ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 30

САДРЖАЈ:

Беседа на спасоносно Рождество Пренепорочне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије; Неугасиви светилник православне Далмације; Сви смо у подвигу; Свети Никодим Епископ далматински; Александар Солжењицин; За једну етику рађања; Вијести из Епархије; Приложници

СИМЕОН КОНЧАРЕВИЋ 
Неугасиви светилник
православне Далмације

У давним временима међу народима насељеним у бескрајним пространствима средње Азије владао је зверски обичај подвргавања заробљених непријатељских војника страшним, неиздрживим мукама које би доводиле до потпуног губитка памћења и претварања несрећних младића у понизне робове, спремне да без поговора удовоље сваком, ма и најситнијем прохтеву нових господара. А охоли победници своје жртве, немоћне ни да се сете ни чији су потомци, ни којем народу припадају  ничег, па ни властитог имена  злурадо, с презиром називаху погрдним именом манкурти.

Данас, на исходу XX столећа, у име универзализма и тријумфа “цивилизацијских вредности” спроводи се манкуртизација невиђених размера, којој се подвргавају и појединци и читави народи. Затирању памћења изложени су  систематски и промишљено  можда понајвише они народи код којих је осећај за историјску прејемственост нараштаја и за саборност једноверних и једнокрвних савременика нарочито развијен: православни Словени, Срби и Руси. Пушкиновском:

“Два су нам осећања чудесно

блиска

У њима срце нађе храну себи:

Никад се гробова прадедовских

и огњишта давних нагледали

не би.”

и Шантићевском:

“И свугдје гдје је српска

душа која,

тамо је мени отаџбина моја,

мој дом и моје рођено огњиште.”

супротставља се, с једне стране, изнова актуелизовано космополитско “Уби бене, иби патриа” (“Где је добро, ту је отаџбина”), са, разуме се, уско материјалистичким поимањем тога “добра”, чије су последице масовне економске миграције, посебно “одлив мозгова”, али и презир према земљи која та “добра” није у стању да обезбеди; с друге стране, отимају се вековне територије с тим да се затре и свако историјско сећање на њих. У таквим околностима, снажнија је него икада потреба за активним супротстављањем крађи и прекрајању народног памћења. Мати Отаџбина се не љуби само док блиста у слави и величини, него и када посрне, кад, пијана, лежи у самозабораву, кад у клонулости више нема снаге да се усправи: тада сваки добри син са сузама и стидом, гледа да прикрије наготу родитељке своје, да је сачува од злурадих погледа туђина и да, сећајући се красоте и моћи њене, верује у обновљење, у Васкрс.

У тој вери крепки ослонац и многомоћно заступништво српска народна душа има у светлим ликовима својих најбољих синова, мученика и исповедника вере Христове, који се на небесима пред престолом Свевишњег за њу заступају. Народ православне Далмације данас сав “у најму и расејању”, принуђен да се потуца од немила до недрага, окрепљење, утеху и наду налази у свештеном сећању на своје небесне заступнике, предвођене његовим приснопамјатним архијерејем који “живот свој полагаше за овце”, горким страдалником и исповедником вере Христове, Симеоном Кончаревићем, који се после тегобних земаљских странствовања настанио у неразоривим дворима Оца Небескога пре двеста тридесет година.

О овој несвакидашњој личности већ је изречена и остала општеприхваћена оцена да је то била “без сумње најмаркантнија фигура и најзаслужнији човјек у историји Српске православнецркве и српског народа у Далмацији у XVIII вијеку”, “искрен духовник, свештеник и првосвештеник, самопријекоран до крајњих граница, снажан и велик човјек, храбар и неустрашив, богољуб и родољубив” (еп. Стефан Боца). Његов подвиг  потуцања по свету, подношење глади и жеђи, голотиње и болести, тамновање и прогањање ради имена Христовог  уистину личи на исповедништво Светих Апостола и првих хришћана и на необичан начин у себи оваплоћује судбу свег православног живља далматинског, до дана данашњега. О епископу Симеону сачувана је доста обимна грађа, која омогућава да се његов живот и дело веродостојно расветле и да се о њима изрекне објективан историјски суд.

Симеон Кончаревић рођен је селу Карину, недалеко од Бенковца, око 1690. године, од оца Јована и матере Павлине. Отац Симеонов, свештеник Јован, доселио се у Далмацију из Босне 1686. и био постављен на парохију бенковачку. Овде ће обновити и проширити парохијску цркву, која се од 1590. налазила на месту данашњег бенковачког храма посвећеном Св. Јовану Претечи. Попут других свештеника, и парох бенковачки водио је свога сина још од малих ногу у цркву да му у олтару додаје кадионицу, а касније и пева за певницом. Преневши на малог Симеона своје знање и искуство, Јован Кончаревић је увидео да је то ипак исувише скромно за будућег свештеника: због тога је послао сина на школовање у Задар и Венецију. Говорећи о Симеоновом школовању, епископ Никодим Милаш пише да је пре рукоположења он “дуго бивао у Задру и Млецима, где се учио у разним школама, те је и стекао лијепа знања”. По завршеном школовању он ће се вратити у Бенковац 1719. са намером да продужи свештеничку лозу Кончаревића. Исте године венчао се са девојком из куће харамбаше Мидаса из Биовичина села, чије име није остало забележено, и у том браку добио сина Игњатија. Али када је детету било шест месеци, мати му је умрла, вероватно од маларије. Године 1720. Кончаревић је рукоположен од владике Ставана Љубибратића за пароха бенковачког. Примајући свештенички чин, он је био свестан свих невоља које ће имати да претрпи, по примеру подвигоположника и првосвештеника Христа; јер, како пише Никодим Милаш, “тамнице једне није било у Далмацији, гдје није тада био затворен по који православни свештеник”. На жалост, прилика за страдање указаће се веома брзо, после осам година. Наиме, 1728., у околностима када је владика Стеван био прогнан из Далмације, нински бискуп Андрија Балби дошао је у пратњи наоружаних војника да насилно изврши канонску визитацију српској цркви у Бенковцу. Са исуканом сабљом у руци Кончаревић је забранио бискупу улазак у храм. “Тешко је рећи да ли је овде проговорио плаховити крајишник,” размишља Марко Јачов, “или је у питању смишљени акт којим се јасно дало до знања да се мора прекинути са насилним бискупским визитацијама”. Уследило је утамничење на неколико месеци, које није сломило непослушног “шизматичког попа”. За 16. јун 1731. Кончаревић је сазвао скупштину свештеника у Бенковцу коју руски црквени историчар Нил Попов назива “помесним сабором”, чији су основни закључци били везани за неповредивост православних канона и самог богослужења, будући да “сав славеносрпски народ са својим свештенством у Далмацији и Боки Которској исповиједа непомично православну источну вијеру, признаје за главу цркве Господа нашега Исуса Христа и стоји у неразлучној вези са свима онима који вјерују у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, немајући “ништа заједничко са римском црквом” и не признајући “никакву власт над црквама и свештенством латинских бискупа, који исповиједају друге догмате и не познају науку православне Цркве”.

Уследиле су године саможртвеног пастирског и националног рада, који ће бити крунисан избором Симеона Кончаревића за епископа 1750. године на црквенонародном сабору у селу Косову код Книна. На томе сабору узели су учешћа игумани манастира Крке, Крупе и Драговића, десет парохијских свештеника и двадесет осам световних лица. Нил Попов пише да су сви присутни на скупштини говорили Кончаревићу да он, као најспособнији, прими епископски чин; он се у почетку одупирао, али је, видевши једнодушне молбе свих присутних, дао пристанак. Са сабора је упућено писму патријарху Атанасију II Гавриловићу са молбом да хиротонише Кончаревића за епископа Далматинског. Уочи Божића 1751. Кончаревић је замонашен у манастиру Крупи, а 15. септембра исте године митрополит босански Гаврило хиротонисао га је у Требињу, уз учешће личног изасланика пећког патријарха, викарног епископа Дионисија, “на превасходителниј степен архијерејства митрополији далматинскија и албанскија”. Већ након две године уследиће, по наређењу Сената, прогнанство из Далмације. “Не могу га послати ни на робију, ни у затвор, нити га затворити и забранити му излаз из града, јер би то био државни изазов српском народу, који насељава не само овај котар, већ и друге територије”, писао је провидур Ћироламо Балби. Пошто му је саопштена наредба да напусти своју епархију, Симеон Кончаревић отиснуће се у прогонство на велики четвртак, 17. априла 1753. и настанити се у селу Попини, одакле је четири године, често гладујући и грчећи се од студени управљао далматинском црквом и где је рукополагао нове свештенике. А у међувремену је владика Симеон успео да учини веома много за своју епархију: основао је школу и женски манастир у Бенковцу, у којем се подвизавала и “черноризица Јелена Кончарева”, највероватније његова сестра или блиска рођака са сестрама.

После пет година злострадања у изгнанству владика Симеон кренуће на још даљи пут  у православну Русију, са намером да заинтересује руски двор за Србе у Далмацији и испослује заузимање те моћне царевине за то да поданици Млетачке Републике који су православне вероисповести буду макар толерисани. У далеку земљу, где ће моћи слободно исповедати своју веру, запутиће се на Илиндан, 2. августа 1758, после отслужене свете Литургије, колона од 120 световних и шест свештених лица са Владиком на челу. У литератури се могу срести наводи да се скупа са њима одселило још око 500 Срба из Црне Горе (митрополит Павле Ненадовић).

У Кијев Кончаревић стиже кроз три месеца. Његови људи били су, мимо сваког очекивања, распоређени у старе хусарске регименте и новоформиране пукове у “Новој Србији” и одатле слати на ратишта: побегли су од беде и угњетавања у завичају, али их је у Русији дочекало горко разочарење. Владика ће кренути за Петроград, к царици Јелисавети Петровној, коју ће упознати са невољама српског живља у Далмацији и молити да му се омогући повратак на његову епархију скупа са пратњом. Венеција је позитивно одговорила на руску ноту и обећала слободу исповедања вере својим православним поданицима, али повратак у завичај Кончаревићу није био могућ, будући да је био проглашен државним издајником са претњом да ће, буде ли ухваћен, издржавати казну у замраченом затвору у трајању од седам година. Зато је Синод Руске Цркве дозволио Кончаревићу да чинодејствује у Русији, и он се настанио у Петропавловском манастиру у Кијеву. Жеља да се врати међу своју паству била је, ипак, јача од свих претњи и уцена; 1761. владика прелази рускоаустријску границу са намером да се тајно домогне Далмације, а млетачка влада, сазнавши за ово, расписује за њим потерницу, нудећи хиљаду дуката у злату ономе ко га доведе живог или донесе његову главу... У таквим околностима Симеон Кончаревић обилази српска села и Лици и Крбави, разговара са свештенством, рукополаже нове посланике на њиви Господњој. Болест и исцрпљеност ће га после годину дана нагнати на повратак у Русију, где ће му поново бити указано гостопримство у Кијеву и омогућен књижевни рад. Под сводовима Петропавловског манастира владика ће, желећи да пером служи своме завичају, саставити “Љетопис грађанских и црквених догађаја”, дело које ће Никодиму Милашу бити драгоцено при раду на “Православној Далмацији”. Измучен толиким злострадањима и обремењен годинама, првојерарх далматински упокојио се 26. августа 1769. и сахрањен је у манастиру Светих Апостола којима се по ревности и истрајности у бедама и понижењима за живота уподобио, “свачим угњетаван, али не потиштен; збуњиван, али не очајан; прогоњен, али не остављен; оборен, али не погубљен; свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса” (2  Кор. 4, 810).

Истрајност у вери, усправност у срамоћењу, верност отачким предањима и земљи прадедовској уз свагдашњу свест о томе да овде, у овоме свету ипак немамо постојана града, но чекамо онај који ће доћи  то су завети на које нас опомиње неумрли “косовски Владика”. Нека би његов архипастирски благослов из Небеске Србије свагда био са синовима и кћерима страдалне Далмације  онима у избеглиштву и онима што остадоше у својој земљи у зловремену још тежем од ропства млетачког.

 

Ксенија Кончаревић

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio