ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 53

САДРЖАЈ:

Васкрс из мртвих, Света Земља - историја и есхатологија, Светитељ - архетип православља, O монашком животу, Св. Григорије Палама, „Велики Кањон" православља у Америци, Зашто треба долазити у цркву сваке недеље? Кистање, Пепељугино закутче, И Свети Сава избачен из уџбеника у Црној Гори, Житије Преподобног Максима Исповедника, Свештеномученик Харалампије, Вијести из епархије.   

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Архимандрит Василије Гондикакис
СВЕТИТЕЉ - АРХЕТИП ПРАВОСЛАВЉА
други део

Што се тиче онога што смо већ рекли – шта је то у човеку што је неподносиво? Рекао бих да је то његова потиснута жеља да буде бог по благодати! И ми у Цркви имамо ново Царство, нову логику, нове могућности. Сетимо се шта је Господ рекао Својим ученицима: "Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе" (Мт. 20, 26–28). На другом месту Он каже Јеврејима. " Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре" (Јн. 6, 49–51). Господ не каже да ће такав бити васкрснут, већ "да неће умрети". Овај Хлеб јесте хлеб Божанске Евхаристије који се "ломи а не раздељује, који се једе а никада га не нестаје". И Дух Свети се "дели (многима) а не осиромашује, раздаје (многима), а ипак остаје цео". У светој честици, у најмањој трунци Светога Хлеба Евхаристије присутан је свецели Христос. И ми кроз један једини дар Божанске благодати учествујемо у пуноти Духа Светога, Који се, како рекосмо, дели (многима) а не осиромашује, Који се раздаје (многима), а ипак остаје цео. На овај начин је нама могуће да битујемо, "као они који ништа немају а све поседују" (2. Кор. 6, 10). И ми, на тај начин, схватамо да је "блаженије давати него примати" (Дела 20, 35). Ако ја живим то још не значи да треба сваког Другог да уништим. Управо је супротно, како и чујемо на Светој Литургији. Не каже се: "дајте ми да вас једем да бих могао да живим", већ: "Узимите, једите тело Моје... пијте Крв Моју". Ви треба да се нахраните, ви треба да утолите вашу жеђ. Ви сте Моје истинско Ја. Ако ви живите, живим и Ја. То је нови начин размишљања: да у свету има довољно места за све. Ми овде не говоримо о мноштву индивидуа, већ о о хармоничном узајамном прожимању личности које се воле.

Светитељ омогућава човеку да дође к себи. Светитељ омогућава човеку да отвори своје срце и да се исповеди. Светитељ показује човеку пут којим може да се врати Оцу и да се исповеди пред Оцем.

Ми се на крају сви морамо покајати пред Господом. Ако се не покајемо, раскајаћемо се (зажалићемо) због тога. Богоиздајник Јуда се раскајао и вратио тридесет сребрњака (Мт. 27, 3) Он уопште није био у стању да их искористи, нити да ужива у њима. Али, авај, шта је он урадио? Он је направио ужасну грешку, јер није знао да се врати Ономе Који воли. Зато се и окренуо онима које нису знали да воле. И они су га у најтежем (и, стога, најсветијем) тренутку његовога живота одбацили, рекавши му: "Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребрњаке у храму, изиђе, и отиде те се обеси". Али, чак ни то што се обесио, није га спасло. Напротив.

С друге старне, шта је урадио апостол Петар? "Он отиде и плакаше горко". И његов плач, а то је био једини пут да је он заплакао, Господ је примио са даљине. Зато је Господ после Васкрсења рекао: "Реците Апостолима и Петру..." Господ је рекао и женама–мироносицама: "Нека дође Петар и нека не очајава..." Господ је Петра примио због његових суза.

Када би то било могуће, требало би да помажемо људима тако што бисмо им омогућили да се исплачу пред Оним Који нас воли. Да се исплачу попут апостола Петра. Јер, негде у дубини ми знамо да смо сви ми повређена деца, без обзира на то што имамо седу косу и без обзира на то што се претварамо да смо чврсти. Ако икада сретнемо Светитеља, схватићемо да се дубоко у нама крије повређено дете. Управо то јесте оно што чине Светитељи. Они су ти који воле, они су ти који су смирени. И као такви, васкрсавају у нама наше умртвљене могућности.

