ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 53

SADRŽAJ:

Vaskrs iz mrtvih, Sveta Zemlja - istorija i eshatologija Svetitelj - arhetip pravoslavlja, O monaškom životu, Sv. Grigorije Palama, „Veliki Kanjon" pravoslavlja u Americi, Zašto treba dolaziti u crkvu svake nedelje? Kistanje, Pepeljugino zakutče, I Sveti Sava izbačen iz udžbenika u Crnoj Gori, Žitije Prepodobnog Maksima Ispovednika, Sveštenomučenik Haralampije, Vijesti iz eparhije

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

Arhimandrit Vasilije Gondikakis

SVETITELj - ARHETIP PRAVOSLAVLjA drugi deo

Što se tiče onoga što smo već rekli – šta je to u čoveku što je nepodnosivo? Rekao bih da je to njegova potisnuta želja da bude bog po blagodati! I mi u Crkvi imamo novo Carstvo, novu logiku, nove mogućnosti. Setimo se šta je Gospod rekao Svojim učenicima: "Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga. Kao što ni Sin Čovječiji nije došao da Mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge" (Mt. 20, 26–28). Na drugom mestu On kaže Jevrejima. " Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomreše. Ovo je hljeb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre" (Jn. 6, 49–51). Gospod ne kaže da će takav biti vaskrsnut, već "da neće umreti". Ovaj Hleb jeste hleb Božanske Evharistije koji se "lomi a ne razdeljuje, koji se jede a nikada ga ne nestaje". I Duh Sveti se "deli (mnogima) a ne osiromašuje, razdaje (mnogima), a ipak ostaje ceo". U svetoj čestici, u najmanjoj trunci Svetoga Hleba Evharistije prisutan je sveceli Hristos. I mi kroz jedan jedini dar Božanske blagodati učestvujemo u punoti Duha Svetoga, Koji se, kako rekosmo, deli (mnogima) a ne osiromašuje, Koji se razdaje (mnogima), a ipak ostaje ceo. Na ovaj način je nama moguće da bitujemo, "kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju" (2. Kor. 6, 10). I mi, na taj način, shvatamo da je "blaženije davati nego primati" (Dela 20, 35). Ako ja živim to još ne znači da treba svakog Drugog da uništim. Upravo je suprotno, kako i čujemo na Svetoj Liturgiji. Ne kaže se: "dajte mi da vas jedem da bih mogao da živim", već: "Uzimite, jedite telo Moje... pijte Krv Moju". Vi treba da se nahranite, vi treba da utolite vašu žeđ. Vi ste Moje istinsko Ja. Ako vi živite, živim i Ja. To je novi način razmišljanja: da u svetu ima dovoljno mesta za sve. Mi ovde ne govorimo o mnoštvu individua, već o o harmoničnom uzajamnom prožimanju ličnosti koje se vole. Svetitelj omogućava čoveku da dođe k sebi. Svetitelj omogućava čoveku da otvori svoje srce i da se ispovedi. Svetitelj pokazuje čoveku put kojim može da se vrati Ocu i da se ispovedi pred Ocem. Mi se na kraju svi moramo pokajati pred Gospodom. Ako se ne pokajemo, raskajaćemo se (zažalićemo) zbog toga. Bogoizdajnik Juda se raskajao i vratio trideset srebrnjaka (Mt. 27, 3) On uopšte nije bio u stanju da ih iskoristi, niti da uživa u njima. Ali, avaj, šta je on uradio? On je napravio užasnu grešku, jer nije znao da se vrati Onome Koji voli. Zato se i okrenuo onima koje nisu znali da vole. I oni su ga u najtežem (i, stoga, najsvetijem) trenutku njegovoga života odbacili, rekavši mu: "Šta mi marimo za to? Ti ćeš videti. I bacivši srebrnjake u hramu, iziđe, i otide te se obesi". Ali, čak ni to što se obesio, nije ga spaslo. Naprotiv. S druge starne, šta je uradio apostol Petar? "On otide i plakaše gorko". I njegov plač, a to je bio jedini put da je on zaplakao, Gospod je primio sa daljine. Zato je Gospod posle Vaskrsenja rekao: "Recite Apostolima i Petru..." Gospod je rekao i ženama–mironosicama: "Neka dođe Petar i neka ne očajava..." Gospod je Petra primio zbog njegovih suza. Kada bi to bilo moguće, trebalo bi da pomažemo ljudima tako što bismo im omogućili da se isplaču pred Onim Koji nas voli. Da se isplaču poput apostola Petra. Jer, negde u dubini mi znamo da smo svi mi povređena deca, bez obzira na to što imamo sedu kosu i bez obzira na to što se pretvaramo da smo čvrsti. Ako ikada sretnemo Svetitelja, shvatićemo da se duboko u nama krije povređeno dete. Upravo to jeste ono što čine Svetitelji. Oni su ti koji vole, oni su ti koji su smireni. I kao takvi, vaskrsavaju u nama naše umrtvljene mogućnosti. Moć Svetitelja se pokazuje "savršenom u nemoći" (2. Kor. 12, 19). To nam je pokazao Sam Gospod. Apostol Pavle, primoran da govori o sebi, počinje od svojih zemaljskih dela, koja su razumljiva svima, a potom, prelazi na viđenja. On govori o čoveku koji je četrnaest godina pre toga bio vaznesen do trećega Neba. Apostol Pavle govori kao da se to dogodilo nekom drugom, iako, naravno, znamo, da govori upravo o sebi, jer je sam "bio vaznesen", vaznesen od strane Drugoga, blagodaću Božijom. On nije otišao tamo, on je "bio vaznesen". Ali, stvar je u tome što je čovek kadar da dostigne duhovno stanje u kome je moguće da dođe do toga da "bude vaznesen". U pogledu svoga vaznošenja do trećega Neba, apostol Pavle dodaje: " Da li u telu, da li izvan tela, ne znam, Bog zna" (2. Kor. 12, 3). A kada mu je bio dat "žalac u telo, anđeo satanin, da mu pakosti" (2. Kor. 12, 7), on je molio Gospoda da ga od istoga oslobodi, ali Gospod mu je odgovorio ovako: "Dosta ti je blagodat Moja; jer se sila Moja u nemoći pokazuje savršenom". Tada apostol Pavle govori o svojoj stvarnoj pohvali: "Zato ću se najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova". Najveća pohvala Svetiteljeva jeste sila koja se pokazuje savršenom u nemoći. Zato Apostol zaključuje: "Jer kada sam slab onda sam silan" (2. Kor. 12, 10). To je izokretanje uobičajenoga poretka stvari. Svetitelji jesu svemoćni, a istovremeno su, ipak, i potpuno nemoćni. Baš kao što kažemo za Gospoda da On beše "izranavljen a svesilan". Kada se sretnemo sa čovekom koji je veoma snažan, ko je divovske moći, mi se osećamo nekako smoždeno u njegovom prisustvu. Sa druge strane, ako sretnemo čoveka koji je svemoćan, ali istovremeno i vrlo bespomoćan – poput detenceta, poput odojčeta, poput "poslednjega od sviju" (kako Sv. ap. Pavle često sebe naziva), poput "onoga ko još nije ušao u bitije" (kako je sebe nazivao Sv. Isaak Sirijski), mi se osećamo potpuno drugačije. Mi tada bivamo potreseni čudesnom veličanstvenošću čoveka koji je svemoćan (Bogom) a čija se svemoć projavljuje kroz njegovu potpunu bespomoćnost i kroz to što ni na koji način ne može da nam naudi. Svetitelj je nesposoban da naudi drugome, ali drugi ga mogu raniti. Svetitelja štiti blagodat Božija i on se ne boji ničega. On je svemoćan u svojoj slabosti. Zato apostol Pavle piše Korinćanima: "I ja došavši k vama, braćo... bejah među vama u slabosti i u strahu i u velikom trepetu, reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile" (1. Kor. 2, 1–4). Rekao bih da je apostol Pavle govorio kao onaj koji ima autoritet upravo zato što je među Korinćanima bio "u slabosti, i strahu, i velikom trepetu". Ili da kažemo to na drugačiji način, on nije imao potrebe za svetovnom moći i autoritetom, jer je imao blagodat Božiju. Autoritet onih čija se "sila pokazuje savršenom u nemoći" nije od ljudske moći, već je od Boga, i taj autoritet je blagoslov za sve i spasava sve. Upravo ovo jeste karakteristična odlika radosti koju nam daje Carstvo Božije: ta radost se daje svim ljudima i širi među svim ljudima. O tome nam kazuju Gospodnje priče iz Jevanđelja: o radosti žene koja je pronašla svoj izgubljeni novčić i koja poziva svoje susetke da se raduju sa njom; o radosti pastira koji je pronašao svoju izgubljenu ovčicu i koji poziva svoje prijatelje da se raduju sa njim; o radosti Oca koji je dočekao povratak svog zabludelog sina i koji je priredio veliku blagodarnu – "evharistijsku" – gozbu, da bi svi ukućani mogli da se raduju a, sa njima, i čitav svet. Svetiteljeva moć jeste moć sviju i Svetiteljeva radost jeste radost sviju. Upravo zbog toga on nije zatvoren u sebe, već izliva sebe i daje sebe svima. Kao što smo to već rekli, navodeći reči Sv. Jovana Damaskina, Svetiteljeva duša, Svetiteljevo telo i Svetiteljeve svete mošti preispunjene su blagodaću Božijom. I mi vidimo da od Svetiteljevog prisustva, od njegovih svetih moštiju i njegovih reči primamo tu blagodat i potvrdu činjenice da je Bog postao čovek i da je, na taj način, obožio čovečansku prirodu. Kao što veli Sv. Ignatije Bogonosac: "Njegove reči imaju silu dela i njegovo ćutanje ima značaj govorenja". To vidimo u Hristu. Sin Božiji je postao čovek i živeo među nama. I kao što kaže Sv. Simeon Novi Bogoslov, svako je video Hrista kao običnoga čoveka, ali "samo oni koji su rekli: 'Da, ostavismo sve i krenusmo za Tobom!', ispovedili su i Njegovu Božansku prirodu. A pod onim 'sve', mislili su na imovinu, novac i svoje želje". I mi ćemo, ako kažemo: "Bože moj, neka bude volja Tvoja!", primiti čudesnu silu i ispovediti da Hristos nije samo Sin Djeve, Sin Marijin, već i Sin Božiji. Setimo se slučaja sa ženom koja je bolovala od tečenja krvi. Gospod je išao u Jairov dom i mnoštvo ljudi se tiskalo oko njega. Žena koja je godinama bolovala od tečenja krvi dotakla je krišom kraj Njegove odeće i osetila "u telu da je ozdravila od bolesti". Gospod se zaustavio i rekao da se nešto dogodilo: "Neko Me se dotače". A Apostoli su Mu rekli ovako: "Zar ne vidiš gde Te narod pritiska, i pitaš: ko se dotače Mene?" (Lk. 8, 44; Mk. 5, 26; Mt. 9, 20). "Narod Me pritiska, ali neko me je dotakao na drugačiji način. A taj drugačiji način je bitan, jer sam osetio da je sila izišla iz Mene", odgovara im Gospod. Dodir može biti mistički, untarnji dodir. Čovek može na taj način dodirnuti i Bogočoveka i Svetitelja. I kao što je naš Gospod živeo na zemlji kao običan čovek, tako je i Svetitelj običan čovek. Ovde, u ovoj sali, među nama, ima ljudi svetoga života, a mi nismo svesni njihovog prisustva. Zašto? Zato što nismo kao žena koja je bolovala od tečenja krvi. Šta onda da radimo? Kako da pristupimo Svetitelju i da primimo silu od njega? Žena je nasred ulice na mistički način dotakla Gospoda. Na taj njen dodir nije uticala sva ona svetina i gužva oko nje, niti je iko video da se išta dogodilo. Žena je "osetila da je u telu ozdravila" i Gospod je znao "da je iz Njega istekla sila". Kako i sami da iskusimo takav mistički susret? Za to je, opet, potrebno da budemo u stanju da iskusimo svoju sopstvenu slomljenost i satrvenost, da se potpuno razočaramo u sebe same. Žena koja je bolovala od tečenja krvi je potrošila sve što je imala na lekare, a nije bilo nikakvoga boljitka, i njena se bolest samo pogoršavala. Zato je ona u sebi rekla: "Nema drugoga načina. Otići ću Gospodu. Neću Mu ništa reći, niti ću Ga pozvati u svoju kuću. Jednostavno ću dotaći kraj od Njegove odeće". To je i učinila i iscelila se. Dakle, da bismo pristupili Hristu mi treba ili da se potpuno razočaramo u sebe, da doživimo blagodatno poznanje sopstvenog potpunog sloma, da budemo svesni da smo potpune "olupine" (o nemojte se sablazniti – postati svestan da si potpuna olupina jeste radostan događaj, koji ni u kom slučaju ne treba da se shvata kao nešto strašno!); ili, pak, treba da budemo krajnje duševno osetljivi, kao što je to malo dete... Mala deca su nam pravi primer zrelosti i spremnosti da se uđe u Carstvo Božije. Tragično je to što, uprkos činjenici da smo izmučeni mnogim nevoljama i da nas je život propisno izranjavio, mi još uvek nemamo pokajne skrušenosti niti smirenja žene koja je bolovala od tečenja krvi. Verovatno iz ovoga razloga nismo u stanju da opštimo sa Svetima. Da se vratim na već izneseno zapažanje da je "pravoslavna Vera preduslov za svetost i oboženje". Kao što sam to već rekao, smatram da o svetosti i oboženju možemo govoriti kao o nečem što postoji isključivo u okviru Pravoslavne Crkve, gde Bogočovek otkriva Sebe da bismo Ga poznali, da bismo poznali Njega Koji vlada svecelim Nebom i svecelom zemljom, Njega Koji tvori ljudska dela na Božanski način i Koji tvori Božanska dela na čovečanski način. A kada kažemo da je to moguće "jedino u Pravoslavnoj Crkvi", ovo "jedino" ne treba shvatiti kao nešto što unosi podele. Naprotiv, to je blagoslov za čitav svet i sveceli rod ljudski, naravno, pod uslovom da znamo šta Pravoslavna Crkva zaista jeste. Rekli smo da ljubav nije sentimentalnost, da ljubav nisu samo prazne reči, niti, pak, besmisleni usklici i pretnje. Isto je tako i sa istinom: i istina je, poput, ljubavi, preteška, ali je, sa druge strane, i jedina nada spasenja. Dakle, ponavljamo: "jedino u Pravoslavnoj Crkvi". Upravo zbog toga Sv. Grigorije Palama kaže da nečastiva učenja i nečiste strasti ulaze u čoveka zajedno. Dakle, ako nemamo ispravnu veru ne možemo zadobiti ni punotu života, niti oboženje. Ako ne verujemo u Božansku prirodu našega Gospoda, ne možemo steći ni iskustvo oboženja po blagodati Božijoj. U našoj Crkvi Svetitelji su ti koji nas uveravaju da je naš Gospod – savršeni Bog. Jer, da Gospod nije savršeni Bog i da nije primio čovečansku prirodu, mi ne bismo mogli da budemo spaseni. "Ono što nije primljeno nije ni isceljeno". A budući da smo spaseni (u Hristu) – a upravo to jeste ono što nam Sveti govore – i budući da možemo postati bogovi po blagodati, to znači da je Hristos – savršeni Bog i savršeni Čovek. Slično je i sa Majkom Božijom, na koju hule mnoge savremene jeresi. Sv. Grigorije Bogoslov i kasniji Oci Crkve vele da je svaki koji ne prihvata Presvetu Djevu Mariju kao Bogorodicu – "odvojen od Boga". A upravo ovo ime – "Bogorodica", "Majka Koja je rodila Boga", zbira u sebi svecelu tajnu Božanske Ikonomije. Zašto? Zato što je, kao što smo to već rekli, Majka Božija pokazala da je čovečanska priroda kadra ne samo da primi Boga, već i da Ga rodi; kao i zato što Majka Božija nije odvojena od nas, već jeste i naš istinski uzor, i naša Majka. Naš Gospod se nije pojavio na zemlji i rekao: "Ja sam savršeni Bog i savršeni Čovek a viste ništa", već se rodio kao nejako detence da bi nam pomogao na najizuzetniji način – tražeći od nas pomoć! Isto tako, istinita Majka Božija nije odvojena od nas, već svakome od nas, u svojoj bogomaterinskoj ljubavi, daje blagodat da postane duša koja će da rodi Boga. Sv. Simeon Novi Bogoslov kaže da, kada zadobijemo mir i čistotu srca, mi u svome srcu začinjemo istinsku radost. I kao što majka u svojoj utrobi oseća začeti plod po njegovim pokretima, tako i mi, u unutarnjosti naše ličnosti, osećamo pokrete u nama začete radosti Božije. Na taj način čovek postaje "bogorodica po blagodati". To su bogosmele tajne u koje verujemo i koje opitujemo u Pravoslavnoj Crkvi. Svetitelji su naši bogoslovi. Bogoslovi Pravoslavne Crkve nisu stručnjaci niti intelektualci. U Sinodiku Pravoslavlja se šest puta ponavlja sledeći stih: "U skladu sa bogonadahnutim bogoslovljima Svetih". Ne kaže se: u skladu sa temeljnim studijama stručnjaka, niti, pak, u skladu sa dubokim filosofskim spekulacijama intelektualaca, već "u skladu sa bogonadahnutim bogoslovljima Svetih". Iznenađujuće u ovom stihu jeste to što se ne govori o jednom bogoslovlju, već o "bogoslovljima" u množini. Ali, premda ima mnogo bogoslovlja, tu se, ipak, ne radi o vavilonskoj kuli, već o Pedesetnici. Svaki Svetitelj dela slobodno, svaki se izražava na sopstveni način, a ipak, pritom, ne dolazi ni do kakve zbrke, već naprotiv, vlada harmonija, zato što su sva ta bogoslovlja bogonadahnuta. Svi Sveti su stekli "visote vrlina kroz smirenje i bogatstvo kroz siromaštvo". I kada ih je Bog, posle svih pretrpljenih nevolja, uzvisio, oni su ušli u Carstvo gde ne vlada pometnja mnoštva jedinki, već uzajamno saprožimanje ličnosti koje se vole. Sv. Kozma Etolski uči da zlo dolazi od školovanih. On je u pravu, jer je školovanost došla od Vavilonske kule, od vavilonske pometnje i zato školovani ljudi šire pometnju. Svaki takav čovek se okreće sam oko sebe. Svaki pobija teoriju onog drugog i taj proces pobijanja nema kraja. Sa druge strane, možemo reći da jedino od Svetih dolazi dobra volja, jer su oni slobodni i, istovremeno, i sjedinjeni. Kako može postojati savršena sloboda ("sloboda slobodna", kako ju je nazivao Sv. Grigorije iz Nise) i savršeno jedinstvo? Može, zato što svako od nas vozglavljuje celinu, svako je crkva u malom. I, premda je svaki čovek stvoren po obrazu i podobiju Božijem, i premda svako može da zadobije oboženje, istovremeno, kako kaže Sv. Grigorije iz Nise: "Postoji jedan Obraz (Ikona) Onoga Koji je produžen kroz sveceli rod ljudski od početka do kraja vremena". Upravo se zbog ovoga "čitav rod ljudski naziva čovekom". Mi vidimo ikonu Boga u svecelom rodu ljudskom i čitav rod ljudski nazivamo – čovekom. Istovremeno, svaki čovek je stvoren po obrazu Boga i vozglavljuje u sebi sveceli rod ljudski. To je ono što nadilazi prirodu i poimanje a što se daruje i Svetima i nama, običnim ljudima, u Pravoslavnoj Crkvi. To je sloboda koja nadilazi zatvoreni krug tvorevine i vremena. Zato je Sv. Kozma Etolski u pravu kada kaže da zlo dolazi od školovanih, zato što školovani misle i da su zaista obrazovani. A dobra volja je došla i dolazi jedino od Svetitelja koji nam donose slobodu i jedinstvo. Konačno, recimo nešto i o radu bogoslova u svojstvu predavača veronauke. Ako prihvatimo da postoji odnos između Boga i čoveka, da je Sin Božiji došao k nama, da je primio svecelu čovečansku prirodu, šta, onda, pravoslavni bogoslov treba da govori o svemu tome? Da li je njegov jedini zadatak da proučava ove istine i da ih, potom, predaje drugima? Mislim da nije. Baš kao i svi ljudi koji se trude za spasenje, i mi nastavnici moramo da se trudimo da predamo cele sebe Hristu i svojim bližnjima. Tako treba da živimo, tako treba i da bogoslovstvujemo. Apostol Pavle nam govori o ovoj istini, kada – "kao onaj koji je istinski voleo i koji je bio u istupljenju", kao onaj koji je živeo ovom istinom – kaže: "Jer ne tražim vaše nego vas" (2. Kor. 12, 14). I: "Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije nego i duše naše, zato što nam bejaste omileli" (1. sol. 2, 8). Da li je dobro da bogoslov proučava Jevanđelje, da proučava Svete Oce? Zar ne bi trebalo da bude obavešten i o najnovijim trendovima u pravoslavnoj bogoslovskoj misli, a, uz to, i o trendovima u nepravoslavnoj teologiji? Naravno, jer sve to može biti od pomoći, ali ako on ostane samo na nivou prikupljanja informacija, on neće postići ništa. Sv. Grigorije Palama veli: "Ako hiljadu puta budeš razmišljao o Bogu ali ne iskusiš ono što je Božansko, nećeš naučiti ništa". Mogli bismo ovde da se zapitamo: "Kako mi, obični ljudi, možemo da iskusimo ono što je Božansko?". Mi jesmo obični ljudi, ali, setimo se, da su i Svetitelji bili sasvim obični ljudi. Biti nastavnik veronauke je jedno od najtežih ali, i jedno od najveličanstvenijih zanimanja. To je velika muka, ali i veliki blagoslov, jer mi, jadna stvorenja Božija, posvećujemo čitav svoj život da bismo svetu objavljivali blagovest Hristovog Vaskrsenja. Neko bi mogao reći: "Ko sam ja da to činim? Ja sam samo jedno jadno stvorenje". Ali, to jadno stvorenje je žedno Vaskrsenja. I pogledajte šta se događa: Bog nam dopušta da prođemo kroz mnoge nevolje u našem životu upravo zato što nas voli. Kao što Sv. Isaak Sirijski veli: "Smirenje, koje vodi ka blagodati Božijoj, jeste plod (duhovnoga) znanja, a znanje je plod mnogih kušanja i nevolja". I mi smo srećni što imamo toliko iskušenja i toliko krstova. Kada stvari u životu krenu loše, kada se više ništa ne odvija po našim planovima, kada se mučimo zbog naših poremećenih porodičnih odnosa, kada naša deca nisu dobra, kada nas pogode izlečive i neizlečive bolesti, i kada ne znamo šta više da radimo, kada izgubimo mir, kada ne možemo više ništa da učinimo, kada ne možemo, čak, ni da se molimo i kada se osećamo potpuno izgubljenim – nemojmo gubiti nadu! Recimo samo ovako: "Bože moj, čini što želiš. Ja ne znam, Ti znaš, Ti me voliš. Ako želiš da ja i sve što je oko mene bude uništeno – neka bude tako, ako je to volja Tvoja". Kada to bude rekli, tada Bog, Koji beskrajno voli Svoje stvorenje, dolazi k nama i daje nam snage, daje nam blagodat, daje nam pomoć koja nadilazi svako ljudsko poimanje. Tada mi, zaista, shvatamo šta znači to da je "Jona zaplakao Gospodu iz utrobe kita i bio spasen", šta znači da je "Hristos vaskrsao iz mrtvih". I kada posle toga odemo u školu, posle ovog bola i ove neizrecive utehe, moći ćemo da uđemo u učionicu i da volimo decu kao našu sopstvenu decu, kao sebe same. Moći ćemo da ih gledamo kako rastu, kako stare, kako umiru, kako ponovo postaju zemlja i kako još uvek jesu pred očima Božijim. I moći ćemo da kažemo dečici samim našim prisustvom: "Dečice, budite strpljivi, Hristos vaskrse iz mrtvih!". Mi se, dakle, kroz čitav svoj život i kroz sve nevolje životne pripremamo za jedno jedino svedočenje: da je Hristos vaskrsao iz mrtvih; i takvo treba da bude pravoslavno bogoslovlje. Jedan mladić je došao u naš manastir i ispričao nam priču o tome kako je počeo da ide u Crkvu. Dogodilo se to još dok je išao u srednju školu. Njegovi roditelji su bili razvedeni. On je čitao Ničea i Sartra i... divljao. Želeo je da na sve ljude oko sebe ostavi utisak da je vrlo bezbožan, da je vrlo moderan. U školi se, naravno, zajedno sa svojim drugovima, rugao nastavniku veronauke. Potom je taj nastavnik otišao, a umesto njega trebalo je da dođe neko drugi. Uskoro su saznali da će to biti žena! Mislili su da će se dobro zabaviti zavitlavajući je. Pripremili su se da je dočekaju provokativnim, ironičnim i drskim pitanjima. Došao je taj dan i ona je ušla u razred pun đaka koji su se smejuljili. Oni su je zasuli pravom kanonadom unapred pripremljenih pitanja. međutim, ona se nije nimalo pokolebala, nego je mirno održala čas. Isto se dogodilo i sutradan. I preksutradan... Nastavnica je mirno nastavila da radi i đaci su počeli da bivaju radoznali. Naš mladić je sebi postavio sledeće pitanje: Šta se to ovde dešava? Ako pucaš u nekoga i tvoji meci prolaze kroz njega i ne škode mu nimalo, onda je on ili duh ili, pak, odnekle prima neku višu snagu. Nešto se, zaista, događalo. Đaci su počeli da menjaju svoje ponašanje. Ovaj mladić je počeo da gleda na svoju nastavnicu veronauke kao na jedino istinsko ljudsko biće koje je ikada sreo: ona mu je postala kao majka i uspela je da otvori njegovo srca za njeno srce. Ona ga je uvela u Pravoslavnu Crkvu. Kada nam je ovo ispričao ovaj mladi čovek je već bio na fakultetu. Redovno je išao u crkvu, redovno se ispovedao i živeo u zajednici sa Svetima. Ova nastavnica predstavlja arhetip Pravoslavlja u stvarnom životu. Ona je pokazala svojim učenicima ko jeste Svetitelj. Ona je na delu pokazala kako se Hristos ponašao tokom Svoga Stradanja. Ona je omogućila svojim učenicima da shvate smisao reči: "Niti bejah neposlušan, niti protivrečih". Ona je istrpela sve, ona je dopustila da je njena deca ismejavaju, jer je imala snagu da to učini. Posle sveg tog ruganja i divljanja, deca su postala njena sopstvena deca. Ona ih je, na taj način, postepeno uvela u Pravoslavnu Crkvu, ona ih je dovela k Hristu, Majci Božijoj i Svetima. Ona im je, tako, omogućila da prime spasenje. Nemojmo zaboraviti šta se dogodilo u životu jednog od najvećih Svetitelja, Sv. Antonija Egipatskog. Kada se Sv. Antonije jednom prilikom zapitao koji je stepen duhovnog savršenstva stekao, Bog ga je poslao k jednom obućaru. Ovaj obućar je, zbog svoga smirenja, u Božijim očima, imao isti stepen duhovnog savršenstva kao i Sv. Antonije. Moglo bi se, čak, reći da je obućar bio i veći, jer nije bio Sv. Antonije. On je u potpunoj anonimnosti, postao pričasnik "Imena Neimenivog". Stvar je u tome što ima mnogo takvih "obućara" među nama i nastavnica iz naše malopređašnje priče jeste jedna od njih. Ima mnogo Svetih, i muškaraca i žena, i mnogo bogoslova. A bogoslovi su oni koji imaju snage da svedoče na isti način kao što je to činio i naš Mesija, Koji se, kako je rekao Prorok, "nije ni svađao ni vikao, niti je ko čuo po trgovima glasa Njegova". A upravo je On spasao svet. I na kraju, još jednom ponavljamo da sila pravoslavnoga Svetitelja nije u njegovim vrlinama ili dobrim navikama, već u činjenici da Sami Hristos živi u njemu. Baš kao i kada se saberemo, naša snaga nije u tome što nas je dve hiljade ili dvesto hiljada, već u činjenici da smo se sabrali u ime Hristovo. I mi, upravo zbog toga što smo se sabrali u ime Hristovo i što smo čestica kvasca Carstva Nebeskog, imamo dinamizam spasenja koji nikada ne prestaje i koji se ničega ne boji. Na nekom skupu, jedan student mi je rekao sledeće: "Sve je to dobro, ali mi se suočavamo sa opasnošću nuklearne katastrofe koja može da uništi sve". Posle ovoga sam se, sećam se, vratio na Svetu Goru. Ubrzo je došla i Strasna Sedmica. I prošli smo, da tako kažem, kroz "katastrofu" Pashe. I upravo to nam omogućava da kažemo: svako ko je prošao kroz katastrofu ne plaši se više ničega. I pored Černobila i sličnih katastrofa, postoji ono što traje uprkos svim ljudskim pokušajima da se toga odreknu, ono što osveštava telo i dušu svakoga čoveka i čitavoga roda ljudskog, a to je onaj maleni kvasac Carstva Nebeskog, koji dejstvuje u svakome Svetitelju pojedinačno i u svim Svetima saborno. Taj Kvasac dejstvuje i u nama, ovde sabranima. I zato, iako slabi, ipak, ispovedamo Onoga Koji je svesilni, Koji nas voli i Koji voli čitav svet, i to je ono što nam omogućava da beskrajno napredujemo.