Sveti Sava nam je zaista čitavim svojim životom pokazao put uspenja čoveka ka Bogu, slično bogovicu Mojsiju, koji se uspeo na goru Sinaj da bi se tamo susreo sa Samim Bogom. Hodeći bosonog po oštrom kamenju Svete Gore, svojom krotošću i čistotom, sv. Sava se upodobio velikome Mojsiju i postao tako obrazac i primer svim istinskim bogotražiteljima. Sv. Sava nam je uz to pokazao da je ne samo Sinaj, nego i svaka stopa

zemlje i tvari Božije svetinja, jer je podnožje nogama Božijim (Mt. 5, 35) i mesto našega neprestanoga susretanja sa Bogom.

          Sv. Sava je primer istinskoga učenika Hristovoga koji ne samo da je slušao Zakon Božiji, nego ga je i tvorio (Mt. 12, 50) i na taj način se opravdao pred Bogom. Sve bure i sva iskušenja sa kojima se susretao sv. Sava u svome zemaljskom životu – nesloga i razdeljenost svoga naroda, nedovoljna duhovna prosvećenost i utvrđenost naroda u jedinoj spasonosnoj pravoslavnoj veri – izdržavao je i pobeđivao sv. Sava zahvaljujući tome što je čitavu svoju ličnost, celoga sebe utemeljio na kamenu Hristu (Mt. 7, 25), koji je onda Sam, rukama sv. Save, tvorio i činio dela koja niko u našem narodu nije činio. Sv. Sava je jedan od onih svetitelja Crkve Božije koji je svojim odrečenjem od sveta i blagodatnim podvizima Gospoda radi, usvojio svu lestvicu jevanđelskih vrlina – lestvicu blaženstva, postavši tako, koliko je to čoveku uopšte moguće ovde na zemlji, savršen kao što je savršen Otac naš nebeski (Mt. 7, 48). Sv. Sava nam je sobom pokazao hodećega, živoga Hrista, pribrojavajući se na taj način horu najvećih ugodnika Božijih – svetih apostola, mučenika i svih prepodobnih. Sv. Sava nam je sobom pokazao pravoga i istinski savršenoga čoveka u Hristu (Mt. 5, 48), čoveka koji je svestan da prolazi slava i obličje ovoga sveta, i koji hita, po rečima ap. Pavla, ka gornjem nebeskom prizvanju Božijem u Hristu Isusu (Fil. 3, 14). Dostizanje toga duhovnoga savršenstva sv. Sava, shodno rečima sv. Jevanđelja, postavlja kao glavni životni motiv. To je bio jedini i osnovni razlog njegovog odlaska u Svetu Goru, a isto tako iz manastira Hilandara u karejsku isposnicu ili iz manastira Studenice u gornjo-studeničku isposnicu.

          Sv. Sava nam je sa jedne strane istinski blagovesnik spasenja sveta i čoveka u Hristu, blagovesnik velike i bezmerne tajne ljubavi Božije, a sa druge strane, on nam svojim primerom pokazuje da spasenje čovek ne može da usvoji bez velikih sopstvenih podviga, potvrđujući na taj način reči sv. Jevanđelja da se Carstvo Božije na silu uzima i da ga podvižnici zadobijaju (Mt. 11, 12; Lk. 16, 6). Držeći se ovoga jevanđelskog i svetootačkog pravila, sv. Sava je najpre sam zadobio Carstvo Nebesko, postao je već za života građanin toga Carstva, a potom je počeo i druge da privodi tome Carstvu. Zato se on, ispunjen Duhom Svetim, kao nekada njegov Gospod posle svetog krštenja (Mt. 4, 1), vraća sa Svete Gore u svoju otadžbinu Srbiju i počinje veliko delo preporoda svoga naroda.U čemu se, u nakraćem, ogledao ovaj svetosavski preporod? Prevashodno u preporodu duše našega naroda, u njegovom izlasku iz tame greha i zla na svetlost istine jevanđelja Hristovoga. To je sv. Sava izveo sinhronizovanim delovanjem Crkve, škole i države koje su u njegovo vreme imale jedan te isti cilj – utvrđenje naroda u istinama svetoga Pravoslavlja. Kako je samo tragično i tužno uporediti prosvetiteljsku i učiteljsku delatnost sv. Save sa samozvanim ,,prosvetiteljima” ovoga našega veka, a možda i naših dana. Današnji ,,prosvetitelji” su samog sv. Savu proglasili legendom, nepostojećim, mrtvim, da bi oni u svesti našeg naroda zaseli nezasluženo i nedostojno na njegovo mesto. U svome bezumlju, proglasivši zlo za dobro, a dobro za zlo, oni, umesto da postaše prosvetitelji svoga naroda, postaše njegovi pomračitelji, pokušavajući, za sada ipak neuspešno, hvala Bogu, da čitav naš narod vrate u mrak iz koga ih je silom i desnicom Božijom izveo sv. Sava.

          Pored toga što je bio učitelj i prosvetitelj, sv. Sava je bio istinski pastir Crkve, koji je život svoj položio za ovce (Jn. 10, 11). On je čitav svoj život, otkad je bio postavljen za prvog Arhiepiskopa samostalne Srpske Crkve 1219. g, kao svetilo koje se postavlja na svećnjak (Mt. 5, 15), svetlio, i evo do danas svetli u duhovnoj kući našega naroda, brineći se za svoju Crkvu. Sv. Sava se već u prvim koracima naše sasmostalne Crkve, pojavljuje kao veliki crkveni pregalac, ustrojava nove eparhije, rukopolaže episkope, sveštenike, starajući se, na taj način, da svespasonosna reč sv. Jevanđelja dopre do svake duše u njegovom narodu.

          Bilo koliko da govorimo o sv. Savi, nedovoljno ćemo reći. Čudotvorac koji utišava buru na moru, koji miri zavađenu braću i čitave narode. Iscelitelj narodne duše i mučenik posle svoje smrti, po svemu je sv. Sava bio putevoditelj ka večnome životu i Bogu nepristupnom. Sv. Sava nas je povezao i sa Svetom Zemljom, Vitlejemom i Časnim Krstom sa Golgote, koji je najpre on sam svojim životom poneo, a evo i danas ga naš srpski narod, njegovo duhovno potomstvo, nosi na sebi.

Daj Bože da taj Časni Krst molitvama sv. Save i svih svetih, dostojno iznesemo na svoju Golgotu. To je put Bogočoveka Hrista, put krsta, ali i vaskrsenja, kojim je hodio sv. Sava i na koji i sve nas poziva. Amin.

 

                                        jeromonah Fotije (Sladojević)

(sadašnji Episkop dalmatinski)