Крка часопис бр. 20

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 22

САДРЖАЈ:

О свагдадјевству Богомајке; Беседа о правој вери; Свето Писмо у Православној Цркви „Библија"; О животу у пустињи; Одношај између Грка и Латина; Шекспир – Свечовек; Македонски раскол – резиме; Вијести из Епархије; Приложници;

Архиепископ охридски ЈОВАН

МАКЕДОНСКИ РАСКОЛ
резиме

     Еклисиологија Православне Цркве не зна за проблем назван аутономија или аутокефалност. То је вештачки проблем наметнут осамостављивањем балканских држава у 19. веку. Нити може једна помесна Црква да буде Црква, ако није аутономна, па чак и аутокефална (у правом смислу те речи) у односу на остале Цркве, нити пак може да буде Црква, ако се потпуно одвојила од осталих Цркава и не општи са њима. Да би Црква била Црква треба да буде у литургијско-канонској заједници са осталим поменсим Црквама, без разлкике на начин њиховог устројства.
     Шизме мотивиране национално-филетистичким побудама карактеристичне су за живот Цркве у периоду 19. и 20. века. И оне су вероватно најнеразумније и најбесмисленије шизме у историји Цркве. Мотив за њихов опстанак је потпуно нецрквен и плод је опадања вере у времену после притисака у турском и комунистичком ропству.
     Раскол је супротстављање Цркви. Зато у њему нема спасења. Могу расколници прихватити интегрални текст Светог Писма, могу да мисле како чувају исту веру и исте догмате као и православни, могу да имају Свете Тајне, које ће бити потпуно исте као и Свете Тајне Цркве, али и поред свега они немају спасење. Само зато што су изван тела Цркве. Догмати имају свој темељ и јединствено се потврђују у саборности Цркве. Изван Цркве, учење о вери постаје философија. Зато, без обзира што расколници сматрају да православно верују, њихова вера је неплодотворна, зато што се не потврђује саборношћу Цркве, а без те потврде веома лако може да постане кривоверје, односно јерес.
     Раскол који се догодио Цркви у Републици Македонији 1967. г. има политички карактер. Сматрамо да су за пучистички акт самопроглашења аутокефалности постојала два разлога. Прво, да се задовољи потреба тадашње комунистичке власти да преко Цркве контролише дијаспору, која у то време није могла бити контролисана ни на један други начин, пошто је била антикомунистички расположена; и друго, да се умањи моћ СПЦ тако што ће се оутђити један њезин део и направити дугогодишњи раздор у телу Цркве. Не бисмо овде наводили како је преко Цркве дошло до давања националног идентитета народу у новонасталој Републици, зато што и поред тога што је Црква, посебно на на Балкану била чувар националног идентитета неког народа, ипак њена улога и смисао није у томе.

     Црква на територији Републике Македоније у периоду њеног једностраног дељења од тела Православне Цркве, у суштини и није имала капацитет за аутокефално управљање. Посебно је жалосно што се то изгледа продужило све до данас, а доказ је повлачење потписа са Нишког споразума. (Нико нека не мисли да се добри могу оделити од Цркве. Ветар не развејава пшеницу… Деле се они, који без Божијег устројства, самовољно прихватају да руководе саборима лишеним расуђивања, без канонског посвећења проглашавају се вођама, присвајају звање Епископа, иако их нико није посветио у епископство. – Св. Кипријан Картагински, За јединство Цркве, Софија, 2000; стр. 40-41) Још горе од тога, у Синоду расколничке организације још од 1967. г. има епископа код којих постоји канонска забрана да буду у било ком свештеном чину, а камо ли да буду епископи.
     На велику радост целе Православне Цркве у икумени, раскол са Црквом у Републици Македонији решен је 22. 06. 2002. г. када је Његова Светост, патријарх српски г.г. Павле примио велеску и повардарску свету митрополију, којом епископствује митрополит Јован, у литургијско и канонско јединство са СПЦ, а преко ње и са свим осталим православним Црквама у свету. Тако сада на територији Републике Македоније има канонски призната Православна Црква – Охридска архиепископија.
     С правом се верује да ће 21. век бити век Православља. Последњих неколико векова, Православна Црква је претрпела много притисака и потпадала под разне утицаје. Осим тога, земље православног вероисповедања прошле су и кроз многа ропства. Није било услова за слободно развијање православног богословља нити је као Православна Црква могла да утиче на живот људи у тим земљама. Сада је Црква споља гледано слободна. Спољашњи непријатељи нису више тако моћни. Међутим, сада јој преостаје да решава унутрашње проблеме како би могла да наступи у 21. веку као јединствена у свету. Од унутрашњих проблема свакако да је највећи раскол. Иако смо рекли да би свако градирање раскола било непрецизно и произвољно, јер скоро да и не постоји велик и мали раскол (већ смо се позвали на св. Кипријана који сам каже да број расколника ништа не значи), ипак бисмо могли рећи да је потпуно неоснован, потпуно неодржив и најбесмисленији раскол до којег је дошло из етнофилетистичких разлога. На жалост, у данашње време највећи број раскола се дешава управо из етнофилетистичких побуда, међу којим је и овај којем смо посветили толику пажњу у ово раду.

Превод са македонског:
Сестринство Тројеручице – Шибеник