Krka časopis br. 3

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 3

SADRŽAJ:

Hristos voskrese!; Sveti vladika Nikolaj o Veskrsenju; Ikona i Nestvorena svjetlost; Doprinos Slavena razvoju evropske civilizacije; Izlazak u svjetlost; Uz vaskršnje praznike; Jedan zaboravljeni bukovački mučenik; Opstati među narodima; Pripravni za nove destrukcije; Važno im je da nisam na slobodi; Duhovni plodovi i u teškim vremenima; 200 djece u Kninskom hramu; Radost najmlađih; Svetosavsko slavlje u "Prosvjeti"; Vatra progutala neprocjenjivo blago; Kako sam doživjela bogosluženje u crkvi Sv. oca Nikolaja u Bratiškovcima; Ne zaboravljaj svoju crkvu i rodni kraj; Pomoć iz Australije i Kanade;

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

Sveti vladika Nikolaj o Vaskrsenju

Jedna majka mi je nedavno postavila pitanje: ima li vaskrsenja mrtvih? Njen sin se borio pod Bitoljem i poginuo. Ova ožalošćena majka mi je postavila isto pitanje, koje mi vi, braćo, danas pogledima svojim postavljate.
Kako da vam odgovorim?
Ako bih vam odgovorio jezikom pesimista i očajnika, ja bih vam odgovorio: ne, vaskrsenja mrtvih nema.
Ako bih vam odgovorio jezikom blizorukih rezonera, ja bih vam odgovorio: vaskrsenje je jedna šarena bajka starih i novih vremena.
Jezikom robova i bednika, mučenih i gonjenih na pravdi u ovome životu, ja bih vam rekao: vaskrsenje mrtvih je neophodna potreba radi restauracije pravde.
Jezikom Sokrata i Platona, najmudrijih ljudi staroga doba, ja bih vam odgovorio: da, duša je besmrtna, smrt je buđenje iza sna i prelaz u svet idealni.
Jezikom Dantea, najvećeg pesnika minulih stoleća, odgovorio bih vam: ja sam celoga života gledao i opevao taj drugi, smrću preobraženi i Bogom vaskrsli svet mrtvih.
Jezikom Mikelanđela i Rafaela, ja bih vam odgovorio: najveći skulptor i slikar posvetili su ceo svoj genije i život u službi Crkve, tj. institucije, koja se zasniva sva na dogmi o vaskrsenju.
Jezikom Kanta, najvećeg filosofa novoga doba, ja bih vam rekao: život posle groba je jedna neminovnost, koja se zasniva na organskom i moralnom. Kad bi se život prekinuo smrću, prekinula bi se otpočeta evolucija u ovome svetu; kad bi se život uništio smrću i najkategoričniji zakon, zakon savesti i morala, bio bi uništen.
Jezikom sadašnjeg predsednika akademije nauka u Londonu, Olivera Lodža, koji je nedavno držao jedno predavanje o besmrću ljudske duše, jezikom toga čuvenog fizičara, ja bih vam rekao: nad fizičkim svetom postoji jedan svet duhovni, čiji svesni članovi postajemo mi posle smrti.
Jezikom nedavno umrlog Lombrozea, slavnoga antropologa i psihijatra, ja bih vam odgovorio: pnevmatizam je istinit; postoji duhovni svet, koji se meša sa ovim fizičkim svetom i učestvuje u životu ovoga.
Hoćete li da vam odgovorim jezikom indijskih pagoda, ili egipatskih piramida i mumija, ili arapskih džamija – jezikom Muhameda i Ćabe, ili jezikom persijskog proroka Zaratustre, ili jezikom grupe hramova na Akropolisu, ili onih na forumu rimskom, ili jezikom druidskih oltara norveško-britanskog severa, - odgovoriću vam jedno i isto: mi ćemo biti živi i suđeni posle smrti.
Želite li odgovor na jeziku razuma, on će glasiti: mrtvi treba da vaskrsnu.
Ili želite odgovor na jeziku instinkta, on glasi: mrtvi moraju vaskrsnuti.
Ili odgovor na jeziku vere, on glasi: mrtvi su već vaskrsli.
No, ja sam pozvan da vam govorim jedino u ime Hristove vere, i ja ću vam dati odgovor u ime ove vere.
On glasi:

mrtvi treba da vaskrsnu,
mrtvi moraju vaskrsnuti, i
mrtvi su već vaskrsli.

Mrtvi su već vaskrsli! To je važno. To su potvrdili apostoli Hristovi u pedeseti dan posle smrti svoga Učitelja. O, kad bi Bog dao i meni plameni jezik kao apostolima, da vas zagrejem verom u vaskrsenje mrtvih, da podignem srca vaša iz dubine sumnje i očajanja, i osvetlim oči vaše, te da kroz hladne i mračne oblake smrti vidite večitu svetlost života!

Episkop dalmatinski dr Irinej (Đorđević) (1931-1952)
Doprinos Slavena razvoju evropske civilizacije

Doprinos Slavena razvoju evropske civilizacije – tako je široka tema, čak i po mišljenju onih koji smatraju da se nema mnogo šta reći o tome. Međutim, uprkos želji da izbegnem neprimerene izjave, savest mi ne dopušta da sa njima delim to mišljenje. Zbog ograničenog vremena izlaganja, nameravam da svoju temu obradim u dva kraća dela. U prvom delu ću dati pregled doprinosa Slavena razvoju zapadne civilizacije isključivo na polju nauke, a u drugom delu izlaganja, sledeće nedelje, uglavnom ću govoriti o njihovom doprinosu razvoju evropske književnosti, umetnosti i teologije.
Na samom početku predavanja izneo bih gotovo opšte prihvaćeno mišljenje da su u srednjem veku, drevna nauka i filosofija, koju su razvijali stari Grci, delimično, ako ne i potpuno, prekinuti i odbačeni. Brojne nove metode i njihova praktična i naučna primena, oživele su i dale novu snagu drevnoj nauci i filosofiji tek u periodu renesanse i to najpre u Italiji. Ubrzo su Francuzi, Englezi i Nemci krenuli istim stopama, dok su Slaveni gotovo među poslednjim evropskim narodima i rasama koji su se uključili u ovo obnavljanje nauke. Oni su zakasnili nekoliko vekova, ne zato što nisu shvatali važnost obnavljanja nauke, već zbog nesrećnih istorijskih i političkih prilika u kojima su živeli. Naime, dok je renesansa pred zapadnim narodima otvarala nova videla, Slaveni su proživljavali najmračniji period svoje istorije: Rusi su se polako oslobađali od skoro trovekovnog tatarskog ropstva, srednjovekovna moć Srba i Bugara je naglo oslabila, te su oni pali u mrak vekovnog turskog ropstva, Poljaci i Česi su se svim snagama trudili da se odupru napadu Turaka i da relativno sačuvaju svoju slobodu. Tako su svi Slaveni, u većoj ili manjoj meri, bili primorani da žive od sećanja i nade, te možemo reći da su oni na najočigledniji način iskusili istinu stare izreke da za vreme rata muze ćute.
Međutim, neprijatelji Slavena su istovremeno bili i najistaknutiji neprijatelji Evrope, njenog nasleđa, uzvišenih strmljenja i civilizacije u celini. Posmatrano sa stanovišta geografije i etnologije, Slaveni su se, po Promislu Božijem, naselili na područje gde se susreću Azija i Evropa. Oni su bili izloženi azijskim napadima sa Urala i južnog Balkana, koje su, bez obzira na žrtve, morali da odbiju. Zapadna Evropa se ne jedanput potresla i uplašila pred neznabožačkim, vojnim talasima, koji su se odbijali od već mnogo puta iskušani slavenski zid, koji je sprečavao njihov prodor na zapad. Pretpostavimo samo da su ova azijska plemena preplavila celu Evropu. Kakva bi u tom slučaju bila njena sudbina? Zar ne bi onda renesansa i sve što je došlo posle nje nestali i pre nego što bi nastali? Kakva bi evropska civilizacija bila danas? Šta bi u tom slučaju svet izgubio? Blagodarim Bogu što se to nije dogodilo, jer su Slaveni i Mađari spremno i odlučno plaćali neophodnu cenu kako bi preostali deo Evrope sačuvali od ovog zla. O tome nam svedoči i sama istorija, i to je, po mome mišljenju, prvi i najveći doprinos Slavena razvoju celokupne evropske civilizacije.
Među Slavenima ima mnogo istaknutih naučnika i filosofa, koji se ravnopravno mogu porediti sa najvećim naučnicima i filosofima zapadne Evrope. Međutim, upravo zbog nedovoljnog poznavanja slavenskih jezika i bliže saradnje između zapadno-evropskog i slavenskog sveta, ova imena su poznata samo pojedinim stručnjacima, ili se, pak, ni ne zna da su oni Slaveni. Moram ponoviti da na ovom predavanju mogu dati samo najkraći mogući pregled slavenskih naučnika i njihovih pronalazaka. To, s jedne strane, govori o nadarenosti slavenskog uma za prvoklasni naučni rad, a, s druge strane, ukazuje na prirodu i značaj njihovog doprinosa.
Kako možemo razlikovati prvoklasnu nauku od drugoklasnog naučnog rada? Sigurno je da razlika postoji, iako nije uvek lako povući granicu između njih. Galilej među Italijanima, Njutn i Darvin među Englezima, Lavoazje, Karno i Dekart među Francuzima, Lajbnic, Gaus i Majer među Nemcima – sve su to imena ljudi kojima niko ne može pripisati atribut običnih naučnika i to iz dva razloga: (1) jer su oni osnivači novih i dobro utemeljenih naučnih teorija; (2) jer je njihov rad daleko iznad naučnih teorija običnih naučnika. Taj ogromni značaj leži u filosofskoj vrednosti njihovih teorija, u mogućnosti da se iz svake od njih odmah dobiju neposredni odgovori na najozbiljnije probleme ljudskog uma: na probleme koji, u celosti posmatrani, predstavljaju zagonetku samog kosmosa.
Ako uđemo na polje slavenske nauke, uzimajući u obzir filosofski značaj naučnih teorija kao konačni kriterij na osnovu koga ćemo razlikovati prvoklasne od sporednih naučnika, najpre ćemo sresti Nikolu Kopernika (1473-1543), poznatog poljskog astronoma, sina krakovskog trgovca. Njegovo besmrtno, epohalno delo De revolutionibus orbium coelestium objavljeno je iste godine kada je on pogubljen (1543).
Za života, Kopernik je bio poznat samo uskom krugu savremenih naučnika, koji su se sa njegovom naukom upoznali indirektno, čak i pre pojave njegovog kapitalnog dela, jer je on svoje otkriće preneo svojim najbližim prijateljima. U svakom slučaju, i Poljsku i Evropu su u to vreme potresali ratovi i religijski reformatorski sukobi, te nije ni bilo mogućnosti da do izražaja dođe čovek koji će odigrati jednu od najznačajnijih uloga u razvoju čovečanstva. Kopernika se čak i rodna Poljska sa zahvalnošću i ponosom setila tek nakon dva i po veka, kada mu je 1829. godine u Varšavi podignut spomenik.
Velika Kopernikova naučna reforma o kosmosu, od suštinskog je značaja za svetsku nauku. On je oborio teoriju o nepokretnosti zemlje, koju su razvili i naučno zasnovali Aristotel i Ptolomej. Kopernik je sam razvio i drugu teoriju o kretanju zemlje i ostalih planeta oko Sunca. Takođe, razradio je i potpuno novi sistem astronomije, čije usvajanje je iz korena promenilo čovekov pogled na kosmos.
Uprkos izvesnim nedostacima, koje su uklonili Galilej, Kepler i Njutn, ovaj novi sistem nosi Kopernikovo ime, jer je on dao putokaze onima koji su dovršili njegov rad. Dakle, nema sumnje da je ovaj naučni sistem njegov vlastiti originalni pronalazak. Naučna revolucija koju je pokrenuo Kopernik, bila je značajna i u psihološkom pogledu. Naime, on je svoje naučno stanovište morao da suprotstavi ne samo nekom drugom naučnom mišljenju, već vladajućoj svetskoj nauci.
Objašnjavajući fizičku strukturu kosmosa, Kopernik je postavio temelje uzvišenijem promišljanju ljudskog uma.
Kada se govori o velikoj naučnoj revoluciji do koje je dovela Darvinova teorija o evoluciji, Du Bua-Rejmon (Du Bois-Reymond) nije mogao da izrazi svoje divljenje Darvinu drugim rečima nego: Darvin je za mene Kopernik organskog sveta.
Drugi veliki naučnik, ali manje poznat široj javnosti je Ruđer Josif Bošković (1711-1787), po poreklu dalmatinski Srbin, rođen u Dubrovniku. Bio je veoma značajan matematičar i prirodoslovac – jedan od najistaknutijih naučnika svog vremena.
Najobimniji su mu radovi iz fizike, astronomije i matematike. Iako je došao do nekoliko značajnih matematičkih otkrića u astronomiji, u Evropi je njegov ugled i naučni rad vezan za prirodoslovlje u kojem zauzima značajno mesto svojom jedinstvenom teorijom o materiji. Njegova teorija o dinamičkoj atomistici može se sažeti u tri glavne teze:

1.      nedeljivi delići materije, atomi, su stvarne nevidljive tačke,
2.      atomi su sedišta sila, koja se međusobno privlače i odbijaju,
3.      sila varira i kvalitativno i kavntitativno.

Verovatno je G. T. Fečner najbolje izrazio koliki je značaj i Boškovićev doprinos razvoju svetske nauke, kada navodi njegova glavna dostignuća i kada kaže da je on prvi razvio ideju o dinamičkoj atomistici.
Ovom teorijom, Bošković se ubraja među najoštroumnije ljude koje je čovečanstvo dalo.
Treći značajni naučnik je Nikolaj Ivanovič Lobačevski. Rus, sin jednog arhitekte, rođen u Novogordskoj oblasti, živeo u prvoj polovini prošlog (19. veka – prim. prev.) veka.
Za života, Lobačevski je kao i Kopernik, bio nepoznat i nepriznat čak i u svojoj domovini. Poznati nemački matematičar Gaus, jedini je obratio pažnju na njegova velika otkrića i pomagao njegov izbor za dopisnog člana Naučnog udruženja u Gotingenu. Ali tek kada je nakon Gausove smrti objavljeno da je on prihvatao teorije i dostignuća Lobačevskog, tada je iznenađena matematička javnost prvi put čula za ime velikog ruskog matematičara.
Lobačevskovo veliko otkriće je neeuklidska geometrija. Sama činjenica da su Slaveni dali tako odvažan i neprevaziđeni um, koji je bez prethodnika imao smelosti da dovede u pitanje glavne postulate Euklidove teorije, jeste očigledan dokaz o viskom stepenu inteligencije Slavena.
Čini mi se da je engleski matematičar Kliford najbolje opisao koliki je filosofski i naučni doprinos Lobačevskovog originalnog otkrića kada je rekao: Ono što je Vesalije bio Galenu, Kopernik Ptolomeju, to je Lobačevski Euklidu.
Četvrti veliki naučnik koji je doprineo razvoju evropske civilizacije je Dimitrij Ivanovič Mendeljev. Sin direktora jedne srednje škole, rođen u Sibiru 1834. godine. Veoma rano je ostao siroče, i majka mu je bila jedina zaštita i vodič kroz život.
Mendeljev je prvi put izložio svoj rad o Periodskom sistemu hemijskih elemenata Ruskom udruženju hemičara 1869. godine. Tada ga je zvanično objavio i tako postavio temelje organskoj hemiji u svojoj poznatoj knjizi Osnovi Hemije (prvi put objavljene 1869-1870 godine), koja je prevedena na sve glavne evropske jezike. Njegov rad je bio toliko značajan da ga je 1882. godine Kraljevsko udruženje odlikovalo za to otkriće Zlatnom medaljom Dejvi (Davy Gold Medal), a odmah potom 1889. godine Faradej medaljom (Faraday Medal). Član Kraljevskog udruženja postao je 1890. godine.
MedeLjevLjevo epohalno otkriće Periodskog sistema hemijskih elemnata je veoma složeno, ali u osnovi može se sažeti u jednu rečenicu:
Elementi su organizovani po ukupnom broju elektrona u jezgru, što određuje njihovu specifičnu težinu i kategoriju. On je takođe otkrio i tri nova elemnta.
Značaj ovih genijalnih otkrića poredi se sa Leverijerovim (Leverrier) otkrićem planete Neptun. Međutim, stručnjaci kažu da detaLjnije proučavanje Medeljevljevih otkrića svedoči o tome kako on, ne samo da je veći od Leverijera, već jedan od najsmelijih genija koje je čovečanstvo dalo.
Engleski naučnik V. A. Tilden je rekao: Nema sumnje da će osnovna obeležja Periodskog sistema ostati prepoznatljiva kroz sva vremena, a samim tim i ime Mendeljeva zauvek će ostati zapisano među imenima osnivača i začetnika hemije.
Filosofska vrednost Mendeljevljevog Periodskog zakona daje nauci puno pravo da govori o jedinstvu materije – velikoj istini bez koje bi većina značajnih naučnih postavki u mnogome bila osiromašena.
Četiri slavenska naučnika do sada pomenuta i ukratko okarakterisana, mogu se ubrojati u nekolicinu najznačajnijih umova svetske nauke. Ali, doprinos Slavena razvoju evropske civilizacije unapređivanjem nauke nikako nije iscrpljeno ili ograničeno na samo ova četiri značajna imena. Postoji čitav niz manje poznatih, a veoma obdarenih naučnika, koji su u raznikm oblastima doprineli opštem razvoju naučne misli. Dozvolite mi da pomenem samo neke od njih.
Na samom pragu razvoja ruske naučne misli, susrećemo velikog Lomonosova, koji je simvol ruske nauke. Sin jednog seljaka, koji je peške došao iz svog udaljenog rodnog mesta u tada novo otvoreni Univerzitet i Naučnu Akademiju u Petrogradu, a koji se na kraju našao na čelu evropske naučne elite. Sredinom 18. veka, on je bio poznat kao rodonačalnik fizičke hemije. Bio je zagovornik korpuskularne filosofije, i pokušao da primeni metod kvalitativne analize na teoriji o fizičkim svojstvima tela. U svom naučnom radu, primenio je principe očuvanja materije i očuvanja (konzeravcije) pokreta. Dao je neke postulate moderne fizike kao na primer: mehanička teorija toplote, kinetička teorija o gasovima, o tri nepromenjiva stanja tvari (Vidi A. Lapo – Danilevski, Razvoj nauke i naučne misli u Rusiji, Kembridž, 1917. g.)
Mečnikov je joše jedan Rus, naučnik, koji je umro u Parizu kao podpredsednik Pasterovog Instituta. Došao do jednog otkrića od suštinskog značaja za njegovu teoriju o fagocitima, i ta teorija će sigurno, kako Francuzi kažu, ostati na nedodirivim visinama, na kojima su u neizbrisivim ličnostima zapisana velika svetska otkrića.
Moram pomenuti i velikog naučnika V. Koraljevskog (1842-1883) drugog po redu osnivača paleontologije, zatim proslavljenu rusku matematičarku Sonju Kovaljevsku (1850-1891), potom velike češke reformatore medicine Škodu i Rokitanskog, slavnog filosofa Vladimira Solovjova, dobro poznatu Poljakinju, fizičarku, Mariju Sklodovsku (Madam Kiri) itd.
Na kraju da pomenem i dva jugoslovenska naučnika, koji su stekli visok naučni ugled u Sjedinjenim Američkim Državama , i verujem da su vam poznati, budući da su njihova naučna dostignuća veoma značajna u nekim granama nauke, pomoću kojih smo i dobili najnovije izume naše civilizacije.
Prvi je Nikola Tesla, sin srpskog pravoslavnog sveštenika, rođen sredinom prošlog (19.) veka u malom, siromašnom selu na zapadu Jugolsavije. On je prvi shvatio kako da razvije valjan metod iskorištavanja izmenične struje; i 1888. godine patentirao je pogonski mehanizam (reduction motor) pomoću kojeg je električna energija mogla da se pretvori u mehaničku energiju mnogo efikasnije i ekonomičnije nego sa direktnom strujom. Takođe je pronašao kako funkcioniše rotaciono magnetsko polje priključeno na uređaj koji je bio korišten u prenosu energije sa Nijagarinih vodopada. Osim toga, izumio je nove vrste dinama, transformatora, spirala, kondenzatora, lučnih svetiljki, užarenih svetiljki i još nekoliko električnih uređaja.
Drugi je Mihailo Pupin, sin srpskog seljaka, rođen 1858. godine severno od Beograda. Otišao je u Amriku 1874. godine i diplomirao na Kolumbija Univerzitetu, na kojem je 1892. godine postao profesor mehanike. Pomoću spirala položenih na unapred određenim delovima prenosnika mnogo je doprineo razvoju telefonije, a posebno telefonije na velikim udaljenstima pomoću telefonskih kablova.Takođe je došao do nekoliko dostignuća na polju prenosa električnih talasa, električne rezonance i višenamenske telegrafije. Osim toga, 1896. godine otkrio i rendgensku radijaciju, a te iste godine pronašo je kako može da napravi kratku ekspoziciju rendgenskog snimka. On je opisao svoj život u veoma interesantnoj knjizi pod naslovom Od iseljenika do izumitelja, objavljene 1923. godine, a koja je doživela mnogo izdanja, i koja je veoma čitana u Americi. Iako mu je sada već sedamdeset i pet godina još uvek je vitalan i aktivno radi.
U svom sledećem izlaganju pokušaću detaljnije, ali opet veoma uopšteno da izložim karakteristike slavenskog duha. Na kraju samo da dodam da Slaveni nisu ni stranci u ovom svetu, ni pridošlice u Istočnoj Evropi, i svako ko je nepristrasan i svestan (1.) njihove vekovne tradicije i kulture i (2.) strašno nepovoljne uslove pod kojima su radili i činili svoj doprinos u prošlosti, neće potceniti njihov naučni doprinos evropskoj civilizaciji. Oni su uslovno rečeno mlada rasa, ali nadamo se, daleko od toga da su rekli sve što imaju. Tek su počeli da ispoljavaju svoje mišljenje, i da otkrivaju svoje darove. Na temelju istorijskih i naučnih istina, mislim da su Slaveni do sada pokazali mnogostruke intelektualne sposobnosti, koje se ni po čemu ne razlikuju od sposobnosti ostalih civilizovanih naroda. Ako je tako, onda opravdano mislim da će slavenska grana na drvetu čovečanstva nastaviti da obogaćuje zajedničku, svetsku riznicu znanja. Takođe verujem, da će se svi oni koji se trude da očuvaju bratske, ljudske, međurasne i međunarodne odnose, iskreno moliti za opšte dobro, bez obzira na sve potpuno očigledne i jasne prepreke koje trenutno sputavaju dalji napredak i nove doprinose Slavena celokupnom čovečanstvu. A Slaveni će, bez obzira na svoje nacionalne razlike ili verske korene, biti zahvalni i za najmanji podstrek onih ljudi koji bratski osećaju njihovu sadašnju veliku zabrinutost i teskobu. Oni će i dalje čvrsto verovati da će njihova slobodna i pritajena pojavljivanja na istorijskoj sceni (kroz projavljivanja njihovih Bogom im danim talantima) u pravom smislu reči oradostiti sve narode, a oni će u sebi, smerno i od srca proslaviti našeg zajedničkog Oca Nebeskog Amin.

Prevod s engleskog jezika:
Sestrinstvo Trojeručice