ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 49

SADRŽAJ:

Preobraženje Hristovo; Kratka istorija Filiokvea; Maslina i rasa; „To su Božije stvari!"; O duhovnom rasuđivanju; Ličnost i genetski zahvati; O vaspitanju dece; O kratkim molitvama; Osvrt na nedavnu posetu pape rimskog Zagrebu; Ravni kotari; Hula na Patrijarha Pavla i SPC; Vijesti iz eparhije.

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

LIČNOST I GENETSKI ZAHVATI

Pitanje čovekovih zahvata u prirodi putem genetskog inžinjeringa direktno je povezano s ljudskom slobodom.

Saglasno pravoslavnom bogoslovlju, Bog je čoveka stvorio slobodnim. Čovekova sloboda projavljuje se u dva pravca: prema Bogu i prema tvorevini. Čovek ima mogućnost da svome Tvorcu kaže da ili ne, da pozitivno prihvati, ili da prekine vezu s Njim. Ali, i što se tiče tvorevine, čovek poseduje mogućnost da interveniše u prirodi, bilo prihvatajući prirodu kao nešto čemu se potčinjava, bilo odbacujući je i nastojeći da veštački stvori svoj svet.

Što se tiče odnosa s Bogom, čovek je izabrao negaciju. Znači, ostvario je i ostvaruje svoju slobodu kao jedno ne prema Bogu. Što se tiče prirode, našao se u teškom položaju, ne samo zbog odnosa s prirodom kao takvom, nego i zbog njene uzročne povezanosti s čovekovim negiranjem Boga. Ne priznavši Boga kao Boga, i obogotvorivši sebe, čovek se našao pred prirodom gledajući na nju kao na nešto što nadomešta Boga u njegovom životu. Zato je priroda i postala neka vrsta boga za čoveka idolopoklonika koji se sa strahom i respektom sučeljavao s prirodnim okruženjem. Čovekovo obožavanje prirode, pošto je prethodno odbacio Boga, odvodi ga tome da samu prirodu smatra njegovom najvišom tačkom oslonca. Priroda skriva snage koje čovek može upotrebljavati, naravno ne za Boga, nego za sebe kao boga u tvorevini. Tako se dešava da samo idolopoklonstvo izazove potčinjenje prirode čoveku. Čovek je prvobitno smatrao prirodu bogom i potčinio joj se. Međutim, kako je i sam deo prirode, uverio se da priroda može imati neograničene snage koje može sam koristiti.

Tako čovek ulazi u jedan specifičan odnos s prirodom koji je odnos gospodara prema sluzi, ali sluzi koji, na kraju, vlada svojim gospodarem. Na taj način se uspostavlja jedno uzajamno suparništvo između prirode i čoveka. Ta činjenica je čoveka odvela do takvih zahvata u prirodi koji pokazuju kako on vlada prirodom i kako joj se istovremeno potčinjava.

Jedan pokazatelj takvog odnosa između čoveka i prirode, kao rezultat mentaliteta po kome čovek pošto je gospodar prirode može da radi šta želi, predstavlja i ekološki problem. Isti mentalitet ima za posledicu to da se priroda sveti čoveku, a čovek se pred njom pokazuje nemoćan. Unutar ovih okvira postavljamo i problem čovekovog intervenisanja na strukturi materije, ali i u strukturalnom ustrojstvu biološke materije bića. Iako je pokušaj prodora u ove mehanizme odavno počeo, njegovi praktični rezultati, konačno su postali vidljivi sa zadivljujućim dostignućem kloniranja, znači sa javnom proizvodnjom jedne istovetne biološke kopije. Naravno, kloniranje jedne životinje je uzdrmalo svet, ne samo zbog toga što to predstavlja nešto uznemirujuće, nego poglavito zato što sad već postoji mogućnost i opasnost da se prenese i na slučaj čoveka. Dakle, ako se prenese na čoveka, kloniranje će tada stvoriti ozbiljne probleme, i Crkva sa odgovarajućom ozbiljnošću treba da se suoči s njima.

S ovim izazovima bioinžinjeringa udaljavamo se od vremena problema i problematika etike klasičnog tipa i ulazimo u jednu novu vrstu etičkih problema. Na žalost, Crkva još uvek živi i kreće se unutar problema etike klasičnog tipa, dok se odveć postavlja pitanje mnogo radikalnijih tema koje se odnose na samu ipostas čoveka i prirode. Prema tome, ne postavlja se pitanje da li ćemo imati jednog dobrog ili lošeg čoveka, kao što se interesuje klasična etika, nego da li imamo čoveka ili ne. Upravo kao što s ekološkim problemom na površinu izlaze koreniti problemi koji opovrgavaju klasičnu etiku. Više nije pitanje da li je priroda dobra ili loša, nego da li će preživeti ili ne.

Genetika se interesuje za životinjsko carstvo u koje se svrstava i čovek. Ostavljajući delimično opšti ekološki problem, ograničićemo problematiku i naša razmišljanja na pitanje genetskih zahvata. Kakav može biti stav bogoslovlja prema ovom problemu? Ovo pitanje se zasigurno ne razrešava kroz etiku kojoj smo obično pribegavali. Razmišljanja i ideje koje su već počele da se izražavaju na tu temu, kreću se na nivou jedne ograničavajuće etike. To znači poziv na pravnu intervenciju i formiranje zakonodavnih uredbi koje treba da odobravaju ili da zabranjuju. Međutim, bojim se da se na ovaj način ne razrešava problem. Kad jedna stvar postoji kao mogućnost, njena zabrana pravnom intervencijom ne može nužno da urodi plodom. Ukoliko postoje i kruže narkotici, ma koliko zakona donela jedna skladna država, nije moguće prekinuti njihov protok i rasturanje. Ukoliko je atomska bomba činjenica, bilo koji međudržavni sporazum ili međunarodna konvencija koji ,zabranjuju nuklearno naoružanje, ne sprečava nekog da je kradom stvara i poseduje uskladištenu. Prema tome, zavisi odveć od dobrog raspoloženja onoga koji poseduje ova sredstva to da li će ih upotrebiti. Problem se ne rešava etikom. Ako pretpostavimo da se kloniranje zabrani zakonom, činjenica da je ono odveć moguće, ne sprečava da ga nekad izvrši neko ko može čak i život svoj žrtvovati da bi to sproveo u delo. Ništa ne može poništiti ilegalno ostvarenje kloniranja ili čak njegovu upotrebu od strane nekog diktatorskog režima koji bi ga ozakonio.

Dakle, nalazimo se pred ključnim i kritičnim pojavama. Čovekova sloboda se klati na ivici ambisa, a njegovo znanje postaje oružje samoubistva. Znanje se obično predstavlja kao šansa za služenje čoveku. Svi naučni napreci sadrže prelest rezultatske koristi za čoveka. U raspravama stručnjaka se naglašavaju pozitivni rezultati koji mogu prošići iz kloniranja ili ispitivanja čovekovog genetskog koda. Tehnologija, sa svojim pozitivnim doprinosom, ulazi u naš život i kontroliše ga. Usvaja se elektronski dosije, jer on sadrži pozitivne elemente koji nam olakšavaju život, i zarad toga žrtvujemo našu slobodu i autoritet. Uopšte, zaključujemo da čovek, zbog svoje slobode, ima takve mogućnosti koje se ničim ne mogu obuzdati. A ove mogućnosti su dvostruke i paradoksalne, jer istovremeno kombinuju mogućnost dobra i zla.

Čovek je ranije, upravo bojeći se ovakvog razvoja stvari, bio postavio graničnik na znanje. Od prosvetiteljstva pa naovamo ostavljen je šta više slobodnim, i bez ikakvih ograničenja na znanje, kako ništa ne bi moglo preseći istraživanje i pronalaženje. Dakle, Crkva je primorana da živi sa takvim stanjem stvari. To šta Crkva može ili treba da učini, pokušaćemo da dokučimo na kraju. Pogledajmo prethodno šta se zapravo, po mišljenju Crkve, rizikuje s ovim razvojem bioinžinjeringa. Već smo naglasili da je čovekova mogućnost intervenisanja u prirodi nerazdeljivo povezana s njegovom slobodom. Radi se o jednom temeljnom i svojevrsnom saznanju, koje od čoveka ne možemo oduzeti, a da ga pri tom ne lišimo samog njegovog smisla. Sloboda nije zlo, nego volja i dar Božiji čoveku, kako bi ovaj intervenisao u prirodi, da bi je privodio Bogu i činio je sposobnom da se sjedini s Bogom, da bi i sama prevazišla svoje granice stvorenosti i prolaznosti. Priroda, ostavljena bez intervencije čoveka, osuđena je da bude izgubljena i da iščezne. Bog je čoveka postavio u raj „da ga čuva i održava“ (Post. 1, 15). Priroda je kao jedna njiva koja treba da se obrađuje. Ako iz poštovanja prema prirodi napustimo prirodno okruženje i prirodu uskratimo ove čovekove intervencije, tada ne samo da će ona podivljati, nego u suštini neće moći ni da preživi. Dakle, čovekova intervencija u prirodi neophodna je i za prirodu i za čoveka. Čovek se služi prirodom uzimajući i umnožavajući hranu, suočavajući se sa različitim pretnjama samog života i prirode. Ali i priroda, ako bude ostavljena sama, bez čovekove intervencije, niti se može osetno razviti niti preživeti.

Problem koji pritom nastaje, gledano s bogoslovskog stanovišta jeste: do koje tačke možemo intervenisati u prirodi, budući da je naučno gledište da možemo intervenisati neograničeno? S bogoslovskog stanovišta gledano, možemo intervenisati samo u meri u kojoj se naša intervencija ne kosi s namerom i voljom Božijom. Možemo, dakle, biti satvorci, pod uslovom da Bog ne prestaje biti Tvorac sveta. Ali, kako se uveravamo u to šta je volja Božija? Naravno, svaki naučnik, sa svim svojim neograničenim zahvatima, može tvrditi da sprovodi volju Božiju. Na primer, budući da Bog želi da se suzbiju bolesti, naučni napredak ne čini ništa drugo nego izražava volju Božiju. Što se tiče stvaranja sveta, mislim da se na volju Božiju odnose dve osnovne stvari. Prva je stvaranje vrsta. Bog nije prosto Tvorac sveta u celini, nego i Tvorac konkretnih vrsta koje obrazuju svet. To predstavlja osnovni zaključak koji izvodimo iz proučavanja Biblijskog pripovedanja o stvaranju sveta. Bog nije prosto želeo da nastane svet, nego je zapovedio jednog „dana“: „Neka bude svetlost i bi svetlost“; „neka pusti zemlja iz sebe travu(...) po vrstama“... „I stvori Bog(...) sve duše žive(...) po vrstama njihovim(...) i bi tako(...) i vidje Bog da je dobro“(...) „I reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ (up. Post.1, 1-31)... Raznolikost vrsta očigledno je volja Božija. Razlika između bogoslovskog pristupa i Darvinizma ne sastoji se u događaju evolucije, nego u (darvinističkom) shvatanju raznolikosti vrsta kao proizvoda i prostog rezultata njihove borbe, jednog slučajnog simptoma cele evolucije. Ne odbacujući evoluciju samu po sebi, ono što je u našem bogoslovskom pristupu od značaja, jeste to što su pojedinačne vrste došle u postojanje kao izraz volje Božije. Dakle, ako čovek interveniše u pogledu razlika vrsta, u tom slučaju podređuje tvoračku volju Božiju svojoj stvaralačkoj volji. Ovo jasno izvodimo iz biblijskog pripovedanja o stvaranju sveta.
Uostalom, u okviru ovih vrsta, i naročito u vrsti koja se naziva čovek, raznolikost i unikatnost svakog pojedinog bića predstavlja stvaralačku volju Božiju. Dimenzija jedinstvenosti po preimućstvu važi za čoveka. Dakle, ako čovek interveniše u ovom - a ovde se postavlja žarišni problem koji nastaje kloniranjem - i poništi različitost i drugačijost, u tom slučaju interveniše tvorački zapostavljajući volju Božiju. Što se tiče ukrštanja i ukidanja razlika kod vrsta, problem se rađa uglavnom sa presađivanjima koja, u meri u kojoj se vrše, sa telesnim a ne genetskim materijalom, ne predstavljaju nikakav problem. Jer primalac, telesnu materiju koju dobija, usvaja kao svoju. Ako, na primer, postavimo čoveku srce svinje, to ne znači da on postaje svinja pošto telesna materija, koja to srce prima, pretvara isto u ljudsku materiju. Prema tome, ne ukidaju se ni ljudska ni životinjska vrsta. Međutim, ako se izvrši presađivanje genetske materije sa vrste na vrstu, koja je s pravom zakonom zabranjena, tada se radi o intervenciji protiv tvoračke volje Božije koja nalaže biološko razlikovanje između svinje i čoveka.
Bojim se ne samo da su ove mogućnosti realne, nego da će u budućnosti možda biti nezadržive i, šta više, neobuzdane. Transplatacije su jedan prostor vrlo opasan, ukoliko se ne postavi ovaj graničnik. Mitološka bića, sirene, kentaurusi itd., mogu se pokazati kao stvarnost ako se uspe s ukrštanjem vrste na vrstu transplatacijom genetske materije. Ukrštanje unutar iste vrste je i dozvoljeno i korisno, ono se upotrebljava i u poljoprivredi i u stočnoj ishrani itd. Prema tome, neophodno je da održimo granicu razlikovanja vrsta.

Problem kloniranja sastoji se u tome što ne predstavlja intervenciju na razlikama vrsta, nego udar na različitost i drugojačijost unutar iste vrste. Znači, ne radi se o mešanju ovce i ribe, nego o stvaranju jedne druge ovce, potpuno istovetne. U čemu ovo može da se kosi sa bogoslovljem o stvaranju sveta? Neko bi, u prvi mah, rekao da se ne kosi nigde. Tamo gde počinje da se pojavljuje problem jeste kad se unikatnost jedne konkretne vrste kao apsolutno i nezamenljivo postojanje ukida stvaranjem istovetnih kopija. Kod životinja mislim da to ne važi do u meri u kojoj čovek prihvata jednu konkretnu životinju ličnim i posebnim odnosom.

Ali, ponovo, to nije apsolutno pošto životinje nemaju dušu, naravno ne u psihološkom smislu u kom je svakako imaju, nego u značenju duše kao apsolutnog ličnog identiteta, koji se ni sa smrću ne gubi. Lični identitet se tumači kao apsolutno, jedinstveno i neizmenljivo bitisanje. Dakle, ako shvatimo da životinje nemaju takvu apsolutnu jedinstvenost, zato ih i koljemo i trošimo u ishrani, neko bi mogao zaključiti da kloniranje, što se životinja tiče, ne predstavlja bogoslovski problem. Svakako, ovo nije sigurno i apsolutno, budući da se još uvek nalazimo u stadijumu razmišljanja, postavljanja pitanja i otvaranja problematike.
Međutim, opasnost se pojavljuje kad dođemo do čoveka. Ako se kloniranje primeni na čoveka, onda se automatski ukida apsolutno, unikatno, jedinstveno i neponovljivo postojanje ljudske ličnosti. Crkva mora naglasiti da je svaki čovek jedinstven, neponovljiv i nezamenljiv, ali i slobodan. Ovo, uostalom, znači: „Načinimo čoveka po ikoni i podobiju našem“(Post. 1,26). Čovek nije slobodan onda kada nije nezamenljiv. Kao kopija, on postaje jedan među mnogima, postaje jedan broj, jedna stvar, prestaje da bude ličnost. Ali ličnost, a ne priroda, predstavlja za čoveka pitanje egzistencijalnog primata. Priroda, što se čoveka tiče, može da pretrpi neograničene intervencije, u onoj meri u kojoj se ne uništava ne samo vrsta nego i ličnost. Dakle, treba jasno da odredimo značenje ličnosti. Osećam da mogućnost kloniranja opravdava sve što sam tokom vremena konstatovao o ontološkom sadržaju ličnosti. Ličnost nije jedna biološka kategorija koja može da se ukine biološki, nego ovaj jedinstveni, apsolutni i nezamenljivi identitet. Pitanje je da li se ukida i ličnost kad se biološki ukine jedinstvenost jednog čoveka.
Naša problematika prelama se tačno u toj tački. Postoji velika zbunjenost koja se stvara i među naučnicima oko ovog pitanja. Jedan profesor genetike, zastupajući kloniranje čoveka, ozbiljno je izneo sledeći slučaj: „Zamislite, kako bi bilo dobro za jednu majku koja je izgubila desetogodišnje dete da joj možemo dati drugo, istovetno tom koje je izgubila“! Biološki, ona će imati isto dete. Ali, da li će moći da se zameni jedinstvena i nezamenljiva ličnost deteta koje je umrlo? Sumnjam da će majka moći da se uteši kopijom. Jer, svakako će želeti ono dete s kojim je imala jedan ljubavni i lični odnos. Ovaj odnos čini ličnosti jedinstvenim i nezamenljivim.

Ako se majka ne uteši kopijom, znači da kloniranje konačno uništava ličnost.
Jedan drugi argument za ili protiv kloniranja jeste to što, vezano za pojam ličnosti, ne možemo unapred odrediti značaj koji će imati okruženje za razvoj kopije, koja je drugo od značenja ličnosti. Okruženje zaista pruža druge osobine. Dva bića ontološki mogu biti istovetna, ali, budući da se razvijaju u različitom okruženju, mogu razviti drugačije osobine. Međutim, ne mislim da ovo ima velikog značaja za bogoslovski pristup, budući da nas ne zanimaju osobine ličnosti, nego ličnost sama po sebi. Da li je ličnost apsolutna ili nije? Može li biti žrtvovana ili zamenjena? Naravno, kad se zameni tad prestaje biti ličnost. Postoje još i drugi, čisto psihološki problemi. Šta će biti s kloniranim kopijama koje će sad već poznavati svoje genetske nedostatke, bolesti itd. Ali, ovo je drugostepeno u poređenju sa pitanjem jedinstvenosti ličnosti koja je dovedena u opasnost.

Prema tome, zaključujemo da bogoslovlje Crkve po svaku cenu treba da očuva jedinstvenost svake ličnosti, da se ne bi pretvorila u broj ili stvar potčinjenu kopiji. Ako genetski zahvati uspeju da biološki izbrišu jedinstvenost, to nema automatski za posledicu ukidanje jedinstvenosti i ličnog. Moguće je da imamo identične blizance koji, za one koji ih vole, ne prestaju biti dva različita i jedinstvena identiteta. Dakle, postavlja se pitanje koliko treba biti uznemiren kloniranjem?

Ne sežući za nekim konačnim rešenjem, zaključak ovog niza razmišljanja treba da nas dovede do utvrđivanja izvesnih bogoslovskih kriterijuma. Postoje, po mom mišljenju, dva kriterijuma. Prvo, treba očuvati razliku vrsta, koja nije toliko u opasnosti od kloniranja koliko od presađivanja genetskog materijala sa vrste na vrstu. Drugo, ne sme biti narušena apsolutna jedinstvenost ličnosti. Možda će razvoj bioinžinjeringa doprineti tome da bolje shvatimo nešto što sasvim konkretno imamo na umu: da je drugo ličnost, a drugo (ljudska) priroda. Jedinstvenost jednog čoveka ne zavisi od njegovih prirodnih osobina. Jer, ako zavisi od njih, onda se ne radi o ličnom identitetu. Ako se neko smatra jedinstvenim zato što je inteligentan, lep, belac, obrazovan itd. - osobine koje su određene genima ili okruženjem - ako se od njih sastoji jedinstvenost, to onda ne predstavlja ličnu jedinstvenost. Nasuprot tome, ako se neko smatra jedinstvenim ne uzimajući u obzir sva ova prirodna svojstva, u tom slučaju govorimo o ličnom identitetu. Budući da u životu i razmišljanju mešamo ovo dvoje, možda će nam razvoj biologije pomoći da shvatimo kako možemo zavoleti i smatrati jedinstvenim ljudske ličnosti koje se sa prirodnog stanovišta ne razlikuju. Radi se upravo o onome što postoji kod Svete Trojice gde se Lica ne razlikuju na osnovu prirodnih svojstava, budući da su ona zajednička. Razlika Lica sastoji se u razlici odnosa koje imaju među sobom. To što se zbiva unutar Svete Trojice zasigurno ne biva lako u životu ljudi. A uobičajno je da odbacujemo jednu ličnost na osnovu njenih fizičkih osobina, onda kad nas one na zadovoljavaju.

Sad se, dakle, nalazimo u srži problema. Kad posedujemo mentalitet koji sam pokušao da opišem, znači da odlučujemo šta je jedinstveno na osnovu njegovih prirodnih svojstava, tada ćemo imati veliki problem sa kloniranjem. Zahvati do kojih će doći, imaće za cilj prilagođavanje konkretnog čoveka našim zahtevima i željama koje se tiču fizičkih osobina. A nauka, na žalost, ide u tom pravcu. Ako neko zaželi pametno dete, moći će dobiti kopiju jednog drugog pametnog deteta. Međutim, ako voliš svoje dete i smatraš ga jedinstvenim, nezavisno od njegovih fizičkih osobina, pameti itd., onda stvari stoje drugačije.

Opasnost se ne sastoji u kloniranju samom po sebi, nego u mentalitetu koji daje prednost fizičkim osobinama i vidi u njima odlučujući kriterijum. Dakle, kako promeniti ljudski mentalitet? Crkva je upravo prostor unutar koga učimo da podjednako volimo one koji, što se tiče njihovih fizičkih osobina, nisu onakvi kakvim bi smo ih želeli. To što Crkva prihvata u svoje naručje postojanje drugačijosti i razlika koje se tiču fizičkih osobina, logički vodi u relativizaciju fizičkih osobina. S druge strane, čineći primarnim pitanje fizičkih osobina, nauka nas odvodi u sasvim suprotnom pravcu, kako intervencijom za njihovo ispravljanje, tako i stvaranjem njihove klonirane kopije.

Crkva ne može zaustaviti biološka istraživanja. Međutim, može i treba u svim pravcima da živi, svedoči i ostvaruje shvatanje da fizičke osobine nisu od presudnog značaja za jedinstvenost ljudske ličnosti.

Proizvodnja ljudi uz pomoć genetskog inžinjeringa, ljudi istovetnih po fizičkim osobinama, ugrožava jedinstvenost svakog čoveka, za koju Crkva, ako ne želi da izda sam cilj svoga postojanja, ne može biti ravnodušna.

Prof. dr Jovan Zizjulas