ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 40

 

САДРЖАЈ:

Пут ка Христу, ка Правди, ка Истини; Религија спасења; О Црквеном језику; Последњи дани старца Софронија из Есекса; Писмо председници владе Републике Хрватске гђи Јадранки Косор; ИНТЕРВЈУ: Његово Преосвештенство Г. Фотије за Блиц; ИНТЕРВЈУ: Јосиповића желим што пре видети; Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ; НДХ на животу; Млади старац; Последња руска царица; Вијести из епархије  

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

РЕЛИГИЈА СПАСЕЊА
о. Александар Шмеман

 

Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава  и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања.

«Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами». «У тој страшној борби, изборићете се за своја права» - а ми ћемо додати  - «спасење»... Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да «се стаде врло жалостити и туговати» (Мк. 14, 33).

Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај.

Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима.

Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: «и Живот се јави» (1. Јн. 1, 2).

Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света  и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји.

Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: «Какве бесмислице». Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: «Ја сам, Пут, Истина и Живот» (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером.

Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: «Јер је мени живот Христос и смрт добитак» (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету.

Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење  да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. «По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом» (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је «мир и радост у Духу Светоме» (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: «нико вам ту радост неће одузети» (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово.

 

превод с енглеског:

Сестринство Тројеручице, Шибеник

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio