Krka časopis br. 6

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 18

SADRŽAJ:

Beseda na Sretenje Gospodnje; Konferencija u Bonu 1875. godine; O Srbima i srpskoj pobožnosti; Manastir Krupa; Jovan Bovan – osnivač Srpske škole u Šibeniku; Doseljavanje Srba u Sjevernu Dalmaciju; Pouke starca PorfirijaŠiroki i uski put; Duhovni i kulturni genocid; na Bribiru u Eparhiji dalmatinskoj; Pismo Patrijarha srpskog g. Pavla Boži Biškupiću ministru kulture vlade Republike Hrvatske; Vijesti iz Eparhije; Priložnici.

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

JOVAN BOVAN - OSNIVAČ SRPSKE ŠKOLE U ŠIBENIKU

U ovom delu groblja pri crkvi Svetog Spasa u kome se pokojnici sahranjuju u zemlju ili u porodične grobnice ima nekoliko ,,svetlih grobova” zaslužnih Šibenčana, privrednika i intelektualaca, koji su svojim radom i dobročinstvima zadužili i svoj grad i svoj parod i zaslužili da im se imena ne zaborave. Mi ćemo ovde odabrati petoricu od njih. To su: Jovan Bovan, Petar Kovačević, Spiridon Popović, Nikola Miletić i Božidar Petranović.

JOVAN BOVAN

Ime Jovana Bovana svakako predljači u popularnosti koju je ono steklo među šibeničkim Srbima i zadržalo ju evo već dvesta godina. Bovan je imponovao savremeni-cima, a bio cenjen od potomaka kao mecena i ospnvač prve srpske i uopšte slovenske škole na Jadranu. Svežina uma rođenog Hercegovca, ambicija i želja za sticanjem imanja, ugleda i uticaja i, naposletku, zdravo osećanjs obaveza prema svom narodu i njegovom opštem, ekonomskom i kulturnom napretku, učinili su od Bovana čoveka koji se neizbrisivo urezao u dušu i istoriju dalmatinskih Srba.

Porodica Jovana Bovana potiče iz Loubinja u HercEgovini. NjEgov otac Mihailo prešao je u Mostar, gde se bavio trgovinom. U Mostaru mu se i rodio sin Jovan oko 1736. godine. U želji da mu se sin što bolje osposobi za život, odveo je otac malog Jovana da uči školu u manastiru Žitomisliću. Učeći školu Jovan je ostao u manastiru nskoliko godina, a zatim se vratio kući i radio zajedno sa ocem u trgovini, koju je vodio i sam posle smrti svojih roditelja.

Kad mu je bilo oko četrdeset godina, iapusti Jovan Mostar i pođe s bratom Markom u svet da traži pogodnije mesto, gde bi njegove sposobnosti mogle bolje da dođu do izražaja, a njegove želje do ostvarenja.

U Dubrovniku se oženio Anom Ljubibratić, ženom umnom, blage naravi i viših pobuda. Naposletku su se braća zaustavila u Skradinu gde su se ubrzo afirmisali kao trgovci i ugledni građani. Smrt ih js uskoro razdvojila. Marko je 1784, umro i sahranjen je u skradinskom pravoslavnom groblju u porti crkve sv. Spiridona.- Jovan je razvio velik trgovački posao. U radnju je uzimao mlade sposobne ljude iz okoline, učio ih i pomagao, a neke od njih uzimao i za ortake. Razvio je mnoge veze sa mnogim primorskim i pre-komorskim gradovima, zbog čega je svake godine putovao. Posao je išao odlično i Bovan se obogatio. Dobro uvedenu radnju Bovan je 1798. poverio na upravu svome mladom ortaku Buri Sinobadu, a on je sa suprugom prešao da živi u Šibeniku, gde se potpuno uključio u život i rad pravoslavnog »obštestva« šibeničkog, pomažući materijalno i crkvu i svaku rodoljubivu i humanu akciju.

Povremeno je odlazio u Skradin radi nadziravanja svo-ga imanja. Kad je polovinom marta 1806. išao u Skradin, bila je velika bura i studen. On nazebe, dobije zapalenje pluća i 21(9) marta 1806. umre u Skradinu. Sahranjen je u grob svoga brata Marka kraj crkve sv. Spiridona, iako je ranije za sebe bio spremio grob i epitaf kraj crkve sv. Petke na divpom brdašcu iznad Skradina.

Gerasim Petranovi. je, po pri(anju starijih, ovako opisao lik Jovana Bovana: »Bovan bijaše stasa visoka i odve. jedar, glave velike, (ela visokog, o(iju zelenkastih, obraza duga(kog, kose ri1e, koju bi iza uva nosio, obrva i brkova ri1ih i gustih, pogleda jasnog, boje zdrave, crvene. Nosio je bogato hercegova(ko odelo«.

Veli(ina i zna(aj Jovana Bovana nisu iscrpeni sa-mo u projavljivanju njegovih poslovnih sposobnosti i sti-canju materijalnih dobara, u podizanju našeg trgova(kog podmlatka, u pomaganju darovitih mladi.a u privredi i u davanju pomo.i sirotinji. U svemu tome on je, u duhu društvenih odnosa i obi(aja onog vremena, bio veoma poznat me1u svojim savremenicima. Prava veli(ina Jovana Bovana jeste u onom što je on, pomo.u ste(enog imetka, u(inio za srpski parod u Dalmaciji u budu.nosti. Njegovo bogatstvo nije postalo njegov gospodar, ve. mu je poslužilo kao kolosalno sredstvo kojim je pomogao svom narodu u jednoj eposi njegove istorije i našao u njoj svoje (asio mesto.

Jovan Bovan je 2. decembra 1801. sastavio svoj testament. Pošto je ostavio dovoljno sredstava za život svojoj supruzi, darivao je sve one koji su ga za života ma (im zadužili, a sve ostalo ostavio je crkvama, manastirima, školi i sirotinji. Bogatim parusijama ili sarandarima obdario je sve dalmatinske crkve i manastire, pa i mnoge van Dalmacije, naro(ito u Hercegovini. Nije zaboravio ni Hilandar ni Jerusalim. Pored sume, koju je odredio da se prilikom njegova pogreba podeli sirotinji, naredio je da se u Šibeniku uredi jedna ku.a za dom pravoslavne sirotinje.

Najvažnija odredba Bovanovog testamenta, koja ima istorijski zna(aj, odnosi se na osnivanje srpske škole u Šibeniku. Bovan je, naime, odredio da se u Šibeniku na1e pogodna ku.a u kojoj da se uredi škola, da se dovede u(itelj, za koga je osigurao platu, kako bi školovanje bilo besplatno. Siromašnim u(enicima da se kupuju knjige i ostali školski pribor na trošak njegove zaklade. U(itelj je prema Bovanovoj želji bio dužan da u(i decu ,,knjizi gr(ko-ruskoilirskoj” (ad esso maestro di esercitare gratis tutta la giuventu con li libri greci mosco-viti illirici), a uprava Zaklade se morala starati da škola mi za nekoliko dana ne bude bez u(itelja (essa scuola nemmeno per pochi giorni senza il maestro). Kad je testament otvoren i dobijena carska dozvola da se škola otvori, pisao je ,,Kraljski Dalmatin” o prosvetnim prilikama dalmatinskih Srba: ,,…Ovi, op.eno re(eno Arka.i u nijednom mistu od Države nisu igda imali jednu U(ionicu pušku u kojoj služe.i se od njihova jezika i ne mišaju. se s Latimim koji ih nadhode u gospodstvu i množtvu, mogahu tiho i brez smutiti mir družbeni odgojiti mladost Garšku kako i Latini. Koja stvar ali ne budu.i se mogla, ali ne budu.i se hotila izpuniti, bila je uzrok s jednu stranu od mnoga neuminstva, a s drugu od malo milostje. Bovanova .e škola, dakle, biti prva škola na parodnom jeziku u Dalmaciji. Do tada su i srpska pravoslavna deca, zajedno sa hrvatskom decom rimokatoli(ke vere (,,Latinima”), mogla i.i samo u talijanske škole.

Izvršuju.i testament svoga supruga, Ana Bovan je 25. marta 1807. ustupila jednu ku.u u Skradinu, koja je idu.e godine prodana Buri Sinobadu za 24.000 mleta(kih libara i novac je stavljen u državnu kasu kao osnovni kapital Bovanove zaklade za izdržavanje škole. I sama Ana je svojim testamentom ostavila ovoj školskoj zakladi svoga muža 4.000 mleta(kih libara. Škola je otvorena 15. septembra 1807, ali Ana nije do(ekala njeno otvaranje. Umrla je 16. avgusta 1807. ,,Kraljski Dalmatin” je 25. septembra objavio da je u Šibeniku ,,otvorena Kraljeva u(ionica Slovinska Garška” i da je ,,pervi nau(itelj u(ionice pripoštovani gosp. arcipret Don Mate Beja”. Bio je to stari, dugogodišnji paroh šibeni(ki, protoprezviter Matej Veja, poreklom Grk sa Krfa, koji se toliko srodio sa Srbima da im je, evo, postao prvi u(itelj narodne pismenosti.

Ostvaren je i drugi deo Bovanova testamenta. U Šibeniku je kupljena ku.a za smeštaj srpske sirotinje. Ku.a je ure1ena i predana ispunjenju njene uzvišene namene.

Rad ove prve ,,slovinske” škole na Jadranu prekinut je dolaskom Francuza. Francuska uprava je potrošila novac Bovanove zaklade i škola je prestala sa radom. Tek kad je za episkopa dalmatinskog došao Josif Raja(i., ve. pod ponovnom austrijskom upravom, otpo(elo se sa radom na obnovi Bovanove fondacije, škole i doma za siromahe. Na Raja(i.evu molbu car je 1831. naredio Likvidacionoj komisiji u Milanu da stvar izvidi i da se glavnica sa pristiglim kamatama isplati. Komisija je donela takvu odluku, ali je njeno izvršenje zadržano potraživanjem nekih Bovanovih srodnika. Posle duge parnice, koja je trajala do 1854, sud je odbio njihova potraživanja i ,,shodno svetoj i blagoj volji testatora”, veli Petranovi., dosudio ceo ovaj kapital u korist Bovanove zaklade. Taj kapital je donosio godišnje 1700 forinti kamate. Kako sav taj novac od kamate nije bio potreban za izdržavanje škole sa jednim u(iteljem, odlu(io je školski odbor, a Carsko-kraljevsko namesništvo i Eparhija potvrdili, da se najpre osigura prostor za školu i u(itelja u bivšoj episkopskoj rezidenciji (egšskdpija je 1841. iremeštena u Zadar), ,,a posle da se ustanovi:

1. Dva u(itelja sa dvije klase, u kojima .e se djeca u(iti u nauki hristijanskoj, jezicima: srpskom, talijanskom i njema(kom, s godišnjom platom, pored besplatnog stana, svakom učitelju f 420 a. v.

2. Mjesnom parohu kao upravitelju nagrade na godinu f. 63.

3. Za nabavljanje školskih knjnga siromašnim u(enicima f. 42.

4. Poslužitelju školskom f. 63.

5. Za pravoslavnu sirotinju u Šibeniku za stanište f. 105.

6. Dva do tri stipendijuma za učenike Srblje, koji bi veće nauke učiti htjeli.”

Prema ,,Fundacionalnom štatutu”, potvrđenom 1868. od državnih i crkvepih vlasti, Bovanova škola je dobila pravo javnosti i bila ovlaštena da kao »glavna osnovna redovna škola« i kao »javna osnovna škola« izdaje pravovaljane školske svjedodžbe. ,,Fundacionalni štatut” je 1909. delimično izmenjen i tada je dobio novi naziv, ,,Osnovno pismo zakladne Bovanove muške škole”. Početkom prvog svetskog rata iznosio je kapital Bovanove zaklade 130.000 kruna. To je bio velik iznos koji je omogućavao uspešan rad i razvoj gikole. Međutim, posle svršenog rata, usled monetarnih promena, taj kapital je sveden na beznačajnu sumu, koja nije više mogla da osigura osnovne potrebe škole i - ona se ugasila.

Bovanovu školu su pohađali mnogi znameniti Srbi severne Dalmacije, među njima i Simo MataČulj. Pošto su đaci ove škole, u početku, verovatno do 1868. godine, morali obavezno ići u talijansku osnovnu školu, učili su dvostruko. ,,Tako je trajalo pune četiri godine”, piše Matavulj u svojoj starosti. ,,Mi smo duplo učili. Latini dnevno četiri časa, a mi Srbi osam na dan. Latini talijanski, a mi i to i srpski... U toj školi, zadugo jedinoj srpskoj, učili su se i srpskim duhom zapajali ne samo Šibenčani nego i deca cele severne Dalmacije. Škola i danas (1906, kad je Matavulj ovo pisao) cveta, a njeni đaci ne moraju se najpre zamarati u perkelijanskoj (tj. talijanskoj) školi.”

Još dok je škola cvetala, preneli su zahvalni Šibenčani 1910. godine posmrtne ostatke Jovana Bovana na vrlo svečan način iz Skradina u Šibenik i sahranili ih na šibeničkom groblju kod crkve Svetog Spasa, gde mu je i žena sahranjena. Na spomeniku koji je tada podignut stoji kratak natpis:

OVDJE POČIVA

NARODNI DOBROTVOR

JOVAN BOVAN

OSNOVATELj

SRPSKE MUŠKE

OSNOVNE ŠKOLE U ŠIBENIKU

RODOM IZ MOSTARA

PREMINUO U SKRADINU 1806.g.