ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 35

САДРЖАЈ:

Беседа на Видовдан; Епоха православља; Беседа Његовог Преосвештенства епископа далматинског Г.Г. Фотија; Ко се и како каје; Становништво Далмације; Срби католици; Саопштење за јавност Светог Архијерејског Caбopa СПЦ са редовног заседања одржаног у Београду од 14. до 22. маја 2009. Године; Вијести из епархије; Caбop је глас цркве; Ф. М. Достојевски — зборник текстова; Cвeтa Гора; Помозимо довршетак радова на цркви светог Саве у Сплиту.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Војин Калинић

СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ

Када је Аустрија преузела власт у Далмацији, постојала су два слоја друштва: градско на обали и острвима и сеоско око градова и у далматинском залеђу.

Далматинско друштво у првој половини 19. века показивало је висок степен поларизације. На једном полу налазили су се сељаци који су чинили 90% становништва, док су се на другом полу налазили земљопоседници домаћег и страног порекла и чиновници. Велику празнину између те елите и нижих слојева попуњавала је интелигенција, пореклом обично из виших слојева, и свештенство.

Сеоско становништво Далмације бавило се, поред земљорадње, сточарством и рибарством. Ове привредне гране биле су неразвијене тако да често нису обезбеђивале ни основну егзистенцију. Из тог разлога је велики број далматинских сељака, а не ретко и православних свештеника, емигрирала у прекоокеанске земље, најчешће у САД.

Најважнија грана далматинске пољопривреде било је виноградарство: преко 80.000 хектара земље налазило се под виновом лозом, а просечна годишња производња вина, у периоду до Првог светског рата, износила је 1.000.000 и 1.200.000 хектолитара.

Поред виноградарства, једино су маслинарство и гајење дувана (забрањено 1814. године а поново допуштено осамдесетих година XIX века и то само на подручју одређених срезова) биле нешто развијеније пољопривредне гране. Сточарство, иако је било главно занимање становништва у брдским крајевима, није доносило веће приходе. Далмација је била покрајина с највећим бројем оваца у Монархији, али због лоше пасмине и слабе испаше, овце су давале мало млека, меса и вуне. Из тих разлога Далмација није имала тржишних вишкова у млечним производима, тако да није био редак случај кад је морала чак и да их увози.

Становништво у приморју и на острвима обезбеђивало је своју егзистенцију бавећи се рибарством. Број професионалних рибара није био велик, тако да ова грана привреде није била нарочито рентабилна.

Већину становништва Далмације чинили су Хрвати, Срби и Италијани који су били насељени у градским срединама и на острвима.

Насељавање Срба у Далмацију датира још од најстаријих времена када су Јужни Словени од IV до VII века заузимали своје нове животне просторе на Балканском полуострву. Према Константину Порфирогениту, Срби у Далмацији су у ранија времена настањивали њен јужни део. Река Цетина сматрана је природном границом између Срба и Хрвата. О насељавањима Срба у Далмацију говоре многи историчари, а међу њима и Никодим Милаш који пише о неколико сеоба.

Прва сеоба Срба из Босне у Далмацију била је крајем XII века. С малим размацима времена у првој половини следећег XIII века десиле су се још две сеобе. Једна од најпознатијих сеоба Срба је из XIV века, када се сестра Цара Душана Јелена удала за хрватског кнеза скрадинског Младена Ђурђева Шубића. Она је са собом повела и неколико хиљада Срба.

Најезда Турака изазвала је велике миграције становништва не Балканском полуострву које нису мимоишле ни Далмацију. Хрватско становништво, бежећи од турске најезде, напушта Далмацију. Остављене земље Хрвата у Далмацији од Зрмање до Цетине населио је углавном српски народ из Босне и Херцеговине, али и из Старе Србије. О њој говоре сви писци који су се бавили прошлошћу Далмације.

„Љетопис наш казује, да се та сеоба догодила у размаку времена од 1523. до 1527. године, и да је тада прешло у Далмацију више хиљада српских породица са многим свештеницима и додаје, да већина народа није дошла по свом личном побуду, него да се то догоди по жељи и наредби турских војничких заповедника у Далмацији, који доведоше тај народ у новоосвојене земље, које су тада биле пусте, да им ради на тим земљама као кметови“, а тај летопис још додаје да су тада многе православне цркве биле подигнуте у Далмацији. О овој сеоби казује и Барбариго у свом извештају влади, говорећи да је више хиљада (piu migliaja) српских породица прешло око 1527. године у Далмацију и заузело Книнску крајину, Буковицу и Котаре, а што је све тада било готово пусто (quasi deserto). Спомиње исту српску сеобу у Далмацију и далматински проведитор Melchior Michiel у извештају млетачкој влади од 20. децембра 1539. године и наводи да је са народом прешло и много свештеника, којима народ безусловно верује.

Из XIV века потичу три православна манастира, од којих је манастир Крупа, основан 1317. године, изграђен уз помоћ српских краљева Стефана Милутина, Стефана Дечанског и Душана Силног; манастир Крка (СЛИКА 3), основан 1345. године као задужбина Јелене, удове Младена Шубића, и манастир Драговић из 1354. године. Манастир Крка је најважнији православни манастир, и одувек је био средиште духовног, културног, али и политичког живота Срба и Далмацији.

Етничку структуру Далмације у периоду XIX века није могуће прецизирати. Критеријум који се користио у попису становништва 1857. године била је вероисповест. Karl von Czoering и Luigi Serregli у својим статистикама позивају се на попис становништва из 1851. године који садрже и податке о етничкој припадности. У одређивању етничке структуре полазили су од језичког критеријума, односно да су, према Јернеју Копитару, Павлу Шафарику, Вуку Стефановићу Караџићу и другим славистима тог доба, становници који говоре штокавским дијалектом Срби. Наиме, Czoering међу словенским становницима Далмације помиње искључиво Србе, а њихов број процењује на 376.676. „На другом месту доноси такођер број Талијана, 13.701. Serragli у коментару који се односи на народну структуру, позивајући се на Czoeringa статистике, наводи број Срба у Далмацији 369.310 (88,8%), Талијана 45.000 (10,5%), док су преостали становници Албанци (1.000) и Жидови (318).“ Даље наглашава да поред Срба у овој покрајини на обали и острвима живе и Хрвати, док је број Талијана око 20.000.

О односу хрватског и српског становништва, узимајући попис из 1857. године, можемо говорити једино приближно, узимајући као основу вероисповест. Од укупно 416.000 становника Далмације било је око 77.000 Срба, односно нешто више од 18%, 338.400 католика (од тога око 20.000 Талијана), те око 700 припадника друге вероисповести. Највећи део Срба живео је на северу уже Далмације – око 2/3, и у Боки Которској око 1/3.

По званичној статистици 1879. године, броји се у Приморју 90.207 Срба православних, и то 63.912 у задарској православној епархији и 26.295 у бококоторској.

Поред демографског раста наредних деценија, у Далмацији подаци су слични. Што се тиче података о броју верника Далматинско-истријске епархије, подаци су следећи: преко 10.000 домова са 70.167 душа по попису из 1893. године. По попису из 1907. године било је 11.737 домова са 85.167 душа.

Међутим, и поред ових података, број Срба у Далмацији није лако прецизирати из разлога што је у Далмацији живео и велики број Срба римокатоличке вере. Најбољи пример за то је и др Лујо Бакотић који се и сам декларисао као Србин-католик. Он наводи број становника Далмације пред Први светски рат око 600.000. Од тог броја било је око 120.000 Срба православне вере и отприлике још 20.000 до 25.000 Срба католичке вере, већином интелектуалаца.

Извесног броја Срба-католика било је чак и међу римокатоличким свештенством. Најбољи пример је знаменити дубровачки каноник Дум Ива Стојановић ( упокојио се 1903. год. ). Целог свог животног века као свештеник али и писац, радио је на слози и јединству српског народа, због чега је често био нападан, трпећи увреде чак и у храму у којем је служио.