate. Da li vam je neko od njih pomogao od kako ste se vratili?
Pa, niko nam nije ništa pomogao.
U kakvim ste odnosima s njima?
Ko se javi meni i ja se javim njemu. Nemamo nekih problema. Nismo mi bili bliski ni prije, a kamo li sada.
Šta mislite da li ćete ostati ovde?
Samo kad bi nam obnovili kuće sa ovo malo zemlje, mi bismo se snašli. Najpotrebniji nam je traktor. Radili bismo. Pomagali bismo. Bavili bismo se nečim.
Zna se da je Hrvatska od Evrope dobila sredstva za obnovu srpskih kuća. Da li su ta sredstva došla do vas?
Nisu. Oni obnavljaju svoje kuće i koriste to u druge svrhe.
Stanje je teško. Da li ste razmišljali da napravite neko udruženje od pet – šest Srba, i da izložite svoj problem? Ili možda već postoji takva delegacija?
Pa, postoje neki političari u Zagrebu.
Da li oni nešto čine za vas?
A, šta će činiti. Samo pričaju. Nema od politike i priče ništa. Ne živi se od toga. Treba pomoći.
Da li vas je nekada neko od tih političara iz Zagreba posetio?
Ma, niko živ nije dolazio. Poslednji put smo ih vidjeli na Preobraženje u manastiru Krki.
Znači srpski političari ovde u Hrvatskoj vam ne pomažu. Da li vam stiže pomoć iz Jugoslavije? Ovo vas pitam pošto je očigledno da vam neko mora pomoći kako biste mogli opstati ovde.
Da, da, treba nam mehanizacija i stoka da bismo mogli živjeti. To bi bilo nešto.
A da li vam Jugoslavija nekako pomaže?
Ma, nema od njih ništa. Nisu davali ni tamo, a kamo li ovdje.
Znači jedino je Crkva uz vas?
Pa, jedino nam je ona bliska.
Kakvu pomoć očekujete od Crkve?
Mogla bi, na primjer, crkvena organizacija Čovjekoljublje da nam pomogne oko obnavljanja kuća, da traži od UNHCR-a i hrvatske države da nam što prije obnove kuće. Kako da tražim nešto od popa Ilije kad ni on nema?!
Znate, da bi neko dobio pomoć od neke organizacije, treba da ima svoje predstavništvo. Ti predstavnici bi trebalo da stalno idu i kucaju na njihova vrata. Ali ne jedan po jedan, neće UN doći da vidi problem jednog od vas, ali kad vas vide više, to je već nešto drugo. Zato je potrebna organizacija na lokalnom nivou koja bi predočila vaše stanje.
Da, to je istina. Ali, na primjer, ja svake sedmice moram ići u Knin, a ovi koji me voze uvijek traže pedeset kuna. Odakle meni pedeset kuna? Ko da mi ih da? Kako to finansijski da izdržim?
Da li ovde ima autobus?
Nema, a i autobus košta.
Da, ali pomoć ne može doći ako se ne organizujete. Osim toga, tu je i Pravoslavna Crkva, i Hrvatska država ne može da je negira. Sve u svemu, stanje je teško. Da li ste razmišljali da se vratite u Srbiju?
Dvoumim se, jer nemam gdje da živim. Ovdje gdje sada živim prokišnjava na dva mjesta. Ne mogu tako da čekam zimu.
Teško živite, deca vam ne dolaze. Šta mislite šta će biti za deset – petnaest godina?
Ako se nešto ne promijeni, ako Evropa nešto ne učini, mislim da ćemo za petnaestak godina mi izumrijeti i da će ovi krajevi opustjeti.
Da li biste još nešto izjavili?
Sve smo Vam ispričali – o kući, o poslu, o životu. Evo, da Vam ipak kažemo: mi, Srbi u Hrvatskoj smo svi potišteni. O nama niko ne vodi računa. Samo nam nešto obećavaju. Svi govore da se vratimo. A kada se vratiš, kao da ne postojiš.
Da li se plašite što ste Srbi kada, na primer, idete u Šibenik?
Ne, ne plašimo se.
Koliko sada ima Srba ovde?
U Bratiškovce ih se vratilo oko 140. Ali to je sve staro, tako da smo nas dvojica mladići. Doduše, ima nekoliko mlađih ljudi sa decom.
Hvala Vam na razgovoru. Sve ovo što sam čuo nisu stvari koje mogu da obraduju čoveka.
Hvala i Vama i bratskoj Grčkoj na interesovanju i eventualnoj pomoći.
Postoje u Grčkoj ljudi koji mogu pomoći, ali ne znaju pravo stanje stvari. Ovim intervjuom ću se potruditi da im prenesem deo Vaše realnosti. Možda će neki i pomoći, ali to nije dovoljno, mora se ići dalje. Treba tražiti pomoć od svetskih organizacija Vi ste učinili ono što je najteže - vratili ste se u Hrvatsku. Sada treba da živite u tim teškoćama. Poslaćemo Vam novine sa objavljenim intervjuom.

Đuro Karabuva – Bratiškovci

Koliko je vremena prošlo od kada ste se vratili?
Mi smo se vratili 1997. Doveo nas je UNHCR. Bili smo baš prvi.
Bojali smo se, pa sam rekla Đuri, ako oni udare na vrata mi ćemo kroz prozor. Ali ipak nas niko nije uznemiravao. (dodaje Đurina žena, Danica)
Znači bojali ste se?
Pa, prvih dana smo se bojali dok se nismo privikili. Poslije smo se malo oslobodili. A tu je i policijija. Bili su stvarno fer. Kaže moja žena policajcu: ”Ma ko će nas dirati. ” A on kaže: “Đavo ne miruje. Uvijek je bilo zla, a danas pogotovo.”
Da li ste imali nekakvih problema od kada ste došli?
Ne, ne nismo. Dolazili su i pitali zašto smo bežali, ali ja sam, doduše, znao i odgovoriti.
Šta ste mu rekli?
Da nisam bježao, ne bi se ni vratio.
Kakvo ste stanje zatekli kada ste se vratili?
Bilo nas je onda pet – šest u selu. Sve je bilo opustošeno, zlo.
A kako su kuće izgledale?
Sada su nikakve, a zamislite kakve su onda bile. Norveška je poslala neku pomoć. Oni su opravili oko trideset kuća, tako da se sada može u njima živjeti.
Da li Vas neka druga organizacija pomaže?
Slabo nas pomažu.
Kada ste izbegli, gde ste živeli?
Živjeli smo u Srbiji, Vojvodini.
Da li ste zadovoljni što ste sada ovde?
Ja sam i prezadovoljan. To svakome kažem. Ja se ne stidim živjeti u svojoj kući.
Recite mi kakvo je stanje bilo pre rata, a kakvo je sada?
Pre rata narod je živio jako lijepo. A i sada ko se vratio, može da živi, ako hoće da radi.
Da li mislite da će i u buduće biti dobro?
Pa, ja vjerujem. Sve se može promijeniti na bolje.
Gde ste Vi bili za vreme rata?
Svo vrijeme smo bili ovdje u Bratiškovcima. Pobegli smo 1995 godine kada je bila Oluja.
Kada ste otišli sve ste ostavili?
Da, baš sve smo ostavili.
Zatim ste stigli u Srbiju?
Da, da putovali smo jedanaest dana i deset noći.
Kojim putem ste išli?
Išli smo preko Like i Bosne – jedanaest dana i deset noći na traktoru. Stigli smo u Vojvodinu. Otišli smo u prihvatni centar u Vrbasu. Tamo smo živjeli dok nismo odlučili ići kući.
Kako su prošle te dve godine u prihvatnom centru?
Pa, šta da Vam kažem. I tamo je bilo svašta. Nisu nas očekivali. Govorili su: ”Ne treba im dati ni kruha, zašto se nisu borili.”
Znači ostali ste tamo do 1997 godine?
Da, bili smo tamo dvije godine i mjesec dana.
Kako ste odlučili da se vratite?
Pomislio sam pošto sam sa svima ovdje prije bio dobar da ću se već nekako snaći.
Da li ste pretpostavljali da ćete zateći ovakvo stanje?
Pretpostavljao sam pošto sam pravio dokumenta u Belom Manastiru. Tamo sam otprilike vidio kako će mi biti ovdje.
Da li ste otišli iz Srbije zadovoljni ili nezadovoljni?
Ja sam iz Srbije otišao zadovaoljan. Idem svojoj kući, kako da budem nezadovoljan?
Da li ste bili zadovoljni te dve godine provedene u Srbiji?
Pa, bili smo nezadovoljni, zato što nismo bili u svojoj kući.
Da li ste dobili neku pomoć od države ili naroda dok ste tamo bili?
Pa, dobili smo hranu i nužni smještaj. Ali bilo nas je jako puno, jedva da je bilo mesta za spavanje.
Vi ste odlučili da se vratite kada ste čuli da je u Šibenik došao sveštenik?
Prvo sam se dvoumio, nije mi bilo svejedno, ali kada sam čuo da je došao sveštenik, rekoh: ”Idem ja svojoj kući.”
Zašto Vam je bilo značajno to što je sveštenik došao?
A kako mi ne bi bilo značajno. Pa oni su naši pastiri, oni nas vode, mi idemo za njima.
Kako je to izgledalo kada ste došli ovde?
To je bila katastrofa. Sve je bilo prevrnuto. Pošto smo došli 5. septebmra uveče, počeli smo čistiti i našli smo ovaj kauč koji vidite. Dobro smo se zatvorili. Ipak je bilo straha.
Da li ste tog trenutka kada ste videli kako sve to izgleda pomislili da se vratite?
Ne, nikako, ovo je moje. Trećeg dana su došli neki Hrvati iz Dubravica. Pitali su me da li je ovo moje. Ja sam im odgovorio: ”Pa kako bih došao da nije.”
Ko Vam je pomgao oko dokumentacije za kuću?
Išli smo u Šibenik i sve smo sredili redovnim putem.
Imate li penziju ovde u Hrvatskoj?
Imam, imam, pošto sam uplaćivao staž.
Da li ste imali još nekih probvlema s Hrvatima?
Da, u početku je bilo problema, ali ja na to nisam obraćao pažnju.
Govorili su: ”Evo onih što su pucali u nas.”
Kada ste se vratili da li ste primali neku pomoć od humanitarnih organizacija, jugoslovenske ambasade ili države?
Ne, ništa nismo dobijali.
Znači sami ste se borili za život?
Sami smo se snalazili. Jednio mi je proto pomogao. On mi je prvi dao ovo traktorče.
Kada bi Vas neko sada pitao šta Vam je najpotrebnije, šta biste rekli?
Najpotrebnija bi nam bila mehanizacija.
Samo to Vam je potrebno?
Samo to, ali svima.
Šta mislite o tome kako se Jugoslavija ponašala prema izbeglicama dok ste bili tamo, i kako se ponaša sada kada ste se vratili?
Tamo smo dobijali hranu i smještaj, ali se nisu lijepo ponijeli prema nama. Sada kada smo se vratili, ne dobijamo ništa.Mi moramo trpiti.
Da li su Vam oni rekli da se vratite ili ste to sami odlučili?
Sami smo odlučili. Mi smo ovdje navikli, i tamo nam nije bilo života.
Zašto tako mislite?
Ovdje smo rođeni i vidimo da mi ovde možemo opstati, ako hoćemo raditi.
Kako vidite budućnost?
Vidim je.
Hvala Vam.
Hvala i Vama što ste nas posjetili i bilo bi mi drago da se ponovo vidimo.

Dušan Karanović – Kistanje

Odakle ste poreklom?
Iz Kistanja sam. Tu živim, jedino što sam se školovao u Beogradu i Zagrebu.

Da li ste bili ovde kada je počeo rat?
Da, bio sam.

Znači, svih pet godina ste bili ovde u Dalmaciji?
Bio sam baš u rodnom Kistanju, a i kuda bih ja išao iz svog rodnog mjesta.

Kako je bilo za vrijeme rata?
Bilo je teško i nekako sam se snalazio, a pomagao sam i ostalima.

Znači, mnogi Srbi su posle rata otišli, a Vi ste ipak ostali?
Bio sam ovdje svo vrjeme rata. Međutim, nekoliko dana prije Oluje, došli su iz UMOROFOR-a, iz kenijskog bataljona, i upozorili nas da napustimo Kistanje.

Koliko ste dugo bili u Srbiji?
Do Beograda smo putovali oko pet-šest dana. Kada smo stigli tamo, ponuđeno nam je da idemo na Kosovo, ali ja to nisam prihvatio. Nakon dvadesetak dana sam otišao u Hrvatski konzulat i tražio da se vratim u Kistanje. Tamo su mi rekli da nije bezbijedno da se vratim. Poslije toga sam čuo da je nedaleko od Kistanja zaklano devetanest srpskih familija. To se desilo 1995 krajem devetog mjeseca.

Kada ste se Vi tačno vratili?
Vratili smo se nakon godinu dana, u devetom mjesecu.

Bilo je rizično da se vratite. Čuli ste da su ubijali ljude, uništavali kuće, crkve. Takvo političko stanje se nije moglo popraviti za godinu dana. Zašto ste baš hteli da se vratite?
Bilo mi je nepojmljivo da ne živim u svome rodnom kraju, da se ne vratim na svoju zemlju gdje su Srbi vijekovima živjeli.

Da li ste se plašili?
Ne, jer je samo jedan život.

Kako je izgledalo kada ste se vratili i kako su se ljudi prema vama odnosili?
Pa, bilo je teško. Ovde je ostalo samo tri posto srpskog stanovništva.

Da li su Janjevci bili ovde kada ste došli?
Ne, nije bilo Janjevaca. Oni su se tek poslije doselili.

Kako su se odnosili Hrvati, oni koji su znali da ste Srbi, prema Vama kada ste odlazili u Knin ili Šibenik?
Da Vam iskreno kažem, nisam imao problema sa domaćim Hrvatima. Ali, su me doseljenici iz Bosne i sa Kosova strašno vrijeđali. Imao sam puno problema sa njima.

Da li je Vaša kuća srušena?
Moja kuća je, kao i većina drugih, do temelja zapaljena.

Kuće zapaljene, bez posla, problemi sa Janjevcima, kako ste tada razmišljali?
Pa, znao sam da je ovo prostor koji nama pripada i bez obzira na sve probleme, odlučio sam da tu živim.

Da li vam je država pomogla da obnovite kuću?
Nije, iako sam dobio papire da sam vlasnik kuće. Naprotiv, država me je, pod nagovorom doseljenika, izbacila iz kuće.

A zašto su Vas izbacili?
Pa, rekli su mi da ja, navodno, nisam vlasnik kuće. Da je to sada državno. Pokazao sam im papire, a oni su mi rekli da se izgubim u roku od pet minuta, inače će nas u kovčezima brzim vlakom otpremiti za Beograd. I opet smo ostali bez ičega. Mi se iseljavamo, a doseljenici se, pod pratnjom hrvatske vojske, useljavaju u našu kuću. To je bilo 22.3.1997. Vodio sam sudske sporove protiv države, ali mi nisu vratili kuću. Morao sam da je prodam i kupio sam drugu u Kistanju.

Gde ste bili dok niste ušli u svoju kuću?
Bili smo kod ženine rodbine.

Da li ste imali posao kada ste došli iz Beograda?
Ne, Srbi ovdje nemaju posla, i nikad ga neće ni imati.

Zašto tako mislite?
Ni Hrvati nemaju posla, a kamo li mi.

Niste dobili posao ili ga nećete dobiti zato što ste Srbin?
Pa, oni ne smiju zapošljavati Srbe, jer je takva politika.

Da li ste primali neku pomoć iz Srbije?
Nisam, ali svaka pomoć bi nam dobro došla.

Kakvu pomoć očekujete?
Očekujemo materijalnu pomoć, jer nam bez nje ovdje nema života.

Znači, bitna je ekonmska pomoć?
Da, jer mi smo ljudi koji smo navikli da sa malo sredstava uspijemo.

Čuo sam da u Zagrebu postoje neki srpski političari. Šta oni rade?
Ja sumnjam da oni išta rade, jer za ovih sedam godina poslije Oluje, nisam primijetio nikakav napredak.

Recite mi, a šta mislite kako bi Crkva mogla da pomogne?
Ne znam šta da Vam kažem. I oni teško žive.

Šta mislite, da li će za deset-petnaest godina biti Srba na ovim prostorima?
Ne bude li neke ekonomske pomoći, nećemo se održati ovdje. Mislim da će za deset-petanest godina Srbi nestati sa ovih prostora.

Šta mislite, ako ni Crkva ne bi ostala ovde, ima li budućnosti?
Pa, teško da ima, jer ni Crkva ne može sama od sebe živjeti.

Hvala na razgovoru.

Hvala i Vama što ćete ovo objaviti kako žive Srbi u Hrvatskoj.

Učiniću to i u Grčkoj, a uskoro i u Srbiji.

Prota Ilija Karajović – Šibenik

Poznato mi je da ste Vi prvi sveštenik koji ste posle Oluje došli u Dalmaciju. Kada ste tačno i odakle došli u Šibenik?
Ja sam sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj od 1. 10. 1965 godine pa do danas. Hrvatsku nikada nisam napuštao u teškim uslovima – ni u vrijeme socijalizma, ni u vrijeme takozvane hrvatske demokracije. Prije nego sam došao u Šibenik, bio sam sveštenik u Slavoniji, u Podravskoj Slatini. Ubrzo mi je srušena kuća, parohijski dom gde sam živio - triputa je miniran. Ostao sam bez igde ičega.
Kada ste tačno došli u Dalmaciju?
Kada mi je u Slavoniji sve srušeno, onda sam otišao u Osijek. Tamo sam bio tri godine. Na žalost, i tamo mi je dva puta minirana kuća. Nakon toga se ukazala potreba Crkve da na ove prostore postavi sveštenika. U Dalmaciji nije bilo nijednog sveštenog lica – oni su pobegli zbog opasnosti po život. Tada mi je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Jovan predložio da idem u Dalamciju. Za mene je to bio izazov. Došao sam ovde i služio prvu službu Božiju na svetu Petku 1996. godine. Služio sam u crkvi svetog Spasa u Šibeniku. Vjernici su me lijepo prihvatili. Bili su sretni da imaju svog duhovnog pastira.
Kakav je bio Vaš utisak kada ste došli?
Pa, bilo je strašno. Četrdeset i pet dana sam čekao da dobijem ličnu kartu. A došao sam iz Osijeka. Imao sam domovnicu, sve papire, ali ne daju braća.
Kako su ljudi reagovali kada su videli pravoslavnog sveštenika u Šibeniku?
Ja sam uvek išao u mantiji. Ko god se nasmijao i pozdravio me, taj je bio Srbin... i od sreće bi plakao. A ko se derao se na mene, eh... Zvali su me četnikom, Đujićem... Vikali su: Nije te sramota da hodaš po lijepoj našoj Hrvatskoj, a do juče si se borio protiv nas.
Što se tiče Katoličke Crkve, primio me je sadašnji Šibenski biskup, ali zato što sam ja tražio prijem. Samo me je pitao odakle sam došao. Hvala Bogu što nisam došao iz Krajine.
Koliko ste vremena bili sami u Šibeniku?
Pa, bio sam sam oko dvije i po godine. Onda je došao prota Zorica. On je ubrzo otišao u Split.
Šta mislite o današnjem stanju?
Vuk dlaku menja, a ćud ne.
Šta mislite o današnjem crkvenom životu?
Očigledno je da se crkveni život polako razvija. Dobili smo episkopa, manastiri su oživeli, imamo oko dvanaest sveštenika, koji služe Bogu i narodu.
Čuo sam za incident u Drnišu. Šta se to desilo?
Bilo je to 1997. godine. Drniška crkva, kao i naša Saborna crkva u Šibeniku, slavi Uspenje Presvete Bogorodice. Odlučio sam da Liturgiju služim u Sabornoj crkvi, a večernji moleban Presvetoj Bogorodici u drniškoj crkvi.
Nekoliko dana prije praznika, otišao sam kod gradonačelnika grada Drniša da ga obavestim o tome. On me nije primio. Samo je njegova sekretarica zapisala zašto sam došao. Otišao sam i u policiju, i njima rekao da imam nameru da služim večernje u 6 sati. Oni su to primili k znanju. Prije službe sam otišao u policijsku stanicu da pitam da li mogu da služim. Oni su rekli: Možete, sve je pod kontrolom. Bilo mi je drago što sam mogao da služim u toj crkvi.
U Drniš sam došao autom. Bilo je nas osam Srba. Otišao sam u crkvu i rekao crkvenjaku da zvoni. Kad je on počeo da zvoni, odjednom su nagrnuli neki ljudi, Bože me oprosti, kao da su nas vrebali. Njih trideset je ušlo u crkvu i nije mi dalo da služim. Vrište, deru se... Bilo je tu i policije u civilu koji su mi pomagali da zavedemo red. Jedva smo ih primorali da nekako izađu iz crkve. Prije toga sam im govorio: Ne morate izaći. Ostanite s nama da se molimo jednoj i istoj Bogorodici. Oni su negodovali, psovali mene i našu Bogorodicu. Ipak su izašli iz crkve, ali su neprestano vikali, gunđali i psovali.
Onda su neke žene posjedale ispred ulaznih vrata i onemogućile vernicima da uđu u crkvu. Ipak sam uspeo tada da služim - nikada jači duhom nisam bio i veru imao. Mislim da me čuo ceo Drniš koliko sam bio pun snage. Da, Bogorodica me je spasila.
Kada sam izašao iz crkve, počeli su na mene vikati. Bilo ih je oko sedamsto.
Pošto su predstavnici OSCE-a znali da ću služiti, i oni su bili ispred crkve i gledali šta se dešava. Čak su skinuli i oznake da se ne bi znalo ko su. Narod me je gađao flašama i pljuvao. Toliko su me ispljuvali. Jedni stanu drugi krenu. Jedni se ispljuju, a drugi čekaju da me pljuju. Mantija mi je bila bijela.
Krenuo sam prema svome autu, a jedno malo dijete, oko 12 godina, udara me šakama i nogama. A njegova majka kaže: Slone jedan, zar ne vidiš da te ni djeca ne vole. Šta ćeš ovdje? A ja idem prema svom autu, opkoljen sa svih strana – može me svako ubiti, ubosti.
Dolazim do auta, a guma probušena. Dok smo menjali gumu, napali su moga suvozača. Kad smo krenuli, onda su nas zasuli kamenjem. Polupali su sve prozore na autu.
Poslije mi je policija poslala izveštaj da tužim te ljude. Nikoga nisam tužio. To je hrišćanski. A koga sam i mogao da tužim?
To veče me je nazvala radio Slobodna Evropa. Dao sam izjavu o tom događaju. Samo sam rekao da imam pravo da se molim Bogu. Posle toga je u Ujedinjenim Nacijama i V. Voker pričao o slobodi vere u Hrvatskoj. Oglasio se i šibenski biskup. Izjavio je u novinama da se pita zašto mu se nisam obratio. Ja sam mu rekao da nisam pod njegovom jurisdikcijom, on nije moj episkop. Sve je to bilo izrežirano. Ako Vas interesuje, imam izveštaj koji sam poslao Svetom Sinodu i Mitropolitu Jovanu – to je dokument. Moja vera i Bogorodica su me spasili.
Mislite li da je danas bolje?
Pa, sada se može slobodnije služiti.
Hvala Vam na razgovoru. Šta bi ste poručili matici - Crkvi u Beogradu?
Rekao bih im da malo više brige vode o nama na ovim prostorima. Koliko je to moguće. Mi smo prva linija odbrane Pravoslavlja. I nema odstupanja.