|
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 41
САДРЖАЈ:Ава Јустин у диптиху светих Православне Цркве; Саопштење за јавност светог архијерејског Caбopa; Свештеномученик Филумен Јерусалимски; Црква Васкрсења у Јерусалиму; Регистрира ли се Павелићев дух, Хрватска ћe тешко у Еуропу; Саопштење Епархије далматинске поводом најаве оснивања тзв. ХПЦ; Писмо Епископа далматинског с Фотија председнику Р. Хрватске др Иви Јосиповићу; Било би добро дознати што о Јелисеју мисле Карамарко и Шимоновић; Министар културе Бишкупић против оснивања такозване ХП3; СДСС - САОПШТЕЊЕ 3А ЈАВНОСТ; Одговор предсједника Републике Хрватске др Иве Јосиповиnа Епископу далматинском г.г. Фотију; Српска православна Црквена општина Сплит; Вјерници из Сплита о злонамјерном тексту у «Вечерњим Новостима»; „Велики Петак" манастира Крке; Вијести из епархије. ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:
ЦРКВА ВАСКРСЕЊА У ЈЕРУСАЛИМУ
Константин Велики (Flavius Valerius Constantinus) својим Миланским едиктом 313. године зауставио је прогон хришћанства. Године 324. Константин побеђује Ликинија и постаје самодржац Римске империје. Двадесетог маја 324. године почиње са радом Први васељенски сабор у Никеји, који је сазван ради аријанске јереси. На овом сабору учествовао је и јерусалимски епископ Макарије (у то време још није била основана јерусалимска патријаршија). Епископ Макарије је за време Сабора неколико пута разговарао са Константином о стварима које су се тицале светих места у Јерусалиму. Тако је једном приликом поменут идолопоклонички храм Афродите, који је био подигнут на Голготи, ка којој су, као месту страдања Христовог, хришћани већ чинили своја ходочашћа. У то време, света Јелена, мајка цара Константина Великог, допутовала је у Јерусалим са намером да васпостави праву веру у Бога, а да на оним местима, која је Богочовек Христос Својим ногама осветио, подигне цркве. Посебну бригу света Јелена посветила је области Голготе. На овом месту цар Адријан је поставио незнабожачке статуе са намером да спречи ходочашће хришћана на то свето место. Први задатак свете Јелене био је да нађе Часни Крст. Њен труд уродио је плодом, пошто је у једној шпиљи на Голготи пронашла Часни Крст, заједно са друга два крста на којима су били распети разбојници. Када је Часни Крст положен на једну упокојену жену, она је васкрсла, чиме је пројављена сила Часнога Крста. После овог дивног чуда читаво место је очишћено од идола, а потом освећено. Тако је место Распећа и погребења Христовог постало свима доступно. Сви предмети из незнабожачког храма су уклоњени, а радовима и уређењем тога места постављен је археолошки темељ поновног откривења свештених места у Јерусалиму. Уз царску помоћ, тада је први пут изграђена црква Васкрсења на Голготи. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски, наводећи у својој Црквеној историји писмо које је Константин Велики упутио Епископу јерусалимском Макарију. Константин Велики је сам дао нацрт за изградњу цркве, али је у томе велику слободу дао и самоме Макарију. По Теодориту Кирском, света Јелена је предала Константиново писмо Епископу Макарију. Сократ у својој Црквеној историји сведочи да је црква подигнута по плану архитекте Зиновија. Елементи овог пројекта сачувани су и у каснијим реконструкцијама, као на пример отворена купола (ротунда) изнад Светог Гроба (веровало се да једино небо може покривати Гроб Господњи). За изградњу цркве Васкрсења уложен је велики труд и подвиг, јер је читава област око Светог Гроба морала бити уређена и поравната. Поред тога, место Гроба Господњег је тако направљено да је свуда око њега могло бити слободног простора. Већина археолога се слаже да је Голгота била обухваћена и првом црквом и то управо у њеном данашњем облику. То можемо закључити и из многих других историјских списа, као што су сведочанства, која је у својим Катихезама оставио свети Кирило Јерусалимски (гл. 24). Радови на цркви Васкрсења су завршени 325. године, а освећење је било 13. септембра 336. године у време Сабора у Тиру. Прва црква Васкрсења позната је као «Константинова базилика», а делимичан опис о њеном настанку записан је у делу Живот светог Константина од Јевсевија Кесаријског. Године 614. персијски краљ Хозрој II освојио је Јерусалим. Том приликом Јерусалим је доживео страшна разарања. Бројни хришћани страдали су од Персијанаца и њихових сарадника Јудеја. Тада је разрушено више од триста манастира у Јерусалиму и околини. Исту судбину доживеле су и цркве у граду - црква Пресвете Богородице на светом Сиону, изграђена у време цара Јустинијана у спомен Успења Пресвете Богородице на Маслинској гори. Црква Васкрсења Христовог је такође била мета мржње Зорооаста, па је била спаљена. Персијанци су из цркве покрали све највредније дарове старије од триста година, које су цркви Васкрсења даровали Константин Велики и царица Јелена, а и царица Евдокија. Између осталих драгоцености, ту се нашао и дијамантски крст Теодосија II, који је био постављен на Голготи; веома вредни крст царице Теодосије; путир од оникса за који се веровало да је Сам Господ Христос на Тајној вечери пио из њега; дијадема етиопске царице Елисван; свете утвари из Соломоновог храма, велики дар цара Јустинијана. Највреднија украдена драгоценост био је Часни Крст, који се налазио на златном постољу на Голготи и био је запечаћен патријарашким печатом. Овај догађај је уздрмао хришћански свет. Часни Крст је са свим другим драгоценостима, однесен у главни град Персијског царства, а јерусалимски патријарх Захарија одведен је у ропство. У ово време, Модест игуман манастира светог Теодосија, уз помоћ александријског патријарха Јована Милостивог, чинио је све да помогне и утеши палестинске хришћане. Сам је многе заробљенике откупио из ропства и бринуо се да прехрани мноштво сиротиње, а монаштво да врати у манастире. Поновну изградњу цркве Васкрсења, Модест је почео са монахом Антиохом, сакупљајући помоћ на читавом Истоку. У том великом подвигу помагао им је свети Јован Милостиви, шаљући не само новац, већ и многе раднике и потребне материјале за изградњу цркве Васкрсења. Радови на цркви Васкрсења завршени су 626. године. Међутим, због великог сиромаштва које је владало у читавој области, црква није обновљена у истом сјају као први пут. Предање каже да је први човек који се крстио у обновљеној цркви Васкрсења био један персијски војник, каснији великомученик Анастасије Персијанац. Када је византијски цар Ираклије победио Персијанце, ослободио је патријарха јерусалимског Захарију, а сам је узео Часни Крст и донео га у Константинопољ, а потом га 630. године вратио у Јерусалим. Тај догађај се празнује као Воздвижење Часнога Крста и од тада се у свим православним црквама 14. септембра празнује тај јединствени догађај. Цар Ираклије је дао велике прилоге за обнову и украшавање цркве Васкрсења и других светих места у Јерусалиму, а осиромашени народ је ослободио пореза, како би му омогућио лакши живот. Нова црква Васкрсења била је изграђена у византијском стилу, а историјске податке о њеној обнови у време Ираклија, налазимо у путним записима Аркулфа из 1680. године. Калиф Омар 637. године завладао је Јерусалимом. По договору са патријархом јерусалимским Софронијем, он издаје декрет (Actiname), којим се осигурава власт Ромеја над светим местима и дефинише право и обавезе хришћана. Овај докуменат је гарантовао сигурност хришћанима и свим ходочасницима, као и светим местима. Други декрети упућени потоњим патријарсима детаљније описују власничка права везана за света места. Године 813. у време калифа Ал Мамоуна, патријарх јерусалимски Тома почиње рекунструкцију и обнову куполе цркве Васкрсења. Радове је у највећој мери платио богати Египћанин Вокам. Потребна грађа је довожена са Кипра, а радови су завршени 814. године. Патријарх Тома је приликом ових радова у средишњој куполи цркве уградио једну мању, са циљем да цркву заштити од временских непогода. Међутим, то је изазвало противљење једног моћног муслимана Обаидвала, који је због ових наводних измена на храму покренуо тужбу против патријарха, оптужујући га да је црква Васкрсења постала виша и од Омарове џамије. Он је својим утицајем успео да окриви патријарха и његове сараднике, који су потом били ухапшени. Приликом своје одбране, а по савету другог добронамерног муслимана, патријарх Тома је питао своје тужитеље да ли знају која је висина куполе. Пошто они то нису знали, отишли су посрамљени. Тако су патријарх и његови сарадници били ослобођени, а овај добронамерни муслиман који им је својим саветом помогао, био је богато награђен. Односи јерусалимских хришћана и муслиманске власти зависили су највише од односа између Калифата и византијских царева. Године 969. једна разјарена група муслимана упала је у цркву Васкрсења и потпуно је демолирала, изражавајући незадовољство према неким одлукама тадашњег цара Никифора II Фоке. Том приликом јерусалимски патријарх Јован IV страдао је мученички, пламеном сажежен. Године 995. Египтом је завладао Хаким Ибн Амрилах, чија је мајка била хришћанка. Историја га памти као једног непостојаног и непредвидивог тиранина. Његове одлуке никада нису биле дуготрајне, што је имало великог утицаја на његову политику, посебно у сфери односа према вери. Прогонио је хришћане са много већим фанатизмом од његових претходника, желећи тиме да прикрије своје хришћанско порекло. Највећи израз његове мржње према хришћанима резултирао је разорењем цркве Васкрсења 1110. године. Тврди се да је неко од његових људи у ноћи напада на цркву Васкрсења убацио пса у јерусалимску џамију, што је изазвало велики гнев муслимана усмерен против јерусалимских хришћана. Тада је Хаким наредио потпуно разорење цркве Васкрсења, док је разјарена маса рушила друга света места. Када су их порушили, муслимани су сакупили дрва и све рушевине спалили. У овим стравичним разарањима преостала је само Голгота, као знак светости овог места. Пре него су завршили своје дивљање, фанатични муслимани су заробили јерусалимског патријарха, ослепили га и послали у оковима у Каиро. Ово друго пустошење цркве Васкрсења оставило је горак утисак на читав хришћански свет. Променивши касније своје мишљење, Хаким је дозволио поновну обнову цркве, али се нико није усудио да то учини све док је трајала његова тиранска власт. После Хакимове смрти, наслеђује га његов син Дарех. У то време византијски цар је био Роман III. Он ће у договору са Дарехом добити дозволу за обнову цркве Васкрсења. Тада почињу радови на цркви, који ће се наставити у време његовог наследника Михаила и Константина VIII Мономаха. После прогона калифа Дареха, долази до новог споразума са Константинопољем. Сходно том споразуму, Константин VIII Мономах ослобађа пет хиљада муслимана, са циљем да помогну радове на обнови цркве Васкрсења. Тако ће 1048. године радови на цркви бити завршени. Године 1099. долазе крижари пред зидове Јерусалима. Преговарајући са муслиманима закључен је споразум о заштити хришћанских светиња, а 16. јула исте године Јерусалим пада у руке Франака и њиховог вође Готфрида. Њихова власт ће трајати осамдесет осам година. За ово време Латини су пазили на цркву и уз помоћ византијских царева одржавали је и чували од промена њену грађевину. Они су се посветили првенствено обнови латинског патријархата у чему им је такође помогао византијски цар Мануил Комнен. Године 1187. Саладин прогони крижаре и постаје владар Јерусалима. Заједно са коњаницима и латински клир напушта свети град. Саладин је у циљу обезбеђења цркве зазидао сва врата осим главних и поставио прозоре на куполи цркве. Уз то, Саладин је наредио да се узме крст са цркве Васкрсења, који је красио куполу и дозволио да он буде ношен улицама града. Штете на цркви би биле и веће да није било правовремене интервенције византијске дипломатије. Цар Исакије Ангел о свему је обавестио и самог султана, после чега Саладин издаје декрет, по коме све цркве у светим местима поново постају власништво Ромеја. Овај декрет ће касније бити постављен на самом улазу у цркву. Од тада па све до 1229. године, православни хришћани су имали власт над црквом Васкрсења. Те 1229. године, немачки цар Фрудрих II Барбароса осваја Палестину и постаје владар у Јерусалиму. Поново долази до повратка латинског клира, а православнима ће све до 1244. године бити укинута сва права и они ће за то време трпети велике страхоте. Египатски султан Салех Егијуп, 1244. године осваја Свету земљу и враћа православнима власт над светим местима, предајући кључ цркве Васкрсења грчком патријарху. Године 1390. црква Васкрсења бива потпуно обновљена и реновирана уз помоћ грчког цара Јована Кантакузина. Крајем 14. и почетком 15. века, муслимани су доживели велико страдање од Монгола, тако да се одржала само једна јака династија Мемелука у Египту. Они су преживели захваљући суживоту са Коптима у Египту. Коптима је припадао један део у храму Васкрсења, као и понека друга света места. Од тада почиње појава да се и другим неправославним даје понешто од светих места. Они су добили капелу где је раздељивана риза Господа Исуса Христа и једно место иза Гроба Господњег (Балдахин). Маронити су добили капелу на месту Не дотичи ме се, а Јермени место где је стајала Пресвета Богородица и свети апостол Јован. После пада Константинопоља, што ће додатно отежати положај православних, монофизити ће се дрзнути да траже и сам кључ цркве Васкрсења. Овакво стање ће трајати све до 1517. године, до доласка отоманског султана у свети град Јерусалим. Он ће својим хатишерифом гарантовати права и вратити власт над црквама и светим местима јерусалимском патријарху Доротеју. И поред тога, годинама су трајале трзавице са неправославнима око тога ко треба да поседује кључ храма. Султана Селима наслеђује његов син Сулејман, који ће кључ цркве Васкрсења предати на чување муслиманима и та традиција је сачувана до данас. Године 1537. потписан је мир између Европљана и Отоманске империје, после чега у Свету земљу стижу францискански монаси. Они су мало-помало латинизирали Мароните и тако преузели њихова света места. На сличан начин францисканци ће се проширити и на друга света места. Црква Васкрсења је поново обновљена 1720. године, у време патријарха Хрисанта, с тим што су представници сваке конфесије обнављали део цркве који је припадао њима, док је Свети Гроб остао као што је и био. Црква Васкрсења доживеће нову трагедију 1808. године, када ће непажњом једног јерменског морнара избити пожар на иконостасу јерменске капеле. Пожар се веома брзо проширио, а у његовом гашењу учествовали су францисканци и монаси братства Светога Гроба. Међутим, пламен се толико проширио да је ускоро стигао и до куполе. Од ватрене стихије у цркви је сачуван само Гроб Господњи. Ово је било очигледно чудо да Гроб Господњи уопште није био захваћен ватром великог пожара у цркви Васкрсења. У време ове трагедије патријарх јерусалимски Поликарп је био у Константинопољу. Када је чуо за пожар у цркви, обратио се васељенском патријарху Калинику за помоћ. Тако они заједно крећу у обнову цркве, у коју ће се укључити и други патријархати. То приликом упућен је и допис султану Махмуту да одобри обнову цркве. Радови на обнови цркве ће почети 1809. године, под руководством царског архитекте Комниноса. Упркос тешкоћама које су правили неправославни и нехришћани, црква је релативно брзо обновљена, тако да ће њено поновно освећење бити 13. септембра 1810. године. Једним делом радове је помогла чак и Француска влада. Делови цркве који су припадали неправославнима били су им поново враћени. Године 1834. отворени су прозори на куполи цркве Васкрсења, који су затворени у време Саладина. Средином 1842. године црква Васкрсења ће доживети нову обнову, коју ће извести православни Грци уз дозволу султана Медгита. И овом приликом у обнови цркве делимично су учествовали и Французи. После Кримског рата, Русија, Француска и Турска одлучују да заједно обнове цркву, задржавајући status quo по питању власништва цркве. Ови радови су почели 1867. године и трајали су укупно две године. Тиме су закључени најзначајнији досадашњи радови на цркви Васкрсења Христовог у Јерусалиму.
Превод с немачког: Епископ далматински Фотије (Сладојевић) |
||
*
КОНТАКТ -:_:-
KONTAKT
* |