ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 46

САДРЖАЈ:

Свети Григорије Богослов; Старац Порфирије; Беседа о Светом Сави; Вратите нам наше зграде и станове по Сплиту, Задру и Шибенику; Павелић ante portas?; Моји изуми; Маркан; Сведени на Туђманов постотак; Оставио иконе пред вратима; Вијести из епархије.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

о. Јован Мајендорф

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ

Свети Григорије Богослов (Назијанзин) родио се око 330. године у Аријанзу, недалеко од града Назијанза у Кападокији, по коме је и добио име Назијанзин. Његов отац био је епископ у Назијанзу, мајка Нона — веома побожна хришћанка. Родитељи су Григорију дали сјајно васпитање. Образовао се у почетку у Кесарији кападокијској, а након тога у Кесарији палестинској, у којој је још увек постојала школа коју је основао Ориген. Своје образовање наставио је у Александрији, и на крају, у Атини, где се сусрео, и за читав живот здружио, са Василијем Великим. У својој посмртној беседи Василију он се са јаким осећањима присећа година заједничког учења у Атини:

А када смо, након неког времена, открили један другом своје жеље и њихов предмет - мудрољубље, тада смо већ постали један другом све - и другови, и сатрпезници, и род; имајући заједнички циљ, непрестано смо узрастали у пламеној љубави. У таквом расположењу напредовали смо, имајући за сарадника Бога и сопствену љубав. Нас су вукле исте наде и у послу у коме се најлакше јавља завист - у учењу. Но, завист је била далеко од нас, а наше најусрдније дело заједничко ревновање ... Чинило се да једна душа у обојици држи два тела. Обојица смо имали исто увежбавање - у врлини, и исто настојање - до одласка одавде одрећи се ововременог, живети за будуће наде ... Знали смо за два пута: један - први и превасходни, водио је ка нашим светим храмовима и тамошњим учитељима; други - другостепени и мање важан од првог, водио је ка наставницима спољашњих наука. Други су носили другачија звања, од оца или сопствена, према врсти сопственог звања и посла, а код нас, само једно велико дело и име - бити и назвати се хришћанима ...

(Надгробна беседа Василију)

Свети Григорије се крстио вративши се дома, по окончању учења у Атини. Тада је и решио да се посвети аскетском начину живота. Заједно са светим Василијем покушао је да утемељи полумонашку интелектуалну заједницу на имању оца светог Василија. Тој заједници приступио је и Евагрије Понтијски, који је касније постао знаменити египатски аскета.

Григорије је био префињен и интелигентан млади човек. Писао је стихове, чак је у стиховима саставио аутобиографију. Имајући слаб и унеколико каприциозан карактер, био је склон недоследним поступцима. Када га је 361. године отац позвао да прими свештенички чин, Григорије је љутито протестовао. Касније је попустио под наговорима и примио рукоположење, али је већ следећег дана побегао у планине. За време док је био свештеник прославио се по читавој Малој Азији као изванредан говорник и богослов.

За то време, његов друг Василије постао је архиепископ Кесарије кападокијске и започео борбу против аријанства. Како би себи обезбедио подршку у борби са префектом Модестом, који је, штитећи аријанаце, изузео из његове јурисдикције део Кападокије, Василије је у различитим областима Кападокије назначавао за епископе двојицу своје браће и све своје другове истомишљенике. И тако је, око 370. године, Василије позвао Григорија и предложио му да постане епископ. Овога пута Григорије се није противио, и био је рукоположен за епископа града Сосиме. Према канонима, епископ је морао да живи у граду којем је назначен за епископа, и Григорије се запутио у Сосиму, али је убрзо побегао отуда. Очигледно, Сосима је била заиста веома недопадљиво место, посебно за тако префињеног интелектуалца. Ево како Григорије описује Сосиму у аутобиографији:

На великом друму који пролази кроз Кападокију смештено је место уобичајеног одмора путника, на којем се пут рачва на три крака, место безводно, без иједне травке, без икаквог комфора, насеље ужасно мало и досадно. У њему увек прашина, бука од кола, сузе, ридања, сакупљачи пореза, справе за мучење, ланци; а становници - странци и бескућници. Ето таква је била црква у мојој Сосими!

(Аутобиографија)

Детаљи овакве врсте показују нам Свете Оце у њиховом људском облику, заједно са њиховим слабостима и недостацима. Па ако их је Господ такве трпео, и чак их прославио због њихових истинских талената и добродетељи, онда ће, може бити, и нама опростити наше слабости!

Побегавши из Сосиме свети Григорије се вратио своме оцу, који је већ био стар па му је била неопходна помоћ у управљању епархијом. Али, већ након годину дана, немирни млади човек отпутовао је у Селевкију Исавријску (у Шпанији), где је намеравао да се осами у монашком подвигу. Међутим, ни ту није остао дуго. Године 378/9. другови су га позвали у Константинопољ. Иако је у престоници тих година преовладавало аријанство, ипак је тамо био сачуван и један бедем православља - мала црква Васкрсења, смештена у једном издвојеном дому, у којој се скупљала малобројна православна заједница, која је извукла живу главу под гоњењем аријанских императора. Мало пре своје смрти (379. године) свети Василије је написао Григорију да овој заједници треба добар, красноречив пастир. Свети Григорије је прихватио позив, и управо тамо, у скромном храму Васкрсења прочитао је пет својих знаменитих «Беседа о богословљу», у којима су изложене основе учења Кападокијаца о Светој Тројици.

Године 381. на власт је дошао император Теодосије I, који је поново установио православље и сазвао Други Васељенски сабор. Свети Григорије, који се одомаћио у престоници, био је признат за архиепископа константинопољског. Новонастала одговорност га је преобразила: он неочекивано развија веома бурну делатност, узима активно учешће у расправама међу духовним лицима, и постаје један од водећих организатора Васељенског сабора. Притом, морао је да уђе у сукоб са приврженицима староникејске вере (једносушност без три ипостаси), који су претендовали на водећу улогу у поновном успостављању православља на Истоку. Један од главних његових супарника био је епископ Петар Александријски, рођак светог Атанасија Великог и убеђени присталица никејске вере у њеној «старој» формулацији, објављеној на Првом Васељенском сабору (једносушност без три ипостаси). Петар је себе сматрао истински православним и пребацивао је кападокијском богословљу склоност ка компромисима.

Из Антиохије на Сабор је био позван епископ Мелетије, друг Кападокијских Отаца који је делио њихове богословске погледе.

Али, истовремено, у Антиохији је постојала и староникејска странка. коју је предводио епископ Павлин, а која није признавала Мелетија. Петар Александријски и папа Димас признавали су само Павлина, којега је раније за епископа рукоположио неразборити ревнитељ староникејске вере, западни епископ Луцифер Каљарски.

Свети Григорије је предложио да за председавајућег сабором буде изабран Мелетије, и овај предлог император је прихватио. Уследила је бура негодовања од стране Петра, који није признавао Мелетија, па чак ни самог Григорија. Петар је онда самоиницијативно посветио другога за епископа константинопољског, Максима Киника, који је био његов истомишљеник (Киником је био прозван због његове браде). Тако је, без обзира на заједничку победу православних над аријанцима, настао раскол међу православнима.

Ситуација се искомпликовала утолико што је власт била на страни Кападокијаца и новоникејске вере. Император Теодосије отерао је Максима Киника из Константинопоља, а овај је себи уточиште нашао у Риму. Треба имати на уму да је Други Васељенски сабор одржан без учешћа представника Рима. Западни богослови уопште нису признавали учење Кападокијаца, него су предност давали старојникејској формулацији. (Као што смо већ напоменули, њихово разумевање учења о три ипостаси било је отежано тиме што је реч «ипостас» на латински превођена речју «substantia», што се значењски мало у чему разликовало од речи «essentia», то јест „суштина". Преведено на латински, учење Кападокијаца изгледало је као учење о три суштине, односно о три бога.)

За време трајања Сабора Мелетије Антиохијски је неочекивано преминуо. Уместо њега, на место председавајућег био је предложен свети Григорије. Но, остало је да се реши питање кога сматрати законитим епископом антиохијским? Ради смиривања ситуације, најприродније је било да као прејемник Мелетија буде признат Павлин, и свети Григорије је изнео управо такав предлог, па ипак, антиохијци изаберу другог епископа. Узалуд је свети Григорије настојао да помири супротстављене стране у сукобу - на Сабору су господарили бесконачни раздори и општи метеж. Неки од епископа оптужили су самога светог Григорија да је нелегално присвојио константинопољску катедру: јер он је био рукоположен за епископа Сосиме, а прелазак епископа са катедре на катедру тада је сматран немогућим. На крају, све је то светом Григорију дозлогрдило, и он је, испунивши се осећајем одвратности, напустио Сабор и отишао из Константинопоља. Сачувана су писма у којима он изражава негодовање и збуњеност поводом неодговарајућег понашања источног епископата.

Свети Григорије се удаљио, ради мира, у своју родну груду, у Кападокију, где је скончао 390. године.

Дела светог Григорија Богослова

До нас је дошао мали број дела светог Григорија, но и то је сасвим довољно да он буде уврштен у ред најсјајнијих богослова свих времена.

1. Четрдесет и пет проповеди, од којих су најважније оне под бројевима 27 - 31, познатије под насловом «Беседе о богословљу». У њима се разматра проблем богопознања и учење о Светој Тројици. Ове су беседе биле објављене 379-380. године и донеле су му репутацију и назив Богослова. Проповеди су писане
крајње узвишеним стилом и веома су сложене по садржају, тако да је тешко поверовати да их је он заиста говорио усмено у цркви. Од осталих проповеди, неке су посвећене различитим црквеним празницима и посебним догађајима. Посебно је важно Надгробно слово, изговорено на сахрани светог Василија. Једна
проповед усмерена је против императора Јулијана Отпадника.

2. Поетска дела, међу којима налазимо аутобиографију светог Григорија, неколико поема посвећених смрти пријатеља, као и стихове на богословске теме.

3. Од 243 писма светог Григорија за нас су важна његова два писма Клидонију (101. и 102. писмо), у којима се разматра природа Христа, уз критику учења Аполинарија Лаодикијског.

Утицај светог Григорија на богослове каснијих времена био је огроман. Његова дела готово да су изједначавана са Светим Писмом. Посебно га је поштовао преподобни Максим Исповедник. Текстове светог Григорија користили су химнографи, а наши божићни, богојављенски и пасхални канони - нису ништа друго него, парафразирани од стране Јована Дамаскина, одломци из проповеди светог Григорија. И на Западу, такође, свети Григорије је одувек уживао велико уважавање. Тако је свети Тома Аквински тврдио да је, у то време, код ма којег црквеног Оца могуће наћи понеку јерес, код Григорија Богослова - не.

о. Јован Мајендорф,

Увод у светоотачко богословље