Крка часопис бр. 5

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 5

САДРЖАЈ:

Бесједа о венчању и крштењу; О светој тајни свештенства; Учење Светог Симеона Новог Богослова; Вјеронаука - потреба и значај; Има ли Пилипенде; Манастир Драговић; Монашење у манастиру Драговићу; Празник Преображења у манастиру Крки; Разговор са Драганом Тарлаћем; Обнова и повратак; Обнова цркве у Бителићу; Обновљен храм Светог Оца Николаја у Чистој Малој; Чесма пресвете Богородице у Шибенику; Епископ у Плавну; Рукопложење; Матуранти на екскурзији; Обновљен храм у Бања Луци; Поклоњење Светом Василију Острошком; Вијести из епархије; Списак приложника из Канаде

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Учење светог Симеона Новог Богослова
отац Серафим Роуз

Један од најпоштованијих светих Отаца данас међу православним хришћанима, посебно у Руској Цркви јесте свети Симеон Нови Богослов – један од само три велика Оца којег је Црква назвала богословом, или пар еџцелленце беседницима о Богу. Свети јеванђелиста Јован је непревазиђени боголсов апостолских времена; свети Григорије (+ 390.) је најпоштованији богослов златног доба светоотачке литературе; а свети Симеон (+ 1022.) је велики богослов каснијег доба тј. другог хришћанског миленијума.
Иако ми живимо скоро хиљаду година после светог Симеона, његов хришћански свет се не разликује тако много од нашег, како то због разлика у епохама може деловати. До његовог доба хришћанство је већ било добро утемељено, споља гледано једва да се нешто и променило од оног што је било у ранијим вековима. Али баш због тога је и олако прихватано, а свети Симеон се обраћа и нашем добу када истиче потребу да се вратимо изворном хришћанском искуству, а не да се само ослањамо на спољашње форме црквеног живота, које саме по себи нису спасоносне, већ потребују свесно учешће верника. Нажалост, ово његово духовно настројење се у данашње време веома често злоуботребљава у одбрани лажног мистицизма и лажних дарова Духа Светог, које је у најбољем случају душевне (емотивне) пре него духовне природе и само би изазвало Симеонов праведни гнев. Као што нас савременији Оци упозоравају, боље је да екстатичке мистичне списе светог Симеона (његове Химне), ми, хришћани последњих времена не дирамо, јер смо превише огрезли у сопственим страстима и нечистоти ових искварених и изопачених епоха.
Међутим, постоје дела која су доступна и прикладна за нас последње хришћане – а посебно она која нас подижу из учмалости и надахњују да будемо ревносно свесни основних учења о нашој Вери. Међу тим делима су и беседе св. Симеона о Адаму, првоствореном свету и будућем веку.
Данашњи хришћани често немају јасну представу о будућем добу блаженства, које осмишљава и наш хришћански живот на земљи. Разне хилијастичке јереси и учења, које проповедају некакав рај на земљи, веома су присутне у наше време, и врше велики утицај, често пута не намерно, на хришћане који нису у потпуности свесни своје Вере и њеног смисла. У овом случају кривац је незнање, или боље речено, непознавање основних истина о постању човека и космоса тј. о стварању, о првоствореном свету, Адаму и његовом паду. Агностичке и атеистичке философије (тако честе данас) својим представама о постању много су учиниле да смуте чак и добронамерне православне хришћане.
Према томе, преко је потребан изворни, православно патристички поглед о човековом почетку и његовом крају, како би се коначно видело шта се крије иза личних ставова и претпоставки о овој теми. У том смислу, беседе светог Симеона су један од основних извора, које садрже аутентично православно учење о постању.
Свети Симеон, пак, говори о овој теми са таквом смелошћу и увереношћу да човек застане и запита се: Како он све то зна? Ми смо се навикли да прихватамо само знање утемељено на спекулацијама и претпоставкама, а посебно о тако искуствено далеким темама као што је стварање света и будући век. Данашњи научници темеље своје теорије о постанку човека и космоса на једноличним пројекцијама својих тренутних, делимичних открића и несавршеног знања. А данашњи теолози (од којих је добар део православан), често чине слична спекулативна нагађања утемељена на површном ишчитавању књиге Постања, понеког светог Оца или на основу лоше прикупљених научних података. Али све је ово у домену несавршене људске мудрости - мешавине знања и незнања. Како нам, онда свети Симеон даје учење које је изворно хришћанско, а не пуко теоретисање и нагађање?
Свети Симеон говори из преспективе божанског откривања. Као прво, његови темељи су увек предањски (тј. у Светом Писму), и удивљени смо када видимо који смисао и каква дубина се крије у тим наводима, које он користи, а које ми никада не бисмо тако разумели. Као друго, то је зато што он говори из личног искуства.
Свети Григорије Синаит (+ 1346.) је још један светитељ, који је живео нешто касније, а достигао је висине духовног живота, па је са знањем (тј. смелошћу) говорио о томе што ми једва да можемо појмити. Тако он у једном делу својих списа наводи осам основних виђења у стању савршене молитве. Та виђења су о: Богу, анђелским силама, постању свега створеног, о очовечењу Слова (Логоса), општем Васкрсењу, Другом доласку Христовом, вечним мукама, и вечном Царству Небеском. Предмети ових виђења су како свети Григорије учи јасни и чувани у уму оних који су благодаћу Божијом достигли потпуну чистоту ума. (Поглавља о заповестима и догмама; 130 глава у руском издању Добротољубља). Иако не могу много пренети нама који немамо то лично искуство, он и остали светитељи, који су достигли ово стање могли су слободно говорити о тајнама наше Вере, доживевши их у божанским озарењима. Чак је и свети Павле, након што је био вазнесен до трећег неба, морао првенствено да нагласи како је неизрециво то што је тамо чуо (2. Кор. 12, 4), и како је обичном људском искуству недостижно оно што чека хришћане у будућем веку (1. Кор 2,9).
Међу тим, да тако кажемо, основним виђењима, којих се удостоје само највећи светитељи, нису само муке (тј. Пакао), и блаженства (тј. Рај) будућег доба, већ и виђење устројства свега видљивог (овде се сасвим сигурно ради о мистичком (тајанственом) откривању, а не научном одмеравњу тог устројства!). Још један светитељ, узвишеног духовног живота, свети Исак Сирин (7. век), у једном одломку својих беседа описује то своје искуство. Наводећи како је душа обузета мишљу о нетљености будућег века, свети Исак пише: А од овога, човек већ бива у уму занесен оним што је претходило стварању света, када није било створења, ни небеса, ни земље, ни анђела, ничег од оног што је после створено, и како је Бог само својом добром вољом у једном тренутку све привео из небића у биће, и све је савршено било пред Њим. (21. беседа у руском издању; 85. беседа у грчком издању).
Према томе, сасвим је јасно где можемо наћи право, предањско тумачење оног што је било и оног што ће бити. Најпоузданији тумачи Постања и Откровења су они свети Оци, који су у стању иступљења (тј. божанског откривања) као Мојсије и свети Јован јеванђелиста сами видели тај почетак и крај. Свети Исак Сирин у другој беседи описује како то знање утемељено на вери и виђењу превазилази уобичајено знање и разумевање. Знање остаје у границама природе, али вера превазилази природу... Пет хиљада година (тј. од времена стварања па до рођења Христовог, које се нешто разликује у хронологијама грчког и јеврејског Старог завета) знање и способност људског расуђивања је управљало светом, и човек ни на који начин није могао подићи главу са земље и спознати свог Творца, док није засијала наша Вера и избавила нас из таме озвоземаљског битисања и сујетног умовања. Чак и данас када смо пронашли мирно море и неисцрпно благо, ипак се враћамо сиромашним изворима. Без обзира колико знање може бити богато, савршено знање не постоји, а богатство вере не може се сместити ни на небу ни на земљи.(25. Беседа руског издања; 62. беседа грчког издања).
Свети Симеон је један од оних великих отаца Цркве који је прозрео у та блага вере. Он говори о тајнама вере са таквом сигурношћу, баш зато што је био удостојен да их позна. Његове богонадахнуте беседе о Адаму и будућем добу су веома значајне за православне хришћане зато што богословски утемељују хришћански живот тј. живот у подвигу. Првобитно (природно) стање човека којег је Адам био лишен због свог пада, говори нам о нашој најдубљој, најтајнаственијој природи, и како стање у којем се сада налазимо треба превазилазити; да је будуће блаженство смисао хришћанског подвига, а које Божијом благодаћу можемо задобити упркос нашој огреховљеној природи.

превод са енглеског
сестринство Тројеручице – Шибеник

РАЗГОВОР СА ДРАГАНОМ ТАРЛАЋЕМ

Господин Драган Тарлаћ је репрезентативац Србије и Црне Горе у кошарци и члан ЦСКА из Москве. Он је чести поклоник манастира Крке и радо виђен гост. Замолили смо га да за "Крку" одвоји мало времена и поразговара с чланом наше редакције.

Питање: Господине Тарлаћ, молимо Вас да за наше читаоце кажете неколико ријечи о себи.

Тарлаћ: Пре свега да кажем да моји преци воде порекло с ових простора, општине Дрниш, тачније села Горњи и Доњи Баљци. Из прича које сам слушао и од деде и од бабе о овим пределима у мени је увек расла жеља да, ето, једног дана дођем у контакт са овим крајевима и тај контакт почиње да се остварује оног тренутка кад сам упознао владику Лонгина у Чикагу. Владика Лонгин ме је упознао са свим догађањима у Далмацији, како о животу православних Далматинаца тако и о њиховом последњем страдању. Прва идеја која је уследила и која је, хвала Богу, остварена уз присуство и благослов епископа Фотија и Лонгина и уз велику помоћ игумана Герасима и братства манастира Крке, обављено је моје венчање и крштење сина Луке. И од тада почиње моја директна повезаност са манастиром Крка, који заиста представља центар православља у Далмацији. Ево већ другу годину за редом долазим у манастир Крку са породицом и захваљујући братији манастира наш боравак овде није само одмор већ и духовно узрастање.

Питање: Ви сте познати спортиста, па би можда за наше читаоце било интересантно да опишете свој спортски живот. Гдје тренутно играте и који су Ваши будући планови?

Тарлаћ: Прошлу годину сам провео у ЦСКА у Москви који тренира Душан Ивковић, наш сигурно најбољи тренер, који је и са много успеха водио и репрезентацију Југославије и репрезентацију Србије и Црне Горе. Моји планови за будућност су везани опет за иностранство. Нажалост, код нас тимови још нису у могућности да се боре за сам врх европске клупске кошарке. Постоје многи тимови који стварају младе играче, али то је максимум који достижу. У Европи смо и даље немоћни да урадимо нешто више, да дођемо до било ког финала у било ком европском такмичењу. Жеља свих нас репрезентативаца који играмо у иностранству је да наша кошарка достигне максимум и у клупском такмичењу.

Питање: Већ сте неколико дана гост манастира Крке. Били сте и на свенародном сабору за Преображење, па бих Вас молио да кажете Ваше утиске о томе?

Тарлаћ: Доживео сам манастир Крку из два различита угла. Прошле године један амбијент манастира, његове аутентичности, малог броја људи и ове године један велики празник Преображење где се овде слило на хиљаде људи што је мени веома драго да их видим у толиком броју опет на овим просторима. То је један празник који има, по мени, тај циљ да нас окупи, да нас охрабри. Видели смо и велики број људи који је, нажалост, само прошао поред манастира и не осврнувши се. Празник Преображења је заиста једна лепа, здрава и чиста порука да православље постоји на овим просторима и да није искорењено и да Далматинци могу да живе један уз другог макар се они звали Србин и Хрват. Сви смо ми Далматинци, сви смо били овде на Преображењу и то је заиста једна лепа порука за будућност.

Питање: Ви сте везани за овај крај, за Далмацију, а наш часопис се чита и ван Далмације. Има доста људи избјеглица који можда имају намјеру да се врате. Шта бисте за крај овог разговора поручили тим људима?

Тарлаћ: Одлазећи у село Баљке, које напомињем не зато што сам ја одатле, него што је то село које је потпуно без повратника, једно село у којем се не може видети ни жива мачка. Ја лично имам жељу да ту помогнем колико год је у мојој моћи. Да основа за повратак буде јака воља, паметна дипломатија, и на тај начин пошаље порука да ту има људи који желе да се врате. Најбољи показатељ тога су мјеста и градови гдје су се Срби већ вратили. Лијеп примјер је и сарадња манастира Крке и Националног парка Крке.

Д.Ј.