ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 32

SADRŽAJ:

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

Lars Tunberg

Žitije svetog Maksima

Do sada smo o Maksimovom ličnom životu govorili na prilično posredan način. To smo smišljeno činili, jer bi bilo pogrešno da njegovo žitije posmatramo samo kao izdvojeno prikazivanje njegove ličnosti. Maksim je u velikoj meri pravi predstavnik svoga vremena, te jedini ispravni istorijski pristup proučavanju njegovog života jeste preko političkih i bogoslovskih rasprava toga doba. Sa druge strane, to ne znači da je on bio samo žrtva, pasivni posmatrač u celom slučaju. Upravo u odnosu na sukobe njegovog vremena, on se u istoriji pojavljuje kao ličnost koja je u osnovi motivisana svojim bogoslovskim uverenjima. Zbog toga treba da se potrudimo da skiciramo njegovo žitije u skladu sa njegovim unutrašnjim nastrojenjem.

Maksimov lični život zaista odražava čitavo stanje u Crkvi toga vremena. Za njega se, što je bilo i karakteristično za to vreme, sve jasnijim činio izbor između političkog kompromisa i mučeništva zarad istinske vere i pravilnog ispovedanja. Ipak, posmatrati ga prvenstveno kao dogmatičara i polemičkog pisca, koji je služio crkvenim interesima toga vremena, značilo bi pogrešno tumačiti simvolički značaj njegovog žitija. On je upravo svojim darom sozercateljnog monaha i bogoslovskog vizionara sebi obezbedio sigurno i autoritativno mesto u razvoju hrišćanske svesti. Za njega je karakteristično da su ga njegovi neprijatelji u crkvenim i političkim krgovima pre optuživali za politička nedela, nego za jeres, upravo zbog toga što je njegovo bogoslovlje, uzvišeni monaški život i celovitost njegove ličnosti kao mislioca, toliko prihvaćena, da bi se svaki pokušaj optuživanja za jeres pokazao uzaludnim i smešnim.

To tvrdimo na osnovu njegovih Dela (u Minjeovoj Patrologia Graeca, vol. 90). Pre svega ističemo Relatio motionis (sažetak njegovog životnog puta), koji je napisao njegov učenik Anastasije 655. godine, koji prikazuje istoriju prvog slučaja koji je carski dvor vodio protiv njega. Treba da spomenemo i Vita et certamen (njegovo zvanično žitije), koji datira iz nešto kasnijeg perioda, a koji se oslanja na Dela. Maksimova pisma (objavljena u 91 delu) svakako predstavljaju još jedan značajan izvor.

Maksim se rodio oko 580. godine u izuzetno uglednoj porodici, u carskoj prestonici, u vreme kada je preovladavao relativno visok stepen harmonije u carstvu, koja je ublažavala tenzije i konflikte koji su tek trebali da nastupe. Imao je priliku da stekne visoko obrazovanje. Sva njegova dela, u stvari, otkrivaju njegovu duboku upućenost u retoriku i filosofiju. Naukom se bavio najverovarnije do svoje dvadeset prve godine. Toliko se spretno koristio svojim obrazovanjem da je odmah privukao pažnju cara Iraklija, koji mu je odmah ponudio da postane neka vrsta ličnog državnog sekretara. Verovatno se on u tim krugovima već bio upoznao sa Anastasijem, ličnim caričinim sekretarem, koji mu je postao učenik.

Maksim je napustio dvor verovatno da bi stupio na monaški put, iako je i dalje održavao dobre veze sa njim. To zaključujemo na osnovu brojnih srdačnih pisama upućenih Jovanu Rizničaru (posmatrano sa duhovne tačke gledišta, vrhunac pomenute prepiske je poznato Drugo pismo o ljubavi). Oko 614. godine stupio je u manastir Filipik u Hrisopolju, azijsko predgrađe Carigrada. Kasnije (verovatno 615. godine) seli se u Kizik, u manastir Svetog Georgija. Međutim, Maksim je sigurno bio primoran da napusti Malu Aziju zbog napada Persijanaca oko 630. godine. Godine 632, ponovo ga pronalazimo u Africi, odnosno Kartagini, nakon putovanja brodom, kada je verovatno posetio ne samo Krit, već i Kipar.

U Kartagini je kao monah stupio u manastir čiji je iguman bio poznati Sofronije, koji je 634. godine (kako smo već rekli) postao jerusalimski patrijarh i prvi vatreni protivnik molotelitstva. Maksim je, kako smo već napomenuli, upravo kao Sofronijev učenik stupio u pomenutu borbu.

Vaistinu, Maksim je postao istaknuti bogoslov upravo zbog duboke predanosti monaškom životu i opitu, a ne iz političko-crkvenih razloga. On je iznad svega bio istinočežnjivi mislilac. U toku prvog perioda svog monaškog života (i to veoma dugog), imao je pristupa i usvojio je monašku praktičnu, asketsku i sozercateljnu mudrost. U toj tradiciji je značajan bio uticaj Evagrija, origeniste. Iako je origenizam bio zvanično osuđen, Maksim je uspeo da ga opravoslavi, istovremeno ga pobijajući kao ontološki i filosofski sistem.

Maksim je u tome procesu integracije očigledno suprotstavljao dijalektički sistem Pseudo-Dionisija Areopagita (ne poistovećujući se sa njim) i bogoslovlje kapadokijskih otaca (Grigorija Niskog, a posebno Grigorija Bogoslova). Grigorije Bogoslov je zapravo tada postao jedan od najčešće citiranih autora u njegovom bogoslovskom opusu.

Mnogi naučnici su proučavali samo taj aspekt Maksimovog bogoslovlja. Postoje čak i nagađanja da je u njegovom životu postojala tzv. «origenska kriza», ali je Polikarp Šervud, benediktinac iz Amerike, definitivno pokazao da je Maksim, u toku prvog perioda dok je bio monah u Maloj Aziji, korigovao origenizam (u prvom delu svoje Ambiguorum Liber). U tom pogledu Šervud delimično ispravlja stanovište njegovog poznatog kolege Hansa Urs Fon Baltazara.

Možemo dodati da je nedavno jedan drugi proučavalac svetog Maksima, J. M. Garig, formulisao i dodatno mišljenje o monaškim uticajima na Maksima, pokazujući kako je on mogao da zauzme tako čvrst stav protiv origenizma, a da pri tome ništa ne naruši. Garig je to formulisao na sledeći način: «Posmatrano u širem kontekstu duhovne tradicije, Maksim je čitao Origena, isto kao i Evagrija i Grigorija Niskog...» Kako Garig pokazuje, taj kontekst je tzv. makarijevsko predanje.

Ispostavilo se da je borba protiv monotelitstva daleko prevazilazila okvir teorijske rasprave o postojanju jedne ili dve volje u Hristu. Učenja o dve prirode, definisana na saboru u Halkidonu, bila su u opasnosti. Maksimova borba je bila zasnovana na dubokom duhovnom iskustvu. Njegovo diotelitsko stanovište (tj. njegova odbrana stanovišta da u Hristu postoje čovečanska i božanska volja) je unapred bilo dobro pripremljeno. Što se njega tiče, on je više iz poštovanja prema autoritetu Psephos-a patrijarha Sergija, nego iz svojih dubokih bogoslovskih ubeđenja, oklevao da se aktivno uključi u borbu od samog početka. Učenje o dve volje je – kako je Garig pokazao – pre svega logična posledica učenja o dve prirode. Ali izgleda da je za Maksima to postalo nešto više od toga: postalo je pitanje potpunog prihvatanja Hristovog čovečanstva kao preduslova našeg spasenja. Upravo delatno sa-postojanje dveju priroda – sa svojim voljama, u skladu sa njihovim svojstvenim prirodama – čine tajnu spasenja (sotiriološku tajnu) u i kroz Hrista.

Sledstveno tome, za Maksima je negiranje postojanja dveju volja u Hristu jednako pogrešnom razumevanju same suštine Hristovog spasonosnog dela. Ako niko nije govorio o «jednoj jedinoj energiji», kao što je to Kir činio, čini se kao da nije bilo potrebe da se otvoreno insistira na dvojnosti volja, ali kada se to dogodilo, onda se to učinilo neophodnim. Iz toga razloga je, zarad postizanja dogmatske jasnoće, Maksimova terminologija u ovome polju postajala sve preciznija.

Kao što sam već prethodno napomenuo, Maksimovo mučeništvo je bilo zaista tragično. Carsko suđenje papi Martinu se dogodilo 654. godine. Sledeće godine je papa Martin prognan u Herson, gde se i upokojio u septembru iste godine. Istovremeno je okončano i suđenje Maksimu i to na osnovu njegovog navodnog odbijanja da opšti sa carigradskim patrijaršijskim tronom, te je on prognan u Viziju u Trakiji. Međutim, 656. godine, Petar, novi patrijarh carigradski, je poslao dvorskog vladiku Teodosija u Viziju u znak pomirenja, ali Maksim nije promenio svoje mišljenje. Ponovo se osetio dužnim da odbije poslušnost carevoj volji. To se dogodilo u manastiru Svetog Teodora u Perberisu, takođe u Trakiji, gde je proveo šest godina i to u neprekidnoj veoma živoj prepisci.

Godine 662, Maksima dovode u Carigrad, zajedno sa Anastasijem Apokrisarijem i Anastasijem Monahom, kako bi ga saslušao sabor, uglavnom sastavljen od ljudi naklonjenih monotelitstvu. Na ovom saboru osuđen je i Maksim i njegovi učenici. Odsečene su im desne ruke i jezici i poslati su u dalje progonstvo: na Laziku na jugoistočnoj obali Crnog Mora. Tu se Maksim u avgustu iste godine i upokojio. Njegov slučaj je odneo pobedu posle nekoliko godina, na saboru u Carigradu 680-681 godine.

Lars Tunberg, Čovek i Kosmos

prevod s engleskog:

Sestrinstvo Trojeručice - Šibenik

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio