Krka časopis br. 6

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 14

SADRŽAJ:

Blaženstva o svetlosti; Potvrda stvari nevidljivih; 0 hrišćanskom vaspitanju dece; Evropa, sveti Oci i unutarnje pamćenje Crkve; Manastir Krka; Građanska Dalmacija u umjetnosti Sime Matavulja; Škole pretvorene u staje; Vijesti iz Eparhije; Apel crkvene opštine Obrovac; Priložnici časopisa Krka

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

O HRIŠĆANSKOM VASPITANjU DECE

Pouke starca Porfirija Kavsokalivita

Ono što spasava decu i čini ih dobrom decom jeste život roditelja u kući.

Roditelji treba da se predaju ljubavi Božjoj. Treba da budu sveti pred svojom decom i da to pokazuju svojom blagošću, trpljenjem i ljubavlju. Svakog dana treba da postavljaju nov početak – da projavljuju novo raspoloženje, oduševljenje i ljubav prema deci. Radost koju će doživeti i svetost koja će ih pohoditi preneće blagodat na njihovu decu.

Za rđavo ponašanje dece uglavnom su krivi roditelji. Decu ne spasavaju ni saveti, ni disciplina, ni strogost. Ako roditelji ne idu putem svetosti i ako se ne podvizavaju, onda čine velike greške i prenose na decu zlo koje sami imaju u sebi. Ako ne žive svetim životom i ne govore sa ljubavlju, onda ih đavo muči pomoću rekacija njihove dece. Ljubav, jednodušnost i sloga među roditeljima jeste upravo ono što je deci potrebno. To je velika bezbednost i sigurnost za decu.

Dečje ponašanje je u neposrednoj vezi sa duhovnim stanjem roditelja. Kada su deca pozleđena rđavim uzajamnim ophođenjem roditelja, onda ona gube volju i snagu da napreduju. Ona se tada rđavo izgrađuju, te građevini njihovih duša preti opasnost da se svakoga časa sruši. Navešću vam dva primera u vezi sa ovim.

Nekom zgodom dođoše k meni dve sasvim mlade devojke. Jedna od njih je imala vrlo rđava iskustva, pa me je pitala zašto je to tako. Ja sam joj rekao:

- To je sve od kuće, od vaših roditelja.

Pošto sam ,,video” dušu jedne, rekoh joj:

- Ti si sve to nasledila od svoje majke.

- Ma naši roditelji su savršeni ljudi – odgovori ona. – Oni su hrišćani, ispovedaju se, pričešćuju se. Možemo slobodno reći da smo živeli u duhu vere, osim ako je kriva sama religija...

Ja joj odgovorih:

- Ne verujem ništa od ovoga što si rekla. Ja samo jedno vidim – da vaši roditelji ne žive radošću Hristovom.

Na to će reći ona druga:

- Slušaj, Marija, dobro otac kaže. U pravu je. Naši roditelji posećuju duhovnika, ispovedaju se, pristupaju svetom Pričešću. To sve stoji... Ali da li smo ikad imali mira u kući? Otac i majka su se stalno svađali. Čas jedno od njih nije htelo da jede nešto, iz ljutnje, čas ono drugo nije htelo da nekud iziđu zajedno. Prema tome, otac je u pravu.

- Kako ti se zove otac? – upitah je.

Ona mi odgovori.

- A kako je majčino ime?

Ona i na to odgovori.

- E, - rekoh joj ja, - ti unutra, u sebi, uopšte nisi u dobrim odnosima sa svojom majkom.

Čujte me sada! Dok su mi navodile očevo ime, ja sam video njihovog oca, video sam njegovu dušu. Takođe, dok su mi spominjale majčino ime, video sam i majku, a video sam i to kakvim pogledom kći gleda svoju majku.

Nekog drugog dana dođe mi jedna majka sa svojom ćerkom u posetu. Bila je veoma ražalošćena. Plakala je i jecala.

- Osećam se veoma nesrećnom.

- Šta ti je? – upitam je ja.

- Očajna sam zbog moje starije kćeri. Oterala je muža od kuće, a onda je nas roditelje dugo vremena obmanjivala i govorila nam laži.

- Kakve laži? – upitam dalje.

- Odavno je oterala muža od kuće, a nama nije rekla ništa. Kad bismo je telefonom pitali kako je Stelio, odgovorila bi: ,,Dobro je. Trenutno nije tu. Otišao je da kupi novine.” Svaki put bi nalazila neki izgovor i objašnjenje, kako mi ni u šta ne bismo posumnjali. To je tako trajalo dve godine. Krila je od nas da ga je oterala. Pre nekoliko dana to smo od njega saznali, slučajno ga susrevši.

Ja joj na to rekoh:

-Ti si kriva. Ti i tvoj muž. A ti više nego on.

- Kako ja? Pa ja sam toliko volela svoju decu! Nisam izbivala iz kuhinje. Nisam imala ličnog života. Privodila sam ih uvek Bogu i Crkvi, savetovala ih svemu dobrom. Kako sam ja kriva?

Ja se obratih drugoj kćeri, koja je prisustvovala razgovoru:

- Šta ti kažeš?

- Jeste, mama, otac je u pravu. Nikad, ama baš nikad, nismo na miru pojele parče hleba zbog tvojih svađa sa tatom.

- Vidiš da sam u pravu! Vi ste krivi. Vi ranjavate svoju decu. Nisu ona kriva: ona trpe posledice vašeg ponašanja.

U dušama dece stvara se određeno stanje kao posledica ponašanja njihovih roditelja. Ono ostavlja traga u njima za sav život. Njihovo potonje držanje u životu i njihov odnos sa drugima u neposrednoj su zavisnosti od doživljaja koje su imali u svom detinjstvu. Rastu, obrazuju se, ali u dubini se ne menjaju. To se vidi i u najsitnijim životnim manifestacijama. Dešava se, na primer, da te spopadne stomakougađanje. Dođe ti da stalno jedeš. Uzeo si nešto, pojeo. Vidiš nešto drugo, hoćeš i to; hoćeš i ono treće... Osećaš glad, čini ti se; ako ne jedeš, osećaš da te muči kiselina ili drhtavica. Plašiš se da ćeš oslabiti. Ali to je psihološki objašnjiva činjenica. Moguće je, recimo, da si odrastao bez oca i majke. Stoga se duhovno lišen i duhovno gladan, siromašan i slab. Ta duhovna činjenica se odražava na tebi i izražava se kao telesna slabost.

Na porodicu pada veliki deo odgovornosti za duhovno stanje čoveka. Da bi se deca oslobodila raznih unutrašnjih problema, nisu dovoljni saveti, prinuda, logika i pretnje. Od svega toga biva, ustvari, još gore. Stanje se popravlja samo osvećenjem roditelja. Postanite sveti, pa nećete imati nikakav problem sa svojom decom. Svetost roditelja oslobađa decu od problema. Deca žele kraj sebe svete ljude, ispunjene ljubavlju: ljude koji ih neće zastašivati, niti će se ograničavati na izricanje pouka, nego će im pružati sveti život i molitve. Vi, roditelji, molite se ćutke i sa rukama uzdignutim ka Gospodu Hristu, pa ćete tajanstveno grliti svoju decu. A kada su nemirna, preduzmite neke pedagoške mere, ali ne vršite pritisak na njih. Prvenstveno treba da se molite.

Često roditelji, a ponajvećma majke, vređaju i pozleđuju svoje dete zbog nekog nestašluka i grde ga preko svake mere. Ono je tada duboko ranjeno, čak i kad ga ne izgrdiš na vidljiv način nego ga izgrdiš samo u sebi osećanjem gneva. Ili ga, možda, samo grubo pogledaš, a dete to oseti. U tom slučaju, ono misli da ga majka ne voli. Pita: voliš li me, mama? – Da, dete moje. – Ali ono i dalje ne veruje,m pozleđeno je, ranjeno. Majka ga voli. Ona će ga kasnije i pomilovati. Ali ono okreće glavu, ne prihvata milovanje. Smatra da je to licemerje, jer je njegova duša ranjena.

Iz knjige Život i pouke starca Porfirija Kavsokalivita,

Beseda, Novi Sad 2005.