ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 26

 

SADRŽAJ:

Kritika zbog nezainteresovanosti za dogmate; Kosovske svetinje nisu za političku trgovinu; Beseda na praznik Časnih veriga svetog ap. Petra; Na Gazi Mestanu; Narodna nošnja; Vijesti iz Eparhije; Najnoviji napad na Crkvenu opštinu Split; Saopštenje za javnost Arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve sabranih na savetovanju u Srpskoj Patrijaršiji; Priložnici. 

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

BESEDA NA PRAZNIK ČASNIH VERIGA
SV. AP. PETRA (2008.g.)

Braćo i sestre,

Neka je blagosloven današnji dan i veliki praznik sv. apostola Petra, kada proslavljamo njegovo čudesno izbavljenje iz jerusalimske tamnice. Naša sveta Crkva je odredila da se dva puta godišnje slavi ovaj svetitelj Crkve, veliki prvovrhovni apostol Petar. Prvi put se praznuje najsvečanije na Petrovdan, a Časne verige su njegov zimski ili drugi praznik, koji je posvećen, kao što rekosmo, njegovom čudesnom izbavljenju iz jerusalimskog zatvoreništva.

Čuli smo danas iz odeljka svetog Apostola (Dap. 12), koji se čita na ovaj praznik, kako je anđeo Gospodnji na čudesan način oslobodio ap. Petra iz tamnice u vreme kada je počelo prvo gonjenje Crkve u Jerusalimu. Tada su svi apostoli redom bili proganjani, zatvarani i mučeni radi Imena Hristovog. Tako se i sv. ap. Petar našao u tamnici. Međutim ljudske namere i ljudske sile nisu mogle da spreče promisao Božiji. To se videlo i na ovom izbavljenju sv. ap. Petra iz tamnice, kao i na drugim mnogobrojnim čudesima, koja će se kasnije događati sv. ap. Pavlu i njegovim učenicima (Dap. 16, 14-37).

Promisao Božiji u ranoj Crkvi je bio da se propoved jevanđelja Hristovog proširi, počevši od Jerusalima preko Male Azije sve do Evrope. To je ono što je Bog Duh Sveti odredio svetim apostolima. Tako je i prvovrhovni apostol Petar svoju propoved počeo već u Jerusalimu. Pošto je bio zatvoren, Bog ga na čudesan način izvodi iz tamnice. Anđeo Gospodnji ga budi noću u tamnici, kada sa njegovih ruku spadaju okovi, tj. lanci ili verige, koje će ostati u Crkvi kao simvol njegovog stradanja.

Sv. ap. Petar je već u ranoj Crkvi uživao veliko poštovanje, jer je činio mnogobrojna čudesa, da je čak i njegova senka isceljivala ljude (Dap. 5, 15). Zbog toga su rani hrišćani uzimali ove verige kojima je ap. Petar bio okovan, polagali ih na bolesnike i ovi bi odmah ozdravljali. Koreni ovog današnjeg divnog praznika Časnih veriga su, dakle, u životu rane Crkve, a sam događaj je opisan u knjigama Novog Zavjeta. Danas se po promislu Božijem, jedan deo veriga ap. Petra nalazi u Carigradu, a drugi u Rimu, pored groba sv. ap. Petra.

U Novom Zavjetu od sv. ap. Petra imamo dve poslanice u kojima nam on govori o vrlini hrišćanskog života, o novoj tvari u Hristu, o našem preporodu u Hristu, a govori takođe i o potrebi da držimo ispravno Veru u Hrista. Već ap. Petar u svojim poslanicama polemiše protiv lažnih učenja i jeresi, koje će se pojaviti već u periodu apostola i rane Crkve. Zato sv. ap. Petar u svojim poslanicama naglašava da nije spasonosna svaka propoved i svaka vera. Spasonosna je samo ona vera koja je autentična, tj. ona koju u Duhu Svetom propovedaju apostoli i sv. ap. Petar takođe. Što se tiče žitija sv. ap. Petra, znamo da je posle propovedi u Palestini i u Jerusalimu na mučenički način završio svoj život 67. godine u Rimu, u vreme imperatora Nerona. Sv. ap. Petar je postradao mučeničkom smrću, raspet strmoglavce na krstu, jer je sam iz smirenja tražio da na taj način postrada. To je bio izraz njegovog najdubljeg pokajanja, jer je sv. ap. Petar, po svojoj impulsivnoj prirodi, u vreme stradanja Gospoda Isusa Hrista, tri puta se Njega odricao, ali se posle toga gorko kajao. Sv. ap. Petar je bio prvovrhovni apostol, najpre i upravo zbog toga što je prednjačio u pokajanju. To pokazuje čitavo njegovo žitije, a posebno njegova mučenička smrt. Sv. apostoli su svojim mučeništvom zapečatili svoju ljubav prema Gospodu Isusu Hristu, jer su njih jedanaestorica postradali na razne načine, dok se samo apostol sv. Jovan Bogoslov upokojio u dubokoj starosti u Maloj Aziji.

Danas sveta Crkva praznuje čudesno izbavljenje sv. ap. Petra iz tamnice i poklonjenje njegovim časnim verigama, koje su simvol stradanja, simvol krsta. Sv. apostoli su bili ti koji su pronosili ime Hristovo kroz tadašnji neznabožački grčki i rimski svet. Njihova misija je bila propoved Jevanđelja, a istinitost te propovedi, oni su potvrđivali svojim stradanjem, svojim okovima, svojim lancima, batinanjem, a kao pečat - i svojim mučeništvom, za šta ih je Gospod u Crkvi uvenčao neuvenivim vencem Svojim.

Sv. ap. Petar jeste bio prvovrhovni apostol, ali u istočnoj pravoslavnoj tradiciji ne postoji predanje da je on imao vlast nad drugim apostolima. To nam, između ostalog, potvrđuju i reči današnjeg Sv. Jevanđelja koje se čita na sv. Liturgiji (Jn. 21, 15-25). Iz ovog odeljka se vidi da sv. ap. Petar nije imao nikakvu vlast nad drugim apostolima, već da im je bio jednak po dostojanstvu, a njegov autoritet u ranoj Crkvi je proishodio iz njegove spremnosti na služenje i ljubav prema Gospodu i Njegovoj Crkvi. Kada Gospod Isus Hristos kaže sv. ap. Petru za sv. ap. Jovana: “Ako ja hoću da on ostane do kraja šta je tebi do toga! Ti hajde za mnom.” (Jn. 21, 22-23) Te reči znače da svaki apostol ima svoju misiju na koju će ga Bog poslati, a da je njihova jedina Glava i Rukovoditelj u tome Sam Gospod Isus Hristos, nikako sv. ap. Petar. Zato je, po promislu Božijem, sv. ap. Jovan Bogoslov najduže živeo od svih apostola. Čitav svoj život, svoju apostolsku misiju vršio je u Maloj Aziji, a tamo je i skončao u Efesu. U vreme svoga progona, sv. ap. Jovan Bogoslov je u pećini Otkrovenja na Patmosu imao viđenje poslednjih događaja i svedočenja Crkve. Njemu je, radi Crkve, otkriveno šta će se sve zbivati do drugog dolaska Hristovog i kako će posle Suda Božijeg biti vaspostavljeno novo Nebo i nova Zemlja (Otk. 21, 1-2). Sv. Jovan Bogoslov je sva ta čudesna otkrovenja zabeležio u svojoj knjizi Apokalipsis Novog Zavjeta, a cilj ove knjige je da pokaže pobedu Jagnjeta-Hrista nad neprijateljima Crkve.

Pravoslavna Crkva poštuje sv. ap. Petra kao prvovrhovnog apostola zajedno sa sv. Pavlom, ali ga u pravoslavnom predanju poštujemo kao divnog svedoka Hristovog, divnoga u svome mučeništvu i stradanju. Ne u nekakvom trijumfalizmu, niti spoljašnjoj slavi, pa čak i svetovnoj moći, što se, na žalost, u novom milenijumu, u zapadnoj hrišćanskoj tradiciji vezivalo za ovoga velikog apostola, već upravo onako kao i druge sv. apostole - krajnje smirene svedoke jevanđelja Hristovog. Eto, takvog apostola Petra naša Crkva praznuje - mučenika, svedoka istine jevanđelja Hristovog, onoga koji se i sada moli na nebesima za Crkvu Božiju, zajedno sa ostalim apostolima i horovima svetitelja.

Mnogi Sveti Oci našeg vremena govore da Crkvu Hristovu čekaju i danas velika iskušenja i velika stradanja, možda čak i mnogo veća nego što su bila u ranoj Crkvi. Zato mi treba da se pripremamo za takvo svedočenje. Dobro znamo kakve su naše duhovne moći, koliko smo revnosni u veri, koliko smo postojani u molitvi, koliko smo spremni na odricanje radi svedočenja Hrista. Međutim, i pored toga, moramo biti spremni na velika iskušenja, koja da bismo pobedili, potrebna nam je vera sv. apostola. Njihovim primerom treba da se poučavamo, njihovim životima i njihovim mučeništvom, kako bi bar u najmanjem bili slični njima. Ako i padamo - da ustajemo, ako se i odričemo - da se kajemo. Ako i napuštamo put jevanđelski - da se ispravljamo dok još ima vremena, dok smo još ovde u životu, u istoriji. Jer nikada se ne zna kada će koga Bog, po promislu, pozvati. Evo sada se, pre neki dan upokojio poglavar Grčke Crkve, Arhiepiskop Hristodul. Nije bio star čovek. Imao je 69 godina. Naš Patrijarh Pavle ima sada 94 godine, još je živ i njegova misija još traje.

Jevanđelski posmatrano, da bismo procenili vrednost nekog čoveka i njegovog dela, moramo prvenstveno gledati na kraj njegovog života. Bilo je ljudi koji su u svom životu na početku bili veoma revnosni u veri, vrlo marljivi i odani Crkvi. Međutim kada dođu iskušenja, kao što se kaže u Sv. Jevanđelju – dažd i bure - da li će se ta kuća srušiti, tj. da li će taj čovek pasti i udaljiti se od Hrista? To prvenstveno zavisi od toga da li je bio utemeljen na čvrstom temelju - na Hristu. Da li je svoju ličnost utemeljio na Hristu, na Crkvi Božijoj, na pravoslavnoj Veri? Ili je temeljio na samome sebi? Možda je temeljio na sebi, na ugađanju sebi i svojim strastima. Ako je tako, čim dođu iskušenja i provere, takav čovek neće izdržati, kao što ni kuća sazidana na pesku nije izdržala nevreme (Mt. 7, 24-27). Sv. apostoli su nam primeri vernih svedoka Istine Hristove, koji su sebe utemeljili na krajeugaonom kamenu Hristu i tu svoju veru u Hrista su potvrdili mučeničkom smrću. Zato ih ni mnogobrojna stradanja, ni progoni, nisu mogli odvojiti od ljubavi Hristove, kako kaže sv. ap. Pavle (Rim. 8, 35). Svedok te i takve Istine bio je i sv. ap. Petar, kojeg naša Crkva poštuje kao prvovrhovnog apostola, ali prvovrhovnog u pokajanju, u služenju, u stradanju za Gospoda. Pokazujući svoju krajnju ljubav prema Njemu, time je on zaslužio da bude postavljen na mesto koje ga je Crkva postavila. Sv. ap. Petar se u crkvenim himnama naziva knezom apostola i prvovrhovnim apostolom, zajedno sa sv. ap. Pavlom i naša ga Crkva zajedno sa drugim apostolima pominje kroz čitavu bogoslužbenu godinu, pokazujući time da smo i dalje zajedno i jedno u Crkvi Hristovoj.

Daj Bože da i mi ukrepljivani primermo sv. ap. Petra budemo, bar u malome, svedoci vere i da naše breme koje nam je Crkva odredila, dostojanstveno nosimo. Da ne skidamo krst koji nam je, po promislu, određen. Da ne budemo kao oni koji silaze sa svoga krsta da bi druge raspinjali, nego da prihvatimo i svoja sopstvena raspeća, jer je to jedni spasonosni put. Naše raspeće je naše poslušanje u Crkvi, bilo da je u manastiru, na parohiji ili u bogosloviji. Svoje poslušanje na koje smo od strane Crkve postavljeni, treba da izvršavamo čestito, pošteno svedočeći svoju veru svojim životom. Ako na tome putu ima stradanja - tada da trpimo stradanja. To znači nositi krst svedočenja. To se posebno odnosi na nas ovde u raspetoj Dalmaciji, gde smo krenuli od nule, gde je do skora, kao što svi dobro znate, bilo sve srušeno, i odisalo apokaliptičnom pustoši. Ništa nismo imali. U mnogim parohijama nismo imali ni kadionice, ni jednog putira, svećnjaka, ništa nije bilo. Sada se ipak, hvala Bogu, stanje izmenilo, ali je potrebno još mnogo trpljenja i mnogo rada. Potreban je naš trud i zalaganje, da bi Gospod preko nas slabih, koje je izabrao, učinio ono što ne bi učinio preko moćnih i jakih. Oni koji su bili moćni i jaki otišli su sa ovih prostora i sklonili se na druga mesta gde su manja iskušenja, gde im je bolji i lagodniji život. Nisu spremni na mučeništvo. I to je za poštovanje. Ne možemo ni to osuđivati, ali u svakom slučaju bar mi koji smo ovde sada, da budemo verni svedoci bar u malome. Ako i padamo - da ustajemo, po primeru sv. ap. Petra i drugih apostola i mnogih svetitelja Crkve Hristove do danas, kako bi, po rečima drugog prvovrhovnog ap. Pavla, dobar rat ratovali i delo koje nam je Bog dao završili (2.Tim. 4, 7). Amin.

Episkop dalmatinski Fotije
manastir Krka,
29. 01. 2008. god

 

 


 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio