ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 34

SADRŽAJ:

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

Aleksandar Šmeman: Pasha

Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse! Vaskrsenja dan, prosvetimo se ljudi. Pasha Gospodnja, Pasha! Koje druge reči su nam još potrebne? Zaista neka niko ne oplakuje siromaštinu, jer se javi opšte Carstvo. Ali, čim čujemo ove čudesne reči, radujemo im se, verujemo, postajemo svesni da u toku ove sveštene noći i presvetloga dana postoje milioni ljudi koji ih ne čuju i verovatno ih nikada neće čuti. Za mnoge ljude ove reči ne objavljuju ništa, ne znače baš ništa. A koliko je tek onih koji kada čuju ove reči neprijateljski sležu ramenima, ostaju skeptični i cinični? Kako je moguće da se čovek raduje kada toliko ljudi ne zna za ovu radost, odbacuju je i zatvaraju svoja srca pred njom? I da li je moguće tim ljudima približiti ove reči i pokrenuti njihova srca? Na kraju krajeva, možemo li im mi išta od svega toga dokazati? O takvim ljudima Hristos je rekao: «čak i da neko iz mrtvih vaskrsne, oni neće verovati» (Lk. 16,31). Šta mi uopšte možemo postići sa našim bednim dokazivanjima? Nego, sasvim je izvesno da pobednička sila Vaskrsa upravo jeste u činjenici da se tu nema šta dokazivati, da su celokupno ljudsko znanje, svi ljudski dokazi potpuno nemoćni pred ovom realnošću.

Krajem devetnaestog veka, u samom srcu Rusije u svešteničkoj porodici vaspitavn je dečak Sergije, Serjoža Bulgakov. On odrasta bivajući očaran poezijom i lepotom bogosluženja, prihvatajući je sa jednostavnom, slepom i otovrenom verom. Bez pitanja, bez dokazivanja. «Nisu nam ni padala na pamet», kasnije je pisao, «niti su nam mogla nadolaziti… nama deci, s obzirom koliko smo bili pogruženi u taj svešteno-radosni život, s obzirom koliko smo voleli hram i lepotu bogosluženja. Kako je samo bogato, duboko i čisto bilo naše detinjstvo. Kako su se samo kupale naše duše u tim nebeskim zrakama božanstvene svetlosti koja je iz njih izbijala».

Ali onda je došlo vreme dokazivanja i ispitivanja. I iz ovog prostodušnog i jednostavnog detinjstva, ovaj iskreni, revnosni, častan ruski mladić pao je u ruke neverja i ateizma, u svet suvih dokaza i intelektualizma. Serjoža Bulgakov, sin smirenog grobljanskog sveštenika, postao je profesor Sergej Nikolajevič Bulgakov, jedan od vodećih ljudi progresivno-revolucionarne ruske inteligencije, ruskog naučnog marksizma. Nemačka, fakultet, prijateljstvo sa začetnicima marksizma, prvi naučni radovi, politička ekonomija, slava i čast – kako se to narodski kaže – na oči čitave misleće Rusije. Ako se neko borio za vreme čitavog tog procesa ispitivanja, onda je to sigurno bio on. Ako je neko uspeo da stekne celokupno akademsko znanje, slavu i čast u marksizmu, onda je to svakako bio on. Ako je neko ikada odbacio prostu i neodgovornu veru, onda je to opet bio on. Nekoliko godina akademske slave, nekoliko opširnih knjiga, stotine sledbenika. Ali polako, jedan po jedan od ovih dokaza gubili su na snazi i pretvorili se u prašinu – na kraju od njih baš ništa nije ostalo. A šta se desilo sa njim – bolest, ludilo, tuga? Ne, ništa od toga nije bilo u njegovom svakodnevnom životu. Naime, desilo se to da je njegova duša, u samom srcu njegove svesti prestala da prihvata ova paušalna pitanja i paušalne odgovore. Pitanja više nisu bila prava, odgovori više nisu bili efektni. Odjednom je postalo jasno da svo to nagomilano znanje nije uspelo da da nikakve odgovore – tržište, kapital, višak vrednosti... kakve oni veze imaju i šta nam uošte mogu reći o ljudskoj duši, o njenom večnom traganju o neuništivim stremljenjima, koja u najdubljim dubinama, u njenim najskrovitijim delovima nikada ne mogu biti ostvarena?

I tako je počeo povratak korenima. Ne povratak jednostavnoj i naivnoj detinjoj veri ili nostalgičan povratak detinjstvu. Ne, Sergej Bulgakov je celog života ostao intelektualac, profesor, filosof, jedino što su sada njegove knjige počele da svedoče nešto sasvim drugo. Njegove nadahnute reči počele su da odišu sasvim drugačijom realnošću.

Sećam ga se u vreme današnje pashalne radosti, jer mi se čini da je čitavim s vojim životom i celokupnim iskustvom bio spremniji od svakoga da odgovori na pitanje: kakav to dokaz možemo pružiti? Ali, odjednom ovo pitanje se gubi, jer je on najbolje razumeo nemoć i uzaludnost takvih dokazivanja. On se uverio da Vaskrs nije utemeljen na njima niti da svoj snagu crpi iz njih.

Evo da vidimo šta on beleži na dan Pashe negde pred kraj svog života: «Kada su vrata otvorena, i mi uđemo u hram, koji zrači blistavom svetlošću, za vreme pojanja veličanstvenog Kanona Pashe, srca nam se ispunjavaju neizmernom radošću, jer Hristos vaskrse iz mrtvih. U tom trenutku čudo Pashe se zbiva u našem srcu. Jer vidimo Hristovo vaskrsenje; gledamo svetlošću obasjanog Hrista, i pristupamo Njemu, Ženiku, ustavšem iz groba. Tada zaboravljamo na sve što nas okružuje, izgleda kao da smo izašli iz sebe, u tišinu zarobljenog vremena, a sjaj čiste pashalne svetlosti zatomljuje sve zemaljske boje i naše duše su obuzete samo ovom nezalaznom svetlošću vaskrsenja. Jer sve se ispuni svetlošću, nebo i zemlja i preispodnja. U toj pashalnoj noći ljudskom rodu se daje predokus budućeg veka, mogućnost ulaska u carstvo slave, Carstvo Božije. Ljudski jezik nema reči kojima bi mogao opisati to otkrovenje vaskršnje noći, tu savršenu radost. Pasha je život večni, koji podrazumeva prepuštanje volji Božijoj i zajedničarenje sa Njim. To je istina, mir i radost u Duhu Svetom. Ovo je bila prva reč koju je vaskrsli Gospod uputio svojim učenicama, pozdravljujući ih sa radujte se (Mt. 28, 9), a prve reči koje su apostoli čuli bile su: Mir vam! (Lk. 24. 36)».

Naglašavam da ove Bulgakovljeve reči nisu reči jednog deteta, niti reči prostog čoveka, koji nije dosegao nivo naučne analize. To su reči koje izgovara čovek nakon postavljanja svih mogućih pitanja, i  nakon pružanja svih mogućih dokaza. Ali ovo nije dokazivanje Pashe, ovo je svetlost, sila i pobeda Pashe u jednom čoveku.

Zato nema šta da dokazujemo u ovoj svetloj i radosnoj noći. Od punote ove radosti, od ovog znanja, možemo samo da kažemo celom svetu, onima koji su tu pored nas i onima daleko: Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!

Sedmo poglavlje

Nedelja Anti-Pashe

(Tomina nedelja)

Toma, učenik Hristov, nije verovao ostalim učenicima kada su mu rekli da su videli vaskrsloga Učitelja. «Ako ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra njegova, neću vjerovati» (Jn. 20,25). A ovo je naravno isto ono osećanje koje ljudski rod izražava kroz vekove.

Nisu li celokupno znanje i nauka utemeljeni na ovim rečima – videću, dodirnuću, verovaću? Nije li to osnova na kojoj ljudi grade sve svoje teorije i ideologije? Čini se onda da Hristos ne samo da od nas traži nemoguće, već naočigled nešto neistinito i pogrešno: «Blaženi koji ne vidješe, a vjerovaše» (Jn. 20,29), kaže on. Jer kako je moguće ne videti, a verovati? I u šta verovati? Ne samo verovati u neku vrstu višeg duhovnog bića, u Boga, niti u dobrotu, pravdu ili milosrđe – ne. Već verovati u vaskrsenje mrtvih – i to u jedinstvenom i nedokučivom pozdravu na kojem se hrišćanstvo temelji, a to je: «Hristos vaskrse!»

Odakle treba da dolazi ta vera? Da li možemo prisiliti  sebe da verujemo?

I tako, sa tugom i gnevom ljudi se odriču ovog nemogućeg poziva i vraćaju se svojim jednostavnim i jasnim tvrdnjama – da vide, da opipaju, da osete da, dokažu. Ali zaista je čudno, bez obzira koliko čovek gledao ili potvrđivao ili  dodirivao, ona konačna istina koju on traži ostaje za njega tajnovita i izmiče mu.

On misli da je konačno dostigao pravdu, a onda ona naglo iščezava, jer se on opet suočava sa istim padom, dominacijom, tiranijom i lažima.

Pa gde je ta sloboda? Na naše oči, upravo oni isti ljudi koji su tvrdili da su ostvarili jedinstvenu, neprikosnovenu naučnu sreću poslali su milione ljudi u koncentracione logore u ime svoje sreće, pravde i slobode. I taj užas i strah se ne umuanjuju, već se uvećavaju, a sa njima se uvećava i mržnja. Umesto da iščezava, tuga se uvećava. Oni su sve videli, i oni su sve proverili, dodirnuli, proračunali, sve su ispitali, i njihove laboratorije i kabineti razvili su najnapredniju i dokazanu teoriju sreće. Međutim, pokazalo se da ona nije rezultirala ni najmanjom, ni najjednostavnijom, ni najosnovnijom ovozemaljskom srećom. Ona ne uspeva da pruži osnovnu, jasnu i ukrepljujuću radost, već traži sve veće i veće žrtve, nova stradanja i uvećava okeana mržnje, progona i zla.

A opet, nakon toliko vekova Vaskrs nastavlja da donosi radost i ushićenje – tu gde izgleda da ništa ne može biti viđeno ili potvrđeno, gde ništa ne može biti ispitano. Ali, čim stignemo u crkvu na bogosluženje uoči Vaskrsa i ugledamo lica obasjana plamenom sveće, tog trena i mi se uključujemo u to radosno iščekivanje, osećamo blagu, ali preplavljujuću radost.

I u tami te noći prvo što čujemo je «Hristos vaskrse!», a hiljade glasova se čuju kako odgovaraju: «Vaistinu vaskrse!» Vrata hrama su otvorena, svetlost se probija, počinjemo da osećamo tajanstveno ozarenje i onu nadolazeću, neiskazanu radost, koja se jedino može doživeti u ovom trenutku. «Radujete se i veselite se...» Odakle dolaze ove reči, odakle potiče ovo klicanje, ova pobeda radosti, odakle navire ovakvo znanje? Zaista su «blaženi oni koji ne videše, a poverovaše». Ali upravo se to i ovde dokazuje i projavljuje. Dođite, opipajte, dokažite, osvedočite se, osetite, i vi, o koji sumnjate, slabi u veri, slepe vođe slepaca!

Crkva kolebljivog apostola nazva «neverujućim Tomom», i značajno je to da njegov pomen vrši upravo prve nedelje po Pashi, nazivajući je Tominom nedeljom. Jer, ona nas naravno podeseća ne samo na Tomu, već na svakog čoveka, na čitav ljudski rod. Gospode moj, kakvu su ljudi napravili pustinju straha, bezumlja i patnji sa svojim napretkom i lažnom srećom koju on nudi. Čovek je uspeo da ode na mesec, velike udaljenosti više nisu nepoznanica, pokorio je prirodu, ali opet kao da ne postoje bolje reči koje karakterišu stanje sveta od onih: «Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada» (Rim. 8, 22). I zaista uzdiše i pati, a u toj patnji odjekuje ona gorda, besmislena i strašna tvrdnja: «Ako ne vidim, ne verujem».

Ali Gospod se sažalio nad Tomom, došao je i rekao mu: «Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran» (Jn. 20, 27). A Toma je pao na kolena pred Njega i uzviknuo: «Gospod moj, i Bog moj!» (Jn. 20, 28). Bio je to kraj njegovoj gordosti, samouverenosti, sebeljublju, onoj pomisli – «ja nisam tako naivan kao vi, mene ne možete zavarati». On se podvizavao, verovao, predavao sebe, ali u tom trenutku pribegao je toj slobodi, sreći i radosti, svemu onome zbog čega je odbio da prostodušno poveruje, očekujući dokaze.

U ovim pashalnim danima pred nama su vaskrsli Gospod i neverujući Toma. Dok iz Prvog zrače radost i mir, drugog muče sumnja i neverovanje. A koga ćemo mi izabrati, kome ćemo se mi prikloniti, kome ćemo od njih dvojice mi verovati? U toku čitave ljudske istorije, od Prvog mi primamo nezalaznu pashalnu svetlost, pashalnu radost, dok od drugog tamu sumnje, neverovanja i patnje...

U suštini danas tu radost možemo dokazati, opipati, možemo je i videti, jer ona je sada među nama. Ali i patnja je takođe prisutna. I šta ćemo izabrati, šta ćemo poželeti, šta ćemo mi videti? Verovatno nije previše kasno da uzviknemo, ne samo ustima, već iskreno, čitavim bićem ono što je uzviknuo i neverujući Toma kada je video: «Gospod moj i Bog moj»!

Prevod sa engleskog:

sestrinstvo Trojeručice - Šibenik

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio