Крка часопис бр. 3

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 3

САДРЖАЈ:

Христос воскресе!; Свети владика Николај о Вескрсењу; Икона и Нестворена свјетлост; Допринос Славена развоју европске цивилизације; Излазак у свјетлост; Уз васкршње празнике; Један заборављени буковачки мученик; Опстати међу народима; Приправни за нове деструкције; Важно им је да нисам на слободи; Духовни плодови и у тешким временима; 200 дјеце у Книнском храму; Радост најмлађих; Светосавско славље у "Просвјети"; Ватра прогутала непроцјењиво благо; Како сам доживјела богослужење у цркви Св. оца Николаја у Братишковцима; Не заборављај своју цркву и родни крај; Помоћ из Аустралије и Канаде;

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Свети владика Николај о Васкрсењу

Једна мајка ми је недавно поставила питање: има ли васкрсења мртвих? Њен син се борио под Битољем и погинуо. Ова ожалошћена мајка ми је поставила исто питање, које ми ви, браћо, данас погледима својим постављате.
Како да вам одговорим?
Ако бих вам одговорио језиком песимиста и очајника, ја бих вам одговорио: не, васкрсења мртвих нема.
Ако бих вам одговорио језиком близоруких резонера, ја бих вам одговорио: васкрсење је једна шарена бајка старих и нових времена.
Језиком робова и бедника, мучених и гоњених на правди у овоме животу, ја бих вам рекао: васкрсење мртвих је неопходна потреба ради рестаурације правде.
Језиком Сократа и Платона, најмудријих људи старога доба, ја бих вам одговорио: да, душа је бесмртна, смрт је буђење иза сна и прелаз у свет идеални.
Језиком Дантеа, највећег песника минулих столећа, одговорио бих вам: ја сам целога живота гледао и опевао тај други, смрћу преображени и Богом васкрсли свет мртвих.
Језиком Микеланђела и Рафаела, ја бих вам одговорио: највећи скулптор и сликар посветили су цео свој геније и живот у служби Цркве, тј. институције, која се заснива сва на догми о васкрсењу.
Језиком Канта, највећег философа новога доба, ја бих вам рекао: живот после гроба је једна неминовност, која се заснива на органском и моралном. Кад би се живот прекинуо смрћу, прекинула би се отпочета еволуција у овоме свету; кад би се живот уништио смрћу и најкатегоричнији закон, закон савести и морала, био би уништен.
Језиком садашњег председника академије наука у Лондону, Оливера Лоџа, који је недавно држао једно предавање о бесмрћу људске душе, језиком тога чувеног физичара, ја бих вам рекао: над физичким светом постоји један свет духовни, чији свесни чланови постајемо ми после смрти.
Језиком недавно умрлог Ломброзеа, славнога антрополога и психијатра, ја бих вам одговорио: пневматизам је истинит; постоји духовни свет, који се меша са овим физичким светом и учествује у животу овога.
Хоћете ли да вам одговорим језиком индијских пагода, или египатских пирамида и мумија, или арапских џамија – језиком Мухамеда и Ћабе, или језиком персијског пророка Заратустре, или језиком групе храмова на Акрополису, или оних на форуму римском, или језиком друидских олтара норвешко-британског севера, - одговорићу вам једно и исто: ми ћемо бити живи и суђени после смрти.
Желите ли одговор на језику разума, он ће гласити: мртви треба да васкрсну.
Или желите одговор на језику инстинкта, он гласи: мртви морају васкрснути.
Или одговор на језику вере, он гласи: мртви су већ васкрсли.
Но, ја сам позван да вам говорим једино у име Христове вере, и ја ћу вам дати одговор у име ове вере.
Он гласи:

мртви треба да васкрсну,
мртви морају васкрснути, и
мртви су већ васкрсли.

Мртви су већ васкрсли! То је важно. То су потврдили апостоли Христови у педесети дан после смрти свога Учитеља. О, кад би Бог дао и мени пламени језик као апостолима, да вас загрејем вером у васкрсење мртвих, да подигнем срца ваша из дубине сумње и очајања, и осветлим очи ваше, те да кроз хладне и мрачне облаке смрти видите вечиту светлост живота!

