Крка часопис бр. 4

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 4

САДРЖАЈ:

Бесједа на Преображење Господње; Празник Преображења; Библијско и пастирско учење он Светој Тројици; Велики јерарх Цркве Христове Свети Јован Златоусти; Хиротонисан Епископ Горњокарловачки; Кратки оглед о календару; Новомученица Марија Гачинска; Исхрана; Тако се не понаша у цркви; Прегломазан и неартикулисан скуп; Предсједник Месић у манастиру Крки; Ђаци вјеронауке у посјети манастирима Крупа и Крка; Обнова у манастиру Крупи; Нови свештенослужитељи; Вијести из Епархије; Србину опустошили обновљену кућу; Приложници из Канаде

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Манастир Крка и један древни духовни покрет
ПРАЗНИК ПРЕОБРАЖЕЊА

Храмовна слава у манастиру Крки је Св. Арханђел Михаил, која се слави 21. новембра. Међутим,од памтивијека се највише вјерни народ окупља око крчке светиње на празник Преображења 19. августа. Од кад се зна, вече пред Преображење стане се окупљати народ око манастира, приспио са свих страна, из ближе и даљне околице, али и из Босне и Лике. Тада су,особито у ранијим временима, овамо долазили с молитвеним намјерама не само православни вјерници, већ и римокатолици. Једнако су приносили прилоге овој светињи за здравље и напредак својих ближњих и за спасење своје душе. Та чињеница говори да је манастир Крка некада био један од значајних центара древног духовног покрета, познатог као исихазам, тј. тиховање.
Тај покрет има своје зачетке још у првим вјековима хришћанства, али је уобличен и дефинисан тек у 14. вијеку. Солунски епископ Св.Григорије Палама поставио му је теоријску основу. На Свету Гору и на Балкан уопште проносио га је исихаста Григорије Синаит. Њега је у балканске врлети водио снажан осјећај духовног братства и духовног дома, као што ће касније кроз вјекове водити монахе да свијетом "лутају Бога ради". Тај осјећај је неке Србе монахе одвео у дубине Русије, Бугаре у Србију, Молдавију итд. Они су као један од видова исихастичке праксе ширили љубав према физичкој и духовној домовини.Такви монаси су стизали и у манастир Крку и у њему учвршћивали идеје покрета. У исихастичкој традицији је садржан и један вид специфичног козмополитизма, али и патриотизам испољен кроз бригу о језику. Идеје духовног козмополитизма, патриотизма и заштите чистоте језика остале су кроз вјекове присутне у животној пракси народа око исихастичких центара, што су били манастири, међу њима и манастир Крка. Пред саму најезду Турака у бугарски град Трново патријарх Евтимије, корифеј зреле исихије, ишао је улицама града и храбрио народ, подстичући га на отпор. Дио монаха око св.Сергија Радоњешког ,такође великог исихасте, храбро је пао на пољу Куликову у борби против Татара. Један од њих је само у монашкој ризи изишао на двобој неком непобједивом Печењегу у оклопу, који је био татарски мегданџија. Обојица су пали мртви, пробивши један другог копљима. Патриотизам оснажен исихазмом био је и међу Србима. Култ кнеза Лазара и његово опредјељење за "царство небеско" изграђен је на исихастичкој идеји.
У исихастичкој духовној традицији устаљена је и брига о језику. И данас је, а поготово раније, у пределектронском добу, у просторима куда су се стерали наши православни манастири с исихастичком традицијом, дакле у Херцеговини, Сјеверној Далмацији, Црној Гори, Босанској Крајини, акт слушања изговорене ријечи исто тако био свечан као и њено изговарање. Другим ријечима, требало је имати умјеће слушања као и говорења. Исихастичко учење подразумјева строгу бригу о језику особито о његовој прецизности и чистоти. И сам његов протагониста у најзрелијој фази, св. Григорије Палама, био је познат по његовању грчког језика и вјештини да са минимумом ријечи снажно изрази оно што се чини тешко изрециво, и коначно да то све стави у лијепу форму. Одјек те идеје налазимо и код великог српског писца Симе Матавуља, који је живио и свој језик оплеменио у озрачју манастира Крке и Крупе. Исихастичку идеју о чистоти језика налазимо и у једном запису из 13. вијека на зиду манастира Мораче. Све се то чинило да се кроз језик не би увукла нека јерес.
Празник Преображења у манастиру Крки један је од снажних знакова да је у њему његована исихастичка пракса и успостављена исихастичка традиција. У манастирској библиотеци чува се и један рукопис из 14. вијека,тачније из 1346. године. То је тзв."бугарски" патерик. Он је исихастички спис, што значи да је овамо доспио за потребе духовног просвјећивања монаха, који су практиковали исихију, тј тиховање. Празник преображења био је и њихов празник.
Доносимо један одломак из тог древног патерика:
"Рече авва Антоније: Као што рибе избачене на суво умиру, тако и монаси изван келије, живећи обично, слабе у молитвеном тиховању. А треба да се ми трудимо у келији као рибе у мору, па ако некада и изиђемо да не заборавимо на унутарње благо.
Рече опет седећи у пустињи и молитвено тихујући: Слободан је од трију борби: -против слуха, говора и слушања. Једино има да се бори са мислима.
Отац Арсеније, још док је био на царском двору, помоли се Богу говорећи: -Господе, упути ме како да се спасем. И дође њему глас говорећи: Арсеније бежи од људи и спасићеш се. Тако авва Арсеније| отишавши у монаштво, опет се помоли рекавши исту реч, и чу: - Арсеније, бежи... и молитвено тихуј, јер ту су корени негрешењу.
Једанпут дође блажени Теофил архиепископ са неким кнезом к оцу Арсенију и замоли га да чује од њега поуку. Старац мало заћута па им рече: - Хоћете ли послушати оно што вам кажем? Они обећаше да хоће. Рече им: - Где год чујете за Арсенија, не приближавајте се! Поново архиепископ дође к њему. Међутим, нареди да се види хоће ли му старац отворити. Старац му јави: - Ако дођеш, отворићу ти и ако теби отворим, свима ћу отворити, а онда нећу више бити сам овде. Чувши то архиепископ рече:- Ако му наредим да иде у град, више нећу имати прилике да идем код светога.
Отиде једанпут отац Арсеније на место где ветар разносаше сламу. И рече старац: - Шта је ово? Одговорише му: - Слама оче. Рече им старац: - Заиста, ако је неко у молитвеном тиховању, а чује птичији глас, нема му срце мира ни толико колико ова слама има шума".
Манастир Крка један је у великом низу оних српских православних манастира који су зрачили исихастичку праксу, као што је то чинила читава немањићка епоха. Одјеци исихазма на просторима куда су постојали наши манастири с традицијом тог духовног покрета, видљиви су у практичном животу до наших времена. Они су се испољили у књижевној умјетности, особито у језику, али и у осјећању православног човјека када је ријеч о солидарности са истовјерним народима.

С.Б.

Библијско и патристичко учење о Светој Тројици
(први део)
проф. др Христос Вулгарис

По својој класичној дефиницији, као Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, хришћанско учење о Богу, та основа наше вере, по светом Григорију Богослову, није јасно изложена у Светом Писму. Та је формулација пре резултат постепених теолошких разматрања на тему вере Цркве као што је у Светом Писму у грубим цртама и изложено, а што искуство Цркве сведочи. Овај процес је започео у другом и био окончан у четвртом веку тј. у време када су се Оци Цркве борили против савелијанаца и монархијаниста, који су реагујући на гностицизам порицали тројичност Лица у Богу и њихову равночасност. Борили су се још и против аријеваца и македонијанаца, који су Сина и Духа Светог сматрали Божијим створењима.
На самом почетку морамо нагласити да учење о Светој Тројици не почива само на неколико тринитарних формула и израза ту и тамо разбацаних, већином у књигама Новог Завета. Пре ће бити да целокупно библијско сведочанство указује на тројичну реалност божанског откривања, којом Бог открива себе свету какав јесте и како сам у себи постоји тј. открива три вечна начина постојања Његове једне суштине. Управо је ова тројична откривењска стварност домен и циљ православног богословља с намером да Цркву сачува од световних и непросвећених мудровања. Другим речима, док је људски разум неспособан да у својим категоријама појми парадокс Божије тројичности и јединства, склон да смести божанску стварност на исти ниво са философским, религијским и историјским схватањима, Црква својим богословљем продубљује и тумачи библијску тј. откривењску стварност о Богу. Чинећи то, Црква је увек свесна чињенице да Бог није објекат људских проучавања, већ њен субјекат. Исто тако, свесна је и библијске чињенице да није Бог, већ човек објекат божанске откривењске енергије, и да су човекови подвизи његов одговор на основну божанску енергију која му је упућена. Бог се открива у Светом Писму, и то је једини начин на који човек може познати Бога. Значи, Бог се открива човеку, и човек верује тј. прихвата Га и тако стиче искуство Бога. Једино тада се човек може богословски изразити.
Начин на који је Црква богословски формулисала своју веру у Тројединога Бога карактерише нераскидиво јединство и истоветност са самом библијском реалношћу. У суштини та веза између библијске стварности и Цркве постоји од када је Божија откривењска делатност у свештеној историји темељ верске заједнице у којој се та делатност остварује. Према томе, у Старом Завету Израиљ је Кахал Јахве, тј. објекат Божијег делања. Исто важи и за Цркву у Новом Завету – за заједницу Божијег Месије, Исуса Христа Сина Божијег. Из овога такође следи да је Свето Писмо, Свето Писмо еклисиолошке заједнице, не само зато што је та заједница дефинисала његов костур и саставила његов Канон, већ зато што је та еклисиолошка зајединца кроз одређене писце, који су записали искуство и веру Цркве, и сама аутор Светог Писма. Зато је оно залог искуства и вере у Богом откривену реалност. То значи да Свето Писмо не можемо посматрати ван Цркве и обрнуто. И да Свето Писмо није откривена стварност по себи, већ да оно указује на ту стварност.
Ова уска повезаност и сапостојање Цркве и библијског откривања чини Цркву аутентичним тумачем Светог Писма - његовим чуварем и сведоком његовог интегритета и историјског континуитета. Ово сасвим очигледно упућује на то да највећа опасност извртања библијске стварности о Богу долази управо од тзв. библијског разумевања Светог Писма тј. од личних тумачења, која су далеко од искуства и вере Цркве. Та лична тумачења потцењују искуство еклисиолошке стварности и замењују улогу заједнице са улогом појединца, или изражавајући се Павловим речима, мењају улогу тела са улогама одређених чланова, којима је дата врховна власт ( 1. Кор. 12,12-30; Рим. 12,4-8). Свети апостол Павле је сасвим јасан када каже да улогу савког уда одређује целина тј. тело, и то до те мере да свако себично владање појединог уда нарушава јединство тела и угрожава сам његов живот и постојање (1. Кор. 12,15-21).
Да библијској откривењској стварности прети да буде изврнута нецрквеним тумачењима, очигледно је и из чињенице да сваки поједини читалац има карактеристичне принципе и способности запажања, које се разликују од осталих читалаца; као и од чињенице да ниједан појединац, па чак ни генерације нису сасвим упознати са принципима и могућностима запажња појединаца и генерација из далеке прошлости; а посебно древних заједница које су биле сведоци тог божанског делања у историји. Према томе, нико не може исправно тумачити библијску ставрност, осим ако не одржава неопходну везу са том заједницом која је искусила Божије делање. Та веза између прошлости и садашњости је непрекинути ланац свештеног предања формираног непрекинутим, живим искуством прошлости у садашњости тј. правом свешћу о црквеном телу. И управо та свест чува јединство и идентитет црквених теолошких осврта и учења о библијској откривеној стварности о трима Личностима у Богу. Оно што је било откривено тој историјској еклисиолошкој заједници, вером је предато следећим црквеним генерацијама. Према томе, богословље се не може разликовати од самог искуства Цркве, које следствено томе не може одступати од откривене стварности коју сведочи Свето Писмо, а откривена стварност се не може разликовати од вечног начела постојања Бога. Тако долазимо до тројичне вере у Бога из два правца тј. из самог откривања, тачније из икономије кроз христологију, и још више пневматологије и из богословља, које извире из самог Тројединог Бога, па се кроз откривање завршава у христологији и пневматологији. Теологија и икономија увиру у исту стварност. Ово указује на то да, што се Свете Тројице тиче, места за било какав монизам нема.

Превод са енглеског језика
сестринство Тројеручице