ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 30

 

SADRŽAJ:

Beseda na spasonosno Roždestvo Preneporočne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije; Neugasivi svetilnik pravoslavne Dalmacije; Svi smo u podvigu; Sveti Nikodim Episkop dalmatinski; Aleksandar Solženjicin; Za jednu etiku rađanja; Vijesti iz Eparhije; Priložnici 

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

SIMEON KONČAREVIĆ 
Neugasivi svetilnik

pravoslavne Dalmacije

U davnim vremenima među narodima naseljenim u beskrajnim prostranstvima srednje Azije vladao je zverski običaj podvrgavanja zarobljenih neprijateljskih vojnika strašnim, neizdrživim mukama koje bi dovodile do potpunog gubitka pamćenja i pretvaranja nesrećnih mladića u ponizne robove, spremne da bez pogovora udovolje svakom, ma i najsitnijem prohtevu novih gospodara. A oholi pobednici svoje žrtve, nemoćne ni da se sete ni čiji su potomci, ni kojem narodu pripadaju  ničeg, pa ni vlastitog imena  zlurado, s prezirom nazivahu pogrdnim imenom mankurti.

 

Danas, na ishodu XX stoleća, u ime univerzalizma i trijumfa “civilizacijskih vrednosti” sprovodi se mankurtizacija neviđenih razmera, kojoj se podvrgavaju i pojedinci i čitavi narodi. Zatiranju pamćenja izloženi su  sistematski i promišljeno  možda ponajviše oni narodi kod kojih je osećaj za istorijsku prejemstvenost naraštaja i za sabornost jednovernih i jednokrvnih savremenika naročito razvijen: pravoslavni Sloveni, Srbi i Rusi. Puškinovskom:

 

“Dva su nam osećanja čudesno

 

bliska

 

U njima srce nađe hranu sebi:

 

Nikad se grobova pradedovskih

 

i ognjišta davnih nagledali

 

ne bi.”

 

i Šantićevskom:

 

“I svugdje gdje je srpska

 

duša koja,

 

tamo je meni otadžbina moja,

 

moj dom i moje rođeno ognjište.”

 

suprotstavlja se, s jedne strane, iznova aktuelizovano kosmopolitsko “Ubi bene, ibi patria” (“Gde je dobro, tu je otadžbina”), sa, razume se, usko materijalističkim poimanjem toga “dobra”, čije su posledice masovne ekonomske migracije, posebno “odliv mozgova”, ali i prezir prema zemlji koja ta “dobra” nije u stanju da obezbedi; s druge strane, otimaju se vekovne teritorije s tim da se zatre i svako istorijsko sećanje na njih. U takvim okolnostima, snažnija je nego ikada potreba za aktivnim suprotstavljanjem krađi i prekrajanju narodnog pamćenja. Mati Otadžbina se ne ljubi samo dok blista u slavi i veličini, nego i kada posrne, kad, pijana, leži u samozaboravu, kad u klonulosti više nema snage da se uspravi: tada svaki dobri sin sa suzama i stidom, gleda da prikrije nagotu roditeljke svoje, da je sačuva od zluradih pogleda tuđina i da, sećajući se krasote i moći njene, veruje u obnovljenje, u Vaskrs.

 

U toj veri krepki oslonac i mnogomoćno zastupništvo srpska narodna duša ima u svetlim likovima svojih najboljih sinova, mučenika i ispovednika vere Hristove, koji se na nebesima pred prestolom Svevišnjeg za nju zastupaju. Narod pravoslavne Dalmacije danas sav “u najmu i rasejanju”, prinuđen da se potuca od nemila do nedraga, okrepljenje, utehu i nadu nalazi u sveštenom sećanju na svoje nebesne zastupnike, predvođene njegovim prisnopamjatnim arhijerejem koji “život svoj polagaše za ovce”, gorkim stradalnikom i ispovednikom vere Hristove, Simeonom Končarevićem, koji se posle tegobnih zemaljskih stranstvovanja nastanio u nerazorivim dvorima Oca Nebeskoga pre dvesta trideset godina.

 

O ovoj nesvakidašnjoj ličnosti već je izrečena i ostala opšteprihvaćena ocena da je to bila “bez sumnje najmarkantnija figura i najzaslužniji čovjek u istoriji Srpske pravoslavnecrkve i srpskog naroda u Dalmaciji u XVIII vijeku”, “iskren duhovnik, sveštenik i prvosveštenik, samoprijekoran do krajnjih granica, snažan i velik čovjek, hrabar i neustrašiv, bogoljub i rodoljubiv” (ep. Stefan Boca). Njegov podvig  potucanja po svetu, podnošenje gladi i žeđi, golotinje i bolesti, tamnovanje i proganjanje radi imena Hristovog  uistinu liči na ispovedništvo Svetih Apostola i prvih hrišćana i na neobičan način u sebi ovaploćuje sudbu sveg pravoslavnog življa dalmatinskog, do dana današnjega. O episkopu Simeonu sačuvana je dosta obimna građa, koja omogućava da se njegov život i delo verodostojno rasvetle i da se o njima izrekne objektivan istorijski sud.

 

Simeon Končarević rođen je selu Karinu, nedaleko od Benkovca, oko 1690. godine, od oca Jovana i matere Pavline. Otac Simeonov, sveštenik Jovan, doselio se u Dalmaciju iz Bosne 1686. i bio postavljen na parohiju benkovačku. Ovde će obnoviti i proširiti parohijsku crkvu, koja se od 1590. nalazila na mestu današnjeg benkovačkog hrama posvećenom Sv. Jovanu Preteči. Poput drugih sveštenika, i paroh benkovački vodio je svoga sina još od malih nogu u crkvu da mu u oltaru dodaje kadionicu, a kasnije i peva za pevnicom. Prenevši na malog Simeona svoje znanje i iskustvo, Jovan Končarević je uvideo da je to ipak isuviše skromno za budućeg sveštenika: zbog toga je poslao sina na školovanje u Zadar i Veneciju. Govoreći o Simeonovom školovanju, episkop Nikodim Milaš piše da je pre rukopoloženja on “dugo bivao u Zadru i Mlecima, gde se učio u raznim školama, te je i stekao lijepa znanja”. Po završenom školovanju on će se vratiti u Benkovac 1719. sa namerom da produži svešteničku lozu Končarevića. Iste godine venčao se sa devojkom iz kuće harambaše Midasa iz Biovičina sela, čije ime nije ostalo zabeleženo, i u tom braku dobio sina Ignjatija. Ali kada je detetu bilo šest meseci, mati mu je umrla, verovatno od malarije. Godine 1720. Končarević je rukopoložen od vladike Stavana Ljubibratića za paroha benkovačkog. Primajući sveštenički čin, on je bio svestan svih nevolja koje će imati da pretrpi, po primeru podvigopoložnika i prvosveštenika Hrista; jer, kako piše Nikodim Milaš, “tamnice jedne nije bilo u Dalmaciji, gdje nije tada bio zatvoren po koji pravoslavni sveštenik”. Na žalost, prilika za stradanje ukazaće se veoma brzo, posle osam godina. Naime, 1728., u okolnostima kada je vladika Stevan bio prognan iz Dalmacije, ninski biskup Andrija Balbi došao je u pratnji naoružanih vojnika da nasilno izvrši kanonsku vizitaciju srpskoj crkvi u Benkovcu. Sa isukanom sabljom u ruci Končarević je zabranio biskupu ulazak u hram. “Teško je reći da li je ovde progovorio plahoviti krajišnik,” razmišlja Marko Jačov, “ili je u pitanju smišljeni akt kojim se jasno dalo do znanja da se mora prekinuti sa nasilnim biskupskim vizitacijama”. Usledilo je utamničenje na nekoliko meseci, koje nije slomilo neposlušnog “šizmatičkog popa”. Za 16. jun 1731. Končarević je sazvao skupštinu sveštenika u Benkovcu koju ruski crkveni istoričar Nil Popov naziva “pomesnim saborom”, čiji su osnovni zaključci bili vezani za nepovredivost pravoslavnih kanona i samog bogosluženja, budući da “sav slavenosrpski narod sa svojim sveštenstvom u Dalmaciji i Boki Kotorskoj ispovijeda nepomično pravoslavnu istočnu vijeru, priznaje za glavu crkve Gospoda našega Isusa Hrista i stoji u nerazlučnoj vezi sa svima onima koji vjeruju u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, nemajući “ništa zajedničko sa rimskom crkvom” i ne priznajući “nikakvu vlast nad crkvama i sveštenstvom latinskih biskupa, koji ispovijedaju druge dogmate i ne poznaju nauku pravoslavne Crkve”.

 

Usledile su godine samožrtvenog pastirskog i nacionalnog rada, koji će biti krunisan izborom Simeona Končarevića za episkopa 1750. godine na crkvenonarodnom saboru u selu Kosovu kod Knina. Na tome saboru uzeli su učešća igumani manastira Krke, Krupe i Dragovića, deset parohijskih sveštenika i dvadeset osam svetovnih lica. Nil Popov piše da su svi prisutni na skupštini govorili Končareviću da on, kao najsposobniji, primi episkopski čin; on se u početku odupirao, ali je, videvši jednodušne molbe svih prisutnih, dao pristanak. Sa sabora je upućeno pismu patrijarhu Atanasiju II Gavriloviću sa molbom da hirotoniše Končarevića za episkopa Dalmatinskog. Uoči Božića 1751. Končarević je zamonašen u manastiru Krupi, a 15. septembra iste godine mitropolit bosanski Gavrilo hirotonisao ga je u Trebinju, uz učešće ličnog izaslanika pećkog patrijarha, vikarnog episkopa Dionisija, “na prevashoditelnij stepen arhijerejstva mitropoliji dalmatinskija i albanskija”. Već nakon dve godine uslediće, po naređenju Senata, prognanstvo iz Dalmacije. “Ne mogu ga poslati ni na robiju, ni u zatvor, niti ga zatvoriti i zabraniti mu izlaz iz grada, jer bi to bio državni izazov srpskom narodu, koji naseljava ne samo ovaj kotar, već i druge teritorije”, pisao je providur Ćirolamo Balbi. Pošto mu je saopštena naredba da napusti svoju eparhiju, Simeon Končarević otisnuće se u progonstvo na veliki četvrtak, 17. aprila 1753. i nastaniti se u selu Popini, odakle je četiri godine, često gladujući i grčeći se od studeni upravljao dalmatinskom crkvom i gde je rukopolagao nove sveštenike. A u međuvremenu je vladika Simeon uspeo da učini veoma mnogo za svoju eparhiju: osnovao je školu i ženski manastir u Benkovcu, u kojem se podvizavala i “černorizica Jelena Končareva”, najverovatnije njegova sestra ili bliska rođaka sa sestrama.

 

Posle pet godina zlostradanja u izgnanstvu vladika Simeon krenuće na još dalji put  u pravoslavnu Rusiju, sa namerom da zainteresuje ruski dvor za Srbe u Dalmaciji i isposluje zauzimanje te moćne carevine za to da podanici Mletačke Republike koji su pravoslavne veroispovesti budu makar tolerisani. U daleku zemlju, gde će moći slobodno ispovedati svoju veru, zaputiće se na Ilindan, 2. avgusta 1758, posle otslužene svete Liturgije, kolona od 120 svetovnih i šest sveštenih lica sa Vladikom na čelu. U literaturi se mogu sresti navodi da se skupa sa njima odselilo još oko 500 Srba iz Crne Gore (mitropolit Pavle Nenadović).

 

U Kijev Končarević stiže kroz tri meseca. Njegovi ljudi bili su, mimo svakog očekivanja, raspoređeni u stare husarske regimente i novoformirane pukove u “Novoj Srbiji” i odatle slati na ratišta: pobegli su od bede i ugnjetavanja u zavičaju, ali ih je u Rusiji dočekalo gorko razočarenje. Vladika će krenuti za Petrograd, k carici Jelisaveti Petrovnoj, koju će upoznati sa nevoljama srpskog življa u Dalmaciji i moliti da mu se omogući povratak na njegovu eparhiju skupa sa pratnjom. Venecija je pozitivno odgovorila na rusku notu i obećala slobodu ispovedanja vere svojim pravoslavnim podanicima, ali povratak u zavičaj Končareviću nije bio moguć, budući da je bio proglašen državnim izdajnikom sa pretnjom da će, bude li uhvaćen, izdržavati kaznu u zamračenom zatvoru u trajanju od sedam godina. Zato je Sinod Ruske Crkve dozvolio Končareviću da činodejstvuje u Rusiji, i on se nastanio u Petropavlovskom manastiru u Kijevu. Želja da se vrati među svoju pastvu bila je, ipak, jača od svih pretnji i ucena; 1761. vladika prelazi ruskoaustrijsku granicu sa namerom da se tajno domogne Dalmacije, a mletačka vlada, saznavši za ovo, raspisuje za njim poternicu, nudeći hiljadu dukata u zlatu onome ko ga dovede živog ili donese njegovu glavu... U takvim okolnostima Simeon Končarević obilazi srpska sela i Lici i Krbavi, razgovara sa sveštenstvom, rukopolaže nove poslanike na njivi Gospodnjoj. Bolest i iscrpljenost će ga posle godinu dana nagnati na povratak u Rusiju, gde će mu ponovo biti ukazano gostoprimstvo u Kijevu i omogućen književni rad. Pod svodovima Petropavlovskog manastira vladika će, želeći da perom služi svome zavičaju, sastaviti “Ljetopis građanskih i crkvenih događaja”, delo koje će Nikodimu Milašu biti dragoceno pri radu na “Pravoslavnoj Dalmaciji”. Izmučen tolikim zlostradanjima i obremenjen godinama, prvojerarh dalmatinski upokojio se 26. avgusta 1769. i sahranjen je u manastiru Svetih Apostola kojima se po revnosti i istrajnosti u bedama i poniženjima za života upodobio, “svačim ugnjetavan, ali ne potišten; zbunjivan, ali ne očajan; progonjen, ali ne ostavljen; oboren, ali ne pogubljen; svagda noseći na tijelu umiranje Gospoda Isusa” (2  Kor. 4, 810).

 

Istrajnost u veri, uspravnost u sramoćenju, vernost otačkim predanjima i zemlji pradedovskoj uz svagdašnju svest o tome da ovde, u ovome svetu ipak nemamo postojana grada, no čekamo onaj koji će doći  to su zaveti na koje nas opominje neumrli “kosovski Vladika”. Neka bi njegov arhipastirski blagoslov iz Nebeske Srbije svagda bio sa sinovima i kćerima stradalne Dalmacije  onima u izbeglištvu i onima što ostadoše u svojoj zemlji u zlovremenu još težem od ropstva mletačkog.

 

Ksenija Končarević

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio