ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 52

SADRŽAJ:

Svetitelj - arhetip Pravoslavlja; Žitije Svetog oca Nektarija Eginskog Čudotvorca; Od Tive do Skita prepodobnog Jefrema u Katunakiji; Sujeverja i predrasude naših savremenika; Božićni intervju Episkopa dalmatinskog Fotija; Život severodalmatinskih Srba; Da li postoji zlo?!; Lažni kralj; Žitije prepodobnog oca našeg Patapija; Žitije Svetih četrnaest hiljada mladenaca Vitlejemskih; Ako mene goniše i vas će goniti; Beg iz života u šareni virtuelni svet; Vijesti iz eparhije

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

ŽITIJE SVETOG OCA NEKTARIJA EGINSKOG ČUDOTVORCA

Ova novojavljena zvezda na nebu Crkve Hristove, bogonosni otac naš Nektarije, rodio se u Silivriji Trakijskoj 1. oktobra 1846. godine od pobožnih i siromašnih roditelja Dima i Vasilike, dobivši na krštenju ime Anastasije. Prve temelje obrazovanja Anastasije dobi u svom rodnom mestu, a u četrnaestoj godini otputova u Carigrad, gde ga neki rođak primi za pomoćnika u trgovačkoj radnji. Još od ranog detinjstva se pokazala njegova ljubav prema knjizi. Kao dete pravio je knjige od komada papira, objašnjavajući majci kako želi da u knjige zapisuje reči Božje. Pravio je takođe od hartije i sveštene odežde, pokazujući time svoju ljubav prema svešteničkom pozivu i otkrivajući svoje buduće prizvanje.
Rad u trgovini nije ugasio u njemu tu žeđ za naukom. Svaki slobodni momenat koristio je za čitanje, razvijajući u sebi sve više ljubavi prema Crkvi. Pored svetovnih drevnih grčkih mislilaca i filosofa osobito je voleo da čita Svete Oce, iz kojih je ispisivao pojedina mesta radi sebe ali i radi drugih. Ponekad ih je, kako sam svedoči, ispisivao na hartiji iz radnje kojom je zamotavao robu, tako da je zajedno sa prodatom robom davao svojim mušterijama i poučne tekstove radi njihove duhovne koristi. Docnije je te duhovne tekstove sabrao u jednu knjigu pod nazivom "Riznica izreka" i štampao.
Inače od samog detinjstva se odlikovao svojom usmerenošću na duhovni život, izdvajajući se time od svojih vršnjaka i pokazujući malo interesa za njihove nestašluke. Tako je i u Carigradu koristio svaku priliku da učestvuje na svakodnevnim bogosluženjima, noseći se još tada mišlju da primi monaški čin i da postane sveštenik. Tu u Carigradu on bi, posle nekog vremena, postavljen za vaspitača u školi metoha Groba Gospodnjeg: nižim razredima je bio vaspitač a sam je pohađao više razrede.
U svojoj dvadesetoj godini Anastasije napusti Carigrad i primi se da u selu Litiju na ostrvu Hiosu bude učitelj. Tu ostade sedam godina, poučavajući ne samo decu nego i odrasle ostrvljane, potstičući ih na pobožnost i vrlinu, koliko rečju toliko i ličnim svojim primerom. Pazio je na svoje ponašanje i provodio život uzdržljivosti i skromnosti. Često se posle predavanja povlačio u svoju sobu, provodeći slobodno vreme najviše u čitanju i molitvi. Hram ne samo što je redovno pohađao, dajući kao učitelj primer svima, nego je mnogo puta i propovedao u njemu Hristovu blagu vest spasenja.
Žeđ za dubljim duhovnim životom učinila je da postane česti gost "Novog manastira" na Hiosu, koji obnovi starac Pahomije, monah svetog života, sa kojim je mladi učitelj Anastasije vodio duge i česte razgovore. Starac Pahomije mu otkri tajne svete monaške filosofije kao "nauke nad naukama i učvrsti u njemu žeđ za podvižništvom. Rszultat svega toga bilo je njegovo primanje angelskog obraza, koje se dogodi 7. novembra (1876. g.) u gore pomenutom manastiru na Hiosu. Mladi monah dobi ime Lazar, bi pribrojan manastirskom bratstvu i postavljen za sekretara. Svo bratstvo neobično ga je volelo zbog njegove revnosti i spremnosti da bude svima od pomoći.
Posle godinu dana rukopoloži ga mitropolit Hioski Grigorije za đakona u hramu svetih mučenika Mine, Viktora i Vikentija, davši mu novo ime Nektarije. Đakon Nektarije ostade u svom manastiru još dve godine, izučavajući sa još većim žarom Sveto Pismo i Svete Oce. Želja mu je bila da studira teologiju, ali za to nije imao novaca. No Bog umudri imućnog Jovana Horemina sa Hiosa i on ga posla da o njegovom trošku studira u Atini. Došavši u Aginu, Nektarije završi gimnaziju potom i Bogoslovski fakultet (1885.), trudeći se dan i noć. Pri završetku gimnazije umre njegov dobrotvor Horemin i on se no savetu prijatelja obrati za pomoć Aleksandrijskom patrijarhu Sofroniju. Blagodareći patrijarhovoj preporuci upisa se na fakultet u Atini, a kasnije dobi i stipendiju, koja mu omogući blagovremeni završetak studija.
Posle okončanja bogoslovske nauke đakon Nektarije otputova u Aleksandriju, gde ga rečeni Patrijarh rukopoloži za prezvitera u patrijaršijskom hramu Sv. Save Osvećenog (23.marta 1886. g.), proizvevši ga uskoro u čin arhimandrita, u hramu Sv. Nikole u Kairu. Ocenivši njegove sposobnosti i vrlinski život, Patrijarh mu poveri dužnost propovednika i sekretara Patrijaršije.
Budući svetitelj se pokaza veoma revnosan u svom poslu, vršeći svoju dužnost sa strahom Božjim i mnogom ljubavlju. Blagodareći njegovom trudu i zalaganju bi ubrzo živopisan hram Sv. Nikole. Za vreme svog svetog služenja ovaj hristoljubivi muž zadobi veliku ljubav naroda i steče poverenje, tako da posle tri godine svog boravka u Aleksandriji bi izabran za episkopa drevne Pentapoljske episkopije. Tako zapaljena svetiljka njegova bi postavljena na svetionik, da svetli svima svetloljubcima svetlošću evanđelske istine i vrline. Glas o njemu kao mužu punom vrlina i znanja još se dalje čuo, a ljubav narodna prema njemu sve više je rasla. No njegova jedina briga beše i dalje kako da ugodi Bogu i da bude od što veće duhovne koristi narodu Božjem.
Ugled, međutim, koji on steče za tako kratko vreme, i duhovna živost koju on izazva u Crkvi, ne bi svima po volji. Sve to, umesto da bude povod radosti, izazva kod nekih nerazumnih ljudi zavist. Ovi ljudi uspeše da ga opanjkaju kod patrijarha Sofronija. Oni počeše da šire vesti kako se on sprema da posle njega zauzme patrijaršijski presto, koristeći se narodnim poštovanjem i pridobijajući narod za sebe. Da bi ostvarili svoj cilj i što bolje uspeli u svojoj zamisli da otstrane Svetoga, pokušali su da uprljaju i njegov moralni lik. Patrijarh, avaj, poverova tim klevetama, tajno posejanim kao satanski korov, pa ga bez ikakvog suda ili saslušanja, razreši od poverene mu dužnosti. Prvo mu dozvoli da može ostati u patrijaršiji, ali uskoro posle toga uputi mu zahtev da napusti patrijaršijski grad i da. otputuje kuda hoće. Uzalud je svetitelj tražio objašnjenje za nepravedni postupak učinjen prema njemu; bez presude i optužbe on bi odbačen i proteran, tako da se celog njegovog zemaljskog života na njemu ostvarivaše blaženstvo Gospodnje: "Blago prognanima pravde radi.. ."
Narod, saznavši za njegov odlazak, tugovao je za njim i pisao mu: "Duboko smo ožalošćeni Vašim odlaskom, jer osećamo u srcu svom nenadoknadivi gubitak i smatramo za veliku štetu to što smo se lišili omiljenog Arhijereja i predobrog i izuzetno trudoljubivog klirika".
Napustivši tako Egipat, "u nadi", kako sam pisaše kasnije nasledniku aleksandrijskog trona patrijarhu Fotiju, "da će primiti pravdu u dan u koji. bude hteo Gospod", - ovaj nezlobivi pastir slovesnog stada stiže u Atinu. Namera mu je bila da produži za Svetu Goru i da u njoj ostane, ali na savete prijatelja zadrža se u Grčkoj. Bio je bez sredstava za život; sve što je imao u Egiptu bio je razdelio sirotinji i upotrebio za štampanje dušekorisnih knjiga, a uz to bila su mu uskraćena sva arhijerejska primanja od momenta samog rukopoloženja. Tako ostade godinu dana u Atini, ni kod koga ne nalazeći razumevanja niti službe. A i to bi da bi Bog isprobao njegovo trpljenje i da bi njegova svetiljka što jače zasijala. Na kraju ga odredi Sveti Sinod Grčke Crkve za putujućeg propovednika u Evijskom srezu, njega koji je bio ukras Aleksandrijskog trona! On to primi sa smirenjem, vršeći savesno svoju dužnost. Posle dve godine bi premešten u Ftiotidsku i Fokidsku oblast, propovedajući i tu blagu vest Hristovu. Reč njegova bila je snažna i prosta a narav smerna i bratoljubiva, tako da je narod s radošću slušao blagu vest spasenja iz njegovih svetih usta.
Tu ostade Sveti godinu dana propovedajući i učeći narod, a potom bi postavljen za upravnika Rizarijeve Bogoslovije u Atini, gde ostade sve do podnošenja ostavke (1908. g.), koju podnese iz zdravstvenih razloga i radi želje da se povuče u manastir. Ova poznata Bogoslovija, koja je dala veliki broj vrsnih trudbenika u vinogradu Gospodnjem i radnika na prosvećivanju narodne duše, pre njegovog dolaska ne beše nažalost u dobrom poretku i stanju. Preuzevši školu u svoje ruke, on, zbog svog svetog života i izuzetnog obrazovanja i crkvenog i svetovnog, zbog načina ophođenja i prema učenicima i prema svim ostalim u školi, zadahnu školu novim duhom, zadobivši poverenje svih. Novi Rektor istovremeno je upravljao školom i predavao Pastirsko bogoslovlje i druge predmete, pisao brojne dušekorisne spise i bio duhovni otac, i to ne samo onih u školi već i mnogih van nje. Živeo je životom prostog monaha, smireno i sa poštovanjem se odnoseći prema svima, malima i velikima. I dalje je propovedao neumorno slovo Božje u školskoj kapeli, gde su mnogi dolazili i sa strane da čuju njegovu reč punu sile i mudrosti, da se ispovede kod njega i prime očinski savet. Često je služio i propovedao i van škole u hramovima Agine i Pireja. Njegova ličnost i reč privlačili su duše kao magnet gvožđe, njegova pouka ostavljala je duboke tragove u srcima ljudi, jer je bila "delatna i solju začinjena".
Kakav je bio njegov odnos prema svima kao i prema potčinjenima, svedoči sledeći dirljivi primer. Jedan siromašni služitelj po imenu Lukijan razbole se i bi smešten u bolnicu, gde ostade nekoliko meseci. Izišavši iz bolnice posle dugog bolovanja, on je smatrao da je na njegovo mesto neko drugi postavljen. Budući u velikom strahu, on jedno jutro porani da vidi ko to održava tako čistu školu u njegovom otsustvu. Na svoje zaprepašćenje on nađe Mitropolita i upravitelja škole Nektarija, kako čisti školske hodnike i klozete. Naime, sve vreme bolovanja ovog služitelja, Svetitelj bi ustajao pre svih, da ga niko ne vidi, i vršio dužnost otsutnog čistača, ne želeći da ga ostavi bez posla i parčeta hleba. Sveti Upravitelj zapreti strogo dotičnome da o tome ne govori nikome, inače će ga, reče mu, onog momenta otpustiti iz službe. Ovaj, duboko dirnut takvom svetiteljevom ljubavlju, celiva njegovu sv. desnicu i nikome ne kaza o tome sve do Svetiteljevog upokojenja.
Takođe je ovaj prognani Arhijerej pomagao tajno i siromašne đake i druge siromahe, ne zaboravljajući ni ostrvo Hios, na kome je nekad službovao i primio angelski obraz i đakonski čin. Osobito se starao o školi u kojoj je nekad bio učitelj, sam i preko dobrotvora, kao i o svom manastiru sa kojim je bio u stalnoj vezi. Jednom rečju, njegova sveta ličnost i prolazak kroz Atinu i Pirej i druga mesta Grčke, bio je blagoslov Boga "koji pohodi narod svoj" preko ovog novojavljenog Svetitelja. Kao "žar duhovnog ognja" on ožive propoved, koja beše zamrla; u mnogim dušama razgore ljubav Božju i udahnu božansku toplinu u život Crkve i u međuljudske odnose.
Njegov uticaj na učenike u školi beše veliki, ne prosto prenošenjem znanja na njih, nego još više svetlim i svetim primerom svojim. On nije vaspitavao vlašću i primenom prinude, nego ljubavlju i buđenjem stida. Tako, na primer, kada se jednom neki od njegovih učenika potukoše, i ne željahu da se pomire, on umesto da njih kazni, ćutke naloži na sebe samog najstrožiji post i gladovanje za tri dana. Nije onda nikakvo čudo što iz takvog blagog i hristopodobnog korena niče niz vrednih i izuzetno revnosnih poslenika na njivi Gospodnjoj, koji naučeni njegovim primerom izvedoše kasnije mnoge duše na sveti put Gospodnji. Među njegovim učenicima bilo je episkopa, profesora univerziteta, smernih sveštenoslužitelja oltaru i propovednika, vaspitača i učitelja. Jedan od njegovih učenika, Milonas Nikola, koji je služio kao prezviter u hramu Svete Ekaterine na Plaki u Atini, bio je osnivač Pravoslavnih hrišćanskih zajednica i prvi pokretač u novije vreme katihetskih škola za vaspitanje dece. Učenik Svetoga bio je i nedavno preminuli prezviter Angelos Nisiotis, koji sabra mnoge duše oko atinskog hrama "Životodajnog Istočnika" Presvete Bogorodice, u kome je služio duga svenoćna bdenija, probudivši mnoge za duhovni život i izvevši ih na put spasonosnog pokajanja. Iz broja njegovih učenika je i divni propovednik blagovesti i pokajanja u gradu Patri na Peloponezu, otac Gervasije Paraskevopulos. Sa svetim Nektarijem su bili duhovno povezani, smatrajući sebe njegovim smirenim učenicima i prijateljima po Bogu, i dva prepodobna starca - podvižnika naših dana: arhimandrit Amfilohije Patmoski, koji je nedavno blaženo preminuo, i još živi propovednik pokajanja i divni preporoditelj duša arhimandrit Filotej Zervakos, iguman sa ostrva Parosa u Egejskom moru.