Моћ Светитеља се показује "савршеном у немоћи" (2. Кор. 12, 19). То нам је показао Сам Господ. Апостол Павле, приморан да говори о себи, почиње од својих земаљских дела, која су разумљива свима, а потом, прелази на виђења. Он говори о човеку који је четрнаест година пре тога био вазнесен до трећега Неба. Апостол Павле говори као да се то догодило неком другом, иако, наравно, знамо, да говори управо о себи, јер је сам "био вазнесен", вазнесен од стране Другога, благодаћу Божијом. Он није отишао тамо, он је "био вазнесен". Али, ствар је у томе што је човек кадар да достигне духовно стање у коме је могуће да дође до тога да "буде вазнесен". У погледу свога вазношења до трећега Неба, апостол Павле додаје: " Да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна" (2. Кор. 12, 3). А када му је био дат "жалац у тело, анђео сатанин, да му пакости" (2. Кор. 12, 7), он је молио Господа да га од истога ослободи, али Господ му је одговорио овако: "Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршеном". Тада апостол Павле говори о својој стварној похвали: "Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова". Највећа похвала Светитељева јесте сила која се показује савршеном у немоћи. Зато Апостол закључује: "Јер када сам слаб онда сам силан" (2. Кор. 12, 10).

То је изокретање уобичајенога поретка ствари. Светитељи јесу свемоћни, а истовремено су, ипак, и потпуно немоћни. Баш као што кажемо за Господа да Он беше "изранављен а свесилан". Када се сретнемо са човеком који је веома снажан, ко је дивовске моћи, ми се осећамо некако смождено у његовом присуству. Са друге стране, ако сретнемо човека који је свемоћан, али истовремено и врло беспомоћан – попут детенцета, попут одојчета, попут "последњега од свију" (како Св. ап. Павле често себе назива), попут "онога ко још није ушао у битије" (како је себе називао Св. Исаак Сиријски), ми се осећамо потпуно другачије. Ми тада бивамо потресени чудесном величанственошћу човека који је свемоћан (Богом) а чија се свемоћ пројављује кроз његову потпуну беспомоћност и кроз то што ни на који начин не може да нам науди. Светитељ је неспособан да науди другоме, али други га могу ранити. Светитеља штити благодат Божија и он се не боји ничега. Он је свемоћан у својој слабости. Зато апостол Павле пише Коринћанима: "И ја дошавши к вама, браћо... бејах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе" (1. Кор. 2, 1–4). Рекао бих да је апостол Павле говорио као онај који има ауторитет управо зато што је међу Коринћанима био "у слабости, и страху, и великом трепету". Или да кажемо то на другачији начин, он није имао потребе за световном моћи и ауторитетом, јер је имао благодат Божију. Ауторитет оних чија се "сила показује савршеном у немоћи" није од људске моћи, већ је од Бога, и тај ауторитет је благослов за све и спасава све.

Управо ово јесте карактеристична одлика радости коју нам даје Царство Божије: та радост се даје свим људима и шири међу свим људима. О томе нам казују Господње приче из Јеванђеља: о радости жене која је пронашла свој изгубљени новчић и која позива своје сусетке да се радују са њом; о радости пастира који је пронашао своју изгубљену овчицу и који позива своје пријатеље да се радују са њим; о радости Оца који је дочекао повратак свог заблуделог сина и који је приредио велику благодарну – "евхаристијску" – гозбу, да би сви укућани могли да се радују а, са њима, и читав свет.

Светитељева моћ јесте моћ свију и Светитељева радост јесте радост свију. Управо због тога он није затворен у себе, већ излива себе и даје себе свима. Као што смо то већ рекли, наводећи речи Св. Јована Дамаскина, Светитељева душа, Светитељево тело и Светитељеве свете мошти преиспуњене су благодаћу Божијом. И ми видимо да од Светитељевог присуства, од његових светих моштију и његових речи примамо ту благодат и потврду чињенице да је Бог постао човек и да је, на тај начин, обожио човечанску природу. Као што вели Св. Игнатије Богоносац: "Његове речи имају силу дела и његово ћутање има значај говорења". То видимо у Христу. Син Божији је постао човек и живео међу нама. И као што каже Св. Симеон Нови Богослов, свако је видео Христа као обичнога човека, али "само они који су рекли: 'Да, остависмо све и кренусмо за Тобом!', исповедили су и Његову Божанску природу. А под оним 'све', мислили су на имовину, новац и своје жеље".

И ми ћемо, ако кажемо: "Боже мој, нека буде воља Твоја!", примити чудесну силу и исповедити да Христос није само Син Дјеве, Син Маријин, већ и Син Божији.

Сетимо се случаја са женом која је боловала од течења крви. Господ је ишао у Јаиров дом и мноштво људи се тискало око њега. Жена која је годинама боловала од течења крви дотакла је кришом крај Његове одеће и осетила "у телу да је оздравила од болести". Господ се зауставио и рекао да се нешто догодило: "Неко Ме се дотаче". А Апостоли су Му рекли овако: "Зар не видиш где Те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене?" (Лк. 8, 44; Мк. 5, 26; Мт. 9, 20). "Народ Ме притиска, али неко ме је дотакао на другачији начин. А тај другачији начин је битан, јер сам осетио да је сила изишла из Мене", одговара им Господ.

Додир може бити мистички, унтарњи додир. Човек може на тај начин додирнути и Богочовека и Светитеља. И као што је наш Господ живео на земљи као обичан човек, тако је и Светитељ обичан човек. Овде, у овој сали, међу нама, има људи светога живота, а ми нисмо свесни њиховог присуства. Зашто? Зато што нисмо као жена која је боловала од течења крви. Шта онда да радимо? Како да приступимо Светитељу и да примимо силу од њега? Жена је насред улице на мистички начин дотакла Господа. На тај њен додир није утицала сва она светина и гужва око ње, нити је ико видео да се ишта догодило. Жена је "осетила да је у телу оздравила" и Господ је знао "да је из Њега истекла сила".

Како и сами да искусимо такав мистички сусрет? За то је, опет, потребно да будемо у стању да искусимо своју сопствену сломљеност и сатрвеност, да се потпуно разочарамо у себе саме. Жена која је боловала од течења крви је потрошила све што је имала на лекаре, а није било никаквога бољитка, и њена се болест само погоршавала. Зато је она у себи рекла: "Нема другога начина. Отићи ћу Господу. Нећу Му ништа рећи, нити ћу Га позвати у своју кућу. Једноставно ћу дотаћи крај од Његове одеће". То је и учинила и исцелила се.

Дакле, да бисмо приступили Христу ми треба или да се потпуно разочарамо у себе, да доживимо благодатно познање сопственог потпуног слома, да будемо свесни да смо потпуне "олупине" (о немојте се саблазнити – постати свестан да си потпуна олупина јесте радостан догађај, који ни у ком случају не треба да се схвата као нешто страшно!); или, пак, треба да будемо крајње душевно осетљиви, као што је то мало дете... Мала деца су нам прави пример зрелости и спремности да се уђе у Царство Божије.

Трагично је то што, упркос чињеници да смо измучени многим невољама и да нас је живот прописно израњавио, ми још увек немамо покајне скрушености нити смирења жене која је боловала од течења крви. Вероватно из овога разлога нисмо у стању да општимо са Светима.

Да се вратим на већ изнесено запажање да је "православна Вера предуслов за светост и обожење". Као што сам то већ рекао, сматрам да о светости и обожењу можемо говорити као о нечем што постоји искључиво у оквиру Православне Цркве, где Богочовек открива Себе да бисмо Га познали, да бисмо познали Њега Који влада свецелим Небом и свецелом земљом, Њега Који твори људска дела на Божански начин и Који твори Божанска дела на човечански начин. А када кажемо да је то могуће "једино у Православној Цркви", ово "једино" не треба схватити као нешто што уноси поделе. Напротив, то је благослов за читав свет и свецели род људски, наравно, под условом да знамо шта Православна Црква заиста јесте. Рекли смо да љубав није сентименталност, да љубав нису само празне речи, нити, пак, бесмислени усклици и претње. Исто је тако и са истином: и истина је, попут, љубави, претешка, али је, са друге стране, и једина нада спасења. Дакле, понављамо: "једино у Православној Цркви". Управо због тога Св. Григорије Палама каже да нечастива учења и нечисте страсти улазе у човека заједно. Дакле, ако немамо исправну веру не можемо задобити ни пуноту живота, нити обожење. Ако не верујемо у Божанску природу нашега Господа, не можемо стећи ни искуство обожења по благодати Божијој. У нашој Цркви Светитељи су ти који нас уверавају да је наш Господ – савршени Бог. Јер, да Господ није савршени Бог и да није примио човечанску природу, ми не бисмо могли да будемо спасени. "Оно што није примљено није ни исцељено". А будући да смо спасени (у Христу) – а управо то јесте оно што нам Свети говоре – и будући да можемо постати богови по благодати, то значи да је Христос – савршени Бог и савршени Човек.

Слично је и са Мајком Божијом, на коју хуле многе савремене јереси. Св. Григорије Богослов и каснији Оци Цркве веле да је сваки који не прихвата Пресвету Дјеву Марију као Богородицу – "одвојен од Бога". А управо ово име – "Богородица", "Мајка Која је родила Бога", збира у себи свецелу тајну Божанске Икономије. Зашто? Зато што је, као што смо то већ рекли, Мајка Божија показала да је човечанска природа кадра не само да прими Бога, већ и да Га роди; као и зато што Мајка Божија није одвојена од нас, већ јесте и наш истински узор, и наша Мајка.

Наш Господ се није појавио на земљи и рекао: "Ја сам савршени Бог и савршени Човек а висте ништа", већ се родио као нејако детенце да би нам помогао на најизузетнији начин – тражећи од нас помоћ! Исто тако, истинита Мајка Божија није одвојена од нас, већ свакоме од нас, у својој богоматеринској љубави, даје благодат да постане душа која ће да роди Бога.

Св. Симеон Нови Богослов каже да, када задобијемо мир и чистоту срца, ми у своме срцу зачињемо истинску радост. И као што мајка у својој утроби осећа зачети плод по његовим покретима, тако и ми, у унутарњости наше личности, осећамо покрете у нама зачете радости Божије. На тај начин човек постаје "богородица по благодати". То су богосмеле тајне у које верујемо и које опитујемо у Православној Цркви.

Светитељи су наши богослови. Богослови Православне Цркве нису стручњаци нити интелектуалци. У Синодику Православља се шест пута понавља следећи стих: "У складу са богонадахнутим богословљима Светих". Не каже се: у складу са темељним студијама стручњака, нити, пак, у складу са дубоким философским спекулацијама интелектуалаца, већ "у складу са богонадахнутим богословљима Светих". Изненађујуће у овом стиху јесте то што се не говори о једном богословљу, већ о "богословљима" у множини. Али, премда има много богословља, ту се, ипак, не ради о вавилонској кули, већ о Педесетници. Сваки Светитељ дела слободно, сваки се изражава на сопствени начин, а ипак, притом, не долази ни до какве збрке, већ напротив, влада хармонија, зато што су сва та богословља богонадахнута. Сви Свети су стекли "висоте врлина кроз смирење и богатство кроз сиромаштво". И када их је Бог, после свих претрпљених невоља, узвисио, они су ушли у Царство где не влада пометња мноштва јединки, већ узајамно сапрожимање личности које се воле.

Св. Козма Етолски учи да зло долази од школованих. Он је у праву, јер је школованост дошла од Вавилонске куле, од вавилонске пометње и зато школовани људи шире пометњу. Сваки такав човек се окреће сам око себе. Сваки побија теорију оног другог и тај процес побијања нема краја.

Са друге стране, можемо рећи да једино од Светих долази добра воља, јер су они слободни и, истовремено, и сједињени. Како може постојати савршена слобода ("слобода слободна", како ју је називао Св. Григорије из Нисе) и савршено јединство? Може, зато што свако од нас возглављује целину, свако је црква у малом. И, премда је сваки човек створен по образу и подобију Божијем, и премда свако може да задобије обожење, истовремено, како каже Св. Григорије из Нисе: "Постоји један Образ (Икона) Онога Који је продужен кроз свецели род људски од почетка до краја времена". Управо се због овога "читав род људски назива човеком". Ми видимо икону Бога у свецелом роду људском и читав род људски називамо – човеком. Истовремено, сваки човек је створен по образу Бога и возглављује у себи свецели род људски. То је оно што надилази природу и поимање а што се дарује и Светима и нама, обичним људима, у Православној Цркви. То је слобода која надилази затворени круг творевине и времена.

Зато је Св. Козма Етолски у праву када каже да зло долази од школованих, зато што школовани мисле и да су заиста образовани. А добра воља је дошла и долази једино од Светитеља који нам доносе слободу и јединство.

Коначно, рецимо нешто и о раду богослова у својству предавача веронауке.
Ако прихватимо да постоји однос између Бога и човека, да је Син Божији дошао к нама, да је примио свецелу човечанску природу, шта, онда, православни богослов треба да говори о свему томе? Да ли је његов једини задатак да проучава ове истине и да их, потом, предаје другима? Мислим да није. Баш као и сви људи који се труде за спасење, и ми наставници морамо да се трудимо да предамо целе себе Христу и својим ближњима. Тако треба да живимо, тако треба и да богословствујемо. Апостол Павле нам говори о овој истини, када – "као онај који је истински волео и који је био у иступљењу", као онај који је живео овом истином – каже: "Јер не тражим ваше него вас" (2. Кор. 12, 14). И: "Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бејасте омилели" (1. сол. 2, 8).

Да ли је добро да богослов проучава Јеванђеље, да проучава Свете Оце? Зар не би требало да буде обавештен и о најновијим трендовима у православној богословској мисли, а, уз то, и о трендовима у неправославној теологији? Наравно, јер све то може бити од помоћи, али ако он остане само на нивоу прикупљања информација, он неће постићи ништа. Св. Григорије Палама вели: "Ако хиљаду пута будеш размишљао о Богу али не искусиш оно што је Божанско, нећеш научити ништа". Могли бисмо овде да се запитамо: "Како ми, обични људи, можемо да искусимо оно што је Божанско?". Ми јесмо обични људи, али, сетимо се, да су и Светитељи били сасвим обични људи.

Бити наставник веронауке је једно од најтежих али, и једно од највеличанственијих занимања. То је велика мука, али и велики благослов, јер ми, јадна створења Божија, посвећујемо читав свој живот да бисмо свету објављивали благовест Христовог Васкрсења. Неко би могао рећи: "Ко сам ја да то чиним? Ја сам само једно јадно створење". Али, то јадно створење је жедно Васкрсења. И погледајте шта се догађа: Бог нам допушта да прођемо кроз многе невоље у нашем животу управо зато што нас воли. Као што Св. Исаак Сиријски вели: "Смирење, које води ка благодати Божијој, јесте плод (духовнога) знања, а знање је плод многих кушања и невоља". И ми смо срећни што имамо толико искушења и толико крстова. Када ствари у животу крену лоше, када се више ништа не одвија по нашим плановима, када се мучимо због наших поремећених породичних односа, када наша деца нису добра, када нас погоде излечиве и неизлечиве болести, и када не знамо шта више да радимо, када изгубимо мир, када не можемо више ништа да учинимо, када не можемо, чак, ни да се молимо и када се осећамо потпуно изгубљеним – немојмо губити наду! Рецимо само овако: "Боже мој, чини што желиш. Ја не знам, Ти знаш, Ти ме волиш. Ако желиш да ја и све што је око мене буде уништено – нека буде тако, ако је то воља Твоја". Када то буде рекли, тада Бог, Који бескрајно воли Своје створење, долази к нама и даје нам снаге, даје нам благодат, даје нам помоћ која надилази свако људско поимање. Тада ми, заиста, схватамо шта значи то да је "Јона заплакао Господу из утробе кита и био спасен", шта значи да је "Христос васкрсао из мртвих". И када после тога одемо у школу, после овог бола и ове неизрециве утехе, моћи ћемо да уђемо у учионицу и да волимо децу као нашу сопствену децу, као себе саме. Моћи ћемо да их гледамо како расту, како старе, како умиру, како поново постају земља и како још увек јесу пред очима Божијим. И моћи ћемо да кажемо дечици самим нашим присуством: "Дечице, будите стрпљиви, Христос васкрсе из мртвих!".
Ми се, дакле, кроз читав свој живот и кроз све невоље животне припремамо за једно једино сведочење: да је Христос васкрсао из мртвих; и такво треба да буде православно богословље.

Један младић је дошао у наш манастир и испричао нам причу о томе како је почео да иде у Цркву. Догодило се то још док је ишао у средњу школу. Његови родитељи су били разведени. Он је читао Ничеа и Сартра и... дивљао. Желео је да на све људе око себе остави утисак да је врло безбожан, да је врло модеран. У школи се, наравно, заједно са својим друговима, ругао наставнику веронауке. Потом је тај наставник отишао, а уместо њега требало је да дође неко други. Ускоро су сазнали да ће то бити жена! Мислили су да ће се добро забавити завитлавајући је. Припремили су се да је дочекају провокативним, ироничним и дрским питањима. Дошао је тај дан и она је ушла у разред пун ђака који су се смејуљили. Они су је засули правом канонадом унапред припремљених питања. међутим, она се није нимало поколебала, него је мирно одржала час. Исто се догодило и сутрадан. И прексутрадан... Наставница је мирно наставила да ради и ђаци су почели да бивају радознали. Наш младић је себи поставио следеће питање: Шта се то овде дешава? Ако пуцаш у некога и твоји меци пролазе кроз њега и не шкоде му нимало, онда је он или дух или, пак, однекле прима неку вишу снагу. Нешто се, заиста, догађало. Ђаци су почели да мењају своје понашање. Овај младић је почео да гледа на своју наставницу веронауке као на једино истинско људско биће које је икада срео: она му је постала као мајка и успела је да отвори његово срца за њено срце. Она га је увела у Православну Цркву. Када нам је ово испричао овај млади човек је већ био на факултету. Редовно је ишао у цркву, редовно се исповедао и живео у заједници са Светима.
Ова наставница представља архетип Православља у стварном животу. Она је показала својим ученицима ко јесте Светитељ. Она је на делу показала како се Христос понашао током Свога Страдања. Она је омогућила својим ученицима да схвате смисао речи: "Нити бејах непослушан, нити противречих". Она је истрпела све, она је допустила да је њена деца исмејавају, јер је имала снагу да то учини. После свег тог ругања и дивљања, деца су постала њена сопствена деца. Она их је, на тај начин, постепено увела у Православну Цркву, она их је довела к Христу, Мајци Божијој и Светима. Она им је, тако, омогућила да приме спасење.

Немојмо заборавити шта се догодило у животу једног од највећих Светитеља, Св. Антонија Египатског. Када се Св. Антоније једном приликом запитао који је степен духовног савршенства стекао, Бог га је послао к једном обућару. Овај обућар је, због свога смирења, у Божијим очима, имао исти степен духовног савршенства као и Св. Антоније. Могло би се, чак, рећи да је обућар био и већи, јер није био Св. Антоније. Он је у потпуној анонимности, постао причасник "Имена Неименивог". Ствар је у томе што има много таквих "обућара" међу нама и наставница из наше малопређашње приче јесте једна од њих. Има много Светих, и мушкараца и жена, и много богослова. А богослови су они који имају снаге да сведоче на исти начин као што је то чинио и наш Месија, Који се, како је рекао Пророк, "није ни свађао ни викао, нити је ко чуо по трговима гласа Његова". А управо је Он спасао свет.

И на крају, још једном понављамо да сила православнога Светитеља није у његовим врлинама или добрим навикама, већ у чињеници да Сами Христос живи у њему. Баш као и када се саберемо, наша снага није у томе што нас је две хиљаде или двесто хиљада, већ у чињеници да смо се сабрали у име Христово. И ми, управо због тога што смо се сабрали у име Христово и што смо честица квасца Царства Небеског, имамо динамизам спасења који никада не престаје и који се ничега не боји.

На неком скупу, један студент ми је рекао следеће: "Све је то добро, али ми се суочавамо са опасношћу нуклеарне катастрофе која може да уништи све". После овога сам се, сећам се, вратио на Свету Гору. Убрзо је дошла и Страсна Седмица. И прошли смо, да тако кажем, кроз "катастрофу" Пасхе. И управо то нам омогућава да кажемо: свако ко је прошао кроз катастрофу не плаши се више ничега. И поред Чернобила и сличних катастрофа, постоји оно што траје упркос свим људским покушајима да се тога одрекну, оно што освештава тело и душу свакога човека и читавога рода људског, а то је онај малени квасац Царства Небеског, који дејствује у свакоме Светитељу појединачно и у свим Светима саборно. Тај Квасац дејствује и у нама, овде сабранима.

И зато, иако слаби, ипак, исповедамо Онога Који је свесилни, Који нас воли и Који воли читав свет, и то је оно што нам омогућава да бескрајно напредујемо.

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio