ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 46

 

SADRŽAJ:

Sveti Grigorije Bogoslov; Starac Porfirije; Beseda o Svetom Savi; Vratite nam naše zgrade i stanove po Splitu, Zadru i Šibeniku; Pavelić ante portas?; Moji izumi; Markan; Svedeni na Tuđmanov postotak; Ostavio ikone pred vratima; Vijesti iz eparhije.

 

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

o. Jovan Majendorf

SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV

 

Sveti Grigorije Bogoslov (Nazijanzin) rodio se oko 330. godine u Arijanzu, nedaleko od grada Nazijanza u Kapadokiji, po kome je i dobio ime Nazijanzin. Njegov otac bio je episkop u Nazijanzu, majka Nona — veoma pobožna hrišćanka. Roditelji su Grigoriju dali sjajno vaspitanje. Obrazovao se u početku u Kesariji kapadokijskoj, a nakon toga u Kesariji palestinskoj, u kojoj je još uvek postojala škola koju je osnovao Origen. Svoje obrazovanje nastavio je u Aleksandriji, i na kraju, u Atini, gde se susreo, i za čitav život združio, sa Vasilijem Velikim. U svojoj posmrtnoj besedi Vasiliju on se sa jakim osećanjima priseća godina zajedničkog učenja u Atini:

 

A kada smo, nakon nekog vremena, otkrili jedan drugom svoje želje i njihov predmet - mudroljublje, tada smo već postali jedan drugom sve - i drugovi, i satrpeznici, i rod; imajući zajednički cilj, neprestano smo uzrastali u plamenoj ljubavi. U takvom raspoloženju napredovali smo, imajući za saradnika Boga i sopstvenu ljubav. Nas su vukle iste nade i u poslu u kome se najlakše javlja zavist - u učenju. No, zavist je bila daleko od nas, a naše najusrdnije delo zajedničko revnovanje ... Činilo se da jedna duša u obojici drži dva tela. Obojica smo imali isto uvežbavanje - u vrlini, i isto nastojanje - do odlaska odavde odreći se ovovremenog, živeti za buduće nade ... Znali smo za dva puta: jedan - prvi i prevashodni, vodio je ka našim svetim hramovima i tamošnjim učiteljima; drugi - drugostepeni i manje važan od prvog, vodio je ka nastavnicima spoljašnjih nauka. Drugi su nosili drugačija zvanja, od oca ili sopstvena, prema vrsti sopstvenog zvanja i posla, a kod nas, samo jedno veliko delo i ime - biti i nazvati se hrišćanima ...

 

(Nadgrobna beseda Vasiliju)

 

 

 

Sveti Grigorije se krstio vrativši se doma, po okončanju učenja u Atini. Tada je i rešio da se posveti asketskom načinu života. Zajedno sa svetim Vasilijem pokušao je da utemelji polumonašku intelektualnu zajednicu na imanju oca svetog Vasilija. Toj zajednici pristupio je i Evagrije Pontijski, koji je kasnije postao znameniti egipatski asketa.

 

Grigorije je bio prefinjen i inteligentan mladi čovek. Pisao je stihove, čak je u stihovima sastavio autobiografiju. Imajući slab i unekoliko kapriciozan karakter, bio je sklon nedoslednim postupcima. Kada ga je 361. godine otac pozvao da primi sveštenički čin, Grigorije je ljutito protestovao. Kasnije je popustio pod nagovorima i primio rukopoloženje, ali je već sledećeg dana pobegao u planine. Za vreme dok je bio sveštenik proslavio se po čitavoj Maloj Aziji kao izvanredan govornik i bogoslov.

 

Za to vreme, njegov drug Vasilije postao je arhiepiskop Kesarije kapadokijske i započeo borbu protiv arijanstva. Kako bi sebi obezbedio podršku u borbi sa prefektom Modestom, koji je, štiteći arijanace, izuzeo iz njegove jurisdikcije deo Kapadokije, Vasilije je u različitim oblastima Kapadokije naznačavao za episkope dvojicu svoje braće i sve svoje drugove istomišljenike. I tako je, oko 370. godine, Vasilije pozvao Grigorija i predložio mu da postane episkop. Ovoga puta Grigorije se nije protivio, i bio je rukopoložen za episkopa grada Sosime. Prema kanonima, episkop je morao da živi u gradu kojem je naznačen za episkopa, i Grigorije se zaputio u Sosimu, ali je ubrzo pobegao otuda. Očigledno, Sosima je bila zaista veoma nedopadljivo mesto, posebno za tako prefinjenog intelektualca. Evo kako Grigorije opisuje Sosimu u autobiografiji:

 

Na velikom drumu koji prolazi kroz Kapadokiju smešteno je mesto uobičajenog odmora putnika, na kojem se put račva na tri kraka, mesto bezvodno, bez ijedne travke, bez ikakvog komfora, naselje užasno malo i dosadno. U njemu uvek prašina, buka od kola, suze, ridanja, sakupljači poreza, sprave za mučenje, lanci; a stanovnici - stranci i beskućnici. Eto takva je bila crkva u mojoj Sosimi!

 

(Autobiografija)

 

 

 

Detalji ovakve vrste pokazuju nam Svete Oce u njihovom ljudskom obliku, zajedno sa njihovim slabostima i nedostacima. Pa ako ih je Gospod takve trpeo, i čak ih proslavio zbog njihovih istinskih talenata i dobrodetelji, onda će, može biti, i nama oprostiti naše slabosti!

 

Pobegavši iz Sosime sveti Grigorije se vratio svome ocu, koji je već bio star pa mu je bila neophodna pomoć u upravljanju eparhijom. Ali, već nakon godinu dana, nemirni mladi čovek otputovao je u Selevkiju Isavrijsku (u Španiji), gde je nameravao da se osami u monaškom podvigu. Međutim, ni tu nije ostao dugo. Godine 378/9. drugovi su ga pozvali u Konstantinopolj. Iako je u prestonici tih godina preovladavalo arijanstvo, ipak je tamo bio sačuvan i jedan bedem pravoslavlja - mala crkva Vaskrsenja, smeštena u jednom izdvojenom domu, u kojoj se skupljala malobrojna pravoslavna zajednica, koja je izvukla živu glavu pod gonjenjem arijanskih imperatora. Malo pre svoje smrti (379. godine) sveti Vasilije je napisao Grigoriju da ovoj zajednici treba dobar, krasnorečiv pastir. Sveti Grigorije je prihvatio poziv, i upravo tamo, u skromnom hramu Vaskrsenja pročitao je pet svojih znamenitih «Beseda o bogoslovlju», u kojima su izložene osnove učenja Kapadokijaca o Svetoj Trojici.

 

Godine 381. na vlast je došao imperator Teodosije I, koji je ponovo ustanovio pravoslavlje i sazvao Drugi Vaseljenski sabor. Sveti Grigorije, koji se odomaćio u prestonici, bio je priznat za arhiepiskopa konstantinopoljskog. Novonastala odgovornost ga je preobrazila: on neočekivano razvija veoma burnu delatnost, uzima aktivno učešće u raspravama među duhovnim licima, i postaje jedan od vodećih organizatora Vaseljenskog sabora. Pritom, morao je da uđe u sukob sa privrženicima staronikejske vere (jednosušnost bez tri ipostasi), koji su pretendovali na vodeću ulogu u ponovnom uspostavljanju pravoslavlja na Istoku. Jedan od glavnih njegovih suparnika bio je episkop Petar Aleksandrijski, rođak svetog Atanasija Velikog i ubeđeni pristalica nikejske vere u njenoj «staroj» formulaciji, objavljenoj na Prvom Vaseljenskom saboru (jednosušnost bez tri ipostasi). Petar je sebe smatrao istinski pravoslavnim i prebacivao je kapadokijskom bogoslovlju sklonost ka kompromisima.

 

Iz Antiohije na Sabor je bio pozvan episkop Meletije, drug Kapadokijskih Otaca koji je delio njihove bogoslovske poglede.

 

Ali, istovremeno, u Antiohiji je postojala i staronikejska stranka. koju je predvodio episkop Pavlin, a koja nije priznavala Meletija. Petar Aleksandrijski i papa Dimas priznavali su samo Pavlina, kojega je ranije za episkopa rukopoložio nerazboriti revnitelj staronikejske vere, zapadni episkop Lucifer Kaljarski.

 

Sveti Grigorije je predložio da za predsedavajućeg saborom bude izabran Meletije, i ovaj predlog imperator je prihvatio. Usledila je bura negodovanja od strane Petra, koji nije priznavao Meletija, pa čak ni samog Grigorija. Petar je onda samoinicijativno posvetio drugoga za episkopa konstantinopoljskog, Maksima Kinika, koji je bio njegov istomišljenik (Kinikom je bio prozvan zbog njegove brade). Tako je, bez obzira na zajedničku pobedu pravoslavnih nad arijancima, nastao raskol među pravoslavnima.

 

Situacija se iskomplikovala utoliko što je vlast bila na strani Kapadokijaca i novonikejske vere. Imperator Teodosije oterao je Maksima Kinika iz Konstantinopolja, a ovaj je sebi utočište našao u Rimu. Treba imati na umu da je Drugi Vaseljenski sabor održan bez učešća predstavnika Rima. Zapadni bogoslovi uopšte nisu priznavali učenje Kapadokijaca, nego su prednost davali starojnikejskoj formulaciji. (Kao što smo već napomenuli, njihovo razumevanje učenja o tri ipostasi bilo je otežano time što je reč «ipostas» na latinski prevođena rečju «substantia», što se značenjski malo u čemu razlikovalo od reči «essentia», to jest „suština". Prevedeno na latinski, učenje Kapadokijaca izgledalo je kao učenje o tri suštine, odnosno o tri boga.)

 

Za vreme trajanja Sabora Meletije Antiohijski je neočekivano preminuo. Umesto njega, na mesto predsedavajućeg bio je predložen sveti Grigorije. No, ostalo je da se reši pitanje koga smatrati zakonitim episkopom antiohijskim? Radi smirivanja situacije, najprirodnije je bilo da kao prejemnik Meletija bude priznat Pavlin, i sveti Grigorije je izneo upravo takav predlog, pa ipak, antiohijci izaberu drugog episkopa. Uzalud je sveti Grigorije nastojao da pomiri suprotstavljene strane u sukobu - na Saboru su gospodarili beskonačni razdori i opšti metež. Neki od episkopa optužili su samoga svetog Grigorija da je nelegalno prisvojio konstantinopoljsku katedru: jer on je bio rukopoložen za episkopa Sosime, a prelazak episkopa sa katedre na katedru tada je smatran nemogućim. Na kraju, sve je to svetom Grigoriju dozlogrdilo, i on je, ispunivši se osećajem odvratnosti, napustio Sabor i otišao iz Konstantinopolja. Sačuvana su pisma u kojima on izražava negodovanje i zbunjenost povodom neodgovarajućeg ponašanja istočnog episkopata.

 

Sveti Grigorije se udaljio, radi mira, u svoju rodnu grudu, u Kapadokiju, gde je skončao 390. godine.

 

Dela svetog Grigorija Bogoslova

 

Do nas je došao mali broj dela svetog Grigorija, no i to je sasvim dovoljno da on bude uvršten u red najsjajnijih bogoslova svih vremena.

 

1. Četrdeset i pet propovedi, od kojih su najvažnije one pod brojevima 27 - 31, poznatije pod naslovom «Besede o bogoslovlju». U njima se razmatra problem bogopoznanja i učenje o Svetoj Trojici. Ove su besede bile objavljene 379-380. godine i donele su mu reputaciju i naziv Bogoslova. Propovedi su pisane

krajnje uzvišenim stilom i veoma su složene po sadržaju, tako da je teško poverovati da ih je on zaista govorio usmeno u crkvi. Od ostalih propovedi, neke su posvećene različitim crkvenim praznicima i posebnim događajima. Posebno je važno Nadgrobno slovo, izgovoreno na sahrani svetog Vasilija. Jedna

propoved usmerena je protiv imperatora Julijana Otpadnika.

 

2. Poetska dela, među kojima nalazimo autobiografiju svetog Grigorija, nekoliko poema posvećenih smrti prijatelja, kao i stihove na bogoslovske teme.

 

3. Od 243 pisma svetog Grigorija za nas su važna njegova dva pisma Klidoniju (101. i 102. pismo), u kojima se razmatra priroda Hrista, uz kritiku učenja Apolinarija Laodikijskog.

 

 

 

Uticaj svetog Grigorija na bogoslove kasnijih vremena bio je ogroman. Njegova dela gotovo da su izjednačavana sa Svetim Pismom. Posebno ga je poštovao prepodobni Maksim Ispovednik. Tekstove svetog Grigorija koristili su himnografi, a naši božićni, bogojavljenski i pashalni kanoni - nisu ništa drugo nego, parafrazirani od strane Jovana Damaskina, odlomci iz propovedi svetog Grigorija. I na Zapadu, takođe, sveti Grigorije je oduvek uživao veliko uvažavanje. Tako je sveti Toma Akvinski tvrdio da je, u to vreme, kod ma kojeg crkvenog Oca moguće naći poneku jeres, kod Grigorija Bogoslova - ne.

 

 

 

o. Jovan Majendorf,

 

Uvod u svetootačko bogoslovlje

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio