ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 25

САДРЖАЈ:

Житије Св. Симеона; Свети Сава у светлости јеванђеља Христовога; O монаштву; O љубави; Немачки пастор о Србима; Престолонаследник Александар II Карађорђевић испод јелке хоћу круну; Отац Тадеј Витовнички; Приморска Далмација; Деца на часу веронауке пишу своје жеље Богу; Вијести из Епархије

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА

СВЕТИ САВА У СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГА

Свети Сава (1170-1235.) је свакако једна од најзначајнијих личности наше Цркве, али и целокупне наше историје. О њему се до сада много писало и говорило.
Богослови у нашем веку, поготово свети владика Николај Велимировић и преп. Јустин Поповић, светитељи и просветитељи нашега доба и, благодаћу Божијом, настављачи дела св. Саве у нашем народу, видели су у св. Сави изузетнога богослова, равноапостолнога светоотачкога духа.

Црквени историчари и историчари уопште – оснивача самосталне Српске Цркве и њенога првога Архиепископа. Св. Сава је, по њима, имао изузетан дар црквене организације, што је у многоме допринело добијању самосталности наше Цркве 1219 год.
Социолози виде у св. Сави мУдрога устројитеља црквенога и друштевнога живота у Срба, заснованога на принципима јеванђеља Христовога, а по угледу на најузвишенија достигнућа тадашњег културнога света.

Политиколози, пак, виде у св. Сави велику црквену и политичку личност. Поред тога што постаје архиепископ самосталне Српске Цркве, св. Сава крунише свога брата Стефана (1220. год. у Жичи) за краља Србије, утврдивши и поставивши тако темеље самосталне српске државе. Устројавајући унутрашње односе Цркве и државе, св. Сава се држао принципа ,,симфоније”, по коме су Црква и држава независне у односу једна према другој, али се међусобно допуњују као душа и тело у људском организму.

Градитељи и архитекте виде у св. Сави великога градитеља монументалних црквених здања, као што су Хиландар и Жича, који ће поостати узор свеукупном црквеном градитељству код нас.

Педагози и људи из просвете виде св. Саву као оснивача школа код Срба, које је св. Сава оснивао уз наше велике манастире. Манастири су, по св. Сави, сами највеће школе и вежбаонице вечнога живота.

Заиста, све ово горе поменуто био је св. Сава, али рекли бисмо и много више. Личност и значај личности св. Саве најбоље можемо разумети или, боље речено, донекле наслутити, само у оквиру целокупнога јеванђеља Христовога, благодатно загледани у најдубље истине наше вере и наше свете Православне Цркве, као тајне реалнога присуства Божијега у историји.

Када благодаћу Божијом сагледавамо и сагледамо житије и дело св. Саве, тога ,,српског Мојсија”, како га је звао свети владика Николај, видећемо да он и животом и делом показује и потврђује у себи истинитога и правога јеванђељског човека, човека достојног Јеванђеља (Кол. 2, 6), у коме је, слично ап. Павлу, благодатно живео Сам Богочовек Исус Христос (Кол. 2, 20). Ту је и почетак и крај загонетке и одгонетке личности св. Саве. Мимо тога и ван тога благодатнога виђења, немогуће је говорити о аутентичном лику нашега светитеља и просветитеља, иако су многи, што из незнања, што злонамерно то чинили и данас, на жалост, чине.

Ако се осврнемо на било који тренутак његовог живота, препознаћемо ништа друго до само јеванђеље. По својој младости, св. Сава је био сличан старозаветном богоизабранику Јосифу, јер се као и он одликовао великим духовним даровима, првенствено богобојажљивошћу и боготражитељством (за разлику од нас, многих данашњих потомака св. Саве) тако да је по благодати Божијој, св. Сава својим животом и делом обогатио и нахранио читав наш народ (подобно Јосифу, који је нахранио своју браћу у Египту), али храном истинском, храном вечних и непропадљивих вредности Царства Небескога.

Св. Сава је био и јесте онај, који нам показује пут који води у вечни живот, као што се пева у његовом тропару. Његов одлазак из света, одрицање од земаљских почасти и славе су управо потврда речи светога јевађеља, да ако ко жели бити ученик Христов, мора се одрећи света и узевши крст свој, ходити за Христом (Лк. 14, 26). То је јеванђелски пут спасења, пут свалчења са себе земаљскога, старога човека, са његовим делима и облачење у новога, благодатнога, небескога (Фил. 3, 14), којега нам је собом показао св. Сава.

Својим одласком, у раној младости, на Свету Гору, св. Сава је нераскидиво везао наш народ и нашу Цркву са ,,вртом Пресвете Богородице” – Светом Гором, тим најузвишенијим жртвеником православне духовности. Света Гора је за св. Саву била земља обећана, где се он, горећи духом, као некад пророк Илија, узносио умом созерцавајући најузвишеније божанске тајне и неувенљиве лепота Царства Божијега.

Свети Сава нам је заиста читавим својим животом показао пут успења човека ка Богу, слично боговицу Мојсију, који се успео на гору Синај да би се тамо сусрео са Самим Богом. Ходећи босоног по оштром камењу Свете Горе, својом кротошћу и чистотом, св. Сава се уподобио великоме Мојсију и постао тако образац и пример свим истинским боготражитељима. Св. Сава нам је уз то показао да је не само Синај, него и свака стопа земље и твари Божије светиња, јер је подножје ногама Божијим (Мт. 5, 35) и место нашега непрестанога сусретања са Богом.

Св. Сава је пример истинскога ученика Христовога који не само да је слушао Закон Божији, него га је и творио (Мт. 12, 50) и на тај начин се оправдао пред Богом. Све буре и сва искушења са којима се сусретао св. Сава у своме земаљском животу – неслога и раздељеност свога народа, недовољна духовна просвећеност и утврђеност народа у јединој спасоносној православној вери – издржавао је и побеђивао св. Сава захваљујући томе што је читаву своју личност, целога себе утемељио на камену Христу (Мт. 7, 25), који је онда Сам, рукама св. Саве, творио и чинио дела која нико у нашем народу није чинио. Св. Сава је један од оних светитеља Цркве Божије који је својим одречењем од света и благодатним подвизима Господа ради, усвојио сву лествицу јеванђелских врлина – лествицу блаженства, поставши тако, колико је то човеку уопште могуће овде на земљи, савршен као што је савршен Отац наш небески (Мт. 7, 48). Св. Сава нам је собом показао ходећега, живога Христа, прибројавајући се на тај начин хору највећих угодника Божијих – светих апостола, мученика и свих преподобних. Св. Сава нам је собом показао правога и истински савршенога човека у Христу (Мт. 5, 48), човека који је свестан да пролази слава и обличје овога света, и који хита, по речима ап. Павла, ка горњем небеском призвању Божијем у Христу Исусу (Фил. 3, 14). Достизање тога духовнога савршенства св. Сава, сходно речима св. Јеванђеља, поставља као главни животни мотив. То је био једини и основни разлог његовог одласка у Свету Гору, а исто тако из манастира Хиландара у карејску испосницу или из манастира Студенице у горњо-студеничку испосницу.

Св. Сава нам је са једне стране истински благовесник спасења света и човека у Христу, благовесник велике и безмерне тајне љубави Божије, а са друге стране, он нам својим примером показује да спасење човек не може да усвоји без великих сопствених подвига, потврђујући на тај начин речи св. Јеванђеља да се Царство Божије на силу узима и да га подвижници задобијају (Мт. 11, 12; Лк. 16, 6). Држећи се овога јеванђелског и светоотачког правила, св. Сава је најпре сам задобио Царство Небеско, постао је већ за живота грађанин тога Царства, а потом је почео и друге да приводи томе Царству. Зато се он, испуњен Духом Светим, као некада његов Господ после светог крштења (Мт. 4, 1), враћа са Свете Горе у своју отаџбину Србију и почиње велико дело препорода свога народа.

У чему се, у накраћем, огледао овај светосавски препород? Превасходно у препороду душе нашега народа, у његовом изласку из таме греха и зла на светлост истине јеванђеља Христовога. То је св. Сава извео синхронизованим деловањем Цркве, школе и државе које су у његово време имале један те исти циљ – утврђење народа у истинама светога Православља. Како је само трагично и тужно упоредити просветитељску и учитељску делатност св. Саве са самозваним ,,просветитељима” овога нашега века, а можда и наших дана. Данашњи ,,просветитељи” су самог св. Саву прогласили легендом, непостојећим, мртвим, да би они у свести нашег народа засели незаслужено и недостојно на његово место. У своме безумљу, прогласивши зло за добро, а добро за зло, они, уместо да посташе просветитељи свога народа, посташе његови помрачитељи, покушавајући, за сада ипак неуспешно, хвала Богу, да читав наш народ врате у мрак из кога их је силом и десницом Божијом извео св. Сава.

Поред тога што је био учитељ и просветитељ, св. Сава је био истински пастир Цркве, који је живот свој положио за овце (Јн. 10, 11). Он је читав свој живот, откад је био постављен за првог Архиепископа самосталне Српске Цркве 1219. г, као светило које се поставља на свећњак (Мт. 5, 15), светлио, и ево до данас светли у духовној кући нашега народа, бринећи се за своју Цркву. Св. Сава се већ у првим корацима наше сасмосталне Цркве, појављује као велики црквени прегалац, устројава нове епархије, рукополаже епископе, свештенике, старајући се, на тај начин, да свеспасоносна реч св. Јеванђеља допре до сваке душе у његовом народу.

Било колико да говоримо о св. Сави, недовољно ћемо рећи. Чудотворац који утишава буру на мору, који мири завађену браћу и читаве народе. Исцелитељ народне душе и мученик после своје смрти, по свему је св. Сава био путеводитељ ка вечноме животу и Богу неприступном. Св. Сава нас је повезао и са Светом Земљом, Витлејемом и Часним Крстом са Голготе, који је најпре он сам својим животом понео, а ево и данас га наш српски народ, његово духовно потомство, носи на себи.

Дај Боже да тај Часни Крст молитвама св. Саве и свих светих, достојно изнесемо на своју Голготу. То је пут Богочовека Христа, пут крста, али и васкрсења, којим је ходио св. Сава и на који и све нас позива. Амин.

јеромонах Фотије (Сладојевић)
(садашњи Епископ далматински)