Novosti

SVETI ARHIJEREJSKI SABOR SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

POSLANICA O ZAVETU
(1804–2004)
na dvestogodišnjicu srpskog preporoda

Pre tačno dva veka, u ustaničkom Orašcu, na praznik Sretenja Gospodnjeg, sretoše se srpski prvaci. Nagovoreni precima, a umoljeni potomcima - izabraše među sobom, kao prvog među jednakima, Vožda Karađorđa. A on će se, vođen Promislom Božjim, obratiti, tada i zauvek, svom mučeničkom narodu i svojim junačkim knezovima. Poput Svetog Kneza Lazara, i on će izgovoriti svoju Reč kao Molitvu:

„Tako, braćo naša, ja vas opet pozivam da svi na noge ustanete i oružje podignete na neprijatelja koji na nas pođe, da se sa njim bijemo. Mi ni na koga polaziti i nastupati nećemo, a koji bi na nas pošao - da se od njega branimo. Bolje je u svojoj Veri i svome Otečestvu umreti nego Veru svoju pogaziti. Zato u Svetom Evangeliju govori: Ako pravu veru imaš, to i spasen budeš. Dakle, bolje je u svojoj Veri i umreti nego pred Bogom i narodom osuđen biti. A Bog Svemogući hoće nam pomoći! Ja se uveravam na usrdije vaše, koje imate k pravoslavnoj veri i Otečestvu, i na hrabrost vašu, koju ste do danas pokazivali, da truda poštedeti nećete, i krvi svoje proliti, za ljubav Vere, Otečestva i potomstva našeg. A Bog Svemogući velika je Nadežda naša.”

BRAĆO I SESTRE, GOSPODO HRIŠĆANSKA, RODE HRISTONOSNI, BOGOLjUBIVI I ČOVEKOLjUBIVI,

Sloboda je najveći dar Božji svakom čoveku i svakom narodu; dar neprocenjiv, koji se, ako je pravi, nikada ne može oduzeti. Od kada je krštenjem primio ovaj dar, pa sve do danas, srpski narod žrtvenoprinosno vojuje za svoju Slobodu – jer je za nju stvoren i jer ga je ona stvorila. I nije to sloboda bilo kakva već upravo ona najveća od svih, Hristolika Sloboda – u kojoj je Stradanje Krsta, ali i Pobeda Vaskrsenja. Zato je naše narodno vojevanje za Krst časni i Slobodu Zlatnu.

Još drevni hrišćanski spis Didahi (Učenje, najstariji posleapostolski tekst) govori o dva puta za sve ljude i sve narode: Putu života i putu smrti. Izborom pravog Puta, životvornog, bira se, jednom zauvek, onaj krajnji cilj naših života. Srpski narod u svojoj krštenoj istoriji ima, od početka, čitav niz podvižnikv pravog izbora.

Od svetih Apostola do svetih Prosvetitelja naših i svepravoslavnih, Zaštitnikv Evrope Kirila i Metodija, upućeni smo da kroz istoriju hodimo onim uskim i stradalnim Hristovim putem, koji, preko strašne Golgote, vodi u Carstvo Nebesko. U svakom veku i u svakom pokoljenju, našem narodu bila je, uvek iznova, darovana mogućnost da opitno iskusi svu punoću istorijskog vremena. Otuda smo mi, i pored naših posrnuća i padova, zaista hrišćanski narod; otuda naša svenarodna istorija ima svoj autentični unutrašnji smisao, izveden iz ovakve punoće vremenv, iz samog Carstva Nebeskog.

Sveti Sava, prvi arhiepiskop i Prosvetitelj srpski, čiji Hram posvećen Spaljivanju njegovih moštiju (1594) danas svečano otvaramo za službu Božju, do kraja je ovaj nauk delom posvedočio, uvek sve usmeravajući ka prenebesnom životu, postavljajući sidro našeg broda u Carstvo Nebesko. Odatle i proishodi sav naš poredak istorijskih i duhovnih vrednosti. Tek nebeski red stvari daje pun smisao ovozemaljskom postojanju.

Ovaj uistinu hrišćanski identitet srpskog naroda potvrđuje – životvornim primerom – i Sveti Kosovski Velikomučenik knez Lazar. Knez u istoriji, a Car u nadistoriji, praotac naše Slobode u Hristu, Sveti Lazar beše prinuđen da svojom mudrošću izvrši, a svojom smelošću potvrdi, svoj i naš Izbor. Ili za ovozemaljsko vreme - ili za nadzemaljsku večnost. On se ni na čas ne dvoumi – jer zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvjek i dovjeka.

Naš večni savremenik i svevremenik, Sveti Velikomučenik Lazar, kroz vekove nam dovikuje da ni po koju cenu, nikada i nizašto, ne izdamo veru svoju (ne predadim blagočastija našego). Kako onda, tako je i danas Kosovo ono pokazno i dokazno, kritičko mesto, tojest, mesto suda – kriseos („Sada je sud ovome svetu”: Jn.12,31), i to ne samo našem narodu nego i drugim zemaljskim narodima. A to znači: mesto odluke, procene i presude ljudskim delima i nedelima, mesto izbora i opredeljenja. Potvrda da su ljudi i narodi uvek u opasnosti „da više zavole tamu negoli svetlost” (Jn.3,19), mržnju negoli ljubav, rušiteljsko-ropsku demonsku silu negoli graditeljsku Božju pravdu i istinu, koja daruje večnu slobodu. Otuda, zaista: Kosovo je grdno sudilište, kako proročki dodaje još jedan Nebožitelj i Kosovski Zavetnik, Petar Drugi Petrović Njegoš: Voljeh carstvo zemno izgubiti no Nebesno da izgubim Carstvo.

Sloboda i odgovornost da odlučujemo o svojoj sudbini u večnosti – to je naše temeljno pravo, pravo svečovečansko, koje se ne dobija i ne poklanja. Ovo pravo na Slobodu kroz Odgovornost nije nikada samo lično ni samo opšte; ono je, istovremeno, i pojedinačno i narodno pravo koje se brani, zajednički, saborno – sa svim našim precima, savremenicima i potomcima. Sa svima Svetima; sa Svetim Savom koga danas slavimo i sa neumrlim Karađorđem. Uzimajući na sebe njihov lik, dobijamo veru kao oklop, krst kao oružje, ljubav kao štit, kao mač – reč Božju (kako nas je, iz svog vremena, opisao naš Arhiepiskop u svojoj Službi Svetom Simeonu).

U ovom neprekinutom istorijskom nizu, zajedno sa nama još uvek se bori Vožd Karađorđe, verhovni komandant i serbski predvoditelj naroda, takođe istinski sledbenik Kosovskog zaveta. Zato nije čudo što se mnogi srpski krajevi predstavljaju kao mesta Karađorđevog rođenja i porekla – osećajući da je njegova kolevka čitav srpski narod. Zbog tog zavetnog osećanja su se, na njegov poziv, svi Srbi – onako brojno, bespogovorno – odazvali: od slobodarske Šumadije, preko junačke Crne Gore i kršne Hercegovine, sve tamo do Bosne ponosne i naših krajeva severno od Save i Dunava. I samo zato – zbog ovog kosovskog, ka večnosti upućenog Zaveta – Karađorđe je mogao i morao da bude onakav kakav je bio. Toliko strog, a tako omiljen. Toliko moćan, a tako pravdoljubiv. I junak na megdanu i državotvorac. Uprkos svim neprijateljima, Vožd Karađorđe je smogao snage da se izdigne iznad zemlje i svega zemnoga, iznad okolnosti i iznad sebe samoga. Uznoseći se iznad spoljašnje istorije, on zajedno sa svojim junacima dotiče sam Nebesni Svod i dotle, visoko, vozdviže čitav svoj narod.

S Voždom Karađorđem nije, dakle, jačala samo vojna snaga ustanikv već i duhovna i državotvorna samosvest čitavog naroda. Svest da nas sloboda razlikuje od zverova. Svest da je sloboda vezana za zakon, a da je zakon jednak za sve.

Ovakvi (slobodni i bogotražiteljni) Srbi postali su uzor i podstrek i za ostale utamničene balkanske narode s početka devetnaestog veka - ali i za sve nas, danas i ovde. Ovim narodnim dvigom ka slobodi, koji je odjeknuo širom Evrope, ponovo je ukazano na vertikalu ne samo naše već i svetske istorije, vaskrslo osećanje za pravdu, istinoljubivost i vernost moralnim načelima, jedinom zdravom temelju evropske i sveopšte civilizacije. Otuda nam se uvek iznova postavlja pitanje: da li žrtve ovog naroda, onog vremena, kao i one iz Prvog i Drugog svetskog rata, pa sve do njegovih novih i najnovijih stradanja i izgona, žrtve date za načela slobode i slobodnog sveta, smeju biti bilo od koga – pogotovu od nas samih – zaboravljene ili osuđene na prezir i ćutanje?

Podsećanje na ovakva istorijska zbivanja i žrtve ne znači idenje unazad i kočenje napretka. Istorija i sećanje na nju ukazuje svima, pa i nama, ne samo na prošlost nego i na današnjicu, opominje neprekidno i nepotkupljivo i na budućnost. Poznavanje istorije uspešno leči otuđenja i zablude savremenog sveta, usamljenost, samoživost i zbunjenost narodv, pogotovu kada se jedan narod, kao što je slučaj sa našim, nađe u vrtlogu raznih suprotnosti i samoživih interesa koji bujaju u današnjem, po mnogo čemu haotičnom, vremenu. Krize savremenog sveta koje ne prestaju, nasilja moćnikv koja iscrpljuju i zbunjuju, mogu biti prevaziđeni samo zaustavljanjem raskoraka između duhovnih i materijalnih vrednosti, uspostavljanjem ravnoteže između Zemlje i Neba, ovostrane i onostrane stvarnosti, bogočovčanskim spojem zemaljskog življenja i nebeskog opredeljenja.

A da bismo to mogli postići, moramo se uzdići iznad svih iskušenja i isceliti se od zbunjenosti i duhovne raslabljenosti. I to u pravdi, slozi i slobodi. Isti je problem okivao brigama Vožda; isti će, kao pretnja, uokviravati sve naše zajedničke poduhvate, od sada pa zanavek.

Zato se još jedan naš daleki savremenik, sveti Petar Cetinjski, ovako obratio presvijetlomu gospodinu Georgiju Petroviću, Bogom izabranom slaveno-serbskom Voždu: Narod ne može biti srećan ako nema među sobom tvrde sloge i savršenog poslušanja.

Ostaje nam da se pouzdamo u unutrašnju snagu i mudrost narodnu; da se pokajanjem očistimo i oslobodimo od razdora, bratomržnje i deoba; da, poput Karađorđa, prezremo svako zlo i osudimo svaki zločin, posebno onaj koji je izvršen u ime ovog naroda, makar njegov vinovnik bio i neko od naših najrođenijih; da se ponadamo novoj spremnosti za velika istorijska dela, u duhu sretenjskog samožrtvenog podviga da opet prepoznamo onaj jedini Put života pred nama. U to ime, pomolimo se, pred svetim i svetlim likovima naših predaka, Voždovim besmrtnim rečima:

O Bože, o Bože Svemogući, obrati milosrdne oči svoje na blagočestije i Crkvu Tvoju. Amin.
Bože Svemogući, ne utri svoje blagočestije. Amin.
Bože, pomiluj i ohrabri narod srpski i srca sinova srpskih. Amin.
Bože naš, pomiluj nas. Amin.

Ovom molitvom mi, takođe, osveštavamo danas i naš prestoni Grad, ovaj Sveti Hram usred ovoga Grada i ovaj bogosazvani Sabor, pred kojim je postavljena Trpeza Svetlosti i Ljubavi, na koju su svi prizvani.

I tako, kroz naše molitve, na ovom bratskom i svehrišćanskom sabranju, mi osvećujemo i svoju sadašnjost i budućnost. Pored svečanog liturgijskog otvaranja samoga Hrama Svetoga Save, mi danas polažemo i kamen-temeljac za novo zdanje Patrijaršije, za domaćinski dom našeg naroda i naše pomesne Svetosavske Crkve, otvoren svim ljudima dobre volje, dom našeg sabornog svedočenja Vaskrsloga Gospoda Hrista i slobode kojom nas On oslobodi.

Sa nama je prvi episkop svete Pravoslavne Crkve – Njegova Svetost Arhiepiskop Konstantinopolja, Novoga Rima, i Vaseljenski Patrijarh Vartolomej I. Sa nama su i Prvojerarsi i izaslanici svih pomesnih Pravoslavnih Crkava i mnogobrojni verni Narod Božji, kao i predstavnici drugih hrišćanskih Crkava i zajednica. Svi zajedno, u Litiji, hodimo ka Hramu. Ulazeći u Hram, svi zajedno, u njemu primamo Mir Božji i izlazeći iz njega objavljujemo vascelom svetu Blagovest o Pobedi Hristovoga Krsta i Vaskrsenja, o Carstvu Božjem koje dolazi i već je nastalo.

Neka blagodat i ljubav Jednog u Trojici Boga odgovori na reči naše molitve, a koraci naše Litije neka pokažu neizmenjivost ovoga Puta koji vodi u život. Amin, Bože daj!

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Spaljivanju moštiju Svetog Save, 2004. godine.

Vaši molitvenici pred Raspetim i Vaskrslim Gospodom, pred Njegovim ugodnikom Svetim Savom i svima svetima:

Arhiepiskop pećki,
mitropolit beogradsko-karlovački
i patrijarh srpski PAVLE
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski JOVAN
Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE
Mitropolit srednjezapadnoamerički HRISTOFOR
Mitropolit dabrobosanski NIKOLAJ
Episkop šabačko-valjevski LAVRENTIJE
Episkop niški IRINEJ
Episkop zvorničko-tuzlanski VASILIJE
Episkop sremski VASILIJE
Episkop banjalučki JEFREM
Episkop budimski LUKIJAN
Episkop kanadski GEORGIJE
Episkop banatski NIKANOR
Episkop za Ameriku i Kanadu
Mitropolije novogračaničke LONGIN
Episkop istočnoamerički MITROFAN
Episkop žički HRIZOSTOM
Episkop bački IRINEJ
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ
Episkop raško-prizrenski ARTEMIJE
Episkop bihaćko-petrovački HRIZOSTOM
Episkop osečkopoljski i baranjski LUKIJAN
Episkop srednjoevropski KONSTANTIN
Episkop zapadnoevropski LUKA
Episkop timočki JUSTIN
Episkop vranjski PAHOMIJE
Episkop šumadijski JOVAN
Episkop slavonski SAVA
Episkop braničevski IGNjATIJE
Episkop mileševski FILARET
Episkop dalmatinski FOTIJE
Episkop zahumsko-hercegovački GRIGORIJE
Episkop budimljansko-nikšićki JOANIKIJE
Episkop australijsko-novozelandski
Mitropolije novogračaničke MILUTIN
Episkop umirovljeni zahumsko-hercegovački ATANASIJE
Vikarni Episkop hvostanski ATANASIJE
Vikarni Episkop jegarski PORFIRIJE

Pravoslavna Ohridska Arhiepiskopija
Mitropolit veleski i povardarski JOVAN,
patrijaraški egzarh autonomne
Ohridske Arhiepiskopije
Vikarni Episkop velički i mestobljustitelj
(administrator) Eparhije pološko-kumanovske
JOAKIM
Vikarni Episkop dremvicki i mestobljustitelj
Eparhije bitoljske MARKO