ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 37

SADRŽAJ:

Lavra Sv. Save Osvećenog u judejskoj pustinji; Starac Josif Vatopedski o braku i porodici; prije pedeset godina usnuo je prepodobni staracJosif Isihasta; Moguće osnivanje pravoslavnih gimnazija i otvaranje novih bogoslovskih fakulteta; Nikodim Milaš-monah sa mačem u peru; Zavet; Starac Pajsije; Vijesti iz eparhije.

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

ZAVET

Naročito za vreme Drugog svetskog rata manastir Krka je spasao od gladi i očigledne propasti stotine žitelja kistanjskih

Sedeo sam pored prozora u školskoj klupi. Nastavnik srpskog jezika čitao nam je „Slike iz seoskog života" od Janka Veselinovića. Moja duša je, zajedno sa piscem, lebdela po mačvanskim pašnjacima kao leptir po cvetu. U učionici je vladala nema tišina. Odjednom, zveketi lanaca i topoti konja trgoše nas iz toga zanosa. Kad sam pogledao kroz prozor video sam retku sliku: kolona dalmatinskih seljaka sa konjima i plugovima spuštala se niza stranu ka manastiru. Kuda ovi ljudi? - upitasmo se. Na kraju časa nastavnik nam objasni:

„Kroz čitavu svoju burnu prošlost ovaj manastir je delio i zlo i dobro sa okolnim seljanima. Kamenitu Bukovicu često su stizale nerodne godine i bede. U tim teškim danima manastir je priticao narodu u pomoć i delio sa njim svoj poslednji zalogaj.

U manastirskom letopisu je, pored ostalog, zapisano i to da je 1928. godine u ovim krajevima bila velika nerodica i da je narod mnogo gladovao cele 1929. godine.

Da bi pomogao seljane manastir je prehranio pedesetoro siromašne dece u Kistanjima za 60 dana. Deca su dnevno dobijala po tri pristojna obroka koja im je spremao i delio jedan monah. Da bi se ovo moglo izvesti u manastiru je bila zavedena velika štednja. Od Božića pa cele 1929. godine u manastirskoj trpezariji nije se delilo dva jela ni bratiji ni gostima. Tako se uspelo pomoći sirotinji sa ishranom. Naročito za vreme Drugog svetskog rata manastir Krka je spasao od gladi i očigledne propasti stotine žitelja kistanjskih. Ova obitelj je tih godina bila utočište mnoge ratne siročadi i izbeglica iz raznih krajeva Dalmacije i Like. Pokojni gostoprimljivi arhimandrit Nikodim Opačić, bolje nego iko, razumeo je bol i patnju svoga roda, pa je obradovao mnogo gladnih i ubogih i život im spasao. Zahvaljujući njegovom beleženju ovih slučajeva, u manastirskoj arhivi ove svete obitelji se mogu pročitati zadivljujući primeri žrtve u lečenju ratnih rana i drugih nevolja u Dalmaciji. Zbog toga svaki Dalmatinac sa strahopoštovanjem izgovara ime Svetog Arhangela - pokrovitelja ove svetinje. Ovu svetu obitelj oni vole i pomažu kao svoju kuću. Kad god joj dolaze, ne dođu praznih ruku.

Pored ostalog, svi okolni seljani od starine drže zavet, da svako domaćinstvo makar jednom godišnje radi dobrovoljno sa svojom zapregom na obradi manastirske zemlje, za zdravlje i blagoslov svoje stoke, i da koliko bilo vrate uzdarje za mnoga dobra koja je njima manastir činio onda kad je mogao. Eto ih, vidite, idu da i ove godine održe svoj zavet - da pomognu manastiru.

Moba

Ovakva pomoć zove se u Srbiji moba. Vi koji ste iz onih naših krajeva imali ste priliku da vidite ove lepe srpske običaje ukazivanja pomoći naročito pri žetvama...."

Jedan za drugim orači su stizali na njivu.

Pre početka rada ovi krupni gorštaci stali su jedan do drugoga i sa upraviteljem Bogoslovije - jeromonahom o. Nikolajem, koji je ujedno i vršilac dužnosti nastojatelja manastira, na njivi su se pomolili Bogu da im blagoslovi rad. Molitva je bila topla i iskrena. Nemo sam gledao kako se žuljevite ruke pobožno spuštaju sa opaljenog čela na grudi i široka ramena praveći znak krsta.

Posle molitve zazveketaše lanci na plugovima i ovi zaparaše zemlju. Rasplinu se crna oranica. Majski zraci grlili su duge brazde, po kojima su skakutale ptice i kupile crviće.

Mladi bogoslovi su vredno i sa ljubavlju služili svoje orače. Doneli su im doručak i ručak na njivu i posluživali vodom i vinom, a kad bi se neko od radnika hteo odmoriti oni su uzimali konje i mesto njih orali. Pesma, dovikivanje i utrkivanje razlegali su se kanjonom. Preko reke u brdu, u dubokoj šumi, čuje se pesma čobana. Čini mi se da se i sama lepa zelena i umilna Krka utišala slušajući ovu lepotu. Dan je brzo prolazio u njivi pesme. Sunce je hitalo zapadu, ali nije još zašlo za brda a sve njive bile su poorane i zasejane kukuruzom. Zavet dobrih ljudi ispunjen je i ove godine.

Zajednička večera

Posle toga pozvali smo ih na zajedničku večeru u našoj đačkoj trpezariji, koja je okićena portretima starešina manastira i velikana iz ovoga kraja. Dok sam čitao molitvu pre jela krupne oči seljaka mirno su me posmatrale. Za vreme večere jeromonah o. Nikolaj pozdravio je toplim rečima ove naše drage dobrotvore i zahvalio im se na pomoći, pažnji i ljubavi prema ovoj svetoj kući. „Kad bi svi Srbi ovako voleli i pomagali svetinje svoje vere i istorije, ne bi bilo bojazni za napredak naše Crkve..." - rekao je on pored ostalog.

Na rastanku su rekli da im samo javimo kad god opet zatreba njihova pomoć. Zapevali su i krenuli uz brdo. Po starom ovdašnjem običaju ispratili smo ih uz zvonjenje zvona.

Ovaj dan ostao je duboko urezan u srcima učenika i sve manastirske bratije i mnoge nas je moralno ohrabrio.

Otada su ovi retko dobri parohijani još tri puta mobom pomogli manastiru oko kopanja kukuruza, kosidbe i prevoza sena.

U manastiru Krki, juna 1965.

Dragiša Alimpić, bogoslov I godine