Крка часопис бр. 20

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 21

САДРЖАЈ:

Беседа на Преображење; O телу и крви Господњој, Икона и коначно стање постојања, Владика Симеон Кончаревић и његов Летопис, Стуб Православља, Житије свете преподобномученице, Марије Гатчинске, Старац јеросхимонах Алексије (Шестаков), Изишла из штампе монографија о манастиру Крки, Јеванђеље по Марку, Вијести из Епархије, Приложници

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Др. НИКОЛА СУБОТИЋ:

ВЛАДИКА СИМЕОН КОНЧАРЕВИЋ И ЊЕГОВ ЛЕТОПИС

Најистакнутија личност у далматинском српству XVIII века, Симеон Кончаревић није подједнако познат по својим двема делатностима. Кончаревић, културни радник и писац, није тако познат као Кончаревић, национални борац и бранилац своје цркве под млетачком управом. Овај Кончаревић, очуван и у народиом сећању, са заслуженим именом, које је понео: Мнопострадални епископ Симеон далматински, добро је проучен у писаној историји и приказат је у слици, на којој је довољно учинити мале поправке, па да она буде потпуно тачна. Обратно томе, Кончаревић писац, к томе још и једини српски далматински писац XVIII пека, раније потпуно непознат, и данас је слабо познат. У колико се сме казати, да је написана историја српске књижевности у XVIII веку, Кончаревић није у њу уведен. Незслужено, иако Кончаревићеви списи ннсу још штамнани! Старији српски далматински писци, такођер, нису у својим радњама оставили докаѕе о томе, да су знали за Кончаревићев књижевни рад.

Први је на реду Герасим Зелић, као временски најближи Кончаревићу. Рођен средином XVIII века, Зелић би, као писац, скоро могао и сам припасти том веку. У свом Житију Зелић, на неколико места, спомиње Кончаревнћа. Али нигде као писца. Зелић је први пут био у Русији већ год. 1787, мало времена после Кончаревићеве смрти. Био је и у Кијеву, месту где је Кончаревић умро. Можда је у Петропавловском манастиру походио и гроб »светопочившег архијереја Кончаревића« чију »историју зна врло добро, кога су Венецијани хоћели метнути у тамнице, да не буде из Крупе утекао у Лику, под аустријску заштиту; и то само из тог узрока, што је без дозвољенија републике учињен епископом од патријарха Арсенија Бркића.« Можда је Зелић посетно библиотеку тог манастира, у којој су се тада, недвојбено, налазили Кончаревићеви рукописи. А што их Зелић није видео, узрок може бити само у томе, што се је налазио у стању, које је он овако оцртао у »Предисловију« (предговору) свог »Житија«: »Глава се заврти човеку, кад помисли, шта је до данас библиотека, шта ли је свакојакије књига«.

Зелић зна историју Кончаревићеве скупоцене пошиљке црквених књига и ствари, измољених од царице Јелисавете Петровне и намењених далматинским црквама и манастирима, које су застале и дуго лежале у Лајпзигу, док их један Зелићев »худи патриота« из родног му Жегара, коме не казује имена - а звао се Јаков Љубичић - није предигао из Лајпзига, преваривши Потемкина, пренео у Трст, распродао их, па са новцем продаје отворио себи велику житарску трговину у Копривници. То је све, што је Зелић написао о Кончаревићу.