Otac Amfilohije (Makris) sa Patmosa svedočio je pred mnogima da je, po usnuću Svetog Nektarija i blagodatnom proslavljenju njegovih svetih moštiju, on sam dobio od svetih moštiju Svetiteljevih čudesno isceljenje. Naime, njemu se bio zarazio prst na desnoj nozi i trebao je biti hitno odsečen, ali su se lekari ustručavali da ga operišu jer je o. Amfilohije imao tada i šećernu bolest, pa je rana mogla ostati nezaceljena. Tada je bolesnik zamolio da mu donesu deo moštiju Svetog Nektarija, i kada mu je molba bila uslišena i deo svetih moštiju donet, on se te noći iskreno pomoli Svetitelju kao prijatelju Božjem i svojem (jer je sa njim zajedno živeo jedno vreme u keliji i služio ga) i Svetitelj milostivo usliši njegovu molbu i. blagodaću Svetoga Duha isceli mu prst na nozi već te iste noći, tako da ujutru operacija nije više bila ni potrebna.
Sveti Nektarije je često posećivao i egzarhiju Svetog Groba Gospodnjeg u Atini. Jednog dana reče on tadašnjem parohu u egzarhiji: "Kad čovek shvati cilj svoga života, i da je on čedo Oca Nebeskog, to jest Najuzvišenijeg Dobra, tada sa prezirom gleda na dobra ovoga sveta. Da, vrlinski čovek trpi iskušenja i poniženja, ali se u dubini srca svoga raduje, jer mu je savest mirna. Svet mrzi i prezire ljude vrline, ali im i zavidi, jer biva ono što su govorili i naši pretci: "vrlini se i neprijatelj divi". Ovim rečima kao da je Svetitelj opisivao i svoj životni put. Jer je upravo i on nepravedno stradao i trpeo, ali mu je savest uvek bila mirna, i zato su mu se i drugi divili.
U leto 1898. godine posetio je Svetitelj Goru Atonsku. Njegova bezazlenost, smirenje i duboka pobožnost učiniše izuzetan utisak na svetogorske podvižnike. Istina, i do Svete Gore su bila stigla protivrečna mišljenja o Pentapoljskom prognaniku, jer smrad zle reči i klevete daleko stiže, pa je zato i ovde bilo onih koji su sa sumnjom gledali na Svetitelja. Ali su ga prepoznali oni kojima je Bog otvorio oči za svetlost i pravdu i svetost. Ova poseta i duhovni razgovori sa Svetogorcima, pomogoše i Svetome da još bolje i dublje shvati monaški život i zavoli pustinjačko tihovanje, za koje mnoga u to vreme, zatrovani nezdravim duhom ovoga sveta, govorahu da je nepotrebno.
U to vreme se upokoji Aleksandrijski patrijarh Sofronije i mnogi smatrahu da će za njegovog naslednika biti izabran Nektarije Pentapoljski, kao muž izuzetnih vrlina i obrazovanja, sa kojim ni jedan među aleksandrijskim jerarsima onog vremena nije mogao da se takmiči. No Bogu bi ugodno da bude izabran Fotije, i da poniženje Svetoga ne prestane, kako bi kroz krst i trpljenje, umesto da bude privremeni ukras Aleksandrijskog trona, postao večiti njegov ukras i duhovni otac i patrijarh cele Hristove Crkve, kao i iscelitelj svih poniženih i uvređenih. Smatrajući da je došao čas njegovog opravdanja i sređivanja njegovog nenormalnog kanonskog položaja kao arhijereja, Sveti se obrati u vezi toga novom patrijarhu pismom punim smirenja (1902. g.), ali na njega ne dobi nikakvog odgovora! Posle jedanaest meseci on se povodom toga obraća za savet Carigradskom patrijarhu Jeremiji III, izražavajući pred njim čuđenje povodom svoga slučaja, jedinstvenog, kako s pravom kaže, u crkvenim analima: da može postojati Arhijerej razrešen dužnosti, bez ikakvog suda i presude, koji ni jednoj Crkvi ne pripada!
No ovom smernom sluzi Svome, lišenom vlasti i časti, Bog darova jedinu pravu i neprolaznu vlast nad ljudskim dušama: da bude duhovni roditelj i preporoditelj i prosvetitelj mnogih, i za života i posle smrti. Uistinu su čudni i divni putevi Gospodnji! U Atini i Pireju, kao što rekosmo, oko njega se okupljahu mnoge pobožne duše, imajući ga za svoga duhovnog oca i učitelja. Tako, jedna grupa pobožnih žena, njegovih učenica, zažele da se povuče u manastir i da se preda monaškom životu pod njegovim rukovodstvom. Budući da je i sam bio naklonjen monaškom tihovanju, i kao takav i probudio u njima tu i takvu žeđ, on se odazva rado njihovoj svetoj želji i reši se da im pomogne u osnivanju manastira.
Tražeći pogodno mesto za osnivanje manastira, na kraju ga nađe na obližnjem ostrvu Egini, pored gore zvane Paljohoron, gde je nekad bilo sedište Eginskog episkopa. Ovde se ranije podvizavao Sv. Dionisije Zakintski kao mitropolit i tu i do danas postoje desetine sačuvanih crkava i crkvica, (bez ijedne svetovne zgrade), svedoci pobožnosti i vere nekadašnjih hrišćanskih pokolenja. Tu na mestu zvanom "Ksantos", udaljenom sat i po hoda od mora, po blagoslovu Atinskog arhiepiskopa Teoklita, Sveti Nektarije osnova manastir (1904. g.), posvetivši ga Svetoj i Životodajnoj Trojici, izvoru i uvoru svega postojećeg. Na tom mestu su postojali ostaci poluporušenog manastira "Životodajnog Istočnika" u kome se nekad, po mesnom predanju, podvizavala prepodobna Atanasija Eganska (praznuje se 18. aprila). Ova prepodobna djeva Hristova pređe kasnije u Solun, bežeći zajedno sa prepodobnom Teodorom i Teopisgom ispred gusarske opasnosti. Osnovavši ovde ženski manastir, Svetitelj za prvu nastojateljicu manastira postavi telesno slepu ali duhovno vidovitu i čednu monahinju Kseniju, njegovu učenicu, oko koje se sabra sveto opštežiće sa strogim monaškim pravilima i pod njegovim duhovnim rukovodstvom.
Godine 1908. Sveti podnese ostavku na dostojanstvo Upravnika škole (Bogoslovije) i pređe i sam u manastir kao duhovnik i sveštenoslužitelj. Tu on provede ostatak svoga zemaljskog života u molitvi i postu, u umnom i telesnom trudu. Kao što je i u školi obrađivao školsku baštu, zajedno sa decom, poučavajući ih trudoljublju i radu, tako je i ovde učestvovao u obnovi manastira i održavanju bašte sopstvenim rukama. Kao i ranije tako i sada Sveti se bavio pisanjem dušekorisnih knjiga i pesama u slavu Svete Trojice i Bogorodice Djeve.
Mnoštvo vernih, i sa Egine i van nje, skupljalo se u manastir da učestvuje na bolosluženjima Svetiteljevim, slušajući njegove propovedi i tražeći od njega duhovnog saveta. Prosti narod Eginski brzo oseti da se ovde ne radi o običnom sveštenoslužitelju, nego o istinskom čoveku Božjem. Stekavši veliko poverenje u njega, narod je dolazio da traži njegove molitve za razne potrebe, s dubokom verom da njega sluša Bog. Došlo je bilo vreme da onaj koji je često i dugo ponižavan i preziran od ljudi, bude proslavljen od Boga. Tako, umoljavan od sveštenstva i naroda za vreme velikih suša, Svetitelj u dva maha otvori nebesa svojom molitvom, te se bogata kiša izli na ostrvo Eginu. Isto tako, Sveti je činio i druga čuda: jedna žena koja je bolovala od teške glavobolje, isceli se njegovim molitvama. Jedna devojka opet.iz sela Halazmeni, koja je bolovala od hronične temperature, bi takođe isceljena posle ispovesti kod Svetoga i posle njegovih molitava. Neka pak druga, koja je bila verena za jednog mladića, ali nervno bolesna i đavoimana, takođe zatraži pomoć od Svetoga Nektarija. On, pošto joj pročita molitve i ispovedi je, stavi na nju arhijerejske odežde, i ona otide potpuno zdrava. Evo još nekoliko događaja koji svedoče da je Bog još tada počeo da proslavlja slugu Svoga Nektarija.
Za vreme Prvog svetskog rata monahinje namisliše da nabave žita i namirnica za rezervu, predviđajući ratne nevolje. Svetitelj, međutim, oštro ih ukori i reče: "Ako to uradite, onda nas stvarno očekuje velika glad". Videvši da se on tome vrlo protivi, monahinje odustadoše od svoje namere. Ali zato Bog, po blagoslovu i molitvama Svetoga, umnoži ono hrane što su imali: ne samo što su one imale dovoljno za manastirske potrebe, nego su imale i za sve one koji su u toku rata dolazili u manastir.
Sestra koja je posluživala Svetoga, često je u snu videla nekog mladića koji je stajao uz Svetitelja. Kada bi ga ona upitala: da li Vladici nešto treba, odgovarao joj je: "Obavestiću te kad bude potrebno". To se osobito dešavalo kad je Svetitelj oboleo. Ponekad je ona tog mladića videla i u budnom stanju: dok je Svetitelj služio mladić bi stajao pored njega, izgledao je obučen u vojničko odelo sa munjesjajnim likom. Druga pak sestra, koja je prisluživala u oltaru kao đakonisa, vide za vreme svete Liturgije, i to u momentu kad je Sveti Nektarije izgovarao reči "Tvoja od Tvojih", veličanstvenu Gospođu, koja je držala Dete u naručju, i kako Ona ušavši kroz carske dveri stade pored Svetoga. Kad je Sveti izgovorio reči "Osobito za Presvetu, Prečistu" ... , Ona ispruži ruke i predade mu Dete. Ovo je sestra videla u potpuno budnom stanju. Ova i još mnoga čudna zbivanja, koja su se desila dok je Sveti još bio u životu, pamte i do danas sestre monahinje, očevidci u manastiru Svetoga, a i neki pobožni Eginjani. Svetitelj je sve ovo, kao i ostale svoje vrline, skrivao od ljudi, ali se ne može sakriti grad koji na gori stoji. On se već bio pročuo kao čovek sa dubokim rasuđivanjem, koji kad daje duhovni lek sjedinjuje strogost sa ljubavlju i snishođenjem, upravljajući se uvek prema bolestima i prema moćima bolesnika. Mnoga klirici iz Atine i Pireja dolazili su kod njega za ispovest i duhovni savet. Imao je on i dar da predvidi ono što će se desiti, o čemu svedoče mnogi koji su se kod njega ispovedali. Sveti provede tako oko trinaest godina u manastiru, vodeći na "pašnjake spasenja" poverene mu duše i sve one koji su tražili od njega duhovne pomoći.
No ni u manastiru Svetitelj ne bi pošteđen od iskušenja i kleveta. Atinski arhiepiskop Teoklit I, koji mu je i dao blagoslov za osnivanje manastira, kasnije, pod uticajem zlobnih ljudi koji su klevetali Svetoga za tobožnje zloupotrebe i nečisti život, poče da sumnja u njega i njegov duhovni posao. Zato je često slao svoje izaslanike da vrše preglede i ispitivanja u manastiru i da saslušavaju Sv. Nektarija. Isto nepoverenje prema njemu gajio je i Teoklitov naslednik, arhiepiskop Atinski i potonji patrijarh Carigradski Meletije Metaksakis, koji je docnije kao patrijarh, svojim nerazumnim reformama i gordom samovoljom, naneo ne malo zla Crkvi. Prilikom jedne njegove posete manastiru, radi saslušanja Svetoga, u njegovoj pratnji bio je i tadašnji đakon Atinagora, potonji Carigradski patrijarh, koji Svetoga i pribroji liku Svetih, pobeđen silom Božjom i čudesno posvedočenom svetošću i nevinošću ovog novog Jova trpeljivog.
Na dve godine pre svoga upokojenja još jedno strašno poniženje pretrpe ovaj smireni i sveti Starac Eginski, i to od istražnog sudije Pirejskog Grigorija T. Povod za to bila je jedna manastirska iskušenica. Njenu majku, koja beše napustila i ćerku i muža, živeći bludno, uze đavo pod svoje i ona optuži, kod Arhiepiskopa i kod rečenog sudije, Preosvećenog Nektarija i njegov manastir da su joj oni zaveli ćerku. I dok je sudija, poverovavši lažima ove nesrećne žene, vršio istragu u društvu dva policajca, ponižavajući i optužujući Svetoga najstrašnijim optužbama, dotle je Sveti trpeljivo ćutao, kao Gospod Hristos pred Pilatom, jedino dižući prst i oči prema nebu i ni reči ne izgovarajući. Izbezumljeni sudija podvrže dotičnu devojku čak lekarskom pregledu, ali bi posramljen. Jer iskušenica se nađe potpuno nevina, iako beše odrasla u nesrećnoj porodici i napuštena od majke. Posle pak nekoliko meseci Lođe žena ovog sudije i moljaše kroz plač Svetoga da oprosti njenom mužu i da se pomoli za njega Bogu. Naime, ovaj se sudija iznenada razbole od gangrene, i lekari su bili nemoćni da utvrde razlog bolesti njegove i da mu pomognu. Nezlobivi Arhijerej Hristov, umesto osvetoljubivosti za strašno poniženje, zažele čak da pođe do dotičnog i da ga poseti u bolnicu, ali ga u tome spreči sopstvena bolest. On se moljaše za sudiju da mu Gospod oprosti i pomiluje ga. No posle pet dana, sudija umre u bolnici, oko ponoći, u strašnim mukama.
Tako se podvizavao ovaj blaženi muž i strpljivo podnosio sva iskušenja i ljudsku zlobu. U starosti njegovoj, duhovnim stradanjima njegovim biše pridodata i telesna. Obolevši od prostate, skoro godinu i po dana je trpeo bolove ne govoreći nikome o svojoj bolesti. Tako bolestan, zažele da se pokloni čudotvornoj ikoni Majke Božje koja se nalazila u manastiru Hrisoleondise, udaljenom od njegovog manastira Svete Trojice na sat hoda. Sa njim pođu (sredinom avgusta 1920. g.) i tri sestre monahinje. Pošto zbog bolova nije mogao da ide peške, Sveti uzjaha na mazgu i tako stiže u manastir. Tu ostade petnaest dana, moleći se i klečeći pred svetom ikonom Bogomatere, prema kojoj je gajio još od ranije osobito poštovanje. Na povratku iz manastira, stigavši na jedno mesto, gde ima kamen u kome je uklesan znak Časnoga Krsta, skide se sa mazge, pa poče da se moli sa uzdignutim rukama, i beše kao van sebe. Videvši to monahinja Nektarija (koja je i danas još živa), pomisli da mu se nije nešto desilo, pa ga prodrma rukom. On joj reče: "Prekinu me u molitvi". Oči su mu bile prepune suza, kao i kad je napuštao manastir celivajući poslednji put ikonu. Ubrisa suze pa okrenuvši se prema horizontu, reče: "Hoću da poslednji put blagoslovim manastirčić moj i sve hrišćane na ostrvu, jer za kratko vreme putujem". Nektarija (onda se još zvala Agapija), iznenađena njegovim rečima i ponašanjem, upita: "Kuda?" - "Na nebo", odgovori Svetitelj.
Saznavši sestre u manastiru za njegovu bolest, moljahu ga da pođe u bolnicu. On odbijaše jedno vreme, ali na njihove uporne molbe na kraju popusti, i bi prebačen u Atinu (u bolnicu "Areteion"). Tu na bolesničkoj postelji provede poslednja dva meseca svoga mukotrpnoga i svetoga života, i onda počinu od trudova svojih. Sveti Nektarije se upokoji u Gospodu uoči devetog novembra 1920. godine, u sedamdeset četvrtoj godini svog zemaljskog života i stranstvovanja.
Još dok je Sveti bolovao, jedna od sestara monahinja nađe se u snu na nekom divnom mestu, na kome beše novosazidan kameni dvorac, koji nekakav mladić pregledaše da nema kakav nedostatak. Kad vide da je dvorac u svemu savršen, zaključa ga. Sestra ga tada upita diveći se: čiji je to dvorac? - Mladić joj odgovori: "Nektarijev". - Ona ga ponovo zapita: "Otkud njemu takav dvorac kad je on ubogi siromah?" - I opet ču odgovor: "Nektarijev je". To Bog pripremi na nebu obitalište ovom novojavljenom svetioniku Crkve Svoje, na zemlji poniženom i ubogom, a pred Bogom uzvišenom i proslavljenom.
Svete mošti Svetog oca Nektarija biše prenesene prvo u bolničku kapelu a potom u Pirejsku luku kod hrama Svete Trojice, gde se uskoro okupi mnoštvo naroda, kome je on nekad blagovestio radost Vaskrslog Hrista i Njegovu nauku. Na njegovom mirnom i spokojnom licu mnogi primetiše nešto neobično: kao da se znojilo nekim miomirnim znojem od koga je bila mokra i kosa i brada, i taj miris se širio oko sanduka. Njegovo verno duhovno čedo Kosta Sakopulos, kome je Sveti bio i otac i majka, brisao je pamukom ovaj miomirni znoj, zadivljen onim što se zbiva i pogružen u tugu za svojim duhovnim roditeljem. Neki od tu prisutnih uzimahu od njega gučice toga pamuka, pobožno se mažući time po licu i zadržavajući to radi blagoslova.
Sveto telo ovog čoveka Božjeg bi odatle ukrcano na lađicu i plovljaše plavim i kao njegova duša čistim vodama morskim prema ostrvu Egini. Sav narod sa sveštenstvom i monaštvom ostrva beše mu izašao u sretanje. Uz tužnu zvonjavu svih ostrvskih zvona, uz prisustvo pomesnih vlasti, sveštenstva i monaštva, bogoslova Rizarijeve Bogoslovije obučenih u mantije, i mnoštva naroda, zemni miomirisni ostaci Sv. Nektarija biše na rukama preneseni od mora do manastira, oko dva sata hoda. Djeve monahinje, učenice njegove, sa prepodobnom i slepom Ksenijom na čelu, i sav narod, oplakivali su odlazak Svetoga sa zemlje. Posle izvršenog opela u manastiru, uz prisustvo mnoštva klira i naroda, mošti Svetoga biše sahranjene u crkvenom dvorištu s južne strane, tri dana posle prispeća u manastir.
Pored svetog mira, koje se širilo od moštiju usnulog Jerarha Hristovog sve do momenta njegovog pogreba, dešavahu se i druga čudna znamenja oko Svetiteljevih moštiju. Tako, na dan njegovog blaženog usnuća, desi se da muž neke pobožne žene celiva ruku Svetoga prilikom prenosa njegovog tela na Eginu, i zadivljen, oseti neku čudnu toplinu od nje. To toliko podejstvova na njega da od nepobožnog i, bezmalo, bezvernika, postade veoma pobožan. Njegova žena, videvši tu naglu promenu kod muža, zažali što se i ona ne udostoji da celiva mošti Sv. Nektarija. I gle, sledeće noći javi joj se Svetitelj u snu. Ona se nađe kao u nekom hramu; na svetim dverima stajao je Sv. Nektarije, služeći službu, obavijen nebeskom svetlošću, dok prisutni narod vikaše: "Nektarije se posvetio". Tada se ona sa svojim detetom probi kroz narod, primi blagoslov od Svetoga i radujući se vrati se domu svome. Kad je dotična žena, posle izvesnog vremena posetila manastir, vide tamo jednu sliku koja je bila potpuno istovetna sa likom koji joj se javio u snu. To je bila slika Sv. Nektarija, koga ona nije poznavala za života.
Šest meseci posle pogreba, povodom jedne nadgrobne ploče koju pokloni Bogoslovija za grob Svetiteljev, javi se potreba da se grob popravi, da bi mogla da se postavi ploča na njega. Pri tom je trebalo pomeriti i sanduk sa telom. Međutim, igumanija se bojala da to radi, plašeći se od smrada koji se javlja zbog raspadanja tela. Dok su nju tako mučile pomisli, koje nikom ne saopštavaše, jedne noći javi se Svetitelj jednoj od sestara u snu i reče joj: "Šta radiš, čedo?" - "Dobro sam, Vašim molitvama, Oče", odgovori ona. "Sagni se da te prekrstim", reče joj on po svom običaju dok je bio živ. Ona se saže, a on joj opet reče: "Pomiriši me da vidiš da li zaudaram". Ona odgovori da ne zaudara. On joj tada reče otvorenije: "Smrdim li?" - Ona odgovori: "Ko kaže da smrdite, Preosvećeni? Kako je moguće da smrdite?" - Svetitelj će na to: "To kaže igumanija". "Koja igumanija?" upita sestra. "Igumanija Ksenija" ponovi Svetitelj, pa dodade: "Pogledaj me, čedo, da li mi što nedostaje?" - i pokaza joj leđa, ruke, noge. "Zar nisam celokupan?" - "Jeste", odgovori monahinja puna straha i trepeta.
Ovo svoje viđenje monahinja odmah saopšti igumaniji. Ona zadivljena, reši se na privremeno pomeranje časnih moštiju iz groba, dok se ne postavi nadgrobna ploča. Kada zatim čika Mico, zidar, izvadi sanduk i postavi ga na puteljak pored bora, pod kojim je Svetitelj bio sahranjen, svi prisutni iznenađeni videše da je telo njegovo potpuno nedirnuto. Sveti Otac je izgledao kao da spava, a iz njegovog tela se širio neopisivi miris. Skrštene ruke behu žute i čiste kao vosak. Tada telo Svetoga prenesu u njegovu sobu, gde je ostalo dva dana i dve noći, sve dok grob nije bio pripremljen i ono ponovo spušteno u njega.
Grob Svetoga bi otvoren ponovo posle tri godine. Njegovo sveto telo beše u istom stanju, kao da blaženo spava, a neopisivi miris i ovog puta ispuni svo manastirsko dvorište. Tako celo i nedirnuto telo njegovo ostalo je više od dvadeset godina i dva puta preoblačeno, na radost vernih a na divljenje i nedoumicu nevernih i malovernih. Mnogi su se u čudu pitali: Zar je moguće da u ovom našem grešnom i strastoljubivom veku, ponovo nebo siđe na zemlju i zemlja rodi takav miomirni cvet? A mudrošću Božjom prosvetljeni odgovarali bi im: Uvek je isti Bog, i svako vreme je pogodno za spasenje, i od Boga dato da rađa svete ljude. I zaista, Bog u svakom vremenu rađa i preporađa sve one koji uzmu krst svoj i pođu za Hristom, kao Čudotvorac Eginski Sv. Nektarije.