ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 23

 

SADRŽAJ:

Evharistijsko viđenje sveta; Časni krst kao simvol i znak Hrista; O životu u pustinji; Duhovna metodika po sv. Nikodimu Svetogorcu; Monaštvo u pravoslavnoj Crkvi; Polatinjena Dalmacija; Vijesti iz Eparhije; Pismo Episkopa dalmatinskog Fotija upućeno predsedniku R. Hrvatske g. Stjepanu Mesiću i predsedniku Vlade R. Hrvatske g. Ivi Sanaderu

Duhovna metodika po sv. Nikodimu Svetogorcu

Sv. Nikodim novojavljeni bogonosni otac Crkve Hristove rodio se na ostrvu Naksosu (Egejsko more) 1749. godine. Na sv. krštenju dobio je ime Nikola. Od rane mladosti obdaren duhovnim darovima Nikola se posebno isticao svojim trudoljubljem i željom za znanjem. Primivši ovu prvu nauku u hramu Božijem, nastavio je da uči školu na Naksosu koju je vodio arhimandrit Hrisant Etolski, brat ravnoapostolnog sveštenomučenika Kozme. Tako je Bog preko Hrisanta povezao jednog svetitelja koji je završavao svoj podvig i trud, zapečativši krvlju svoju vernost Hristu i drugog koji se javljao kao zvezda na mračnom horizontu onoga doba (turskog ropstva i jake unijatske propagande rimokatolika) tako da se ne prekine zlatni lanac svetih.

U 16. godini Nikola odlazi u Smirnu gde produžava svoje učenje u Evangeličkoj školi. Tu je naučio latinski, francuski i italijanski jezik, ali je svojim smirenjem prikrivao svoju učenost shodno rečima sv. Ap. Pavla: Šta imaš o čoveče, što nisi dobio?A ako si dobio, što se hvališ kao da je tvoje. 1770. g. zbog vel. gonjenja hrišćana Smirne Nikola se vraća na svoje ostrvo gde ga ep. Antim Vardas postavlja za svog sekretara. Od presudnog uticaja na njegovo dalje formiranje bio je susret sa svetogorskim jeromonasima Georgijem i Nifonom i monahom Arsenijem prognanima iz sv. Gore pravde radi.

Oni su pripadali grupi svetogorskih monaha tz. Koljivara, koji su težili obnovi duhovnog života vernih, odnosno njihovom što ćešćem pričešćivanju Sv. Tajnama, a bili su protiv novonastalih običajameđu pojedinim svetogorskim monasima da vrše parastose i koljiva za mrtve u nedelju.

Čuvši za ep. Makarija Korintskog skrivenu dušu pokreta Koljivara Nikola odlazikod njega i sa njim će ostati u vezi do upokojenja ep. Makarija. Tu se upoznaje takođe sa mnogim starcima u podvigu prosijavši, tako da se 1775. g. Nikola obreo na Sv. Gori Atonskoj, gde u manastiru sv. Dionisija primi anđelski obraz dobivši ime Nikodim. 1777. g. sv. Makarije Korintski dolazi na Svetu Goru u ruski skit Sv. Andreja, gde uskoro dolazi i monah Nikodim.

 

Tu zajedno počinju izdavanje knjiga Sv. Otaca i podvižnika, što će ostati glavna preokupacija Sv. Nikodima do njegove blažene končine. Osim toga što je prevodio dela Sv. Otaca sv. Nikodim je požeo i sam da piše pretapajući na taj način svoje bogato duhovno iskustvo u dušekorisne pouke i savete. Sam je sa smirenjem govorio da govori a ne tvori, ali u isto vreme se pokoravao rečima sv. Nila: Dobro treba da govori i onaj koji ne tvori dobro, ne bi li, zastidevši se reči, počeo i u delo da ih sprovodi. Dela asketske sadržine kojaje napisao sv. Nikodim, Savetni priručnik ili o čuvanju pet čula, Duhovne vežbe i Nevidljiva borba imaju zaista univerzalni karakter iako su mnogi pokušavali da njihovu ulogu svedu i ograniče samo na korisni priručnik za monahe i monahinje. Sam svetitelj najbolje opovrgava takvo mišljenje i uopšte takav stav navodeći obećanje koje svaki hrišćanin daje na sv. krštenju, da se odriče Satane i svih dela njegovih - to isto obećanje daje i monah. Svoju revnost za otačka predanja sv.

 

 

Nikodim je posebno posvedočio sabiranjem, tumačenjem i izdavanjem sv. Pravila Vaseljenskih i Pomesnih Sabora Crkve pod nazivom Krma (Pidalion).

Koliko je veliki značaj ovoga dela i koliko je ono izvršilo uticaj u jelinskim krajevima do danas najbolje može predstaviti primer jedne starice koja kaže: to što radiš protivno je Pidalionu sv. Nikodima.

Sv. Nikodim je takođe protymačio i 14. poslanica apostola Pavla, Saborne poslanice a svoju veliku ljubav prema svetima izrazio je pisanjem divnih pesama u službu i čast njihovu. Poslednje godine svoga življenja na zemlji sv. Nikodim je proveo u jednoj keliji u blizini manastira Pandokratora gde je živeo u strogom podvigu. U svojoj šesdesetoj godini života, 1809. g., sv. Nikodim je predao dušu svoju Bogu. Njegove celebne mošti danas se nalaze u keliji Skurteja iznad Kareje.

Iz ovoga kratkog izloženog žitija sv. Nikodima vidimo da je on osim neprestanog vrlinsko - podvižničkog življenja i usavršavanja dosta i napisao, ostavivši nama na taj način u nasleđe zapisano svoje bogato duhovno iskustvo, a kroz njega možemo slobodno da kažemo i način - metod (meta+odos - saputnik odnosno put koji vodi istini) - kako se može dostići savršenstvo na koje nas je sam Gospod pozvao rečima: Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebesni (Mt. 5, 48). Svoje jedno od najpoznatijih dela Nevidljiva borba sv. Nikodim takođe počinje upravo pozivanje na savršenstvo rečima: čovek od prirode želi da bude savršen, a to mu je i stavljeno u zadatak.

U čemu se sastoji to savršenstvo? Ono se po sv. Nikodimu sastoji u približavanju Bogu i životu u jedinstvu s njim. Svi podvizi i vrline su sredstva kojima se savladava grešna priroda i pomoću njih odoleva se glasnim neprijateljima u dostizanju savršenstva a to su telo, svet i zli dusi. Ako čovek želi da izađe kao pobednik u odnosu na ove neprijatelje sv. Nikodim savetuje pridržavanje ovih pravila:

 

Nikada se i ni u čemu ne uzdaj u sebe. Sv. Nikodim smatra da mi i pored slabosti naših duhovno - moralnih moći obično vrlo visoko mislimo o sebi. Ta naša slabost kao prvi plod našeg samoljublja od svega je najvećma protivna Bogu. Smouverene Bog ukoreva preko proroka govoreći: Teško onima koje misle da su mudri, i sami sebi razumni (Is. 5, 21), a isto tako Apostol Pavle savetuje: Ne mislite za sebe da ste mudri (Rim. 12, 16). I sto to savetuje i sv. Maksim ispovednik koji uči da je temelj svake vrline saznanje sopstvene nemoći, dok sv. Jovan Zlatousti tvrdi da samo onaj poznaje najbolje sebe ko o sebi misli da je ništa. Poznanje svoje sopstvene slabosti sv. Nikodim smatra kao neophodan preduslov za duhovni život, pa čak to poznanje smatra većim nego činjenje čudesa i vaskrsavanja mrtvih. Otuda Bog po sv. Nikodimu kada iscrpe sva sredstva dopušta da čovek padne u veći ili manji greh shodno njegovoj samouverenosti kako bi došao do smirenog mišljenja o sebi i svojim moćima. Dugotrajne i teške telesne bolesti, nesreće i nevolje takođe dolaze po promislu Božijem iz istog razloga. Svu nadu svoju čovek treba da položi na Boga koji podiže mrtve (2. Kor. 1, 9) i po sv. Nikodimu jedino od Boga možemo očekivati dobro, pomoć i pobedu. Da bismo održali svoju nadu u Boga pomažu nam primeri Božije pomoći koji su zapisani u

 

Sv. Pismu. Pogledajte na prošlost, govori premudri Sirah i vidite: ko je verovao u Gospoda i ostao postiđen.

Po sv. Nikodimu prevelika tuga kao posledica učinjenih greha ne može se smatrati za vrlinu već je ona u suštini pre pokazatelj samouverenosti i gordosti odnosno uzdanja u sebe i svoje snage. Oslobodivši se ovoga i položivši svoju nadu na Boga dalji put dostizanja duhovnog savršenstva vodi preko očišćenja uma i oslobođenju duše od strasti.

Čistota uma po sv. Nikodimu se postiže na dva načina:

1) Molitva Sv. Duhu da izlije svoju božansku svetlost na srce čovekovo ;

2) Posmatranje stvari i udubljivanje u njih radi razlikovanja dobra od zla.

Ovo rasuđivanje međutim ne može biti plod subjektivne procene već onako kako Duh Sveti kaže, bilo kroz reč Bogom nadahnutih ljudi ili duhovnih učitelja i otaca Crkve. Iz ovoga se jasno vidi da se duhovna metodika ili put duhovnog usavršavanja svoje usavršavanje može imati jedino u tajni Crkve koja je po rečima Ap. Pavla Telo Hristovo.

Um prosvećen i očišćen Duhom Svetim potrebno je zatim čuvati od svakog praznog znanja i radoznalosti, koje je najčešće plod gordosti i hrana za samoljublje. Sv. Nikodim savetuje držanje uma svega usredsređenog u sebe, a i što dalje od stvari od ovoga sveta. Jedino znanje koji sv. Nikodim preporučuje je znanje isusa Hrista i to raspetoga (1. Kor. 2, 2), što pokazuje da njegova metodika ima izrazito hristološki karakter.

Pored straženja nad umom potrebno je upravljanje i svojom slabom voljom. Sv. Nikodim otuda preporučuje poistovećenje volje čovekove sa voljom Božijom kao što i Sv. Apostol Pavle kaže: Ne vladajte se prema ovom vremenu, nego se promjenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koja je dobra, ugodna i savršena volja Božija(Rim. 12, 2).

U čoveku žive dve volje: jedna pripada razumnim delu duše i zato se naziva razumnom višom voljom, a druga pripada nižoj čulnoj prirodi i to je tz. niža, čulna strasna volja. Viša volja teži dobru a niža zlu. Sv. Nikodimkaže da nam se bilo dobra bilo zla želja koja dolazi sama po sebi ne uračunava ni u vrlinu ni u greh. Svojim slobodnim opredeljenjem svako se opredeljuje bilo za jednu bilo za drugu, a sam taj dualizam mogućnosti podstiče čoveka na neprestani podvig i stremljenje dobru, otuda metodika sv. Nikodima uvek sebe uključuje podvižničko - asketski elemenat koji tako postaje konsutilvni deo vrlinskog uzrastanja. Ovo su svojim podvigom i vrlinskim životom dokazali i pokazali svetitelji Božiji ostavši na taj način svetila svim vernima kroz vekove.

 

Revnitelj pobožnosti kaže sv. Nikodim mora mnogo pažnje obratiti na pravilno korišćenje čula: vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira. Ko se odazvao Božjem glasu: Pokajte se, i ko je postavio sebi za zakon da ponovo uspostavi u sebi prvobitni poredak života tj. da se vrati unutra i odatle Bogu da bi živelo Njime i u Njemu u tome nalazi svoje najveće dobro. Otuda pred onim koji se Njim na to odlučio kaže sv. Nikodim stoji velika borba sa ranijim navikama (naslade i zadovoljenja svoja) dok se oni ne iskorene i zamene drugim koji odgovaraju novom životu. Gospodarenje čulima i preveliko korišćenje njima potrebno je zbog grehom razorenog centra čovekovog bića - srca koje umesto Boga u sebi traži slasti spolja i zadovoljavaju se njima. Gde je blago vaše onde će biti i srce vaše (Mt. 6, 21) rekao je Gospod ustima Evanđelista, na što nas vraća i podseća takođe sv. Nikodima.

