Крка часопис бр. 6

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 20

САДРЖАЈ:

Свети кнез Лазар; Владика радник; Укратко о трансплантацији; Празник Педесетнице; Будућност Православног Богословља; Будућност само уз повратак становништва; Поуке старца Порфирија: Ко хоће да буде хришћанин; Иринеј Ђорђевић; Смрт мајке Југовића (пјесма); Поклоњење светињама Русије; Јеванђеље по Марку; Представници Министарства унутарњих послова Р. Хрватске у посети манастиру Крки; Вијести из Епархије; Приложници

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Свети кнез ЛАЗАР (1371 -1389)

После смрти младога цара Уроша од некадашњег великог Душановог царства остала је само средишња и западна област Србије и Зета. Турци ипак нису одмах искористили пораз браће Мрњавчевића за даље продирање, већ су прво учврстили своје нове балканске положаје. Они су загосподарили територијом браће Мрњавчевића, али је Византија имала делове територије у тој области под деспотом Манојлом, и то полуострво Халкидик са Светом Гором и град Сер.

На северу Угарска је држала Београд и Голубац са околином а на области Браничева и Мачве такође се протезало право угарске круне. За то време у Србији трају борбе око престола у којима учествују најистакнутији српски великаши, међу којима и Лазар Хребељановић. Његов отац Прибац Хребељановић био је као логотет (дворски канцелар) а касније као пехарник (велики слуга) у служби на двору цара Душана. Лазар који је рођен око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда још у дечачким данима је дошао на Душанов двор, а потом је био ставилац (столник за свечане обреде) на двору. Касније се оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка који је потомак Немањиног сина Вукана.

У време распадања царства Лазар је био обласни господар и управљао је областима око Новог Брда, које су заправо стари поседи Хребељановића. Истовремено, у Македонији је својим областима као турски вазал управљао краљ Марко, Вукашинов син, познатији као Марко Краљевић са двором у Прилепу. Северним делом некадашње Вукашинове краљевине владао је његов млађи син Андријаш. Браћа Дејановићи који су владали у источном делу Македоније, од Куманова до Струмице, такође су били у вазалном односу према Турцима.

На самом југу у Епиру, као турски штићеник се одржавао ћесар Тома Прељубовић. У западном делу Србије самостално је управљао великом облашћу млади и осиони жупан Никола Алтомановић. У Зети су браћа Балшићи, Страцимир и Ђурађ И већ почели да шире своје поседе према Дривасту на северу и Пећи на истоку. Скопљем је самостално управљао Вук Бранковић, а град је отео од синова краља Вукашина, Марка и Андријаша, док је Призрен 1372. године одузео Балшићима. Такође, он је поседовао и широке области од Таре и Мораче до Косова.

Кнез Лазар је постао најмоћнији српски великаш после сукоба са жупаном Николом Алтомановићем. 3аједно са Балшићима и босанским баном Твртком, Никола Алтомановић је заточен и и ослепљен 1373. године у Ужицу. Његове области су подељене између савезника. Кнез Лазар, његови сестрићи Мусићи и његов зет Вук Бранковић владали су територијом од Рудника до Косова. Кнез Лазар је успео да издејствује скидање анатеме са српске цркве, српског владара и народа. Анатема је бачена још у време Душановог крунисања за цара после освајања грчких градова и именовања српског архиепископа за патријарха.

У манастиру Светих Арханђела код Призрена у пролеће 1375. године на Душановом гробу, изасланици цариградског патријарха Филотеја прочитали су грамату о скидању анатеме са цара Душана, патријарха Јоаникија и целе српске Цркве и народа. Исте године у октобру уместо блаженопочившег патријарха Саве изабран је нови српски патријарх Јоасаф Хиландарац, али пореклом Бугарин. Он се са трона повукао 1379. године предлажући за новог патријарха Спиридона који је исте и одине и изабран.

Кнез Лазар је своје поседе проширио и према северу и североистоку, јер је 1379. године напао обласног господара Браничева и Кучева, Радича Растиславића. Већ од осамдесетих година ЏИВ века Турци озбиљно упадају у области северно од Шар планине, а њихови одреди увелико продиру ка западу према Албанији, Јадранском приморју и Хуму.

Лазарев властелин Цреп Вукославић сукобио се са Турцима 1381. године на Дубравници код Параћина и поразио их. Ради заштите нишавске долине подигнут је тврди град Копријан код Ниша, али Турци већ 1386. године заузимају Ниш - главну раскрсницу важних балканских путева.

Српска војска је пружила снажан отпор и код Плочника у Топлици разбила Турску војску коју је предводио султан Мурат, али није повратила град Ниш. И у Хуму код Билеће, Турци су претрпели страшан пораз и то 1388. године од босанског војводе Влатка Вуковића. Турке је предводио војсковођа Шахин. Због учесталих пораза и огромних губитака турски султан Мурат отпочиње припреме за одлучујући напад на Србију и Босну. Већ у фебруару 1389. године знало се у Млецима као и у Србији за велике Турске припреме против Србије. Седиште Лазареве државе тада се налазило у Крушевцу, граду који Лазар узима за центар својих области. До одлучујуће битке између Турака и Срба дошло је на Видовдан у уторак 15. јуна, по старом календару, 1389. године на Косову пољу северно од Приштине.

Са једне стране налазила се српска тешка коњица у густо збијеним редовима. Средишњим делом је командовао кнез Лазар. Војску је чинила углавном српска властела, али је било и нешто Арнаута најамника. Десним крилом на којем су били и браћа Мусићи командовао је Вук Бранковић, а лево су држали Босанци на чијем челу је био Твртков војвода Влатко Вуковић уз нешто Хрвата, „ивановаца“, које је предводио Иван Хорват (Палижн).

Центром турске војске командовао је султан Мурат са својим војсковођама Али-пашом и Тимурташем. Левим крилом командовао је Муратов млађи син Јакуб Челебија уз помоћ војсковођа Али-бега и Балабан-бега. На десном крилу се налазио старији султанов син Бајазит, звани Илдерим (Муња), са Сариџе-пашом, Курдом и Грком Евренос-бегом који је одлично познавао тактику хршћанских војски. Испред коњице су били постављени стрелци.

Дан раније кнез Лазар је сакупио сву властелу која се беше одазвала његовог позиву. На састанак, а ни у борбу нису дошли Балшићи из Зете иако су били са Лазарем у сродству. Није дошао ни краљ Марко, а браћа Дејановићи, преко чије територије су Турци прешли на путу ка Косову, код Кратова су угостили турску војску и дали им помоћне одреде. Не постоје веродостојни извори који могу са сигурношћу могу да потврде бројно стање једне и друге војске. Такође се поуздано не зна ни за ток битке. Наводно су Срби на почетку битке напредовали и потиснули одељење султановог сина Јакуба. Добро су се држала оба крила српске војске све док се Вајазит, брз и енергичан није свом силином устремиио право према кнезу Лазару. Главна борба се водила око Мазгита и Гази Местана. У бици су ногинули и кнез Лазар и турски султан Мурат.

Бајазит се потом повукао у Анадолију, а Србија ће иостати турски вазал. У бици на Косову пољу није било победника. И једна и друга страна су претрпеле страховите губитке, али ће се они у вишеструко већој мери негативно одразити на Србију него на Турску. Кнез Лазар је сахрањен прво у Приштини 1391. године, а мошти су му пренете у задужбину манастир Раваницу, где се и данас налазе.

Лазарев син, Стефан Лазаревић родио се око 1377. године, а самосталну владу преузима 1395. године, када се кнегиња Милица замонашила, и као монахиња Еевгенија повукла у манастир. После смрти оца, кнеза Лазара наследио је његову титулу и са својом мајком крајем 1389. године признао је врховну власт гурског султана Бајазита. Стога је имао обавезу да са братом Вуком одлази на турски двор и да са војском учествује у борбама на турској страни у султановим ратним походима, а његова сестра Оливера морала је да оде у Бајазитов харем.

Миливоје Пајовић

Владари српских земаља