Епископ далматински др Иринеј (Ђорђевић) (1931-1952)
Допринос Славена развоју европске цивилизације

Допринос Славена развоју европске цивилизације – тако је широка тема, чак и по мишљењу оних који сматрају да се нема много шта рећи о томе. Међутим, упркос жељи да избегнем непримерене изјаве, савест ми не допушта да са њима делим то мишљење. Због ограниченог времена излагања, намеравам да своју тему обрадим у два краћа дела. У првом делу ћу дати преглед доприноса Славена развоју западне цивилизације искључиво на пољу науке, а у другом делу излагања, следеће недеље, углавном ћу говорити о њиховом доприносу развоју европске књижевности, уметности и теологије.
На самом почетку предавања изнео бих готово опште прихваћено мишљење да су у средњем веку, древна наука и философија, коју су развијали стари Грци, делимично, ако не и потпуно, прекинути и одбачени. Бројне нове методе и њихова практична и научна примена, оживеле су и дале нову снагу древној науци и философији тек у периоду ренесансе и то најпре у Италији. Убрзо су Французи, Енглези и Немци кренули истим стопама, док су Славени готово међу последњим европским народима и расама који су се укључили у ово обнављање науке. Они су закаснили неколико векова, не зато што нису схватали важност обнављања науке, већ због несрећних историјских и политичких прилика у којима су живели. Наиме, док је ренесанса пред западним народима отварала нова видела, Славени су проживљавали најмрачнији период своје историје: Руси су се полако ослобађали од скоро тровековног татарског ропства, средњовековна моћ Срба и Бугара је нагло ослабила, те су они пали у мрак вековног турског ропства, Пољаци и Чеси су се свим снагама трудили да се одупру нападу Турака и да релативно сачувају своју слободу. Тако су сви Славени, у већој или мањој мери, били приморани да живе од сећања и наде, те можемо рећи да су они на најочигледнији начин искусили истину старе изреке да за време рата музе ћуте.
Међутим, непријатељи Славена су истовремено били и најистакнутији непријатељи Европе, њеног наслеђа, узвишених стрмљења и цивилизације у целини. Посматрано са становишта географије и етнологије, Славени су се, по Промислу Божијем, населили на подручје где се сусрећу Азија и Европа. Они су били изложени азијским нападима са Урала и јужног Балкана, које су, без обзира на жртве, морали да одбију. Западна Европа се не једанпут потресла и уплашила пред незнабожачким, војним таласима, који су се одбијали од већ много пута искушани славенски зид, који је спречавао њихов продор на запад. Претпоставимо само да су ова азијска племена преплавила целу Европу. Каква би у том случају била њена судбина? Зар не би онда ренесанса и све што је дошло после ње нестали и пре него што би настали? Каква би европска цивилизација била данас? Шта би у том случају свет изгубио? Благодарим Богу што се то није догодило, јер су Славени и Мађари спремно и одлучно плаћали неопходну цену како би преостали део Европе сачували од овог зла. О томе нам сведочи и сама историја, и то је, по моме мишљењу, први и највећи допринос Славена развоју целокупне европске цивилизације.
Међу Славенима има много истакнутих научника и философа, који се равноправно могу поредити са највећим научницима и философима западне Европе. Међутим, управо због недовољног познавања славенских језика и ближе сарадње између западно-европског и славенског света, ова имена су позната само појединим стручњацима, или се, пак, ни не зна да су они Славени. Морам поновити да на овом предавању могу дати само најкраћи могући преглед славенских научника и њихових проналазака. То, с једне стране, говори о надарености славенског ума за првокласни научни рад, а, с друге стране, указује на природу и значај њиховог доприноса.
Како можемо разликовати првокласну науку од другокласног научног рада? Сигурно је да разлика постоји, иако није увек лако повући границу између њих. Галилеј међу Италијанима, Њутн и Дарвин међу Енглезима, Лавоазје, Карно и Декарт међу Французима, Лајбниц, Гаус и Мајер међу Немцима – све су то имена људи којима нико не може приписати атрибут обичних научника и то из два разлога: (1) јер су они оснивачи нових и добро утемељених научних теорија; (2) јер је њихов рад далеко изнад научних теорија обичних научника. Тај огромни значај лежи у философској вредности њихових теорија, у могућности да се из сваке од њих одмах добију непосредни одговори на најозбиљније проблеме људског ума: на проблеме који, у целости посматрани, представљају загонетку самог космоса.
Ако уђемо на поље славенске науке, узимајући у обзир философски значај научних теорија као коначни критериј на основу кога ћемо разликовати првокласне од споредних научника, најпре ћемо срести Николу Коперника (1473-1543), познатог пољског астронома, сина краковског трговца. Његово бесмртно, епохално дело De revolutionibus orbium coelestium објављено је исте године када је он погубљен (1543).
За живота, Коперник је био познат само уском кругу савремених научника, који су се са његовом науком упознали индиректно, чак и пре појаве његовог капиталног дела, јер је он своје откриће пренео својим најближим пријатељима. У сваком случају, и Пољску и Европу су у то време потресали ратови и религијски реформаторски сукоби, те није ни било могућности да до изражаја дође човек који ће одиграти једну од најзначајнијих улога у развоју човечанства. Коперника се чак и родна Пољска са захвалношћу и поносом сетила тек након два и по века, када му је 1829. године у Варшави подигнут споменик.
Велика Коперникова научна реформа о космосу, од суштинског је значаја за светску науку. Он је оборио теорију о непокретности земље, коју су развили и научно засновали Аристотел и Птоломеј. Коперник је сам развио и другу теорију о кретању земље и осталих планета око Сунца. Такође, разрадио је и потпуно нови систем астрономије, чије усвајање је из корена променило човеков поглед на космос.
Упркос извесним недостацима, које су уклонили Галилеј, Кеплер и Њутн, овај нови систем носи Коперниково име, јер је он дао путоказе онима који су довршили његов рад. Дакле, нема сумње да је овај научни систем његов властити оригинални проналазак. Научна револуција коју је покренуо Коперник, била је значајна и у психолошком погледу. Наиме, он је своје научно становиште морао да супротстави не само неком другом научном мишљењу, већ владајућој светској науци.
Oбјашњавајући физичку структуру космоса, Коперник је поставио темеље узвишенијем промишљању људског ума.
Када се говори о великој научној револуцији до које је довела Дарвинова теорија о еволуцији, Ду Буа-Рејмон (Ду Боис-Реyмонд) није могао да изрази своје дивљење Дарвину другим речима него: Дарвин је за мене Коперник органског света.
Други велики научник, али мање познат широј јавности је Руђер Јосиф Бошковић (1711-1787), по пореклу далматински Србин, рођен у Дубровнику. Био је веома значајан математичар и природословац – један од најистакнутијих научника свог времена.
Најобимнији су му радови из физике, астрономије и математике. Иако је дошао до неколико значајних математичких открића у астрономији, у Европи је његов углед и научни рад везан за природословље у којем заузима значајно место својом јединственом теоријом о материји. Његова теорија о динамичкој атомистици може се сажети у три главне тезе:

1.      недељиви делићи материје, атоми, су стварне невидљиве тачке,
2.      атоми су седишта сила, која се међусобно привлаче и одбијају,
3.      сила варира и квалитативно и кавнтитативно.

Вероватно је Г. Т. Фечнер најбоље изразио колики је значај и Бошковићев допринос развоју светске науке, када наводи његова главна достигнућа и када каже да је он први развио идеју о динамичкој атомистици.
Овом теоријом, Бошковић се убраја међу најоштроумније људе које је човечанство дало.
Трећи значајни научник је Николај Иванович Лобачевски. Рус, син једног архитекте, рођен у Новогордској области, живео у првој половини прошлог (19. века – прим. прев.) века.
За живота, Лобачевски је као и Коперник, био непознат и непризнат чак и у својој домовини. Познати немачки математичар Гаус, једини је обратио пажњу на његова велика открића и помагао његов избор за дописног члана Научног удружења у Готингену. Али тек када је након Гаусове смрти објављено да је он прихватао теорије и достигнућа Лобачевског, тада је изненађена математичка јавност први пут чула за име великог руског математичара.
Лобачевсково велико откриће је нееуклидска геометрија. Сама чињеница да су Славени дали тако одважан и непревазиђени ум, који је без претходника имао смелости да доведе у питање главне постулате Еуклидове теорије, јесте очигледан доказ о виском степену интелигенције Славена.
Чини ми се да је енглески математичар Клифорд најбоље описао колики је философски и научни допринос Лобачевсковог оригиналног открића када је рекао: Оно што је Весалије био Галену, Коперник Птоломеју, то је Лобачевски Еуклиду.
Четврти велики научник који је допринео развоју европске цивилизације је Димитриј Иванович Мендељев. Син директора једне средње школе, рођен у Сибиру 1834. године. Веома рано је остао сироче, и мајка му је била једина заштита и водич кроз живот.
Мендељев је први пут изложио свој рад о Периодском систему хемијских елемената Руском удружењу хемичара 1869. године. Тада га је званично објавио и тако поставио темеље органској хемији у својој познатој књизи Основи Хемије (први пут објављене 1869-1870 године), која је преведена на све главне европске језике. Његов рад је био толико значајан да га је 1882. године Краљевско удружење одликовало за то откриће Златном медаљом Дејви (Davy Gold Medal), а одмах потом 1889. године Фарадеј медаљом (Faraday Medal). Члан Краљевског удружења постао је 1890. године.
МедеLjевLjево епохално откриће Периодског система хемијских елемната је веома сложено, али у основи може се сажети у једну реченицу:
Елементи су организовани по укупном броју електрона у језгру, што одређује њихову специфичну тежину и категорију. Он је такође открио и три нова елемнта.
Значај ових генијалних открића пореди се са Леверијеровим (Leverrier) открићем планете Нептун. Међутим, стручњаци кажу да детаLjније проучавање Медељевљевих открића сведочи о томе како он, не само да је већи од Леверијера, већ један од најсмелијих генија које је човечанство дало.
Енглески научник В. А. Тилден је рекао: Нема сумње да ће основна обележја Периодског система остати препознатљива кроз сва времена, а самим тим и име Мендељева заувек ће остати записано међу именима оснивача и зачетника хемије.
Философска вредност Мендељевљевог Периодског закона даје науци пуно право да говори о јединству материје – великој истини без које би већина значајних научних поставки у многоме била осиромашена.
Четири славенска научника до сада поменута и укратко окарактерисана, могу се убројати у неколицину најзначајнијих умова светске науке. Али, допринос Славена развоју европске цивилизације унапређивањем науке никако није исцрпљено или ограничено на само ова четири значајна имена. Постоји читав низ мање познатих, а веома обдарених научника, који су у разникм областима допринели општем развоју научне мисли. Дозволите ми да поменем само неке од њих.
На самом прагу развоја руске научне мисли, сусрећемо великог Ломоносова, који је символ руске науке. Син једног сељака, који је пешке дошао из свог удаљеног родног места у тада ново отворени Универзитет и Научну Академију у Петрограду, а који се на крају нашао на челу европске научне елите. Средином 18. века, он је био познат као родоначалник физичке хемије. Био је заговорник корпускуларне философије, и покушао да примени метод квалитативне анализе на теорији о физичким својствима тела. У свом научном раду, применио је принципе очувања материје и очувања (конзеравције) покрета. Дао је неке постулате модерне физике као на пример: механичка теорија топлоте, кинетичка теорија о гасовима, о три непромењива стања твари (Види А. Лапо – Данилевски, Развој науке и научне мисли у Русији, Кембриџ, 1917. г.)
Мечников је јоше један Рус, научник, који је умро у Паризу као подпредседник Пастеровог Института. Дошао до једног открића од суштинског значаја за његову теорију о фагоцитима, и та теорија ће сигурно, како Французи кажу, остати на недодиривим висинама, на којима су у неизбрисивим личностима записана велика светска открића.
Морам поменути и великог научника В. Кораљевског (1842-1883) другог по реду оснивача палеонтологије, затим прослављену руску математичарку Соњу Коваљевску (1850-1891), потом велике чешке реформаторе медицине Шкоду и Рокитанског, славног философа Владимира Соловјова, добро познату Пољакињу, физичарку, Марију Склодовску (Мадам Кири) итд.
На крају да поменем и два југословенска научника, који су стекли висок научни углед у Сједињеним Америчким Државама , и верујем да су вам познати, будући да су њихова научна достигнућа веома значајна у неким гранама науке, помоћу којих смо и добили најновије изуме наше цивилизације.
Први је Никола Тесла, син српског православног свештеника, рођен средином прошлог (19.) века у малом, сиромашном селу на западу Југолсавије. Он је први схватио како да развије ваљан метод искориштавања изменичне струје; и 1888. године патентирао је погонски механизам (reduction motor) помоћу којег је електрична енергија могла да се претвори у механичку енергију много ефикасније и економичније него са директном струјом. Такође је пронашао како функционише ротационо магнетско поље прикључено на уређај који је био кориштен у преносу енергије са Нијагариних водопада. Осим тога, изумио је нове врсте динама, трансформатора, спирала, кондензатора, лучних светиљки, ужарених светиљки и још неколико електричних уређаја.
Други је Михаило Пупин, син српског сељака, рођен 1858. године северно од Београда. Отишао је у Амрику 1874. године и дипломирао на Колумбија Универзитету, на којем је 1892. године постао професор механике. Помоћу спирала положених на унапред одређеним деловима преносника много је допринео развоју телефоније, а посебно телефоније на великим удаљенстима помоћу телефонских каблова.Такође је дошао до неколико достигнућа на пољу преноса електричних таласа, електричне резонанце и вишенаменске телеграфије. Осим тога, 1896. године открио и рендгенску радијацију, а те исте године пронашо је како може да направи кратку експозицију рендгенског снимка. Он је описао свој живот у веома интересантној књизи под насловом Од исељеника до изумитеља, објављене 1923. године, а која је доживела много издања, и која је веома читана у Америци. Иако му је сада већ седамдесет и пет година још увек је виталан и активно ради.
У свом следећем излагању покушаћу детаљније, али опет веома уопштено да изложим карактеристике славенског духа. На крају само да додам да Славени нису ни странци у овом свету, ни придошлице у Источној Европи, и свако ко је непристрасан и свестан (1.) њихове вековне традиције и културе и (2.) страшно неповољне услове под којима су радили и чинили свој допринос у прошлости, неће потценити њихов научни допринос европској цивилизацији. Они су условно речено млада раса, али надамо се, далеко од тога да су рекли све што имају. Тек су почели да испољавају своје мишљење, и да откривају своје дарове. На темељу историјских и научних истина, мислим да су Славени до сада показали многоструке интелектуалне способности, које се ни по чему не разликују од способности осталих цивилизованих народа. Ако је тако, онда оправдано мислим да ће славенска грана на дрвету човечанства наставити да обогаћује заједничку, светску ризницу знања. Такође верујем, да ће се сви они који се труде да очувају братске, људске, међурасне и међународне односе, искрено молити за опште добро, без обзира на све потпуно очигледне и јасне препреке које тренутно спутавају даљи напредак и нове доприносе Славена целокупном човечанству. А Славени ће, без обзира на своје националне разлике или верске корене, бити захвални и за најмањи подстрек оних људи који братски осећају њихову садашњу велику забринутост и тескобу. Они ће и даље чврсто веровати да ће њихова слободна и притајена појављивања на историјској сцени (кроз пројављивања њихових Богом им даним талантима) у правом смислу речи орадостити све народе, а они ће у себи, смерно и од срца прославити нашег заједничког Оца Небеског Амин.

Превод с енглеског језика:
Сестринство Тројеручице