ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 36

 

SADRŽAJ:

Kad nas grde blagosiljamo; Atos-geografski položaj, biljni i životinjski svet; O duhovnom ratu; Intervju sa Episkopom dalmatinskim G.G. Fotijem; Knjiga o logoru Jasenovac; Vijesti iz Eparhije

 

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

 

Beseda na Svetog Andreja Prvozvanog

KAD NAS GRDE BLAGOSILjAMO

mitropolit pergamski Jovan

 

"Jer vas u Hristu Isusu ja rodih Jevanđeljem.

Molim vas, dakle, ugledajte se na mene".

 

Ove reči Apostola Pavla izabrala je naša sveta Crkva kako bi se u Evharistijskom sabranju i svetlom praznovanju počastvovao: Andrej koji je, prema Vasiliju Selevkijskom, "apostolskog mužestva istoimeni, prvi koji je Gospoda nadpisao sebi za učitelja, Apostolskog hora početak".

Ove apostolske reči su ono najprikladnije što svešteni Amvon (propovedaonica) Majke Crkve ima da istakne za pobožno razmišljanje i duhovnu korist na današnji znameniti praznik sveštene uspomene utemeljivača ove Apostolske i Prvoprestolne Pravoslavne crkve. Jer, ove reči sažimaju prirodu i karakter Crkve uopšte, a današnjem Evharistijskom sabranju priliče sasvim posebno.

Svjatjejši Vladiko,

Časni hore Jereraha,

i ostali poštovani predstavnici najsvetijih Pravoslavnih Crkava,

Najčasniji predstavnici Starešine Rima

Blagočestiva crkvena punoćo,

Ako svakoj Božanstvenoj Liturgiji prostor i vreme gube svoje svojstvo razdeljivanja i postaju nosioci zajednice živih i usopših, onih blizu i onih daleko, Pomesne i Vaseljenske Crkve, istorije i eshatona, onda se u današnjoj Božanskoj Liturgiji ovo zbiva na jedinstven način. Prošlost postaje današnjost blagodareći uotadžbinjenju ovde sveštenih moštiju dvaju od najznamenitijih nezaboravnih Prvostojatelja ovog najsvetijeg Trona: Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatousta. Ovaj Grad postaje danas vaseljena, zahvaljujući prisustvu predstavnika pomesnih najsvetijih Pravoslavnih Crkava. A sadašnjost postaje danas iščekivanje budućnosti, nada i molitva za sjedinjenje sviju. Vaistinu veliki je i istorijski je i bogodani je ovaj dan! Danas duhovni roditelj ove Crkve, Andrej Apostol, koji misleno predvodi praznovanje, zajedno sa Grigorijem Bogoslovom i Jovanom Zlatoustom, raduje se, i obraćajući nam se rečima Apostola Pavla, podseća i poučava: "Jer vas u Hristu Isusu ja rodih Jevanđeljem. Molim vas, dakle, ugledajte se na mene" (1. Kor. 4, 15).

Ali šta znači da nas je Apostol "rodio u Hristu Isusu Jevanđeljem", braćo, dublji smisao ovih reči?

Najpre, zapazimo da Apostol jasno razlikuje ulogu "pedagoga" od uloge "oca" i roditelja: "Jer ako imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca" (1. Kor. 4, 15). Apostol nije prosto učitelj, i Jevanđelje nije samo otkrivenje visokih istina. To je poglavito jedno "rođenje", drugačije od onog koje daju prirodni i biološki očevi. Jer, dok prirodni očevi rađaju smrtna bića, Jevanđelje, kao radosna vest o pobedi nad smrću, rađa preko Apostola ljude koji su iskupljeni od smrti, vaskrsnuti u Vaskrslom Hristu.

Apostoli se, prema tome, ne zadovoljavaju propoveđu Jevanđelja, nego osnivaju Crkve, podižu žrtvenike, kako bi se svršavala Božanska Evharistija, taj "lek besmrtnosti", prema Svetom Ignjatiju Antiohijskom, kroz koju ljudi predokušaju pobedu nad smrću. Šta više, oni postavljaju Episkope, Predstojatelje Božanske Evharistije, preko kojih se do kraja veka nastavlja apostolsko očinstvo i prejemstvo kao iskupljenje vremena od propadljivosti i smrti.

Zbog toga i u Velikoj Crkvi, čiji prvi žrtvenik podiže Andrej Prvozvani, kroz peripetije istorije sveštenodejsvuje se tajna našega rođenja u život koji je iskupljen od smrti. "Šta je, dakle, u konačnoj analizi, pita se blaženi Jerarh Trona, šta je spomen Apostola Andreja, šta je ova slava Trona? To je, odgovara on, svedočenje. Svedočanstvo da Bog živi u istoriji i da nadživljava istoriju".

Eto, dakle, šta danas proslavlja ovaj Tron. Proslavlja paradoks svog opstajanja uprkos talasanjima istorije. Proslavlja svoje neprekinuto trajanje kroz Apostolsko prejemstvo. Proslavlja činjenicu da, blagodaću i milošću Gospodnjom, ne samo da je sačuvao svoje Apostolsko prejemstvo, nego je verno očuvao i onaj podsticaj Apostola: "Molim vas, dakle, ugledajte se na mene". Ali, na koji način to biva?

Kao prvo, kroz vernost ovoga Trona Jevanđelju. Nedremljivi čuvar "jednom za svagda predate vere svetima", ovaj Tron je sačuvao autentično pravoslavno učenje, koje su nam u zaveštanje dali Vaseljenski Sabori i Oci Crkve. Svezlatna usta Jovana Zlatousta i pastirska truba Grigorija Bogoslova, nisu prestali da odzvanjaju kroz vekove u ovoj Crkvi. Ka njoj su Pomesne Crkve hitale u teškim vremenima, kako bi se uverile da ostaju utvrđene u veri svojih Otaca.

Drugo, ovaj Tron je postao podražavalac Apostola, ne samo zato što su ga oni rodili, nego zato što je i on, kao i oni, rodio druge Crkve "u Hristu Isusu Jevanđeljem". Za ovaj Tron je pohvala u Gospodu da je bio Majka mnogim Crkvama, čije žrtvenike on podiže i kojima može u smernosti ali i smelosti da ponovi onu reč: "Ja vas rodih". Jer mnoge Crkve koje su već odrasle i, na radost sviju, a posebno ovoga Trona, uzveličale se, primile su od njega ne samo Jevanđelje i pravoslavnu veru, nego i sami način služenja Istinitom Bogu.

Ipak, "hvaliti se ne koristi" Majci Crkvi, sem jedino u nemoćima njenim. Moguće je da najautentičniji dokaz apostoličnosti danas slavećeg Trona nije u onome što smo maločas nabrojali. On se pre nalazi u onome što u današnjem apostolskom odlomku prethodi rečima: "Ja vas rodih". Reč je o dirljivim rečima Pavla Korinćanima, koje smo tek čuli i nameće se da ih ponovo čujemo:

"Mi (Apostoli) smo slabi, a vi (Korinćani) jaki. Vi ste slavni, a mi prezreni". No i pored toga, "kad nas grde, blagosiljamo; kad nas gone trpimo, kad hule na nas, molimo" (1. Kor. 4, 10.12). A sve to zato što, kao što piše isti Apostol u Drugoj poslanici istim adresatima, mi Apostoli hodimo "kroz slavu i prezir, kroz grdnju i pohvalu … kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju" (2. Kor. 6, 8-10).

Evo, dakle, najuverljivijeg dokaza Apostolstva ovoga Trona. Koje od gore navedenih reči ne bi mogle da se primene na njega! Koje od njih ne bi mogao da izgovori ovaj Tron i danas, kao i kroz prethodne vekove! Ukoliko postoji Apostolsko prejemstvo "u zajednici stradanja" Hrista i Apostola, "dođi i vidi" ih u Crkvi Andreja Prvozvanoga. Ako postoji sila koja se "u nemoći savršava"; ako postoji blago u "zemljanim sudovima", metni prst svoj ovde, da ga dodirneš na istorijskom telu Trona koji slavi.

Svjatjejši Vladiko, draga braćo,

Povratak svetih moštiju dvaju najznamenitijih Svetih Patrijaraha ovoga Trona predstavlja veoma značajan istorijski događaj. Ne samo zato što se ove svete mošti, odnete kako su odnete, vraćaju na domaće mesto posle osam vekova, nego i zato što one prenose mnoge i vrlo značajne poruke iz prošlosti u sadašnjost radi budućnosti. Čujmo sa pažnjom šta ove sveštene mošti govore Crkvi.

Kada je Grigorije Bogoslov pozvan umoljavan da napusti svoj spokojan život, koji je odabrao u isavrijskoj Selevkiji, i da dođe u ovaj Grad (Carigrad), ovdašnja Pravoslavna Crkva se pod pritiskom arijanskih careva bila toliko smanjila da je predstavljala malenu i brojčano neznatnu manjinu, nadomak iščeznuća. Sveti Grigorije, ne mogući da služi u sabornom hramu svoje katedre, pretvorio je u hram skromnu kuću nekog svoga srodnika, i dao mu ime Anastasija (Vaskrsenje), kao simvol Vaskrsenja. I uistinu je došlo Vaskrsenje. Ali na koji način? Kao prvo, sa nepokolebljivim apostolskim uverenjem da istorijom ne upravlja konačno čovek, nego Bog. A kao drugo, snagom teologije (bogoslovlja). Da, ova Crkva je u onom prelomnom momentu svoje istorije preživela jedino zahvaljujući čuvenim teološkim besedama Grigorija u skromnom hramu Vaskrsenja. Teologija je snaga Crkve iznad svake druge moći, diplomatske ili ekonomske.

Međutim, i Jovan Zlatousti, koji je među nama telesno prisutan, tešeći i učeći, obraća se, kao nekada, "sablažnjenima usled nedaća koje su se dogodile", te govori i nama. Nevolje i teškoće ne treba da kolebaju našu veru u ljubav Božiju i u budućnost. "Imaš Učitelja, piše, detoljubivijeg od oca i dušebrižnijeg od majke… Neobjašnjiva je Božija Promisao, i neshvatljivo njegovo staranje, neraskidiva dobrota i neistraživo čovekoljublje". Kao veliki pak tumač Tajne Crkve, dolazi danas da nas podseti kako za nju ništa nije tako opasno kao njene podele: "Ništa ne gnevi Boga koliko podele Crkve". Oni koji spokojno žive i ne bdiju niti delaju za jedinstvo Crkve, uvek će biti pod prekorom ovih reči oca Zlatoustoga.

Draga braćo,

Kada je godine 438. po Hristu posvećeni učenik Sveštenoga Zlatousta, Proklo, kao Arhiepiskop ovdašnje Crkve obavio prenos sveštenih moštiju Svetoga Oca, Crkva je bila duboko podeljena. Jedan deo poštovalaca Zlatousta, poznati kao "Jovanovci", odbijahu da priznaju njegove naslednike na Tronu, dok je Rimska Crkva bila prekinula opštenje sa Patrijaršijama: Konstantinopoljskom, Aleksandrijskom i Antiohijskom, zbog toga što su iz Diptiha izbrisale (ime) Svetog Zlatousta. I dok je opštenje između ovih Patrijaršija sa Crkvom Rima vaspostavljeno ponovnim upisivanjem Zlatoustovog imena u Diptihe, raskol pak Jovanovaca je nastavio da traje. Prestao je tek onda, karakteristično beleži istorija, kada su sveštene mošti Zlatousta prenete u Konstantinopolj.

Ako je tako veliki i potresan za ono doba bio delatni uticaj prenosa svetih moštiju Svetog Zlatousta za jedinstvo Crkve, imamo pravo, ako ništa drugo, da se pomolimo da i današnji njihov prenos u katedru Svetitelja doprinese prevazilaženju podele, koja tokom jednog hiljadugodišta iscrpljuje Crkvu. Put je izvesno dug i teško prohodan, ali "nada ne posramljuje". Gest stare Rimske Crkve i njenoga Episkopa predstavlja korak ka ispravnom i željenom pravcu.

Svjatjejši Vladiko,

Na završetku Amvon ka Tebi upravlja svoju reč. Smatra za svoju dužnost da izrazi blagodarnost Crkve za ono što se danas savršava pred očima istorije. Tvoja odluka i inicijativa da se zatraži povratak sveštenih moštiju dvojice Tvojih Svetih Prethodnika na mesto njihove Katedre, koja je naišla na pažljiv prijem u ušima Episkopa Rima, uklapa se u čitav niz delatnosti Tvoga patrijarhovanja, preko kojih se podstiče mir i pomirenje. Povratak sveštenih moštiju dvojice velikih Otaca i Učitelja, ne samo Istoka nego i Zapada, biće svagda podsetnik na dug sviju da u ljubavi i istini podstiču jedinstvo Crkve Hristove. A njihovo prisustvo u Gradu Tvoje katedre služiće kao izvor osvećenja, snage i nade za Tvoju pastvu, ali i za sve one koji ovde dolaze da izraze svoje poštovanje prema Crkvi, koju je rodio Andrej Prvozvani i koju su svojom mudrošću napasali Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatoust.

Neka posredničke molitve ka Bogu Prvozvanoga među Apostolima i ovih dvaju velikih Jeraraha i Učitelja štite i ukrepljuju ovaj Svešteni Tron na dobro vascele Crkve i svih ljudi. Amin.

 

30. novembar 2004.,

prilikom povratka moštiju

svetitelja Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio