ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 21

 

SADRŽAJ:

 

Beseda na Preobraženje; O telu i krvi Gospodnjoj, Ikona i konačno stanje postojanja, Vladika Simeon Končarević i njegov Letopis, Stub Pravoslavlja, Žitije svete prepodobnomučenice, Marije Gatčinske, Starac jeroshimonah Aleksije (Šestakov), Izišla iz štampe monografija o manastiru Krki, Jevanđelje po Marku, Vijesti iz Eparhije, Priložnici

 

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

 

Dr. NIKOLA SUBOTIĆ:

 

VLADIKA SIMEON KONČAREVIĆ I NjEGOV LETOPIS

 

 

 

Najistaknutija ličnost u dalmatinskom srpstvu XVIII veka, Simeon Končarević nije podjednako poznat po svojim dvema delatnostima. Končarević, kulturni radnik i pisac, nije tako poznat kao Končarević, nacionalni borac i branilac svoje crkve pod mletačkom upravom. Ovaj Končarević, očuvan i u narodiom sećanju, sa zasluženim imenom, koje je poneo: Mnopostradalni episkop Simeon dalmatinski, dobro je proučen u pisanoj istoriji i prikazat je u slici, na kojoj je dovoljno učiniti male popravke, pa da ona bude potpuno tačna. Obratno tome, Končarević pisac, k tome još i jedini srpski dalmatinski pisac XVIII peka, ranije potpuno nepoznat, i danas je slabo poznat. U koliko se sme kazati, da je napisana istorija srpske književnosti u XVIII veku, Končarević nije u nju uveden. Nezsluženo, iako Končarevićevi spisi nnsu još štamnani! Stariji srpski dalmatinski pisci, također, nisu u svojim radnjama ostavili dokaѕe o tome, da su znali za Končarevićev književni rad.

 

 

 

Prvi je na redu Gerasim Zelić, kao vremenski najbliži Končareviću. Rođen sredinom XVIII veka, Zelić bi, kao pisac, skoro mogao i sam pripasti tom veku. U svom Žitiju Zelić, na nekoliko mesta, spominje Končarevnća. Ali nigde kao pisca. Zelić je prvi put bio u Rusiji već god. 1787, malo vremena posle Končarevićeve smrti. Bio je i u Kijevu, mestu gde je Končarević umro. Možda je u Petropavlovskom manastiru pohodio i grob »svetopočivšeg arhijereja Končarevića« čiju »istoriju zna vrlo dobro, koga su Venecijani hoćeli metnuti u tamnice, da ne bude iz Krupe utekao u Liku, pod austrijsku zaštitu; i to samo iz tog uzroka, što je bez dozvoljenija republike učinjen episkopom od patrijarha Arsenija Brkića.« Možda je Zelić posetno biblioteku tog manastira, u kojoj su se tada, nedvojbeno, nalazili Končarevićevi rukopisi. A što ih Zelić nije video, uzrok može biti samo u tome, što se je nalazio u stanju, koje je on ovako ocrtao u »Predisloviju« (predgovoru) svog »Žitija«: »Glava se zavrti čoveku, kad pomisli, šta je do danas biblioteka, šta li je svakojakije knjiga«.

 

 

 

Zelić zna istoriju Končarevićeve skupocene pošiljke crkvenih knjiga i stvari, izmoljenih od carice Jelisavete Petrovne i namenjenih dalmatinskim crkvama i manastirima, koje su zastale i dugo ležale u Lajpzigu, dok ih jedan Zelićev »hudi patriota« iz rodnog mu Žegara, kome ne kazuje imena - a zvao se Jakov Ljubičić - nije predigao iz Lajpziga, prevarivši Potemkina, preneo u Trst, rasprodao ih, pa sa novcem prodaje otvorio sebi veliku žitarsku trgovinu u Koprivnici. To je sve, što je Zelić napisao o Končareviću.

