Krka časopis br. 6

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 12

SADRŽAJ:

Dvanaestorica apostola; Život Svetog Save; INTERVJU: Episkop dalmatinski G.G Fotije za „Politiku“; Spajanje istoka i zapada; Istorijat Srpske pravoslavne crkve u Šibeniku; Priča o kalendarima; Čudo Presvete Bogorodice „Drniške“; Molitva utamničenog arhiepiskopa Ohridskog Jovana; Vijesti iz Eparhije; Zvanično saopštenje Eparhije dalmatinske povodom sprečavanja dobijanja građevinske dozvole za izgradnju konaka pri manastiru Svetog Vasilija Ostroškog u Crnogorcima – Imotski; Priložnici časopisa Krka.

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

DVANESTORICA APOSTOLA
PRVI IZABRANI UČENICI

Isus Hristos je Svoju nauku predao učenicima, koji su sačinjavali Njegovu Crkvu. On je od izabrao dvanaestoricu učenika, kojima je dao Jevanđelje i poslao ih da ga propovedaju i da krštavaju ljude u svim delovima sveta: Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovijedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka (Mt. 28, 19-20).

Apostoli su verno i predano obavljali svoju službu. Oni su čitav svoj život posvetili širenju nove vere u istinitog Boga, kako bi zalečili nedostatke tadašnjeg društva.

Apostoli su obraćenike okupljali u zajednice koje su nazivali crkvama. Njima su predali riznicu novog Jevanđelja, njihovog istinitog svedočanstva i svedočenja Reči i na taj način je zauvek sačuvali u Crkvi. Upravo to Predanje i mi danas čuvamo i negujemo. Stoga, budući da je primila Istinu od apostola, Pravoslavna Crkva je ,,apostolska” Crkva. Ona Svoje korene ima u njihovoj (apostolskoj) službi i prejemstvu, apostolskoj veri i verovanju, apostolskoj reči i spisima, kojima su apostoli i njihovi neposredni naslednici branili pravoslavnu veru i sačuvali je neoskrnavljenom u vreme svih jeresi i progona.

Ali, ko su ovi blaženi apostoli, koji su odabrani da nam predaju novo Jevanđelje i osnuju Crkvu Kojoj i mi danas pripadamo? Ko im je dao silu da, uprkos svim pretnjama koje su ih na kraju koštala i samog života, propovedaju Jevanđelje? Ko su te snažne ličnosti koje su potpuno promenile život mnogih naroda?

Ponekad je glas iz prošlosti najjasniji i najživlji putevoditelj uma i srca današnjeg čoveka, koji ga izbavlja iz pomućenih životnih vrednosti. Ponekad su žitija i podvizi ljudi iz prošlih vremena nezaboravni i oni poput svetlih odmarališta osvetljavaju put kojim treba ići. Oni stoje poput nerazorive stene, o koju se razbijaju i nestaju talasi životnih razočarenja. Hristovi apostoli su i stene i oaze našega života. Upravo njima, našim precima koji nam predaše hrišćansko nasleđe i veru, posvećujem ovaj rad, kako bi i pisac i čitalac mogli podražavati njihovu predanost, dobro delo i veru u Hrista jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo (Dap. 17, 28).

POREKLO I DEFINICIJA REČI ,,APOSTOL”

Jedini izvori za naš rad o Dvanaestorici apostola jesu četiri Jevanđelja i prvo poglavlje Dela apostolskih, gde su opisani odnos između Hrista i Njegovih apostola za vreme Njegove misije na zemlji. Iako su apostoli zapisali Jevanđelje, oni se ne pominju često, niti se veličaju u njima. Oni se spominju u Jevanđelju samo zbog toga što su oni bili uz Samoga Hrista, Koji ih je poučavao i vežbao u razumevanju Njegovog porekla i misije, kako bi oni mogli potom drugima propovedati Njegovo Jevanđelje i kazivati o Njegovim delima i ličnosti.

Kada god su se kasnije pojavljivali vršeći svoju službu, oni su to činili sa autoritetom i odlučnošću Samoga Gospoda Koji ih je i poslao u svet na propoved Jevanđelja. Oni nikada nisu narušavali učenja, niti su za sebe izvlačili kakvu korist. Istina je da se u Jevanđelju govori i o nekim osobinama njihovih ličnosti, ali samo kako bi se još više istakla dela njihovog Gospoda, i kako bi još više do izražaja došao odblesak blage vesti u njihovim jednostavnim i skrušenim životima. Tako su apostoli još i propovednici i primeri Nove Tvari.

Grčka reč ,,apostol” ima značenje vesnika, poslanika, glasnika. U Jevanđelju su Dvanaestorica predstavljeni kao Hristovi blagovesnici. Kao što je Hrista poslao Njegov Otac, tako je i Hristos poslao apostole. Gospod Isus Hristos koristi savremenije značenje reči ,,apostol”, dajući mu posebno značenje i tumačenje, pri čemu se ističe ideja da su apostoli ,,poslani”, što znači da je apostol čovek koji svoj vasceli život posvećuje toj službi.

Sam Isus Hristos daje naziv ,,apostol” Dvanaestorici u Lk. 6, 13 i postavi Dvanaestoricu u Mk. 3, 14. Termin ,,apostol” (,,apostolos”, grč. je izvedena iz reči ,,apostellein” što znači ,,poslati”) označava posebnu misiju. Apostol je zastupnik onoga ko ga je poslao, što znači da je termin ,,apostol” određeniji od termina ,,vesnik” (grč. ,,angelos”). Apostol ne samo da prenosi poruku, već treba i da je odelotvori među njenim primaocima, koji pri tome treba da je pravilno shvate i primene u svojoj veri i životu.

HRISTOS ,,POZIVA” SVOJE APOSTOLE

Prvi učenici

Neki od Dvanaestorice su bili učenici Preteče Gospodnjeg, sv. Jovana Krstitelja. Oni su se upoznali sa Spisima i očekivanjima njihovog učitelja. Jovan Krstitelj ugledavši Isusa gdje ide, reče: Gle, Jagnje Božije! (Jn. 1, 36), a Andrej, jedan od Jovanovih učenika, sa još jednim učenikom, čuše ga i otidoše za Isusom (Jn. 1, 37). Oni pođoše za njim bez ikakvog ispitivanja!

Beše to početak Apostolske Crkve. Oni istrajaše i otidoše, i vidješe gdje (Isus) stanuje; i ostadoše kod njega onaj dan (Jn. 1, 39).

Otidoše i dugo ostadoše kod Isusa. O čemu su razgovarali? Pa, o tome ništa ne znamo. Ali, ono što znamo jeste da su se vratili sa potpunom verom u Njega. On beše Onaj Koga su čekali. Sv. ap. Andrej je osetio potrebu da svoju veru podeli sa drugima. Tako je najpre našao svoga brata Simona i rekao mu: Našli smo Mesiju, što prevedeno znači: Hristos. I dovede ga Isusu (Jn. 1, 42). Ovaj postupak sv. ap. Andreja služi kao primer za svakog sledećeg učenika i apostola: prvo, iskrena želja za Istinom; drugo, upoznavanje sa otkrovenjem i poslušnost (verodostojno idenje za Njim); treće, prihvatanje i vera u Istinu, a potom ispovedanje i propovedanje vere. Upravo sve to čini Crkvu rastućom i dinamičnom celinom.

Nakon Andreja i Petra i Jovana, Isus je u Galileji pronašao Filipa i pozvao ga da ide za njim. Filip ne samo da je to učinio, već nađe Natanaila i reče mu: Našli smo onoga za koga pisa Mojsej u Zakonu i proroci ... Dođi i Vidi! (Jn. 1, 45-46). Natanailo Ga vide i poverova: Ti si Sin Božiji, ti si car Izrailjev (Jn. 1, 49). Behu to reči koje će čuti milioni budućih generacija.

Nakon samo jednoga dana, pet odanih ljudi postadoše Njegovi posvećeni prijatelji. Hristos više nije bio sam – osim u vreme stradanja i raspeća.

POSVEĆENjE

Nakon susreta Isusa i Njegovih prvih učenika u Judeji i Galileji, Gospod se povlači. Naime, sad je trebalo da se odredi centar Njegove službe. Nakon Jovanovog utamničenja, Isus u Galileji govori da će Kapernaum biti središte Njegove delatnosti. U Kapernaumu su živeli Judejci, a i njegov položaj je bio prikladniji za upravljanje Galilejom.

Prolazeći obalom mora Galilejskog, koji u stvari beše jezero, Isus ponovo sreće dvojicu braće Simona i Andreja, koji su bacali svoje mreže. Isus im sada govori da pođu za Njim i da postanu lovci ljudi. U isto vreme i na istom mestu, Isus je našao Jakova i njegovog brata Jovana, ribare u lađi na moru Galilejskom. On ih je pozvao da pođu za Njim i svi ga odmah poslušaše (Mk. 1, 16-20). Isus je isto tako pozvao i Mateja, Levija (Mk. 2, 16; Mt. 9, 9) u Kapernaum. Matej beše carinik verovatno baš iz istog grada. On napušta svoj posao, pozdravlja se sa svojim prijateljima i kreće za Gospodom. Kakvog li iskušenja za nas danas! Oni su napustili posao i dom, zadovoljstva i navike; odbacili svoje mladalačke snove i na ruševinama čvrsto sagradili novu tvrđavu odbrane, i time pokazali da postojana vera u živoga Boga može gore da pomera.

Koji je smisao sabiranja ovih učenika? Trebalo je da, nakon perioda učenja, oni, umesto riba, love ljude. Isus Hristos ih nije odmah poslao na ovaj posebni zadatak, već je trebalo da se najpre dobro izvežbaju u božanskoj nauci, u novom tumačenju Spisa i poslušnosti Gospodu. Oni behu pozvani da se upoznaju sa novim standardima moralnog života, te da potom smelo prošire Jevanđelje među sve narode. Predana jedanestorica učenika su se pokazala dostojnim ovoga zadatka, jer oni Imenom Hristovim izmeniše samu zemljinu orbitu.

IZBOR I SLANjE NA PROPOVED

Hristos je privukao mnogo učenika. On ih je sve poznavao, ali je znao i to da nisu svi od njih sposobni da postanu i lovci ljudi, pa je odlučio da izabere samo nekoliko njih (Mk. 3, 13; Lk. 6, 13). Bio je to jedan od suštinskih trenutaka Njegove misije. Kada su u pitanju obične ljudske aktivnosti, osnivači neke organizacije pažljivo biraju svoje saradnike, sposobne da ispune njihove zahteve. Mudrost starešinstva leži u sposobnosti izbora ljudi koji će moći izvršiti zadatak, pre nego u tome da starešine preduzmu čitav posao na sebe. Dobar vođa se ne plaši saradnika, već ih izuzetno pažljivo bira. Isus Hristos je čitavu noć proveo u molitvi Bogu Ocu, pa je tek onda izabrao Svoje učenike (Lk. 6, 12). On u ovome izuzetnom trenutku Svoga života, traži posebnu pouku, jer će Njegov izbor uticati na buduću misiju i na čitav svet:

A dogodi se u dane one da iziđe na goru da se moli; i provede svu noć u molitvi Bogu. I kad bi dan, dozva učenike svoje, i izabra od njih Dvanaestoricu, koje i apostolima nazva: Simona, koga prozva Petrom, i Andreja brata njegova, Jakova i Jovana, Filipa i Vartolomeja, Mateja i Tomu, Jakova lfejeva i Simona zvanoga Zilot, Judu Jakovljeva, i Judu Iskariotskoga, koji i postade izdajnik. (Lk. 6, 16-20)

U Novom Zavetu se četiri puta navodi spisak apostola: Mt. 10, 2-4; Mk. 3, 16-19; Lk. 6, 14-16 i u Dap. 1, 13. Poredak imena je napravljen u tri etape, sa izvesnim promenama koje se dešavaju u svakoj od njih. Ap. Petar se spominje prvi, a Juda poslednji. Ne postoji nikakvo prvenstvo ap. Petra u smislu njegovog posebnog autoriteta nad ostalim apostolima. Takav autoritet Petar nikada nije dobio, niti ga je ikada sprovodio. ,,On je prvi među jednakima. To je položaj koji mu ne pripada po nekakvim formalnim ili zvaničnim zaduženjima, već po revnosti i prirodi njegove ličnosti.” (Hastings)

Šta je bio cilj Gospoda našeg Isusa Hrista dok je birao Svoje učenike? Sv. ap. Marko kaže da je Njegov cilj bio da oni budu pored Njega, kako bi On mogao da ih pošalje da propovedaju Carstvo Božije i kako bi im dao silu da isceljuju bolesne i izgone demone. Jevanđelista Marko (Mk. 3, 14-15) svedoči: I postavi Dvanaestoricu, da budu s njim, i da ih šalje da propovedaju, i da imaju vlast isceljivati bolesti i izgoniti demone.

Međutim, Gospod je imao još uzvišeniji cilj, o kojem On govori uoči Svoga stradanja. On je očekivao da oni budu blagovesnici. Njihova uzvišena dužnost im beše da svedoče Hrista, da govore svetu o Njegovom životu, Njegovoj nauci, Njegovim spisima. On se molio za njih: Kao što ti mene posla u svijet, i ja njih poslah u svijet (Jn. 17. 18).

POUČAVANjE APOSTOLA

Apostoli behu bogobojažljivi ljudi. Za Hrista su bili vezani samo svojom verom. Pored toga, ne možemo poreći njihovu čestitost, pravednost i milosrđe. Bili su to marljivi, iskreni i pobožni ljudi, iznad svega najpre posvećeni Gospodu i Njegovim zapovestima. Nisu to bili ljudi visokog obrazovanja, ali nisu bili ni nepismeni. Većina njih je govorila aramejski i grčki jezik. U sinagogama su se naučili nauci Božijoj i dosegli njene nesagledive visine.

Četvorica od njih su bili ribari, jedan carinik, a ostali su pripadali običnoj radničkoj klasi. Apostoli nisu bili poznati ljudi sa visokih položaja, već su radili kako bi se prehranili. Jevanđelja ih ne predstavljaju kao genijalne ljude ili originalne mislioce. Svi su oni bili mladi ljudi, a neki čak i mlađi od Hrista. Bili su to ljudi različitog temperamenta, navika i vaspitanja. Povezivala ih je njihova ljubav prema Hristu i blagočestiv život. Oni dođoše pod isti krov kako bi se učili nauci Božijoj i živeli u poslušnosti Samome Gospodu.

Apostoli su pratili Gospoda na svako mesto. Čuli su sve Njegove propovedi i pouke, Njegove lične savete ljudima i Njegove planove. Bili su svedoci iscelenja, spoznali su uzroke bolesti i silu zlih duhova. Isus Hristos je bio glava Dvanaestorice apostola. Živeli su od vlastitog imanja i darova koje im je velikodušno davalo nekoliko žena koje su ih pratile na nekim putovanjima (Lk. 8, 2-3). Oni su zajedno živeli i trudili se da se ugledaju na Hrista. Samo Njegovo prisustvo je predstavljalo najboljeg vaspitača. Njegova dela i reči iz svakodnevnog života, odnos prema bolesnim i ubogim, razgovori sa grešnicima, zaštita i ohrabrivanje potlačenih – sve to behu poučni primeri za apostole. Oni su Ga gledali kako propoveda, kako se moli, kako isceljuje svaki nedug i unesrećenima vraća život. Istovremeno, oni su bili svesni Njegovog protivljenja svakoj vrsti formalnosti, svesti o praznovanju subote, obrezanju, hrani i vremenu za molitvu. Mnogo toga su naučili iz Njegove Besede na gori, iz Njegovih priča i pouka, kao što je: Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn. 4, 24).

Druga etapa apostolskog vežbanja podrazumevala je čuda koja je Hristos činio. Od Mesije se i očekivalo da to čini, ali su apostoli zanemeli kada je Gospod počeo da tvori čudesa. Priroda ovih čuda je bila i ostala neobjašnjiva. Apostoli su bili svedoci mnogih čuda: ulovu ribe, utišavanju bure (Mk. 4, 39), idenju po vodi (Jn. 6, 16), itd. Takođe, oni su bili svesni da čuda nisu sama sebi cilj, već znak vere, pouka moralne ispravnosti, kao što je to bio slučaj sa smokvinim drvetom.

Dakle, Hristos beše njihov Učitelj i apostoli su se vežbali u vršenju Njegovih zapovesti.

HRISTOS ,,ŠALjE” SVOJE APOSTOLE

Apostoli su sa svojim Učiteljem proveli nepune tri godine. On ih je pozvao da budu s njim (Mk. 3, 14), kako bi ih poučio, a potom poslao da propovijedaju Jevanđelje i poučavaju narode. Njihov rad se između ove dve etape nije menjao, sve dok nisu uznapredovali. Onda je došlo vreme velikih promena. Od učenika nastaše učitelji, od Hristovih sledbenika, vođe Samome Hristu. Oni su svoju službu počeli kao učenici i za tri godine su uznapredovali do apostola. Njihov vidljivi Učitelj, njihov Gospod, postao je nevidljiv, svagda prisutan kao i nekada.

Isus Hristos ih je izabrao nakon noći provedene u molitvi za njihovo služenje. Nakon poučavanja, Isus se molio za njih i njihovu budućnost, i to sve do samog Njegovog hvatanja. Tu molitvu je zabeležio jedan od apostola. Hristos ih je osnažio silaskom Duha Svetoga na dan Pedesetnice. Svemogući Duh je u vidu ognjenih jezika sišao na apostole, preobrazivši njihove sumnje, strahove i stavove na tako čudesan način da su oni postali blagovesnici nove misije.

Njihova glavna dužnost beše da svedoče Spasitelja Isusa Hrista, Njegov život, nauku i iskupiteljsko delo, i iznad svega da budu svedoci Hristovog vaskrsenja, svjedoci njegovog vaskrsenja, javljaju u Isusu vaskrsenje iz mrtvih, i apostoli s velikom silom davahu svjedočanstvo o vaskrsenju Gospoda Isusa Hrista (Dap. 1, 22; 4, 2, 33).

Ogroman beše uticaj njihovog svedočenja. Oni su propovedali ono što su znali, jer u njihovom umu ne beše ni trunke sumnje. Sv. ap. Jovan, završavajući svoje Jevanđelje, kaže: Ovo je onaj učenik koji svjedoči o ovome (Jn. 21, 24), a na početku svoje Poslanice piše: Što bješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života: I Život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama; Što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom (1.Jn. 1, 1-3).

Apostoli su bili svesni činjenice da je njihova služba blagoslovena. Osećali su Hristovo prisustvo i prisustvo Svetoga Duha na svakom koraku svoje misije. Pored toga, bili su svesni i svoga naznačenja. Oni svojim autoritetom i delom nisu predstavljali sebe, već Gospoda kao Proroka, Sveštenika i Cara. Oni su rukopoložili svoje naslednike i tako su osnovali sveštenstvo Crkve. U Pravoslavnoj Crkvi ne postoji rukopoloženje đakona, sveštenika i episkopa, bez spominjanja apostola. Dakle, apostolstvo je od izuzetne važnosti ne samo za učenje Crkve, već i za Njeno osvećenje. U Pravoslavnoj Crkvi, episkopi su prejemnici samih apostola.

U Pravoslavnoj Crkvi postoji Simvol vere, u kojem je već vekovima izraženo pravoslavno verovanje. U devetom članu Simvola vere, Crkva se definiše kao jedna, sveta, saborna i apostolska. Jedna zbog Jednog i Jedinog Gospoda; sveta, jer osvećuje; saborna, jer za sve čuva istinu, i apostolska, jer su je osnovali apostoli. Sveto Pismo i Predanje se odnose na apostole, a kroz njih, na Samoga Hrista. Crkva je branik Istine, jer apostoli koji osnovaše Crkvu, poučiše i postaviše Njene starešine i budućim generacijama predadoše usmena i pisana učenja. Apostoli su kroz služenje i molitvu, propoved i pastirski rad, širili Novi Zavet Gospoda našega Isusa Hrista. Njima i kroz njih, vernici se, kako nekada, tako i danas, raduju usvajanju spasonosne istine i volje živoga Boga.

Malo se toga zna o ličnom životu apostola. Iako su nam poznata samo imena nekih apostola, njihovo delo je dovoljno današnjim generacijama. Njihov cilj je bio da propovedaju reč i volju Gospodnju, a ne svoju sopstvenu. Po plodovima njihovog rada, možemo govoriti o njihovim namerama i karakteru.

prevod s engleskog

sestrinstvo Trojručice – Šibenik