ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 42

САДРЖАЈ:

Бopбa за веру, Цркву и просвету; Каква је улога дела Достојевског?; Тајна спасења; Тематски кругови и стил романа «Прољеhа Ивана Галеба«; Опитовање вечног живота; Манастир Велика Лавра; На Светој Гори; Вијести из епархије.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

БОРБА ЗА ВЕРУ, ЦРКВУ И ПРОСВЕТУ

Joш у XIV веку, за доба мађарске владавине, у Северној Далмацији биле су организоване «прве српске православне црквене општине, и то у Скрадину, Брибиру и Клису, поред старијих грчких општина Спљета, Задра, Шибеника и Макарске; а при крају истога вијека постају општине: книнскопољска, пађенска, голубићка, полачка и цетинска» (Д-р Н. Милаш). По осталим местима у која су се Срби населили «саграђених цркава тада још није било, него свештеници су Божју службу вршили у каквој угледној кући или можда и на отвореним мјестима под шаторима.» Тек када су били подигнути манастири: Крупа, Крка и Драговић, православна вера и српска црква добиле су чврст ослонац у Северној Далмацији. «Свештенство, које је вршило пастирску службу састављали су калућери, браћа манастира Крупе, Крке, и Драговића, а сами манастири су зависили од дотичних најближих српских епископа: зетских, хумских и дабарских. Ови су епископи имали надзор над свештеницима.

Прве почетке манастира Успенија Богородице у Крупи Милаш датира са 1317, a обнову са 1345. годином. О постанку манастира св. Арханђела Михаила «и прочих безплотних сил» у Крки, он вели ово: «Прва црква и прве ћелије основане су 1354. год., а те ћелије, можда са још којом новом, заокружене су биле зидом и подигао се манастир.» «По некојим подацима и традицији постанак једнога и другог манастира доводи се у везу са владарима «честитог кољена Немањића». За Крупу се каже, да је постала досељењем неколицине калуђера из манастира Крупе у Босни, па да је подитнута прилозима краља Милутина (1282-1321), краља Стефана Дечанског (1321-1331) и цара Душана Силнога (1331-1355). To je споменуто у натпису на једној каменој плочи узиданој у црквеном трулу, а сведочио је и један турски ферман који се раније у манастиру чувао и којега више нема. Прилозима кнегиње Јелене Немањићке, удовице бана Младена III Шубића, њен стари духовник отац Рувим са још тројицом калуђера који су дошли из Свете Земље, и то из јерусалимског манастира краља Милутина, основао је манастир св. Арханђела Михаила на обали реке Крке, и то баш на оном месту, на коме је по једном старом предању некад боравио, проповедао и народ крштавао св. Апостол Павле, пригодом свога проласка кроз Далмацију. За манастир Драговић «в част Пресвјатија Дјеви Марији и рождества јеја». Милаш мисли да је био основан 1395. год. Његов постанак традиција доводи у везу са босанским краљем Стефаном Твртком I, који је опет «по женској лози» био у роду с Немањићима и који је на врелу Цетине озидао цркву «св. Спаса», коју су Турци разорили 1512. г. Рушевине са богумилским стећцима виде се још и данас. Али манастир Драговић има и још нешто што га веже «за мушку лозу Немањића». To je један део моштију св. Григорија, архиепископа, оснивача српског манастира св. Николе у Св. Гори и «потомка династије Немањића». Те су мошти почивале у манастиру Куманици на Лиму. Кад је гај манастир био разорен, биле су раздробљене и мошти свечеве и предане ва чување Антонију Симоновићу. Један део тих раздробљених моштију доспео je y Драговић.

У колебљивим политичким приликама XV и прве половине XVI века није могла да се проведе ни организација српске Цркве у Далмацији. Народ и свештенство обраћали су се и даље суседним српским епископима: зетским и херцеговачким, касније и дабробосанским. У то време нарочиту бригу за српску Цркву у Далмацији показивао је зетски митрополит Јосиф. Он је год. 1454. јеромонаху Симеону издао синђелију, у којој вели да га је произвео за игумана манастира Крке и да је тако потврдио његов једнодушни избор од стране свештенства и народа. To значи, да је крчки игуман био биран од свештенства и народа «као неки црквени поглавица свију далматинских Срба» и да је Манастир Крка од свога почетка био «православно црквено средиште у Далмацији» (Милаш). Тада се подигло и неколико цркава, и то: св. Николе у Кули Атлагића (1450); св. Бурђа у Пађенама (1456); светих апостола Петра и Павла у Полачи (1458); св. Стефана у Голубићу (1462); св. Ђорђа у Книнском Пољу (1468) итд. За првих турских пљачкашких похода по Сев. Далмацији «многе су наше цркве пострадале и више свештеника погинуло». Год. 1480. Турци су грдно опљачкали манастир Драговић, а његове калуђере растерали. Остао је ггуст преко 20 година. Манастир тада није пострадао, него је године 1494. добио богате дарове са граматом од српске деспотице Ангелине и њених синова Јована и Борђа. Год. 1497. саграђена је црква св. Арханђела Гаврила у Мирањама. Год. 1503. калуђери обновише манастир Драговић и добише од турског заповедника писмено овлаштење за слободно вршење верских дужности.

У прво доба турске владавине дошло је до формалнога, каноничког устројства Српске Цркве у Сев. Далмацији. Обновљена Пећка патријаршија обухватила је и ту земљу. Јурисдикција Дабробосанске митрополије била је протегнута и на цркву на далматинском копну. Ту јурисдикцију дабробосански митрополит вршио је као «егзарх пећкога српског патријарха». Касније, своју столицу пренео је из Дабра (Западна Босна) у манастир Рмањ на тромеђи Босне Лике и Далмације. Тада је имао титулу «митрополит дабробосански и клишки и лички». У то доба постале су ове цркве: св. Ђурђа у Смоковићу (1567); св. Јована у Брибиру (обновила се 1574); Св. Тројице у Бискупији и св. Илије у Косову (1589); св. Јована у Бенковцу (1590); св. Луке у Грабовцима (данас католичка црква св. Јурја) и св. Николе у Братишковцима (1592); Спасовдана у Ждрапњу (1595, данас кат. црква св. Бартула) итд. Године 1585. била је велика глад у Цетинској Крајини. Због тога петорица калуђера из ман. Драговића: Пајсије, Евстатије, Стефан, Герасим и Дионисије одселише се у Будимску епархију и тамо основаше манастир Грабовац. У Драговићу остаде само стари калуђер Петроније са joш два млада калуђера.

Митрополит Гаврило Аврамовић (1574-1588) поставио је крчког игумана за управитеља црквених послова у Далмацији, одредио да с братством има право на вршење парохиске службе у Ђеврскама, Кистањама, Биовичину Селу, Радучићу, Мокром Пољу и Жагровићу, али с тиме, да сви приходи иду на корист манастира. Према томе, Милаш каже да је «непосредну управу Цркве имао настојатељ ман. Крке, као намјесник дабробосанског митрополита, којега је тај настојатељ имао дужност да извјештава о свима црквеним потребама и да води непосредан надзор над црквама и свештенством. Сва је област српске далматинске Цркве била раздијељена на два велика црквена округа: лички и клишки, којих су границе биле једнаке са границама политичких округа или санџака. Постојала су, дакле, употребљавајући данашњу терминологију, два протопијата, од којих је свакоме на челу био један старији свештеник, који се као што дознајемо из других мало познијих докумената, звао протопоп, а латински просто «parochus». У сваком од тих округа или протопопијата, био је одређени број парохија са односним бројем свештених лица, свјетовног и монашког чина, која су вршила пастирску службу. Парохиску су службу редовно вршили свјетовни свештеници, и само у неким мјестима дозвољено је то било и калуђерима. Духовно средиште за лички округ био је ман. Крка, а за клишки ман. Драговић. Ту су се бирали млади људи за свештеничку службу, које су затим слали ради рукоположења митрополиту, од кога су добивали односне синђелије. Опће духовно средиште за сву далматинску Цркву био је ман. Крка» (Д-р Н. Милаш).

Под обновљеном Пећком патријаршијом Светосавска српска црква учинила је у Северној Далмацији оно исто што и у другим српским земљама. Она је стопила веру и народност у једну целину, у «Српску цркву». На тај начин, формирала је и однеговала живу народну свест и снажне националне тежње у елементу који је, долазећи из крајева старе српске државе, са собом донео успомене на стару српску славу и величину. И на Далматинском Загорју попови су се изједначили с народом и увек себе сматрали само члановима народа који врше верске дужности.

У то доба били су калуђер и гуслар два најглавнија чиниоца српског духовнога живота, а манастири и цркве главна места где су се окупљали народни сабори на којима се разрађивала народна мисао и одређивале све народне акције. Та мисао нашла је израза у народној епској поезији. Ускоци пак били су главни носиоци те поезије у западним нашим крајевима. Њихови помагачи били су и горски хајдуци. Ускочке и хајдучке песме јасан су наставак косовскога и Маркова епоса. Оне у суштини имају исто величање култа прегалаштва и јуначке борбе «за крст часни и слободу златну». To су све фактори, који су у тешкој борби за опстанак, код далматинских Срба развили високу верску и националну свест. Због тога нам је јасно, зашто су досељени православни Срби прозвали крашку долину између Книна и Дрниша «Косовом», а постанак својих манастира везали за династију Немањића. Постаје нам јасно још и то, зашто су ускоци у Сењу лмали кулу св. Саве, а зашто је и један далматински певач у народној песми казао за кнеза Лазара из Крушевца, да је син бана Задранина и кнез Крушева у Равним Котарима! Толико је, дакле, била јака немањићко-косовска традиција у Северној Далмацији.

При крају XVI века Турци су опазили пораст борбености и самапоуздања у српском народу. Стога су започели, како би се данас казало, новом политиком «јаке руке». Тада упоредо с повећањима разних намета порастоше и зулуми ага и бегова. Од год. 1593. наши стари загшси врве не само вапајима на Турке, него напомињу и опште невоље са силним тужбама на «љута и прискрбна времена». Такова политика изазивала је реакцију у свим српским зем-Саве, Србима је прекипело па су на то звертво одговорили бунама. Прву побуну у Далмацији извршили су Срби у околини Клиса год. 1596, кад су учествовали у оном неуспелом освајању клишке тврђаве заједно са неким млетачким авантуристима. Због тога су морали да се одселе у ћесарску земљу на граници. С њима је заједно отишло и неколико калуђера из манастира Крке. Тројица од њих, и то: Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић, подигоше године 1602. у долини на утоци потока Рибњака у речицу Добру манастир Гомирје са црквом у част св. Јована Крститеља. У Морачи, 13. децембра 1608. год. одржао се збор народних старешина у присуству пећког патријарха Јована. На том збору био је израђен план општега српског устанка на Турке, а закључак саопштен и угледнијим људима у Северној Далмацији, међу којим се опомиње и Петар Зубићевић. По томе закључку једна чета имала се окупити и у Севрној Далмацији. Турци су опазили револуционарно расположење у народу. Стога су се године 1619. сурово оборили на српску рају свуда, па и у Горњој Далмацији. Тада је ман. Драговић опустео. Његов игуман Стефан са десеторицом братије покупио је манастирску имовину, црквене ствари, књиге и остало, па се пред турским беснилом одселио у манастир Грабовац, к својој некадашњој браћи. И манастир Крупу снашло је велико зло. Турци га опљачкаше и запалише. Остадоше му само голе ћелије и опаљене зидине. Покушај братије да се сили опре силом заврши се погибијом једног калуђера; остали се распршташе на све стране. Манастир Крка у тај мах не настрада, јер му пође за руком да се спасе с великим митом. Године 1642. Крупа се обновила, a 1645. Крка је од турских власти добила потврду за неке земље. Манастир Драговић био је пуст седамдесет година; био је обновљен тек 1694. године. Године 1647. Турци открише да су крчки калуђери водили тајне преговоре са млетачким властима против Турске Царевине и да је у манастиру Крки било главно бунтовничко средиште. «Нападоше изненада манастир и принудише на бјежање све калуђере. Опљачкаше и разграбише све што су могли, а особито цркву, у којој су ватру палили и коју су оскврннли, као што зна само некрст да чини. Трагове суровости турске са светињама у манастиру показују joш и данас крчки калуђери.» (Милаш). Калуђери с народом из Буковице, особито из кистањске парохије, одоше к Задру «под крило Принципово». Године 1650. «старцу Дионисију» турске су власти допустиле да изврши оправку и поново насели с братијом манастир Крку.

По завршетку Републичиних ратова с Турцима, цела Загорска Далмација дошла је под дуждеву власт. После карловачког мира престала је јурисдикција дабробосанског митрополита у Северној Далмацији. Народ се вратио из збегова и из млетачког приморја на своја порушена огњишта. Одмах је подигао неколико нових цркава: у Ервенику, Коларини, Бргуду, Врбнику, Ивошевцима, Кричкама, Добропољцима, Јагодњој, Крушеву, Стрмици, Отону итд. У црквеном погледу далматински Срби дођоше под власт грчкоправославнога филаделфиског архиепископа, који је имао седиште у Млецима. У име тога архиепископа непосредну власт над црквама и свештенством вршио је архимадрит манастира Крке, који му је подносио редовне извештаје о свему. Таковим уређењем Срби нису били задовољни, па су упорно тражили од млетачке владе да им даде епископа од српске крви и језика. Кад им млетачка влада није то допустила, они су покушали да сами некако «увуку» своје људе. На такове епископе оборила би се мржња латинских прелата и млетачких власти, пак су морали да поднесу силна гоњења и страдања. Такови епископи били су: Никодим Бусовић, Стеван Љубибратић и Симеон Кончаревић. Овај задњи написао је и «Летопис црквених и грађанских догађаја» који се у новије време негде затурио, а умро је у Кијеву у Русији. «Косовски владика» Симеон један је од највећих бораца и мученика у нашој прошлости. По његову «Летопису» већином су и познати «црквени и грађански догађаји» у Далмацији.

Још док су далматински Срби били под турском влашћу, морали су често да бране своју веру и своју Цркву од насртаја «редовника св. Фране». Али тек кад су потпали под дуждеву власт, онда пак упадоше у дугу и очајну борбу за слободу своје вере, у борбу која се са исполинским напрезањем водила готово кроз цео 18. век. На њих нагрнуше сви могући представници латинског прозелитизма. Срби ипак листом устадоше на одбрану своје прадедовске вере и своје српске Цркве. Аристократска, олигархиска и клерикална Република св. Марка зазирала је стално од бунтовних и «шизматичких Морлака», који су у потаји одржавали духовне везе са великом и далеком Русијом. Стога је испод руке, a y више махова и отворено, помагала бесомучне насртаје латинског свештенства на далматинске Србе, на њихову веру и светиње. Било је момената кад се је и силом хтело да Србе преведе у католичанство или бар на унију. Тада су се по целој Далмацији ређале тужбе, хашпења, прогони, процеси и мучења у масама. У једнакој мери страдали су и свештеници и световњаци. Многи су у гвожђу и кладама завршавали мученички живот по страшним млетачким «камаротима», где би пре губили очињи вид и «в кладах ножни палци», или су скончавали као «бунтовници и непоуздани елементи» на галијама. Једно време није било ни једне млетачке тамнице без православног свештеника или верника, али су они и на тим местима дизали гласне протесте против насиља, неправде, и верских гоњења. У једном моменту, умало што разјарени Срби не дигоше народни устанак и не приступише паљењу и рушењу латинских цркава. За њих се у три маха заузе дипломатском интервенцијом «једноверна» и «једноплемена» Русија. Срби cу ипак одолели свим искушењима и под вођством својих архимандрита, као црквених старешина и генералних викара: Никанора Рајевића, Никанора Богуновића и Герасима Зелића остали тврди на бранику своје вере, цркве и имена. Трула Република морала им је најзад признати право на слободно испо ведање вере. To je учинила на неколико година пре своје пропасти, и то законом 16. новембра 1780. године.

После пропасти Млетачке Републике (1797. год.), Далмација је за кратко време дошла под Хабзбуршку власт, а затим 1805. под владу цара Наполеона Бонапарте. Године 1809. Далмација је ушла у склоп Наполеонових «Илирских Провинција.» За кратког француског владања, које је трајало до 1815. године, далматински Срби су мало одахнули. Године 1808. они су на познатом Задарском конгресу спровели организацију своје Цркве. Године 1810. добили су првог епископа, злосрећног Венедикта Краљевића. Бечким уговором 1815. Далмација је опет додељена Аустрији. Бечка влада покушала је да врати феудалноклерикални систем какав је владао у доба Млетачке Републике. У погледу Срба она је наставила исту политику коју је водила Млетачка Република. Тако je y два маха покушала (1821 и 1836) да их преведе на унију, али ти су покушаји били прекинути оба пута хицима из кубура. Први пут настрадао је протосинђел Кирил Цветковић са двадесеторицом људи, који су били осуђени на тамницу. Цветковић је одлежао у тамници двадесет година, и кад је изашао нису му дали да се врати у Боку Которску, него је умро у једном банатском манастиру.

Турска, млетачка и аустриска владавина држале су Србе у тешким социјалним и економским приликама. Сматрали су их као «непоуздане поданике и бунтовне елементе», као дошљаке и наметнике (оне који су се наметнули). Нарочито клерикалне и полициске млетачке и аустриске власти «Морлаке» или «Влахе» систематски су спречавале у сваком покушају да се колективно просвете и привредно подигну. Само у временима ратних заплетаја када им је требало храбрих морлачких «мушкетира» или влашких «солдата» обасипале су их похвалама, обећавањима и незнатним уступцима. Па ипак у таквим тешким приликама, Срби нису престали да мисле о економском и просветном подизању. Поред дирљивих примера јунаштва, прегалаштва и страдалништва на крвавим пољанама, они су из властите иницијативе предузимали колективно и појединачно у више наврата неколико покушаја да би дошли до своје народне просвете и до народних школа. О томе сведоче многи историски документи и толике задужбине народних добротвора.

Још за доба турске владавине далматински Срби мислили су живо на задовољење својих верских и просветних потреба. Они су у првом реду мислили на спремање младих свештеника за вршење службе у народу, по парохијама и манастирима. Ту бригу у Северној Далмацији водила су три манастира: Крка, Крупа и Драговић, како се у она времена могло и знало. Најбоље свештенике припремао је манастир Крка. Године 1615, у томе манастиру, на заузимање књижевно образованог настојатеља Јоакима и по наређењу дабробосанског митрополита Тодора, била је установљена нарочита школа за образовање и васпитање свештеничког подмлатка.

За млетачког владања у целој Далмацији нигде није било ни једне јавне или државне школе. За католичко становништво постојале су по градовима приватне манастирске, латинске, клеричке и семинарске школе. По селима уопште никакових школа није било. Православни Срби добијали су из Карловачке митрополије приватне учитеље, обично свештена лица, али и у томе млетачке власти су их стално спречавале. Између толиких приватних учитеља, који су били у Далмацији, довољно је споменути славног Доситеја Обрадовића, који је «Буквицом» у том крају и започео свој књижевни рад. У једној прилици чак се и Вук Караџић нудио за учитеља у Шибенику. У млетачко доба спомиње се да је постојала српска приватна школа једино у Скрадину, и то око средине 18. века. Далматински Срби више пута подносили су представке млетачкој влади у којима су тражили дозволу за отварање основних и средњих школа о свом трошку. Тако су године 1761. у Млетке послали нарочитог изасланика, Шибенчанина Руђера, са врло лепом представком. Та представка гласи овако:

«Због оскудице школа и учитеља морали су старешине православне вере слати синове у аустријску државу да се уче читању, писању, српском језику, наукама («хуманиора») реторици и складноме понашању у друштву; што им је наносило велику штету и трошак, а њихова штедња и труд прелажаху у страну државу. Да би се свега овога ослободили, намислише завести школе у појединим својим срезовима, одредивши да се поставе народни учитељи, који знају речени језик и које би за то они исти бирали да им младеж књизи и наукама обучавају и с њом управљају. Ова мисао колико је, по њиховом мишљењу, корисна за опште и приватне сврхе, толико је опет спасоносна и прикладна општим жељама родитеља, које природа живо потиче, да се старају за корисно одгајање своје деце. Стога породице православне вере, које живе у Шибенику, Скрадину, Задру и осталим местима, те су расијане тамо и амо, утичу се пунијем ухвањем мудрости и милости Ваше Светлости да би милостиво примила молбе поданика својих, које смерају на њихову корист и напредак и промичу благостање ове светле државе. На ту сврху шаљу у име свих Шпира Руђера, који покорно предстаје светлом престолу од стране реченог народа, молећи Вашу Светлост, да би милостивно саизволела и уовластила просиоце, да могу подизати и заводити речене школе на своје трошкове, које од никакве друге власти немају зависти него од Ваше Светлости, као год да не би исти народ, по добивеној владалачкој милости у тим својим школама са великом својом штетом и печали узнемираван и прекраћиван био» («Српскодалматински магазин», 1868). Као на раније тако је и на ту представку дошло решење од млетачке владе: «да интереси државе захтевају да Срби у Далмацији остану у стању непросвећености, или да само добију по коју школу у којој се осим читања и писања ништа више неће учити.»

Још у другој половини 18. века тај просветни покрет далматинских Срба био је доста снажан, а ослањао се на издашну помоћ појединих српских трговаца који су све до средине прошлога века имали «трговину с народном робом по градовима и варошима у Сев. Далмацији у својим рукама» (Герасим Петрановић). Тек после пада Млетачке, далматински Срби отпочели су задужбинама појединих добротвора (о којима се на другом месту опширније говори) остваривати своје просветне тежње. Тако је још 1808 г. из задужбине Јована Бована у Шибенику била отворена прва српска школа, која je y исти мах била и прва чисто народна словенска установа па Јадранском Приморју. Год. 1833 за Србе је била отворена у Шибенику «Клирикална школа», која је доцније пренесена у Задар и претворена у Богословију са семинаријом. Тај просветни покрет нашао је израза joш и на књижевном и политичком пољу. У општем мртвилу, које je y првој половини 19. века владало у целој Далмацији, први поклич на одбрану народности и материнске речи проломио се из српских редова. Год. 1826. Шибеничанин д-р Божидар Петрановић објавио је свој познати проглас и израдио програм за национални препорођај целога народа. Он је покренуо «Српскодалматински алманах», доцнији познати «Српскодалматински магазин», и с братом Герасимом прикупио прилоге за ycтанову «Матице далматинске». Међутим, дошао је Бахов апсолутизам и покренути рад одгоди до шездесетих година прошлога века.

Проф. Мирко Лежаић

(Северна Далмација некад и сад, Београд, 1939.)