ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 45

SADRŽAJ:

O Božiću; Saopštenje za javnost Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve; Otac Justin; Zašto hrišćani gube ljubav?; Starac Amvrosije Lazaris; Manastir Svete Paraskeve na ostrvu Hvar; Pismo Episkopa dalmatinskog Fotija ministru unutrašnjih poslova R. Hrvatske g. Tomislavu Karamarku; Vijesti iz eparhije.

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

Vladeta Jerotić

OTAC JUSTIN

Oca Justina Popovića, arhimandrita i profesora Teološkog fakulteta u Beogradu, najpre sam upoznao preko njegove knjige Dostojevski o Evropi i Slovenstvu, koja se pojavila 1940. godine, kao druga verzija istoimene teme koju je otac Justin obradio i objavio kao knjigu, desetak godina posle Prvog svetskog rata. Neki poznavaoci dela oca Justina tvrde da je ova prva njegova knjiga o Dostojevskom snažnija i dublja od druge koju sam nabavio u jednoj beogradskoj knjižari početkom 1942. godine. Ušao sam tada u osamnaestu godinu, pohađao sam osmi razred Druge muške gimnazije u Beogradu, spremajući se za veliku maturu. Dok je besneo Drugi svetski rat, Jugoslavija je bila pregažena, okupirana i podeljena od nemačkih zavojevača. Tek što su počinjali – iz današnjeg ugla posmatrano, preuranjeni – ustanci četnika i partizana po Srbiji, ja sam proživljavao najmističkiji period moje mladosti. Quo Vadis Henrika Sjenkjeviča, i naročito celokupna dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (neke njegove knjige već su se od pre rata nalazile u kućnoj biblioteci moga oca i majke), ispunila su me neobičnim mističkim žarom iskrenog i strasnog preživljavanja drame Hristovog života, te umalo da nisam bio odlučio da se posle položene mature sasvim povučem u neki pravoslavni manastir i tamo sebe celog predam Bogu. Ovoj mojoj odluci, koju još nisam smeo nikom da poverim, a najmanje strogom i realnom ocu Momčilu, bitno je bila doprinela pomenuta knjiga oca Justina o Dostojevskom. Pošto sam je pažljivo, ali i sa velikim oduševljenjem pročitao – zabeležio sam čak tačan datum početka čitanja 12. april 1942. godine, i gotovo celu crvenom olovkom ispodvlačio, osećao sam se te cele 1942, a i dobar deo iduće, 1943, godine kao na „sedmom nebu“. Znao sam napamet pojedine delove iz studije oca Justina, a knjige Dostojevskog nisam ispuštao iz ruku. Neobično je bilo da sam od svih romana prvo počeo sa Braćom Karamazovim, još krajem 1941. godine, i da me je upravo ovaj roman „zaludeo“ (izraz koji je ljutito upotrebljavao moj otac, verovatno u strahu da ću napustiti školu i svako dalje učenje), a potom sam tek stigao do njegovih početnih dela: Bedni ljudi, Poniženi i uvređeni...

Naravno da sam posle čitanja knjige oca Justina silno želeo da upoznam ovog pravoslavnog duhovnika, koji je o Dostojevskom iskazao misli i ispoljio osećanja, koja su bila, kako sam bio ubeđen, upravo moja osećanja i moje misli, kakve bih ja stavio na papir da sam bio za ovo tada sposoban.

Nisam se, ipak, još raspitivao gde živi taj moj, već toliko dobro upoznati, a opet neznani duhovni otac, niti sam bio nestrpljiv da ga i lično potražim. Možda i nije bilo na delu neko moje naročito strpljenje, i to još u osamnaestoj godini života, koliko moja stidljivost i strah da se pojavim pred ovim mojim pravoslavnim učiteljem. Kao da sam čekao priliku da sam Bog „aranžira“ naš susret i tako uveća moju radost. Ova prilika se ubrzo pojavila, mada ni tada nisam mogao da se lično predstavim ocu Justinu.

Marta meseca 1943. godine pripremala se, nekako naročito svečano i molitveno, srpska crkva, u toku uskršnjeg posta, za doček najvećeg pravoslavnog, hrišćanskog praznika – Hristovog vaskrsenja. Odlazio sam često u Sabornu crkvu, ne samo na nedeljne liturgije, već i na večernje službe i bdenja, naročito rado u ovu crkvu, valjda i zato što sam se u jednoj maloj ulici (Zadarskoj), nepunih dvesta metara udaljenoj rodio i u njoj proveo prvih desetak godina života. Upravo jedne nedelje, bila je to nedelja pravoslavlja, 14. marta 1943. godine, za propovedaonicom u crkvi pojavio se otac Justin i počeo besedu. Ne znam koliko je trajala njegova propoved, jer sam bio potpuno izgubio osećanje vremena. Netremice sam, iz prepune Saborne crkve, gledao u oca Justina upijao njegove reči i trudio se da ih sve zapamtim i da ih odmah, kada dođem kući, zapišem. Mislim da od silnog uzbuđenja nisam mnogo zapamtio, a evo šta sam stvarno zapisao: „U svakom cvetu, svakoj ptici nalazi se misao Božija... Čovek je najviša vrednost u svim svetovima, on je mali bog u blatu... Ja bih roptao na Boga što me nije stvorio čovekom da nije Hristos živeo na zemlji... Hristos, to je odgovor na sva čovekova pitanja... Posle Hristovog dolaska, nebesa su ostala stalno otvorena, uspostavljena je stalna veza između Boga i čoveka. Čovek, to je ikona Božija, rod ljudski, ikonostas Božiji... Osudite greh, ali milujte grešnika, kao što je Isus osuđivao greh, a opraštao grešnicima. Cilj čovečijeg života, njegova neprekidna težnja, treba da bude ostvarivanje Bogočoveka Hrista u sebi. Vi imate kičicu, malajte! Malajte sve dotle dok ne izmalate Hrista u sebi. Svaki greh, svaka strast, svaki porok, prljaju lik Hrista u vama. Čovek s mnogo grehova je čovek bez Boga... Volite svakog čoveka, poklonite mu se, jer se klanjate bogolikom liku u njemu. Ni najbeznačajniji čovek nije bez ovog dara u sebi... Duša je ono što čini čoveka najlepšim u celoj vasioni... Pravoslavlje kaže: čovek je ikona; Evropa kaže: čovek je zver. Pravoslavlje kaže: rod ljudski je ikonostas, Evropa: to je zverinjak u kome jača zver pobeđuje slabiju... Čovek je najviši zato što je Bog utisnuo svoj lik u njega... Srbin je samo onda pravi Srbin ako ide svetosavskim putem“.

Posle nepunih mesec dana – zapisao sam u dnevniku (koji sam počeo da vodim još od svoje četrnaeste godine), bilo je to 14. aprila – u crkvi Ružici, na Kalemegdanu, u toku duhovne nedelje slušao sam, još jednom zadivljeno, arhimandrita Justina, koji je snažnim i prodornim glasom osuo najpre svu raspoloživu, uvek hrišćansku, paljbu na komunističku ideologiju koja je tada doživljavala svoj procvat među mladim ljudima u Beogradu, a onda sledećim rečima objašnjavao zašto hrišćansko učenje smatra najboljim i jedino potrebnim svim ljudskim dušama: „Najveća revolucija i prevrat u čovečanstvu izazvale su Hristove reči svojim učenicima: Ne vladajte ljudima kao knezovi i vladari, već vladajte služeći im. Onaj koji hoće da bude najveći među vama, neka bude prvi i najveći sluga, sluga svima i svakome... Sveštenik je samo onda sveštenik kada služi svojim parohijanima, a ne odaje se partizanstvu, farisejstvu i licemerstvu. A ako ne služi, on nije pravoslavan sveštenik... Često kažu, čovek je mrak. Ali, sveti Grigorije Bogoslov je pokazao svojom svetom ličnošću da je čovek svetlost. On je svoje telo preobratio u providnu materiju iz koje zrače čistota i svetlost... Hrišćanske vrline su lestvice kojima se čovek penje sa zemlje na nebo... Zar Bog ne služi i danas ljudima? Zar im On ne služi kroz sunce, cveće, biljke, životinje?“

Još sam dva puta u toku 1943. godine slušao oca Justina. njegove propovedi, ispunjene hrišćanskim duhom ljubavi, ali i čvrstine, postojanosti, snage svedočenja, koja je mogla proizići samo iz ličnog, opitnog doživljaja jednog hrišćanskog monaha, bile su za mene trajan putokaz u kasnijem životu. Ocu Justinu sam se vraćao uvek ponovo, i kada bih zalutao sa puta i skretao za neko vreme prema azijskim filosofijama i religijama, ili se upuštao u studiranje evropske filosofije i nauke.

Ne sećam se tačno koje godine sam posle Drugog svetskog rata slučajno sreo oca Justina ispred zgrade Srpske akademije nauka u Knez-Mihajlovoj ulici. Hodao je brzo, mantija je letela za njim, izgledao je ozbiljan i odlučan. Pojma nemam ni danas otkud mi hrabrost da ga zaustavim. Predstavio sam mu se kao student medicine, kao veliki poštovalac njegovih knjiga (u međuvremenu sam pročitao još nekoliko njegovih radova), koga muči, već poduže, jedno pitanje (koje mi je bilo stiglo iz Indije) koje nikako ne mogu da poravnam sa hrišćanskim učenjem, kome sam oduvek bio najviše privržen: pitanje karme i reinkarnacije. Blago se osmehnuvši, odgovorio mi je mirno i jasno: „Mladi prijatelju – ovako me je kasnije uvek nazivao, bilo kada mi je pisao kraća pisma, ili kada me je direktno oslovljavao – znam šta vas muči. Muči vas pitanje kako je moguće da čovek u toku svoga relativno kratkog života postigne onakvo savršenstvo kakvo Hristos od nas traži, kada je gotovo neprekidno izlagan svim mogućim iskušenjima fizičke, materijalne, duševne i duhovne prirode. Azijska ideja reinkarnacije čini vam se logična i prihvatljiva. Reći ću vam, ona je savršeno nepotrebna hrišćaninu. Zašto? Zato što i sveti hrišćanski oci uče o produžavanju našeg života, ali ne ponovo ovde na zemlji, već u duhovnom svetu posle smrti našeg zemaljskog bića. Svaki od nas nastavlja da se usavršava posle preseljenja tačno na onom stupnju duhovne lestvice do koje je stigao ovde na zemlji.“

Ovaj odgovor zadovoljio me je bio u potpunosti i onda, on me umiruje i danas. Nije mi, istina, jasno zašto i neki naši viđeni teolozi sumnjičavo vrte glavom kada im ispričam ovaj za mene tako značajan, sada već davno protekli razgovor sa Justinom Popovićem. Naslućujem da su ovi pravoslavci sumnjičavi u pogledu ovakvog odgovora oca Justina, jer se on zapravo ne nalazi lako, a ni često kod hrišćanskih svetih učitelja (sa izuzetkom svetog Grgura iz Nise i možda još nekog). Niko se od ovih teologa ipak nije usudio da nazove ovakvo mišljenje oca Justina jeretičkim; pitam se nije li otac Justin ovakav odgovor pružio samo meni i to u trenutku kada je jedino tako mogao da me vrati na hrišćansku stazu, sa već skrenutog pravca put azijskih religija, kojima sam se bio dosta odlučno uputio.

Na kraju ovog kratkog razgovora, koji sam vodio u Knez-Mihailovoj ulici sa ocem Justinom, bio sam počastvovan i beskrajno obradovan još jednim njegovim poklonom: pozivom da ga posetim u manastiru Ćelije, u kome je trajno ostao da živi do svoje smrti.

Usledilo je, od tada, mnoštvo mojih poseta manastiru i njegovom starešini, arhimandritu Justinu, sve do moga odlaska u Evropu 1957. godine, u kojoj sam ostao nekoliko godina. U manastir sam odlazio obično subotom i ostajao tamo do nedelje posle podne, ili sam stizao rano u nedelju, pre početka liturgije, koja je za mene uvek bila praznik, jer je služio, po pravilu, sam otac Justin, a pevao je hor milih ćelijskih sestara. Zapamtio sam i nekoliko britkih i hrabrih propovedi oca Justina u toku liturgije, iako je bio svestan da se od strane komunističke vlasti budno prati, ne samo svaki njegov korak, već i svaka reč. Pouzdana je, međutim, bila zaštita Božja kojom je ovaj vrli srpski duhovnik neprestano bio nevidljivo okružen, i to od trenutka kada je pravim čudom bilo precrtano ime Justina Popovića sa spiska ljudi osuđenih na streljanje, odmah posle rata, 1946. godine, pa kroz čitav dugi period njegovog zatočenja u manastiru Ćelije. Borbeni temperament i vatreni srpski patriotizam ovog pravoslavnog junaka bili su Promislom Božijim na najbolji način obuzdani upravo prinudnim uklanjanjem sa javne crkvene pozornice posleratnog pravoslavnog i političkog života u Srbiji i upravljeni put jedino plodnog duhovnog rada – najpre, na sebi, zatim pisanjem novih knjiga i članaka, prevođenjem Žitija svetih i pripremom četvorice učenika za njihovo nastupanje u javnosti kada to bolja vremena dopuste (to su današnje vladike Atanasije, Amfilohije, Artemije i Irinej).

Što se moga duhovnog razvoja tiče, mogu mirne duše reći da ono što je vladika Nikolaj Velimirović značio Justinu Popoviću, to je otac Justin značio meni, bez obzira, ili baš zato, što nisam studirao teologiju, već medicinu i psihologiju. Razgovori koje sam vodio sa ocem Justinom u toku niza godina, sve od 1949. ili 1950, pa do njegove smrti, 1979. godine, uvek u istoj sobi u prizemlju konaka, kada je vreme bilo kišovito ili hladno, a u porti manastira, ispod velikog bora, leti i po lepom vremenu, bitno su uticali na mene da u toku četvorogodišnjeg boravka u Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj ne zapadnem ni u kakvu filosofsku ili religijsku jeres. Ili, ako sam se povremeno, na kraće ili duže vreme, odazivao sirenskom zovu pravoslavlju tuđih učenja, uvek su me sećanja na moga duhovnog oca iz dalekog, usamljenog manastira kraj Valjeva, i na njegove reči opomene, kada je god bila reč o evropskoj kulturi – prema kojoj me je, uostalom, naučio da budem oprezan još u mojoj sedamnaestoj godini Dostojevski – a naročito nedeljna pravoslavna liturgija, koju sam redovno posećivao, obično u ruskim crkvama gde god se bio zatekao u Evropi – vraćali na pravoslavni put, jednostavan i prav, čist i lep.

Hteo bih da kažem i to da su moji razgovori sa ocem Justinom u manastiru Ćelije bili vođeni u duhu velike trpeljivosti i otvorenosti – atmosferi koju je, naravno, stvarao on. Mogao sam da postavljam mome duhovniku svakojaka pitanja iz hrišćanske dogmatike ili apologetike, mogao sam da se ne slažem sa mišljenjem oca Justina i da ostanem pri svome mišljenju, ili da tražim od njega dopune razlozima koje je već bio izneo u prilog neke svoje postavke. Ne pamtim da smo se nekad rastali u nekom napetom, neprijatnom ili nedefinisanom stanju. Uvek strpljiv i blag, i pri zajedničkoj šetnji na rastanku, često sve do automobilskog puta za Valjevo, otac Justin je zadržavao autoritativan stav dobrog i snažnog oca, autoritativan, u jedinom mogućem značenju ove latinske reči.

Želeo bih na kraju ovih svojih dragih sećanja na Justina Popovića – „bivšeg profesora Univerziteta“, kako je voleo da se potpisuje na svojim knjigama – iznesem još jedan, i to poslednji doživljaj koji sam imao sa ocem Justinom prilikom susreta u Ćelijama, u februaru mesecu 1979. godine. Otac Justin imao je tada 85 godina! Evo, šta sam posle tog duhovnog sretanja zapisao: Duhovno sve pročišćeniji, umno svež za svoje godine, fizički, i pored jedne ozbiljne srčane dekompenzacije, pre skoro godinu dana, u stanju je da odstoji, a igumanija Glikerija kaže, ponekad i da odsluži celu liturgiju. Iako već godinama ponavlja svoje omiljene misli o Evropi i pravoslavlju, s obzirom da te njegove misli zadržavaju punu savremenost, nije nikad dosadno i suvišno da ih čovek, s vremena na vreme, ponovo čuje. Danas je uspeo da ih izloži naročito sažeto i upečatljivo, i to jednom mladom francuskom teologu koji se sprema da pređe u pravoslavlje, i upravo je pred putovanjem u Svetu Goru. Otac Justin nam je tada rekao: „Evropa je izgubila hrišćanstvo kada je izgubila molitvu, sa gubitkom molitve izgubio se i smisao posta. Evropa je izgubila hrišćanstvo zbog svoje gordosti i što je mislila da je u stanju da reši sve ovostrane i onostrane zagonetke. Nema istinskog mislioca koji nije došao u svojim razmišljanjima na problem smrti. Nema ozbiljnog mislioca koji se nije upitao da li ima nekoga koji je za njega razrešio problem smrti. Ako svi zauvek umiremo, kakav je onda smisao života? Problem smrti razrešio je jedino i samo Hristos, jednom zauvek i za sve ljude, i to svojim životom, svojom smrću i svojim vaskrsenjem. Ovu istinu pravoslavlje je najbolje sačuvalo i zato je radosno biti pravoslavan. Najpouzdaniji put da se dođe do ove Istine jeste molitva i zato se ja molim Gospodu: Omolitvi me i ohristoljubi me. Vera je najveća među svima ljudskim vrlinama. Ona je povezana tesno i sa nadom i sa ljubavlju, ali i kada ove dve nekad malaksaju, vera mora da ostane prisutna. Sve tri vrline međusobno se privlače. Ima ljudi kod kojih postoje i pojedinačno, ali tek kada su sve tri zajedno, ostvarena je punoća. Moramo se moliti da dostignemo ovu punoću. Sveti Jovan Kronštatski rekao je sveštenicima da se čudi kako to da se oni stalno ne mole. To znači da je on svojim dugotrajnim molitvama postigao to da je molitva u njemu sama činila svoje, on je sav postao molitva. Osim molitve i posta, smirenost je neophodna za čoveka. On mora da oseti da je ništavan pred Bogom i to će tek da mu pruži neophodnu skromnost u ophođenju sa ljudima i samim sobom. Svako naše istinsko kajanje proizvodi neopisanu radost nebeskih bića i svaki naš pad takvu istu žalost. Kada bismo osetili tugu rastuženog čoveka kome smo mi naneli bol i učinili ga tužnim, to bi bio uvod u osećanje tuge koju još mnogo jače osećaju nebeska bića kada padnemo. A ako je čovek u stanju da doživi intenzivnu tugu, bez želje za osvetom, kada smo ga uvredili, kako tek doživljavaju ovu tugu mnogo osetljivija duhovna bića! Molite se najprostijom mogućom molitvom: „Gospode Isuse Hriste, oprosti mi i pomozi!“

Rado se još sećam onih svojih poseta ocu Justinu i manastiru Ćelije, negde od kraja 1966. godine pa do konca njegovog života, kada sam već bio oženjen i kada sam, srećan i zahvalan Bogu, hteo i mojoj Jeleni da „pokažem“ i svoga drugog oca, duhovnog, i kao takvog za mene značajnijeg od fizičkog. Jelena je uvek bila rado dočekivana od oca Justina, kao moja prirodna druga polovina.