Крка часопис бр. 6

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 13

САДРЖАЈ:

Покајање; Слава богословије у манастиру Крка; Васељенски учитељи; ИНТЕРВЈУ: Епископ далматински Г.Г. Фотије за „Слободну Далмацију"; Инвентар православног манастира и цркве св. Петке (Венеранде) у Хвару с краја XVIII вијека; Др Божидар Петрановић; Вијести из Епархије; Апел црквене општине Пађане; Приложници часописа Крка.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

др Божидар Петрановић

Над гробом овог неуморног радника и заслужног Шибенчанина стоји споменик са кратким, али садржајним натписом:

српском научењаку

жарком родољубу

дру Божидару Петрановићу

народ

п(одиже)

MDCCCLXXIV

Божидар Петрановић родио се у Шибенику 18. фебруара 1809. По завршеној основној школи у Шибенику одвео га је отац 1820. године у Сремске Карловце у гимназију. Завршивши је студирао је философију у Грацу, а права у Бечу и Падови, где је 1833. промовисан за доктора права (doctor iuris utviusque). По повратку у Шибеник био је од 1835. г. секретар далматинског епископа Пантелејмона Живковића. Идуће године оженио се Јованком Вујатовић, али из матичних књига шибеничких не видимо да су имали деце.

Још за време студија Божидар Петрановић је са одушевљењем прихватио идеје народног препорода. Јужнословенски студенти у Грацу тада су имали дружину под именом Народна влада, која је имала свог деспота, свог адмирала и своје министре. Председник те владе био је Мојсије Блатић, министар спољних послова Јован Шупљикац (брат каснијег српског војводе Стевана Шупљикца), док је министар финансија био Божидар Петрановић, кога су звали Рочилд. Дружини су припадали и потоњи вођа Илирског покрета, Људевит Гај, хрватски књижевник Димитрије Деметер, затим потоњи мариборски бискуп Антон Сломшек и многи други јужнословенски омладинци. И за време студија у Бечу, он је одржавао присне везе са свим јужнословенским студентима, а у Падови, кули талијанског Ризорђимента, настојао је да што боље упозна покрет и напајао се идејама о ослобођењу и уједињењу сопственог народа.

Пријатељство између Петрановића и Гаја и заједничке идеје дошле су до изражаја и остварења после њиховог повратка у отаџбину. Само, док је Гај у Загребу и Хрватској брзо стекао велики број истомишљеника и сарадника, Петрановићу није било лако да тим путем поведе и своје Далматинце. Али, он није посустао. Он сарађује у Гајевој Даници Илирској и као труба позива све јужне Словене на јединство, пре свега на усвајање заједничког језика, као најбоље везе између Срба и Хрвата. Пише он у Даници: Ако је различни верозакон толико дуго времена Далматина источне и западне цркве растављао, једног од другог оутђивао, њих унапредак треба један свим опћени књижевни језик да међусобно веже.

Петрановић је цео свој живот и рад посветио уздизању народне свести, народне културе и јединства Срба и Хрвата. Он је већ 1835. покренуо у Задру ћирилицом штампани лист Љубитељ просвјештенија, који ће од идуће године носити и назив Српски далматински алманах, а од 1845. па до краја излажења 1873. Српско-далматински магазин. То је био први часопис на народном језику у Далмацији. Зора Далматинска Анте Кузманића појавиће се тек 1844. г. Године 1841. Божидар Петрановић је премештен за административног чиновника на Вису, па је уређивање Магазина предао дубровачком проти Ђорђу Николајевићу, потоњем митрополиту сарајевском. Године 1848. када се распламсао ослободилачки покрет свих Словена у Хабсбуршкој монархији, петрановић се налази на служби у Обровцу. По свему судећи, он је био аутор једног прогласа који је обровачка општина 7. априла 1848. упутила свим општинама у Далмацији уочи избора далматинских изасланика, који су требали да иду у Беч да већају о новом уставу. У том прогласу се нарочито истиче да се далматински изасланици треба да боре за увођење матерњег језика у све јавне уреде. Тада је Божидар Петрановић изабран за посланика у бечком Парламенту. Тамо су му стварали тешкоће неки од далматиснких посланика сепаратиста. Зато када је та група 1848. поднела влади једну интерпелацију у којој је тражено да се сачува жељена и потребна засебна администрација Далмације, Петрановић није хтео да је потпише. О његовом угледу у Бечу сведочи и чињеница да је он био један од главних редактора српско-хрватског текста аустријског законског зборника. Уз превод аустријског Грађанског законика издао је он у Бечу 1850. студију О аустријском грађанском законику и о српском преводу истог. По повратку из Беча, Петрановић је био саветник Земаљског суда у Задру, од 1853. у Котору и, напослетку, од 1875. код призивног (апелационог) суда у Задру. Увиђајући потребу за просвећивањем народа у области права и у жељи за стварањем националне правне терминологије, он је од 1851. почео да издаје лист Правдоноша, али је он излазио само две године.

Поред правних наука Божидар Петрановић се бавио историјом, општом и културном. У Новом Саду је 1858. г. изашла његова Историја књижевности поглавитих на свијету народах од најстаријих времена до садашње доби, док је у Раду Југославенске академије знаности и умјетности објављивао солидне студије из срдењевековне правне историје српског народа и приморских градова. После дугих припрема успио је да 1862.г. оснује Матицу далматинску, чије је председника био све до смрти 1874. г. Матица је поред календара издавала издавала и поучне књижице за народ и створила се материјална средства за даљи културни рад. У то време написао је Божидар Петрановић своје значајно дело Богомили. Црква босанска и крстјани (Задар, 1867.), чија научна вредност није и неће пропасти. То је први рад о овом проблему у коме су употребљени сви до тада познати домаћи извори, а не само страни, као што су то учинили ранији, па и по неки каснији научници, који су се бавили проучавањем средњевековне цркве босанске.

Божидар Петрановић је био члан Српског ученог друштва у Београду и прави члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Ценећи његов рад на словенској науци, Русија га је одликовала орденом Свете Ане. Умро је у Венецији 12. септембра 1874. године, али је сахрањен у Шибенику.

Поред књиге о цркви босанској и Историји књижевности, Божидар Петрановић је написао неколико солидних радова из области наше правне историје. Међу њима се истичу радови О освети, мирењу и вражди по негдашњему српско-хрватскоме правном обичају (Рад, ЈАЗУ 6, 1869); О робству. По србским споменицима и штатутима приморских далматинских градова (Рад, ЈАЗУ 16, 1871); Обичаји српског народа у Босни (Гласник СУД 29, 1871); О праву насљедства код Срба на основу правног обичаја и писаних споменика (Рад ЈАЗУ 23, 1873) и Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине (Београд, 1876). Сарађивао је у свом Љубитељу просвјештенија (Српско-далматински алманах односно Магазин), Данци Илирској, Српској новини, Српским народним новинама, Огледалу српском и Зори Далматинској.

У својој студији о Божидару Петрановићу, коју је прочитао као некролог на свечаној седници Југославенске академије знаности и умјетности, њен тадашњи председник др Фрањо Рачки је поред осталог рекао: Кроз 42 године обрађивао је он непрекинуто, од младости до старости, необрађено поље народне просвејте… Петрановић спада добом и трудом својим у коло ускрситеља и препородитеља новије књижевности наше. Он је заслугами својими свакому њих раван, а вреднији од многих. Истичући на крају да је Петрановић Србин и одани члан православне цркве, Рачки додаје: Петрановић се к Српству признавао, чега он није никада прикривао. Али Петрановић није у Српству и Хрватству назирао два противна стожера Словенства, која се по својој нарави замјенито само одбијају; па уколико то доиста бива, држо је да ваља науком и братским споразумом поравнати тежње привидно опречне.