 

 

 

Mlađi od Zelića, ali od njega bolji, naši pisci starijeg vremena, Dr. Vožidar Petranović, brat mu episkop Gerasim, mitropolit Đorđe Nikolajević, koji su kao urednici »Srpsko-dalmatinskog Magazina« proučavali prošlost dalmatinskog srpstva i dali za to valjanih priloga, nisu nigde našli ni spomenuli Končarevića, kao kulturnog radnika svog vremena i pisca. Pišući biografije pravoslavnih dalmatinskih episkopa, Gerasim Petranović napisao je u »S.D. Magazinu« god. 1861 biografiju Vladiks Simeona Končarevića, u kojoj nema ni gole napomene, da je on ostavio iza sebe pisane radove. Dajući god. 1845, a to je godina rođenja Nikodima Milaša, jedan mali prilog o prošlosti šibeničkog opštestva, patriotski zabrinut, Božidar Petranović je pitao: da li će se ikad roditi »Srb Dalmatin«, koji će napisati istoriju dalmatinskih Srba? Ova tri pisca bili su živi god. 1869., kad je izišla II-a knjiga »Ogledalo književne povjesti jugoslavjenske« Šime Ljubića. Tu ima beleška, da »Končarevićevi spisi još leže u rukopisu«. Nju ovi naši stariji pisci nisu ni zapazili. Te je godine Nikodim Milaš učio u Kijevu Duhovnu Akademiju, koju je završio g. 1871 kao magistar. Ni on, koji se je posle izradio najjači srpski dalmatinski istorijski pisac, nije tada, a ni dugo posle toga znao, što je Šimo Ljubić znao i zabeležio u god. 1869 da je Simeon Končarević bio iisac i da »njegovi spisi još leže u rukopisu«. Pred konac 90-tih godina prošlog veka, zasnovavši radnju o istoriji praposlavnee crkve u Dalmaciji, a naslućujući, da bi u Končarevićevim spisima mogao naći pomoćni materijal barem za ono vreme, koje je bilo blizu Končarevićevom vremenu, dao se je Milaš na traženje Končarevićevih rukopisa po belešci, koju je i njima ostavio Šime Ljubić. Tako je Mllaš u svesci za avgust g. 1897 »Glasnika pravosl. dalmatinsko-istarske eparhije«, mogao objaviti pronalazak Končarevićevog rukopisa. On je to učinio na jedan tajanstveni način, kao da je rukopis dobio, u jednom debelom paketu, od jednog prijatelja iz K. Danas, nema više razloga, da se čuva ta tajanstvenost, tada potrebita Milašu, koji je upravo u to vreme, kao zadarski vladika, bio postao episkop »prestolnago grada Vieni«. Milaš je primio Končarevićev rukopis u Beču, od ruskog poslanika, i njemu ga je, također u Beču, povratio, posle nego je uzeo jedan tačni i verni prepis Objavljujući srećni pronalazak tog dragocenog rukopisa, Milaš je dao ošpiran opis istog sa kratkim svojim mšiljenjem o izvorima, koje je Končarević mogao imati i koje je upotrebio za svoju istorijsku radnju. Zato, što rukopis nije imao naslovnog lista, a njegov je sadržaj isključivo istorijski, svetskih i crkvenih događaja, više ovih nego onih, Milaš je dao rukopisu ime Ljetopis građanskih i crkvenih događaja. To objavljenje pronalaska Končarevićevog rukopisa, Milaš je zaključio sa rečima: »Rukopis je ovaj pravo blago za dalmatinsku prošlost, i svakako će trebati naći načina da se naštampa«.

 

 

 

Četiri godine iza toga, Milaš je izdao opsežni istorijski pregled »Praposlavna Dalmacija«, za koji se je, uglavnom, oslonio na Končarevićev rukopis, lojalno priznavši, da mu je taj rukopis bio glavni izvor njegove radnje. Ova je imala široki prijem i bila je predmet razvovrsnih ocena. Pa ipak, ni visoki naučni autoritet Nikodima Milaša, ni raširenost te njegove radnje, nisu dopripeli, da se raširi i ime Simeona Končarevića kao srpskog istorijskog pisca XVIII veka. Pisac Končarević ostao je i dalje slabo poznat! Kad je g. 1909, u izdanju Srpske Kraljevske Akademije, izišla velika radnja Jovana Skerlića »Srpska književnost u XVIII veku«, za Končarevića, istorijskog pisca, nije se u njoj našlo ni toliko mesta, koliko je bilo dovoljno za prost navod njegovog imena. Istina je, da je u ovoj Skerlićevoj radnji reč samo »o ćirilovskoj književnosti pravoslavnih Srba u Južnoj Ugarskoj, sa izuzetkom crnogorca Vasilije Petrovića«. Za malu knjigu ovog Petrovića »Istorija o Černoj Gori« Skerlić ima porazan sud, da je bez istorijske i književne vrednosti, zanimljiva samo kao prilog za proučavanje mistifikatorske i avanturističke piščeve ličnosti. Kad već Skerlić nije hteo učiniti izuzetak i za Končarevića, koji nije bio ni mistafikator ni avanturista, a čiji spis ima, ipak, i istorijsku i književnu vrednost, mogao ga je barem negde spomenuti. Možda pod velikim poglavljem »Ruski uticaji«, jer su i dalmatinski Srbi osetili ruske uticaje, jednom čak po zvaničnoj ruskoj diplomatskoj intervenciji (g. 1762) kod mletačke vlade, i to ne bez veze sa Končarevićem, koji je tada već bio u Rusiji. Končarević je mogao biti spomenut pod tim istim poglavljem Skerlićeve istorije, pored Dionisija Novakovića, budimskog vladike, za koga Skerlić ne zna da je bio dalmatinac i da je morao naslediti prognanog Končarevića na dalmatinskom vladičastvu, ili pored onog Evstatija Skerletova, prof. Duh. Akademije Kijevske, za koga Skerlić zna, što mi u Dalmaciji ne znamo, da je bio dalmatinac. Ruski uticaju među Srbijma pokazali su se i u onom pokretu selenja Srba u Rusiju iz prvih godina druge polovine XVIII veka, koji nije bio ograničen na Srbe u »Južnoj Ugarskoj«, jer se je odrazio i u Dalmaciji. Kada u Skerlićevoj istoriji ima reči o tom pokretu, u vezi sa radom Pavla Julinca, pisca jedne male istorije slaveno-srpskog naroda, štampane u Mlecima g. 1765, a i nezavisno od rada tog Srbina, koji je bio u ruskoj službi, tad je, svakako, moralo biti reči i o Srbima dalmatinskim i o Simeonu Končareviću. Skerlić je u Gerasima Zelića Žitiju zapazio, da je ovaj dolazio u Rusiji u doticaj sa generalom Zorićem, koji je od blagodati, primljenih od Carice Katarine, ustanovio u Šklovu jednu oficirsku školu, u koju je Zelić poveo biosvog sestrića Lazara Dupora. Skerlić je, nadalje, morao zapaziti u Žitiju da je Zelić tražio i našao u Rusiji svog komšiju iz sela Medveđe, koji je, nemajući one Zorićeve fizičke vrline, koje je tako vatreno volela Carica Katarina, isterao u Rusiji samo do majorskog čina, dok je i Zorićev brat David, koga Zelić zove po imenu Onarančić, postao general. Ovog majora Škorića spominje Gerasim Petranović u Končarevićevoj biografiji, navodeći za njega da je bio u onoj grupi od 80 familija srpskih dalmatinskih, koje su g. 1764. sa Končarevićem preselile u Rusiju.

 

 

 

Pun pohvalnog samopuzdanja, Skerlić je u predgovoru svoje Istorije srpske književnosti XVIII veka o sebi dao ovu ispovest: ,,Ja mislim, da sam u glavnom upotrebio sve što je napisano o istoriji i književnosti našoj u XVIII veku.'' Stoga, što bi ovoliko, koliko smo dovle kazali, moglo izgledati malo za sud o neosnovanosti mišljenja, koje je Skerlić imao o svojoj knjizi u pitanju iscrpnosti upotrebe pisanih izvora o istoriji i književnosti našoj u XVIII veku, mi bi morali dati još dokaza o tome, da ima još mnogo toga napisanog, što Skerlić nije upotrebio, jer mu nije bilo poznato. Ali, ima nešto, što je za nas u Dalmaciji bilo najbolnije, što je ispalo iz Skerlićeve radnje zato, jer mu je bilo nepoznato. To su srpski napori u Dalmaciji za osnivanje škola. Ti napori, jednovremeni naporima Srba u Južnoj Ugarskoj, koje je sa simpatijom Skerlić prikazao u svojoj radnji, jednako su lepi, a možda i još simpatičniji, s obzirom na manju snagu, brojčanu i ekonomsku, dalmatinskih Srba. Na tom radu, u njegovim počecima, imao je učešća i Simeon Končarević. U Srp. Dalm. Magaѕinu ima i štampanih isprava o tome, i toČ vanredno lepo napisana molba dalmatinskih Srba mletačkoj vladi, da im dozvoli otvoriti male i srednje škole sopstvenim sretstvima, i odbijanje te molbe od strane mletačke vlade sa nekulturnom motivacijom, da interesi države zahtevaju, da Srbi u Dalmaciji ostanu u stanju neprosvećenosti, ili da samo dobiju po koju školu, u kojoj se, sem slabog čitanja i pisanja, ništa više ne bi dalo naučiti. Ako bi se htelo kazati, da ni ovim nije još dat pun dokaz za naše mišljenje o tome, da Skerlić nije upotrebio sve što je napisano o istoriji i našoj književnosti u XVIII veku, mi možemo dokazati, da Skerlić nije upotrebio čak ni ono, što je sam napisao. Ništa nije tačnije u njegovoj istoriji od utvrđenog suda, da je Dositej Obradović centralna ličnost srpske književnosti XVIII veka. Ništa opravdanije od onog detaljnog proučavanja, koje je Skerlić posvetio Dositeju, kao osnivaču srpske književnosti, jednom od najmodernijih pisaca naših. Početke izgrađivanja te centralne ličnosti srpske književnosti XVIII veka, sam Skerlić ovako ocrtava: ,,Bavljenje Dositejevo u Dalmaciji bilo je vrlo važno po dalji njegov rad. Tu, živeći u čistoj narodnoj sredini, imao je prilike da izbliza pozna narod, prouči sve njegove potrebe, izmeri sve zlo, koje dolazi od neznanja i bede. Tu je učeći decu, počeo pisati bukvice, ižice, hristoitije, i to sve na narodnom jeziku, i to na jeziku jednog kraja, gde se vrlo lepo i čisto srpski govori. U malome, njegova književna delatnost počinje od bavljenja u Dalmaciji.'' Ova tačna konstatacija upućivala je Skerlića na Dalmaciju, da i u njoj traži predmete za srpsku istoriju i književnost, koje je on hteo obraditi. Bez toga, njegova je radnja morala izići sa slabostima, koje nisu male i neznatne. Tako se, samo u nepoznavanju dalmatinske srpske istorije i književnosti, može naći i uzrok tome, što je Skerlić, popisavši literaturu, koju je upotrebio za svoju velku radnju o Dositeju Obradoviću, naveo jedan članak Nikole Tomazea iz br. 65. g. 1845 u Gazzeta di Venezia, preveden u Serbskim novinama, a ispustio onu sjajnu odbranu Dositeja Obradovića, koju je, u književnom megdanu sa snažnim Tomazeom, izneo Božidar Petranović.

 

Magazin Sjeverne Dalmacije, 1934. god

 

 
 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio