Крка часопис бр. 20

Евхаристијско виђење света; Часни крст као символ и знак Христа; О животу у пустињи; Духовна методика по св. Никодиму Светогорцу; Монаштво у православној Цркви; Полатињена Далмација; Вијести из Епархије; Писмо Епископа далматинског Фотија упућено председнику Р. Хрватске г. Стјепану Месићу и председнику Владе Р. Хрватске г. Иви Санадеру

Духовна методика по св. Никодиму Светогорцу

           Св. Никодим новојављени богоносни отац Цркве Христове родио се на острву Наксосу (Егејско море) 1749. године. На св. крштењу добио је име Никола. Од ране младости обдарен духовним даровима Никола се посебно истицао својим трудољубљем и жељом за знањем. Примивши ову прву науку у храму Божијем, наставио је да учи школу на Наксосу коју је водио архимандрит Хрисант Етолски, брат равноапостолног свештеномученика Козме. Тако је Бог преко Хрисанта повезао једног светитеља који је завршавао свој подвиг и труд, запечативши крвљу своју верност Христу и другог који се јављао као звезда на мрачном хоризонту онога доба (турског ропства и јаке унијатске пропаганде       римокатолика) тако да се не прекине златни ланац светих.
          У 16. години Никола одлази у Смирну где продужава своје учење у Евангеличкој школи. Ту је научио латински, француски и италијански језик, али је својим смирењем прикривао своју ученост сходно речима св. Ап. Павла: Шта имаш о човече, што ниси добио?А ако си добио, што се хвалиш као да је твоје. 1770. г. због вел. гоњења хришћана Смирне Никола се враћа на своје острво где га еп. Антим Вардас поставља за свог секретара. Од пресудног утицаја на његово даље формирање био је сусрет са светогорским јеромонасима Георгијем и Нифоном и монахом Арсенијем прогнанима из св. Горе правде ради.
          Они су припадали групи светогорских монаха тз. Кољивара, који су тежили обнови духовног живота верних, односно њиховом што ћешћем причешћивању Св. Тајнама, а били су против новонасталих обичајамеђу појединим светогорским монасима да врше парастосе и кољива за мртве у недељу.
          Чувши за еп. Макарија Коринтског скривену душу покрета Кољивара Никола одлазикод њега и са њим ће остати у вези до упокојења еп. Макарија. Ту се упознаје такође са многим старцима у подвигу просијавши, тако да се 1775. г. Никола обрео на Св. Гори Атонској, где у манастиру св. Дионисија прими анђелски образ добивши име Никодим. 1777. г. св. Макарије Коринтски долази на Свету Гору у руски скит Св. Андреја, где ускоро долази и монах Никодим.

Ту заједно почињу издавање књига Св. Отаца и подвижника, што ће остати главна преокупација Св. Никодима до његове блажене кончине. Осим тога што је преводио дела Св. Отаца св. Никодим је пожео и сам да пише претапајући на тај начин своје богато духовно искуство у душекорисне поуке и савете. Сам је са смирењем говорио да говори а не твори, али у исто време се покоравао речима св. Нила: Добро треба да говори и онај који не твори добро, не би ли, застидевши се речи, почео и у дело да их спроводи. Дела аскетске садржине којаје написао св. Никодим, Саветни приручник или о чувању пет чула, Духовне вежбе и Невидљива борба имају заиста универзални карактер иако су многи покушавали да њихову улогу сведу и ограниче само на корисни приручник за монахе и монахиње. Сам светитељ најбоље оповргава такво мишљење и уопште такав став наводећи обећање које сваки хришћанин даје на св. крштењу, да се одриче Сатане и свих дела његових - то исто обећање даје и монах. Своју ревност за отачка предања св.

Никодим је посебно посведочио сабирањем, тумачењем и издавањем св. Правила Васељенских и Помесних Сабора Цркве под називом Крма (Пидалион).
          Колико је велики значај овога дела и колико је оно извршило утицај у јелинским крајевима до данас најбоље може представити пример једне старице која каже: то што радиш противно је Пидалиону св. Никодима.
          Св. Никодим је такође протyмачио и 14. посланица апостола Павла, Саборне посланице а своју велику љубав према светима изразио је писањем дивних песама у службу и част њихову. Последње године свога живљења на земљи св. Никодим је провео у једној келији у близини манастира Пандократора где је живео у строгом подвигу. У својој шесдесетој години живота, 1809. г., св. Никодим је предао душу своју Богу. Његове целебне мошти данас се налазе у келији Скуртеја изнад Кареје.
          Из овога кратког изложеног житија св. Никодима видимо да је он осим непрестаног врлинско - подвижничког живљења и усавршавања доста и написао, оставивши нама на тај начин у наслеђе записано своје богато духовно искуство, а кроз њега можемо слободно да кажемо и начин - метод (мета+одос - сапутник односно пут који води истини) - како се може достићи савршенство на које нас је сам Господ позвао речима: Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небесни (Мт. 5, 48). Своје једно од најпознатијих дела Невидљива борба св. Никодим такође почиње управо позивање на савршенство речима: човек од природе жели да буде савршен, а то му је и стављено у задатак.
          У чему се састоји то савршенство? Оно се по св. Никодиму састоји у приближавању Богу и животу у јединству с њим. Сви подвизи и врлине су средства којима се савладава грешна природа и помоћу њих одолева се гласним непријатељима у достизању савршенства а то су тело, свет и зли дуси. Ако човек жели да изађе као победник у односу на ове непријатеље св. Никодим саветује придржавање ових правила:

Никада се и ни у чему не уздај у себе. Св. Никодим сматра да ми и поред слабости наших духовно - моралних моћи обично врло високо мислимо о себи. Та наша слабост као први плод нашег самољубља од свега је највећма противна Богу. Смоуверене Бог укорева преко пророка говорећи: Тешко онима које мисле да су мудри, и сами себи разумни (Ис. 5, 21), а исто тако Апостол Павле саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12, 16). И сто то саветује и св. Максим исповедник који учи да је темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи, док св. Јован Златоусти тврди да само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа. Познање своје сопствене слабости св. Никодим сматра као неопходан предуслов за духовни живот, па чак то познање сматра већим него чињење чудеса и васкрсавања мртвих. Отуда Бог по св. Никодиму када исцрпе сва средства допушта да човек падне у већи или мањи грех сходно његовој самоуверености како би дошао до смиреног мишљења о себи и својим моћима. Дуготрајне и тешке телесне болести, несреће и невоље такође долазе по промислу Божијем из истог разлога. Сву наду своју човек треба да положи на Бога који подиже мртве (2. Кор. 1, 9) и по св. Никодиму једино од Бога можемо очекивати добро, помоћ и победу. Да бисмо одржали своју наду у Бога помажу нам примери Божије помоћи који су записани у

Св. Писму. Погледајте на прошлост, говори премудри Сирах и видите: ко је веровао у Господа и остао постиђен.
          По св. Никодиму превелика туга као последица учињених греха не може се сматрати за врлину већ је она у суштини пре показатељ самоуверености и гордости односно уздања у себе и своје снаге. Ослободивши се овога и положивши своју наду на Бога даљи пут достизања духовног савршенства води преко очишћења ума и ослобођењу душе од страсти.
          Чистота ума по св. Никодиму се постиже на два начина:
                     1) Молитва Св. Духу да излије своју божанску светлост на срце човеково ;
                     2) Посматрање ствари и удубљивање у њих ради разликовања добра од зла.
          Ово расуђивање међутим не може бити плод субјективне процене већ онако како Дух Свети каже, било кроз реч Богом надахнутих људи или духовних учитеља и отаца Цркве. Из овога се јасно види да се духовна методика или пут духовног усавршавања своје усавршавање може имати једино у тајни Цркве која је по речима Ап. Павла Тело Христово.
          Ум просвећен и очишћен Духом Светим потребно је затим чувати од сваког празног знања и радозналости, које је најчешће плод гордости и храна за самољубље. Св. Никодим саветује држање ума свега усредсређеног у себе, а и што даље од ствари од овога света. Једино знање који св. Никодим препоручује је знање исуса Христа и то распетога (1. Кор. 2, 2), што показује да његова методика има изразито христолошки карактер.
          Поред стражења над умом потребно је управљање и својом слабом вољом. Св. Никодим отуда препоручује поистовећење воље човекове са вољом Божијом као што и Св. Апостол Павле каже: Не владајте се према овом времену, него се промјените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати која је добра, угодна и савршена воља Божија(Рим. 12, 2).
          У човеку живе две воље: једна припада разумним делу душе и зато се назива разумном вишом вољом, а друга припада нижој чулној природи и то је тз. нижа, чулна страсна воља. Виша воља тежи добру а нижа злу. Св. Никодимкаже да нам се било добра било зла жеља која долази сама по себи не урачунава ни у врлину ни у грех. Својим слободним опредељењем свако се опредељује било за једну било за другу, а сам тај дуализам могућности подстиче човека на непрестани подвиг и стремљење добру, отуда методика св. Никодима увек себе укључује подвижничко - аскетски елеменат који тако постаје консутилвни део врлинског узрастања. Ово су својим подвигом и врлинским животом доказали и показали светитељи Божији оставши на тај начин светила свим вернима кроз векове.

Ревнитељ побожности каже св. Никодим мора много пажње обратити на правилно коришћење чула: вида, слуха, мириса, укуса и додира. Ко се одазвао Божјем гласу: Покајте се, и ко је поставио себи за закон да поново успостави у себи првобитни поредак живота тј. да се врати унутра и одатле Богу да би живело Њиме и у Њему у томе налази своје највеће добро. Отуда пред оним који се Њим на то одлучио каже св. Никодим стоји велика борба са ранијим навикама (насладе и задовољења своја) док се они не искорене и замене другим који одговарају новом животу. Господарење чулима и превелико коришћење њима потребно је због грехом разореног центра човековог бића - срца које уместо Бога у себи тражи сласти споља и задовољавају се њима. Где је благо ваше онде ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21) рекао је Господ устима Еванђелиста, на што нас враћа и подсећа такође св. Никодима.
          Сваки човек мора да чува душу своју чисту и непорочну јер је она храм Божији као што је написано: Јер сте ви Црква Бога живога ( 2. Кор. 6, 16) те отуда ако било ко по слабости својој или по посебном допуштењу Божијем падне у било какав грех не треба га остављати ни за тренутак у срцу свом већ га треба исповедати Господу и очистити се пред Њим срдачним покајањем. По св. Никодиму та исповест или откривење свега духовном оцу јесте нешто најблаготворније у делу духовног усавршавања односно свлачења старог огреховљеног човека и облачења у новог облагодаћеног. Ако је ко приступио покајању зли дух га ни тада не оставља (већ мења средства за борбу).
          Св. Оци упоређују човека који иде путем врлине са ратником на кога лете стреле са свих страна. Св. Никодим наводи главна искушења и то: одозго - мисли о прекомјерној тешкоћи духовних напора; одоздо - мисли да се умање духовни напори и жаљење себе, немар, безбрижност; здесна - заплитање у тобож добра дела; слева - саблазни који воде греху; спреда - мисли шта ће бити убудуће; састраг - сећања на раније учињена дела и угађања. Сваки онај покајник, сматра св. Никодим, који се упустио сам у борбу са овим искушењима неминовно бива поробљен и побеђен, ако не послуша неминовно упућене савете и не прихвата руководство духовника којих увек има у Цркви. Из овога јасно происходи да се духовна методика или методика Спасења по св. Никодиму има духоносно - предањски карактер, где се у тајни Цркве, где се благодатно - подвижнички опит преноси и предаје млађима.
          У подвигу духовног усавршавања поред већ поменутог неуздања у себе, уздања у Бога и непрекидног подвизавања св. Никодим сматра молитву најнеопходнију од свега јер се помоћу ње постижу и све остале врлине. Молитва увек мора да буде праћена делима која иду у прилог ономе зашто се човек моли. Св. Никодим посебно наглашава значај непрестане умне молитве при којој човек сабира ум свој у срце своје где унутрашњом речју изговара: Господе исусе Христе Сине Божији, помилуј ме, а на тај начин кроз извесно време почиње у срцу да осећа присуство самога Бога. Отуда по речима оца Никодима: онај који се за свагда усели у срце своје, напушта све спољашње лепоте и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље.
          Достигавши овај степен очишћења човек припремљен да преко те унутрашње чистоте прими у себе надприродну благодат и енергију Божију и на тај начин достигне стање обожења које једино представља пуноћу и аутентичност истинског бића и живота човековог.
          Духовна методика св. Никодима по преимућувству може се сматрати молитвеном методиком која своје испуњење и остварење има у Тајни Евхаристије која је Тајна саме Цркве. Господ Исус Христос је рекао: који једе Моје Тело и пије Моју Крв стоји у мени и ја у њему (Јов. 6. 56), дакле своје савршенство на које смо позвани остварујемо једино у заједници Тела и Крви Господњег. АМИН.