Млађи од Зелића, али од њега бољи, наши писци старијег времена, Др. Вожидар Петрановић, брат му епископ Герасим, митрополит Ђорђе Николајевић, који су као уредници »Српско-далматинског Магазина« проучавали прошлост далматинског српства и дали за то ваљаних прилога, нису нигде нашли ни споменули Кончаревића, као културног радника свог времена и писца. Пишући биографије православних далматинских епископа, Герасим Петрановић написао је у »С.Д. Магазину« год. 1861 биографију Владикс Симеона Кончаревића, у којој нема ни голе напомене, да је он оставио иза себе писане радове. Дајући год. 1845, а то је година рођења Никодима Милаша, један мали прилог о прошлости шибеничког општества, патриотски забринут, Божидар Петрановић је питао: да ли ће се икад родити »Срб Далматин«, који ће написати историју далматинских Срба? Ова три писца били су живи год. 1869., кад је изишла II-а књига »Ogledalo književne povjesti jugoslavjenske« Шиме Љубића. Ту има белешка, да »Кончаревићеви списи још леже у рукопису«. Њу ови наши старији писци нису ни запазили. Те је године Никодим Милаш учио у Кијеву Духовну Академију, коју је завршио г. 1871 као магистар. Ни он, који се је после израдио најјачи српски далматински историјски писац, није тада, а ни дуго после тога знао, што је Шимо Љубић знао и забележио у год. 1869 да је Симеон Кончаревић био иисац и да »његови списи још леже у рукопису«. Пред конац 90-тих година прошлог века, засновавши радњу о историји прапославнее цркве у Далмацији, а наслућујући, да би у Кончаревићевим списима могао наћи помоћни материјал барем за оно време, које је било близу Кончаревићевом времену, дао се је Милаш на тражење Кончаревићевих рукописа по белешци, коју је и њима оставио Шиме Љубић. Тако је Мллаш у свесци за август г. 1897 »Гласника правосл. далматинско-истарске епархије«, могао објавити проналазак Кончаревићевог рукописа. Он је то учинио на један тајанствени начин, као да је рукопис добио, у једном дебелом пакету, од једног пријатеља из К. Данас, нема више разлога, да се чува та тајанственост, тада потребита Милашу, који је управо у то време, као задарски владика, био постао епископ »престолнаго града Виени«. Милаш је примио Кончаревићев рукопис у Бечу, од руског посланика, и њему га је, такођер у Бечу, повратио, после него је узео један тачни и верни препис Објављујући срећни проналазак тог драгоценог рукописа, Милаш је дао ошпиран опис истог са кратким својим мшиљењем о изворима, које је Кончаревић могао имати и које је употребио за своју историјску радњу. Зато, што рукопис није имао насловног листа, а његов је садржај искључиво историјски, светских и црквених догађаја, више ових него оних, Милаш је дао рукопису име Љетопис грађанских и црквених догађаја. То објављење проналаска Кончаревићевог рукописа, Милаш је закључио са речима: »Рукопис је овај право благо за далматинску прошлост, и свакако ће требати наћи начина да се наштампа«.

Четири године иза тога, Милаш је издао опсежни историјски преглед »Прапославна Далмација«, за који се је, углавном, ослонио на Кончаревићев рукопис, лојално признавши, да му је тај рукопис био главни извор његове радње. Ова је имала широки пријем и била је предмет развоврсних оцена. Па ипак, ни високи научни ауторитет Никодима Милаша, ни раширеност те његове радње, нису доприпели, да се рашири и име Симеона Кончаревића као српског историјског писца XVIII века. Писац Кончаревић остао је и даље слабо познат! Кад је г. 1909, у издању Српске Краљевске Академије, изишла велика радња Јована Скерлића »Српска књижевност у XVIII веку«, за Кончаревића, историјског писца, није се у њој нашло ни толико места, колико је било довољно за прост навод његовог имена. Истина је, да је у овој Скерлићевој радњи реч само »о ћириловској књижевности православних Срба у Јужној Угарској, са изузетком црногорца Василије Петровића«. За малу књигу овог Петровића »Историја о Черној Гори« Скерлић има поразан суд, да је без историјске и књижевне вредности, занимљива само као прилог за проучавање мистификаторске и авантуристичке пишчеве личности. Кад већ Скерлић није хтео учинити изузетак и за Кончаревића, који није био ни мистафикатор ни авантуриста, а чији спис има, ипак, и историјску и књижевну вредност, могао га је барем негде споменути. Можда под великим поглављем »Руски утицаји«, јер су и далматински Срби осетили руске утицаје, једном чак по званичној руској дипломатској интервенцији (г. 1762) код млетачке владе, и то не без везе са Кончаревићем, који је тада већ био у Русији. Кончаревић је могао бити споменут под тим истим поглављем Скерлићеве историје, поред Дионисија Новаковића, будимског владике, за кога Скерлић не зна да је био далматинац и да је морао наследити прогнаног Кончаревића на далматинском владичаству, или поред оног Евстатија Скерлетова, проф. Дух. Академије Кијевске, за кога Скерлић зна, што ми у Далмацији не знамо, да је био далматинац. Руски утицају међу Србијма показали су се и у оном покрету селења Срба у Русију из првих година друге половине XVIII века, који није био ограничен на Србе у »Јужној Угарској«, јер се је одразио и у Далмацији. Када у Скерлићевој историји има речи о том покрету, у вези са радом Павла Јулинца, писца једне мале историје славено-српског народа, штампане у Млецима г. 1765, а и независно од рада тог Србина, који је био у руској служби, тад је, свакако, морало бити речи и о Србима далматинским и о Симеону Кончаревићу. Скерлић је у Герасима Зелића Житију запазио, да је овај долазио у Русији у дотицај са генералом Зорићем, који је од благодати, примљених од Царице Катарине, установио у Шклову једну официрску школу, у коју је Зелић повео биосвог сестрића Лазара Дупора. Скерлић је, надаље, морао запазити у Житију да је Зелић тражио и нашао у Русији свог комшију из села Медвеђе, који је, немајући оне Зорићеве физичке врлине, које је тако ватрено волела Царица Катарина, истерао у Русији само до мајорског чина, док је и Зорићев брат Давид, кога Зелић зове по имену Онаранчић, постао генерал. Овог мајора Шкорића спомиње Герасим Петрановић у Кончаревићевој биографији, наводећи за њега да је био у оној групи од 80 фамилија српских далматинских, које су г. 1764. са Кончаревићем преселиле у Русију.

Пун похвалног самопуздања, Скерлић је у предговору своје Историје српске књижевности XVIII века о себи дао ову исповест: ,,Ја мислим, да сам у главном употребио све што је написано о историји и књижевности нашој у XVIII веку.'' Стога, што би оволико, колико смо довле казали, могло изгледати мало за суд о неоснованости мишљења, које је Скерлић имао о својој књизи у питању исцрпности употребе писаних извора о историји и књижевности нашој у XVIII веку, ми би морали дати још доказа о томе, да има још много тога написаног, што Скерлић није употребио, јер му није било познато. Али, има нешто, што је за нас у Далмацији било најболније, што је испало из Скерлићеве радње зато, јер му је било непознато. То су српски напори у Далмацији за оснивање школа. Ти напори, једновремени напорима Срба у Јужној Угарској, које је са симпатијом Скерлић приказао у својој радњи, једнако су лепи, а можда и још симпатичнији, с обзиром на мању снагу, бројчану и економску, далматинских Срба. На том раду, у његовим почецима, имао је учешћа и Симеон Кончаревић. У Срп. Далм. Магаѕину има и штампаних исправа о томе, и тоЧ ванредно лепо написана молба далматинских Срба млетачкој влади, да им дозволи отворити мале и средње школе сопственим сретствима, и одбијање те молбе од стране млетачке владе са некултурном мотивацијом, да интереси државе захтевају, да Срби у Далмацији остану у стању непросвећености, или да само добију по коју школу, у којој се, сем слабог читања и писања, ништа више не би дало научити. Ако би се хтело казати, да ни овим није још дат пун доказ за наше мишљење о томе, да Скерлић није употребио све што је написано о историји и нашој књижевности у XVIII веку, ми можемо доказати, да Скерлић није употребио чак ни оно, што је сам написао. Ништа није тачније у његовој историји од утврђеног суда, да је Доситеј Обрадовић централна личност српске књижевности XVIII века. Ништа оправданије од оног детаљног проучавања, које је Скерлић посветио Доситеју, као оснивачу српске књижевности, једном од најмодернијих писаца наших. Почетке изграђивања те централне личности српске књижевности XVIII века, сам Скерлић овако оцртава: ,,Бављење Доситејево у Далмацији било је врло важно по даљи његов рад. Ту, живећи у чистој народној средини, имао је прилике да изблиза позна народ, проучи све његове потребе, измери све зло, које долази од незнања и беде. Ту је учећи децу, почео писати буквице, ижице, христоитије, и то све на народном језику, и то на језику једног краја, где се врло лепо и чисто српски говори. У маломе, његова књижевна делатност почиње од бављења у Далмацији.'' Ова тачна констатација упућивала је Скерлића на Далмацију, да и у њој тражи предмете за српску историју и књижевност, које је он хтео обрадити. Без тога, његова је радња морала изићи са слабостима, које нису мале и незнатне. Тако се, само у непознавању далматинске српске историје и књижевности, може наћи и узрок томе, што је Скерлић, пописавши литературу, коју је употребио за своју велку радњу о Доситеју Обрадовићу, навео један чланак Николе Томазеа из бр. 65. г. 1845 у Gazzeta di Venezia, преведен у Сербским новинама, а испустио ону сјајну одбрану Доситеја Обрадовића, коју је, у књижевном мегдану са снажним Томазеом, изнео Божидар Петрановић.

Магазин Сјеверне Далмације, 1934. год.