ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 40

SADRŽAJ:

 Put ka Hristu, ka Pravdi, ka Istini; Religija spasenja; O Crkvenom jeziku; Poslednji dani starca Sofronija iz Eseksa; Pismo predsednici vlade Republike Hrvatske gđi Jadranki Kosor; INTERVJU: Njegovo Preosveštenstvo G. Fotije za Blic; INTERVJU: Josipovića želim što pre videti; Lažna slika države kojoj je zločin bio program i cilj; NDH na životu; Mladi starac; Poslednja ruska carica; Vijesti iz eparhije  

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

RELIGIJA SPASENjA
o. Aleksandar Šmeman

Mi tvrdimo da je hrišćanstvo religija spasenja. Ali od čega ona to spasava  i kako se to spasenje zadobija? Žalosno je, ali veoma često i sami hrišćani su banalizovali, zamrsili i izvitoperili taj koncept spasenja, pružajući tako protivnicima religije dokaze za slična uprošćavanja i izvrtanja.

«Hrišćani su beznačajni i slabići, ljudi kojima je potrebno spasenje. Nama to ne treba. Mi ćemo se spasiti sami». «U toj strašnoj borbi, izborićete se za svoja prava» - a mi ćemo dodati  - «spasenje»... Ovako protivnici religije napadaju hrišćanstvo. Upravo zbog toga je od suštinskog značaja da razumemo šta u biblijskom jeziku i jeziku hrišćanstva znači izraz spasenje. Ali ovo je moguće jedino u okviru naših prethodnih razgovora o čovekovom padu. Jer poenta naravno nije da se spasemo od neke nesreće, ili neuspeha, od bolesti, raznih patnji i sl. Čini se da bi ovo trebalo biti jasno i samim hrišćanima, koji veoma često u svojoj religiji traže upravo ovakvu spoljašnju kao neku vrstu dodatne sigurnosti. Otvoreno moramo reći da je takvo shvatanje spasenja izopačeno. Ovo se jasno vidi u događaju koji se zbio one strašne noći pre Njegovog izdajstva i smrti, kada je Hristos sam u vrtu, ostavljen i od usnulih učenika. On se moli da ga mimoiđe ta čaša, i u Jevanđelju čitamo da «se stade vrlo žalostiti i tugovati» (Mk. 14, 33).

Ako hrišćanstvo zaista treba da bude religija koja spasava od svetovnih zala i nevolja, onda je ono potpuni promašaj.

Ali ne, nas se ne tiče takva vrsta spasenja. Bavimo se onim spasenjem o kojem smo već govorili, o spasavanju od radikalne i tragične promene koja se zbila i koja se neprestano odvija u odnosu čoveka sa njegovim životom – promena koju čovek sam više nije sposoban da ispravi i dovede u red. Ovu promenu, ovaj pad sam ja nazavo smrću. Smrt, ne samo kao kraj života, već kada sam život postane potpuni besmisao, propadanje i nestajanje. Kada, već od trenutka rođenja, sam život postane umiranje, pretvaranje ovog sveta u kosmičko groblje – beznadežno predavanje čoveka propadanju, vremenu i smrti. Nije slabić, već naprotiv, hrabar je onaj ko traži spasenje, ko žudi za njim. Slabić traži pomoć. Slabić traži onu mediokritetnu i dosadnu sreću što mu nude zagovornici raznih ideologija, koji su zauvek rešili problem smrti. Slabići su oni koji se zadovoljavaju time da žive jedno vreme, pa onda da umru. A oni hrabri ovakvo viđenje smatraju nedostojnim čoveka. Ovo je naš odgovor protivnicima hrišćanstva, koji tvrde da smo mi užasno slabi, ako nam je potrebno spasenje. Ali ne potrebujemo spasenje samo mi, već obraz čitave vaseljene i autentičnog života koji živi u svakom čoveku; to čitavo biće ljudskog roda se buni protiv besmislenog komešanja na zemljinoj kugli natrpanoj leševima.

Prema tome, hrišćansko shvatanje spasenja znači obnovljenje tog života, Života sa velikm slovom Ž. Života večnog i nezalaznog, za koji čovek zna da je stvoren. I nije znak njegove slabosti, već pre će biti njegove snage ako vapije za tim spasenjem i prima ga od Boga. Jer Bog je upravo taj Život koji je čovek izgubio, bespogovorno se predavši svetu i potpuno se izgubivši u vremenu i smrti. Zato mi verujemo i znamo kao što kaže jevanđelist Jovan: «i Život se javi» (1. Jn. 1, 2).

Bog nas ne spasava manifestacijom sile, niti čudima, niti silom ili strahom ili zastrašivanjem, već svojim dolaskom među nas u svet, radi sveta  i samog života – života kao božanske lepote, kao premudrosti, kao dobrote. Života kao lepote ovog sveta i čoveka, života kao sposobnosti da se u sebi i po sebi preobražava, da uništi i da satre smrt. I ovaj Život se nije pojavio kao još jedna filosofska teorija, niti kao starešina organizcije, već kao Ličnost. Da, hrišćanstvo uči i propoveda da se u jednoj Ličnosti, na jednom mestu, i u jednom vremenskom periodu pojavio Božanski Život u ljudskom rodu, u podobiju savršenog Čoveka Isusa Hrista iz Nazareta u Galileji.

Intelektualac, tehnokrata, tzv «savremeni čovek» sleže ramenima i izjavljuje: «Kakve besmislice». Bile to besmislice ili ne, ali upravo taj obraz, ta Ličnost, taj Život, već punih dve hiljade godina ima nesravnjenu vlast nad ljudskim srcima i životima. Ne postoji ni jedno jedino učenje, filosofija, koja se nije menjala ili iščezla tokom vremena; nijedno carstvo, nijedna kultura koja nije nestla u istoriji. Ali ako je bilo i ako u istoriji ima čuda to je sećanje upravo na ovu Ličnost, koja nije napisala ni jedan jedini redak, koja se uopšte nije brinula o tome šta će se o njoj govoriti kasnije – Ličnost koja je umrla srmanom smrću na krstu, kao zlikovac; Ličnost koja zaista živi u onima koji veruju u Njega. On je za sebe rekao: «Ja sam, Put, Istina i Život» (Jn. 14, 6). Danas milioni ljudi idu ovim putem, čuvaju ovu istinu, žive tim životom, tako da i najveći svetski silnici koji tačno uređuju svaki detalj čovekovog života, od njegovog rođenja pa do smrti, kontrolišući svaku reč, svaku misao, svaki udah – čak i takve vlasti postaju nemoćne pred ovom verom.

Hristos je Spasitelj sveta – to je najstarija hrišćanska istina. I on je spasao svet i nas davši nam mogućnost da živimo nezavisno od smrti i vremena, i u tome počiva naše spasenje. Ako je apostol Pavle primio Hrista nakon što je dugo proganjao Njegove učenike, pa je iznenada rekao: «Jer je meni život Hristos i smrt dobitak» (Fil. 1, 21), onda mi sa sigurnošću možemo tvrditi da se nešto radikalno promenilo u svetu.

Doduše, ljudi i dalje umiru kao što su i pre umirali, i svet je i dalje ispunjen podvajanjima, tugom i patnjom. Ali u tom i takvom svetu upaljen je i nastavlja da gori plamen vere. To nije samo nekakvo uverenje  da će se negde, van granica ovog sveta naše postojanje nastaviti – ovakva misao je postojala i pre Hrista. U suštini to je dokaz da je ovaj svet i sam život još jednom dobio smisao i ima svrhu, da je vreme ispunjeno svetlošću, da je večnost već ušla u naš život – sada i ovde. Večnost je pre svega poznanje Boga, koje nam se omogućuje kroz Hrista. Nema više usamljenosti, nema više straha i tame. «Sa vama sam,» kaže Hristos, «sa vama sam sada i u vek veka, sa potpunom ljubavlju, svim znanjem i silom». Večnost je zapovest ljubavi koju nam je Hristos ostavio. «Po tome će svi ljudi znati da ste moji učenici, ako imate ljubavi među sobom» (Jn. 13, 35). I na kraju, ime te večnosti je «mir i radost u Duhu Svetome» (Rim. 14, 17), a o toj radosti Hristos je rekao: «niko vam tu radost neće oduzeti» (Jn. 16, 22). Spasenje nije ništa drugo do sve ovo.

prevod s engleskog:

Sestrinstvo Trojeručice, Šibenik

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio