Крка часопис бр. 2

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 2

САДРЖАЈ:

Божићна ријеч епископа Фотија; Учење светог Григорија Палме о човеку; Посљедице гријеха; Смисао поста; Божићни обичаји; Псовка је лош знак; Севастијан Јовић - заслужник и мученик; Свечано и радосно; Поново "Правила" Никодима Милаша; Духовни центар "Никодим Милаш"; Сто година чекања; Дан за сјећање; Црква у несталом граду; Окупљање око цркве; Обнова на 430. годишњицу; "Преподобни Андреј Рубљов" у Шибенику; Спорташи са својим светињама; Ипак вјеронаука за православне; Вјерујем у Бога, људи се бојим; Мирко Королија и његов крај; Икона и нестворена свјетлост; Приложници; Служење његовог преосвештенства; Адресар.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

БОЖИЋНА РИЈЕЧ ЕПИСКОПА ФОТИЈА

Ево нас и ове године пред витлејемском пећином и колијевком Богомладенца Исуса Христа. Велика и надумна тајна рођења Бога Логоса десила се у скромној витлејемској пећини, која од тог тренутка, једном за свагда, постаје центар свијета – мјесто славе Божије и мјесто утјехе свим боготражитељима кроз историју.
Рођење Христово је празник небоземне радости у којој заједно учествују анђели и свети, а и свака богољубива људска душа озарена свјетлошћу витлејемске звијезде. Слично тројици Мудраца са истока, који су дошли да се поклоне Богодјетету Исусу Христу, и ми смо позвани да се поклонимо и принесемо дарове новорођеноме Цару небеском.
Које и какве дарове, можда се питате. Зар није оно што смо од Бога по добру ове године учинили наш велики дар Богомладенцу?
Ако смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног посетили, зар нисмо тиме дар Богу принијели?
Ако смо животом својим Бога прослављали, живећи свето и богоугодно, зар нисмо тиме злато врлине принијели?
Ако смо Цркву Божију љубили и својом ревношћу украшавали Дом Господњи, зар нисмо тиме богоугодну жртву принијели?
Ако смо страдање браће своје у невољама видјели, и својим дјелом их утјешили, зар нисмо тиме самом Христу добро учинили?
Ето, Богомладенац Христос на своју безграничну љубав од нас људи такве дарове очекује. Зато је Божић и празник пред којим провјерацамо своју вјеру и све оно што смо као створења Божија и синови Божији дужни да чинимо.
Нека би Господ, и опет и опет, дао да мир и радост овог празника испуне наше домове и наше душе, те да се можемо својим животом прикључити хоровима анђела у славословљењу божићне химне:

Слава на висини Богу и на земљи, мир међу људима добра воља!

Свим вјерницима Српске Православне Цркве и свим богољубивим душама жељним витлејемске утјехе и радости новорођеног Богомладенца Исуса Христа, желимо срећан Божић и поздрављамо их древним поздравом:

Христос се роди!

Ваистину се роди!

Архимандрит Платон
ПОСЉЕДИЦЕ ГРИЈЕХА

Дејство гријеха производи психолошко опредјељење, духовне, и чак физичке, промјене у природи човјека. Све те посљедице, иако могу бити теоретски предвиђене, не улазе у намјере човјека, који се налази у стању занесен гријехом и који стреми, како он мисли, личној користи. Стварношћу у гријеху произилази губитак како натприродне, тако и природне користи.
По учењу Цркве, у гријеху је нарушено јединство човјека с Богом као извором живота. Својим слободним самоопредјељењем човјек је пресјекао своје учешће у благодатним дејствима Свете Тројице, лишио се блискости Божанствене свјетлости, постао стран благодати Светога Духа, обукао се у дебело и грубо тијело и нашао се у тиранској власти својих сопствених страсти. У духовно - тјелесној природи човјека произашао је неповратни процес раздора и разједињења духовног и тјелесног живота. Физичка смрт се јавља неизбјежном посљедицом тог разједињења.
Човјеково губљење природног и натприродног блага треба сматрати резултатом првородног гријеха. Упоредо с губљењем натприродне благодати, човјек је заједно с првородним гријехом наслиједио физичку немоћ своје природе. Лични гријех усугубљава ту немоћ, чини да се зло лакше остварује, а добро теже. Ипак, остајући неповређен у гријеху, дар трансцеденталне слободе дозвољава сваком човјеку да поново оствари своју емпиријску слободу и поступи у ситуацији моралног избора тако како он то хоће. Физичка немоћ човјекове природе и њена склоност према гријеху уопште не искључује могућност природних сила да стреме према добру.
Код сваког човјека чистота и цјеломудрије јављају се насушним и драгоценим природним богаством, којега би губљење представљало ненадокнадиву штету. Губљење невиности до законог брака или увреда туђе части, представљају један од најужаснијих морално и црквено-канонских преступа, који се по својим субјективно - психолошким посљедицама може упоредити са изгнањем из првобитног раја.
Но главном посљедицом гријеха јавља се губљење човјековог натприродног блага, лишавање плодова спасоносне благодати која саопштава човјеку дарове духовног свијета , радости, љубави и слободе.
Губљење благодатних дарова води личност према отуђењу у области међуличносних односа и према унутрашњему обједињењу , које човјек , у случају обузетости страшћу гордости, покушава компензирати путем достигнућа вањског превазилажења над свима који га окружују. Зато отуђење личности и осјећај супарништва такође треба сматрати важном посљедицом гријеха.
Ако се једна од моралних задаћа човека јавља као превазилажење природног егоизма и непријатељства , то није ништа друго него сметња остварењу те задаће и одвлачење на пут отуђења и супарништва.

С руског превео:
архимандрит Герасим

Из ивошевачке парохије
СТО ГОДИНА ЧЕКАЊА

Након несретних збивања на просторима Книна и околине, поред страдања и расељавања српског народа, догодило се и велико страдање Цркве, која је увијек са својим народом дијелила добро и зло. Поред осталих парохија и храмова, у протеклом рату је пострадала и ивошевачка парохија,за чији се храм, који је посвећен празнику Рођења Св. Јована Крститеља, везује много битних догађаја као и познатих имена Српске Православне Цркве.
Данас је овај храм филијала при Другој парохији кистањској, и по ко зна који пут, живот у њој се обнавља. Наиме, садашњи храм је отпочет градити почетком 2О. вијека, на истом мјесту гдје је по предању постојао храм још у 9. вијеку. Радови на изградњи, у то вријеме, су текли добро, али вриједне неимаре је пресјекао почетак I свјетског рата, тако да су за наставак радова чекали боља времена. Радови су и настављени тако да је тридесетих година двадесетог вијека храм подигнут, али не и у потпуности довршен. Наишла је друга велика невоља, II свјетски рат, тако да се са изградњом храма по други пут стало.
Након рата, у педесет година дугој тоталитарној владавини безбожног социјализма, вјерни народ није смио ни да приђе своме светом храму а да тиме не угрози опстанак себе и своје породице, камо ли да настави са започетом градњом. Стога је храм без свога народа изгледао као једна безоблична неугледна грађевина. Али живот Цркве на овим просторима се настављао и у тим условима. У то вријеме ова парохија је, као и већина у околини манастира Крке, била додијељена на опслуживање свештеномонасима из тог манастира који су својим трудом и радом покушавали пребродити све невоље које је то вријеме донијело. Међу тим свештеномонасима је било и неколико садашњих архијереја Српске Православне Цркве, чиме се мало која парохија у СПЦ може похвалити. Ту је својевремено службовао садашњи митрополит Дабробосански Николај (Мрђа) затим митрополит Загребачко-љубљански Јован (Павловић), епископ Бањалучки Јефрем (Милутиновић), епископ Источно-амерички Митрофан (Кодић), епископ Шабачко-ваљевски Лаврентије (Трифуновић), епископ Сремски Васлије (Вадић), епископ Бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић) и епископ Хвостански Атанасије (Ракита).Сви су они несумњиво оставили на овој парохији незбрисиве трагове и утрли пут млађим свештеницима који су послије њих долазили. Непосредно пред почетак овог последњег рата, вјерни народ се почео осјећати слободније и почео је долазити светом храму, тако да се након скоро педесет година паузе наставило са градњом храма. Као и сваки пут до тада, није се дуго радило - избила је нова невоља.
У августу 1995. године велика већина народа је, заједно са својим свештеницима, услијед ратног бијеса, напустила Ивошевце. Садашње стање храма је исто као и 1995. године, уз пар оштећења из последњег рата која се полако санирају, тако да храм рођења Св. Јована Крститеља већ трећи пут у последњих сто година чека боља времена.
У овом храму се упркос свим потешкоћама врше редовна богослужења тако да је ове године поводом храмовне славе Свету архијерејску Литургију служио Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије, који је након свете Литургије у препуној порти ивошевачког храма позвао присутни народ, који је већином и данас расељен и само за време празника посјећује свој родни крај, да се врати у што већем броју и да се заједно са својим свештеницима моле Господу да се опет у ивошевачким двориштима зачује игра дјеце која је одавно прекинута.
Молимо се и надамо да ће бити по молитвама Његовог преосвештенства, и овим путем позивамо све оне који имају воље и могућности да помогну обнову храма Рођења Св. Јована Крститеља да се јаве надлежном свештенику о. Борису Милинковићу на адресу или број телефона који су дати на последњој страни овог часописа.

јереј Борис Милинковић