Svaki čovek mora da čuva dušu svoju čistu i neporočnu jer je ona hram Božiji kao što je napisano: Jer ste vi Crkva Boga živoga ( 2. Kor. 6, 16) te otuda ako bilo ko po slabosti svojoj ili po posebnom dopuštenju Božijem padne u bilo kakav greh ne treba ga ostavljati ni za trenutak u srcu svom već ga treba ispovedati Gospodu i očistiti se pred Njim srdačnim pokajanjem. Po sv. Nikodimu ta ispovest ili otkrivenje svega duhovnom ocu jeste nešto najblagotvornije u delu duhovnog usavršavanja odnosno svlačenja starog ogrehovljenog čoveka i oblačenja u novog oblagodaćenog. Ako je ko pristupio pokajanju zli duh ga ni tada ne ostavlja (već menja sredstva za borbu).

Sv. Oci upoređuju čoveka koji ide putem vrline sa ratnikom na koga lete strele sa svih strana. Sv. Nikodim navodi glavna iskušenja i to: odozgo - misli o prekomjernoj teškoći duhovnih napora; odozdo - misli da se umanje duhovni napori i žaljenje sebe, nemar, bezbrižnost; zdesna - zaplitanje u tobož dobra dela; sleva - sablazni koji vode grehu; spreda - misli šta će biti ubuduće; sastrag - sećanja na ranije učinjena dela i ugađanja. Svaki onaj pokajnik, smatra sv. Nikodim, koji se upustio sam u borbu sa ovim iskušenjima neminovno biva porobljen i pobeđen, ako ne posluša neminovno upućene savete i ne prihvata rukovodstvo duhovnika kojih uvek ima u Crkvi. Iz ovoga jasno proishodi da se duhovna metodika ili metodika Spasenja po sv. Nikodimu ima duhonosno - predanjski karakter, gde se u tajni Crkve, gde se blagodatno - podvižnički opit prenosi i predaje mlađima.

U podvigu duhovnog usavršavanja pored već pomenutog neuzdanja u sebe, uzdanja u Boga i neprekidnog podvizavanja sv. Nikodim smatra molitvu najneophodniju od svega jer se pomoću nje postižu i sve ostale vrline. Molitva uvek mora da bude praćena delima koja idu u prilog onome zašto se čovek moli. Sv. Nikodim posebno naglašava značaj neprestane umne molitve pri kojoj čovek sabira um svoj u srce svoje gde unutrašnjom rečju izgovara: Gospode isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj me, a na taj način kroz izvesno vreme počinje u srcu da oseća prisustvo samoga Boga. Otuda po rečima oca Nikodima: onaj koji se za svagda useli u srce svoje, napušta sve spoljašnje lepote i hodeći duhom ne zna više niti može čuti za telesne želje.

Dostigavši ovaj stepen očišćenja čovek pripremljen da preko te unutrašnje čistote primi u sebe nadprirodnu blagodat i energiju Božiju i na taj način dostigne stanje oboženja koje jedino predstavlja punoću i autentičnost istinskog bića i života čovekovog.

Duhovna metodika sv. Nikodima po preimućuvstvu može se smatrati molitvenom metodikom koja svoje ispunjenje i ostvarenje ima u Tajni Evharistije koja je Tajna same Crkve. Gospod Isus Hristos je rekao: koji jede Moje Telo i pije Moju Krv stoji u meni i ja u njemu (Jov. 6. 56), dakle svoje savršenstvo na koje smo pozvani ostvarujemo jedino u zajednici Tela i Krvi Gospodnjeg. AMIN.

 

Jeromonah Fotije (Sladojević)
 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio