Krka časopis br. 6

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 10

SADRŽAJ:

Zajednica i individua; Stanje blaženstva; Nikada kao bogovi: ikone i ikonopoštovanje; Smirenoumlje - vrata ka čistoj molitvi; Brutalni napad na srpsku pravoslavnu episkopiju u Šibeniku; Zvanično saopštenje episkopa dalmatinskog G.G. Fotija povodom napada na episkopsku rezidenciju u Šibeniku; Predstavnici OSCE-a posjetili episkopa Fotija i manastir Krku; Napad na Krčke bogoslove u Kistanjama; Ambasador SiCG g. Milan Simurdić posetio je Eparhiju dalmatinsku; Sto godina od rođenja Vladana Desnice; Počela školska godina u bogosloviji Sveta Tri Jerarha; Vijesti iz eparhije; Priložnici časopisa Krka

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

SVETI SIMEON NOVI BOGOSLOV

beseda druga

STANjE BLAŽENSTVA

1. Da ljudska priroda kroz ovaploćenje Sina, Logosa Božijeg, ponovo zadobija blaženstvo tj. dobro i oblagodaćeno stanje u kojem beše do Adamovog prestupa.

Pošto je ljudska priroda izgubila svoje blaženstvo Adamovim prestupom, neophodno je znati ko je bio Adam pre tog gubitka i u čemu se sastoji to blaženstvo, tj. to dobro i oblagodaćeno stanje u kojem je čovek bio pre grehopada. Sveti Oci nas uče da je Bog postao čovek kako bi kroz Njegovo ovaploćenje, On opet mogao uzdignuti ljudsku prirodu u stanje blaženstva. Zato, mi moramo znati na koji ga način čovek kroz Ikonomiju Hristovog ovaploćenja može ponovo zadobiti.

Na početku, kada je stvorio čoveka, Bog ga je stvorio svetim, bestrasnim i bezgrešnim, po Svom obrazu i podobiju. I čovek beše upravo kakav je i Bog Koji ga je stvorio; jer sveti, bezgrešni i bestrasni Bog sazda i Svoja stvorenja svetima, bestrasnima i bezgrešnima. Međutim, pošto su nepromenjivost i neizmenjivost osobine jedino Beznačalnog i Nestvorenog Božanskog Bića prirodno je stvoreni čovek podložan promenama i izmenama, iako je s Božijom pomoći imao sredstva i mogućnost da ne podlegne izmeni i promeni.

Tako čovek pošto beše svet nije imao potrebe za zakonom, jer pravednima ne treba zakon. Od kakve je koristi zakon onome ko je svet, bestrasan i čist? Zakon zapoveda činiti dobro, a ne zlo. Međutim, Sveto Pismo kaže da pogleda Bog sve što je stvorio i gle, dobro bješe veoma (Post. 1,31). Prema tome, pošto sve beše dobro, da li je uopšte postojala potreba da čovek zna šta je dobro, a šta zlo? Budući da nije postojalo ništa osim onoga što beše veoma dobro, tadašnji oboženi čovek nije imao potrebe za zakonom.

2. Saobrazno o prirodnom zakonu, pisanom i duhovnom

Međutim, pošto je mogao da jede sa svakog drveta u Raju, pa čak i sa poznatog Drveta Života, beše mu data zapovest da ne jede samo sa tog jednog drveta, i to zato da bi znao da je promenjiv i izmenjiv, te da bi zbog toga bio oprezan, i da bi zauvek mogao ostati u tom dobrom i blagodatnom stanju. Tim rečima, koje mu je Bog izgovorio davši mu zapovest, jer ako bude jeo sa tog drveta umreće; dao mu je da razume da je on promenjiv i izmenjiv.

Tako, u to vreme, u Raju nije bio potreban nikakav zakon – ni pisani ni duhovni. Ali nakon što je čovek jeo sa zabranjenog drveta i umro gorkom smrću, tj. kada je otpao od Boga i postao truležan; tada, kako ne bi u potpunosti otpao od svega što je dobro (pošto se zlo zbog strašne raslabljenosti, kojoj je zbog truležnosti postao podložan rasprostranilo među ljudskim rodom i u mnogome ga porobljavalo), dat mu je zakon po kojem je mogao da rasuđuje i razlikuje dobro od zla. Pošto je čovek oslepeo, izgubio je razum i postao je ne-razuman, pa mu je prema tome bila potrebna i pouka – kao što piše u psalmu: Urazumi me, i naučiću se zapovestima Tvojim (Ps. 118,73). Uviđaš li u kako je jadno stanje dospeo čovek, te koliku potrebu imaše za pisanim zakonom? Jer nakon pada on više nije mogao poznati i razumeti čak ni ovaj svet. To je bilo moguće jedino ako bi bio prosvetljen sviše, od Boga – Njegovim znanjem.

Međutim, kada je došao Hristos i tako prisno (nerazdeljivo) u Sebi sjedinio božansko sa čovečanskim, da ovo dvoje koji bejahu potpuno razjedinjeni, tj. božanstvo i čovečanstvo, postadoše jedna Ličnost, iako ostadoše nesemešani i neprožeti. Od tada, kroz zajednicu sa prvonačalnom i nestvorenom Svetlošću Božijom, čovek postade kao svetlost i više nemaše nikakvu potrebu za pisanim zakonom, jer božanska blagodat Isusa Hrista obitavajući sa njim i u njemu donosi mu plodove blaženog stanja, a to su: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, milosrđe, vera, krotost i uzdržanje. Zato apostol Pavle, nabrajajući ove plodove Duha Svetog kaže na kraju da za takve nema zakona (Gal. 5, 22-23); jer pravednima zakon nije potreban. A onaj ko još nema ove plodove Duha Svetog, nije Hristov, kao što kaže apostol Pavle: ako pak neko nema Duha Hristova, on nije njegov (Rim. 8,9). Takav se mora boriti i težiti da postane Hristov, inače uzalud veruje u Hrista, niti ima ikakve koristi od Hrista. Sva njegova nastojanja i borbe moraju biti usmerene na zadobijanje Duha Hristovog kako bi mogao poroditi plodove Duha Svetog, jer u tome leži čitav duhovni zakon i stanje blaženstva.

3. Još o načinu na koji se može dostići blaženo stanje

Ali, ako ljudska priroda, kroz ovaploćenje Hristovo ponovo zadobija blaženo stanje, kao što beše u početku, i ako ne postoji drugi način, druga sila ili mudrost, podvig i borba kojom ljudska priroda može ponovo dostići blaženstvo kao kada beše stvorena, već je to samo u rukama Boga koji ju je priveo u postojanje; i ako ne postoji baš nikakav drugi način kojim može dobiti blaženstvo onda čemu se uzaludno podvizavati, boreći se za to samo sopstvenim podvižničkim trudovima, čitanjem, podnošenjem stradanja, iscrpljujući se žeđu, glađu i bdenijima? I ako su takva i tako velika stradanja uzaludna i beskorisna za onoga ko ne zna ovu veliku tajnu (spasenja), onda je svaki hrišćanin dužan da je nauči i zna, kako se ne bi uzalud podvizavao u podnošenju tegoba, i dozvolio da mu duša propadne zajedno sa njima – nešto najpagubnije što može da se desi. Budući da takva i tako velika podnošenja skorbi treba da budu poduzeta ne zato da bi se zadobilo blagodatno stanje, već da bi se očuvalo blagosloveno stanje koje smo primili još na svetom krštenju, a pošto je teško sačuvati to bogatstvo, moramo imati veliku pažnju kako bismo ga zadržali, kao što kažu sveti Oci. A po svojoj končini, hrišćanin neće biti pitan da li se odrekao sveta, da li je postio, da li je bdio, da li se molio, da li je ridao, ili vršio bilo koje od dobrih dela u sadašnjem životu; već će biti ispitan da li ima neku sličnost tj. blagoobraznost sa Hristom kao otac sa sinom – što je i apstol Pavle rekao: Dječice moja, koju opet s mukom rađam dokle se Hristos ne uobliči u vama (Gal. 4,19). Jer koji se god u Hrista krstiste u Hrista se obukoste (Gal. 3,27).

4. Kakva dela možemo činiti da bismo zadobili Carstvo nebesko

Ako oni koji čuvaju vrata Carstva Nebeskog u jednom hrišćaninu ne vide Hristov obraz, kao što sin liči na oca, zasigurno im ih neće otvoriti i dozvoliti da uđu. Jer isto kao što oni koji liče na starog Adama, tj. koji su prekršili zapovest Božiju, ostaju lišeni Carstva Nebeskog, uprkos činjenici da ni u kom slučaju nisu krivi zbog toga što su istoobrazni praocu Adamu. Tako isto hrišćani, kao Novi Adam, tj. kao njihov otac Hristos, ulaze u Carstvo Nebesko uprkos tome što njihova istoobraznost sa Hristom nije njihova zasluga, jer se ovo prima verom u Hrista.

Hristolikost je u istini, krotosti, pravednosti, i zajedno sa tim smirenje i ljubav prema svim ljudima. Istina se čuva u svim rečima čovekovim, krotost u svim rečima koje drugi o njemu izgovore, jer onaj ko je krotak, bilo da je okružen pohvalama ili pokudama, on ostaje bestrasan i niti se uzvisuje u pohvalama niti se ponižava u pokudama. Pravednost se vidi u svim delima, jer kao što težinu veštastvenih stvari određujemo pomoću vage, i kao što kvalitet zlata ocenjujemo nakon poliranja, isto tako ni u jednom našem podvigu se ne odvajamo od granica pravednosti, ako pod njima podrazumevamo one mere (tj. zapovesti) koje nam je dao naš Gospod.

Smirenje, kao kakvo blago koje se ne može outđiti, uobličeno u umu, ima ubeđenje da se samo silom blagodati primljenom od Hrista u čoveku mogu videti vrline koje poseduje. A to su: istina, krotost i pravednost. Ljubav za ljudski rod je bogolikost, jer čini dobro svim ljudima, i blagočestivim i neblagočestivim, i dobrima i zlima, i znanima i neznanima, isto kao što i Bog svima čini dobro, obasjava suncem i pravedne i nepravedne, i šalje kišu i zlima i dobrima.

Prema tome, oni koji primiše sve ovo od Hrista, postadoše slični Hristu, kao što sin liči na oca, jer ne postoji sin koji prirodom svojom nije kao otac oca. Iz tog razloga je Bog postao čovek, i kroz tu zajednicu Božanskog Bića sa ljudskom prirodom, Božansko Biće vlada ljudskom prirodom, kao što je i napisano: Pripaši mač Svoj o bedro Svoje Silni, krasotom Tvojom i lepotom Tvojom, i jačaj i napreduj i caruj radi istine, krotosti i pravde (Ps. 44,5).

Prema tome, onaj kome Hristos nije došao da bude car, kroz vrline koje smo gore pomenuli, nije hristolik, i nedostojan je da uđe u Carstvo Nebesko. Zaista je tako, i svi podvizi su uzaludni, ako nisu usmereni na zadobijanje tih vrlina. Zato, bratijo, neprestano stremimo da se uz pomoć ovih vrlina upodobimo Hristu, kako bismo bili udostojeni Njegovog Carstva. Njemu neka je slava, čast i poklonjenje u vekove vekova. Amin.

prevod sa engleskog jezika

sestrinstvo Trojeručice