ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 56

 

SADRŽAJ:

Hristos je blizu; O veri; Pravoslavni ikumenizam; O manasitru; O poslušanju; Sećajte se Hrista; Ako drugi zgreši, ti idi da tražiš oproštaj; Jučerašnji i današnji čovek; Diogen i Aleksandar Veliki; Turska osvajanja u Dalmaciji; Vijesti iz eparhije.

 

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA

VRATITI NAROD I KULTURNU BAŠTINU U DALMACIJU

 

Razgovor sa Njegovim Preosveštenstvom Episkopom dalmatinskim G. Fotijem

 

 

U radu najvišeg crkvenog tela, Svetog Arhijerejskog Sabora, najveća pažnja posvećena je eparhijama u dijaspori u kojima su eskalirali problemi u životu i misiji Crkve. Da li je na delu progon i pritisak na pravoslavne u Makedoniji, Crnoj Gori i Hrvatskoj?

- Događaji u poslednje vreme govore da je reč o progonu. Kao Crkva pokušavamo da živimo po zakonima Jevanđelja koje nam je Gospod ostavio, da budemo svetlost ovoga sveta, da svedočimo istinu i samog Hrista, bez obzira u kojoj se eparhiji nalazimo. Istovremeno smo svedoci da se Crkva na mnogim mestima progoni kroz različite oblike pritisaka. To se vidi posle najnovijih hapšenja u Makedoniji, slično je u Crnoj Gori, a nije mnogo bolje ni u Hrvatskoj. Mi nismo potpuno zadovoljni po pitanju našeg statusa, po pitanju povratka imovine ali i naše slobode. Postoje dobri zakonski okviri, a mi se borimo da se oni u Hrvatskoj ostvare u praksi. To je podvig koji stoji ispred nas, to je naša misija u borbi za naš opstanak na ovim prostorima.

 

Iz Hrvatske stižu slike lepog primorja i pozivi srpskim turistima da su dobrodošli, ali kakva je slika realnog, svakodnevnog života. Ima li budućnosti za Pravoslavnu Crkvu na tim prostorima?

- Mi se u Dalmaciji borimo da očuvamo naše istorijsko prisustvo, da sačuvamo naš narod u pravoslavlju i bogosloviju u Krki. Borimo se da opstanemo. Postoji budućnost za Crkvu, jer imamo odgovornost prema delu Crkve koji nam je poveren i prema našem narodu koji ovde živi, kao i prema povratnicima. Podsetio bih na podatak da je do rata 1995. godine na prostorima Eparhije dalmatinske živelo oko 100.000 Srba sa pedeset aktivnih sveštenika i preko 120 učenika u bogosloviji «Sveta Tri Jerarha». Posle ovog nesretnog, tragičnog rata, nije ostao nijedan sveštenik u Eparhiji dalmatinskoj. Bogoslovija je iseljena najpre na Divčibare, posle u Foču, da bi 2001. bila vraćena u dalmatinsku Eparhiju. Crkveni život je potpuno zamro, nije bilo ljudi. Tadašnji Episkop Longin je morao da ode sa narodom. Većina našeg naroda se iselila iz primorskih gradova Zadra, Splita, Šibenika i centralnog dela Dalmacije. Bila je pustoš, srpske kuće, naše crkve i manastiri su bili spaljeni. Ljudi su počeli da se vraćaju na svoja imanja 1997. godine i da obnavljaju život iz pepela. Počela je sa radom naša bogoslovija, Sveti Sabor je, pored mene, izabrao i Episkopa Gerasima, rukopoložili smo po desetak sveštenika - i to je bio znak nade da ćemo opstati. Povratak Srba trajao je do 2003. godine, kada se zaustavio iz ekonomskih razloga - ljudi nemaju od čega da žive, nema posla i to traje do danas. Dosta srpskih kuća je obnovljeno na prostorima dalmatinske Eparhije, ali Srbi u njima ne žive. Čekaju bolja vremena za trajni povratak ili će po najcrnjem scenariju te kuće prodati. Obnovili smo dosta naših crkava i manastira, ali nismo zadovoljni brojem Srba povratnika.

 

Sa kakvim se pritiscima i incidentima izazvanim nacionalnom i verskom netrpeljivošću suočava srpski narod i Crkva u vašoj Eparhiji?

- Ima pritisaka, ima provokacija, ima napada na naše objekte na kojima se pišu uvredljive parole i vrše provale, o čemu izveštavamo na našem veb-sajtu. Sve slučajeve prijavljujemo policiji, koja brzo reaguje i štiti objekte. S druge strane, to izaziva neprestani psihološki pritisak na vernike. To je naš krst i mi ga prihvatamo i molimo se Bogu za ljude koji to bezakonje čine, da prestanu da to čine jer živimo u hrišćanskoj zemlji. I pored iskušenja, mi ne odstupamo sa ovih prostora. Smatramo da imamo značajnu misiju da očuvamo svoje svetinje i sačuvamo naš narod u pravoslavnoj veri. Naša misija je i da svedočimo pravoslavlje pred drugim narodima koji dolaze u naše svetinje. Kako pred Hrvatima, koji naredne godine postaju punopravni članovi EU, tako i pred turistima iz EU i islamskih zemalja koji posećuju naše manastire. Svima njima svedočimo da postojimo i da pravoslavlje u Hrvatskoj ima duboke korene. Zarad te misije potrebno je da što pre obnovimo svoje riznice i muzeje koje imamo i da svojim kulturnim i duhovnim blagom pokažemo da je pravoslavlje vekovima prisutno na ovim prostorima.

 

Koliko bogoslova pohađa bogosloviju u Krki?

- Trenutno četrdeset pet redovnih i petnaest vanrednih učenika. Svake godine imamo dovoljan broj kandidata koji se interesuju, a ne možemo sve ni da primimo. Kandidati su uglavnom iz Hrvatske, sa prostora Republike Srpske i Slovenije. Zadovoljni smo, jer ovaj stalni interes za bogoslovije pokazuje da naš narod ima budućnost, jer se u toj školi školuju sveštenici koji će sutra biti pastiri svom narodu u Dalmaciji. Rad bogoslovije svedoči o kontinuitetu, perspektivi i budućnosti našeg naroda na ovom prostoru. Prva generacija počela je 1615. Godine i radi sa malim prekidima zbog ratova, do danas. Dalmatinska eparhija je povezana sa bogoslovijom - kada se gasila bogoslovija, gasio se i život u Eparhiji, i obrnuto.

 

Da li obnovu crkvenog života i crkvenih objekata prati i živ monaški život?

- Bratstvo postoji u najvećim manastirima - Krki, Krupi i Dragoviću. Obnovili smo bratstvo u manastiru Sveta Lazarica na Dalmatinskom Kosovu u kome obitava jedan monah, a u manastiru Oćestovo još uvek nema uslova za život monaštva dok se ne izgrade konaci, uvede struja... Osnovali smo novi manastir posvećen svetom Vasiliju Ostroškom u selu Crnogorci kod Imotskog, koji će biti duhovni centar Imotske krajine. Tu uz postojeću crkvu treba sagraditi konake. Imamo sestrinstvo u manastiru Bogorodice Trojeručice u Šibeniku i manastiru Krupi. Manastiri su živi, imaju svoju misiju - što je u ovim teškim uslovima veoma značajno - i uvek dele sudbinu sa srpskim pravoslavnim narodom kojem pripadaju. Tradicija je da se narod ovde vezuje i dolazi na tzv. velike sajmove - sabore. Najpoznatiji sabor je u manastiru Krki za Preobraženje, kada se okupi preko deset hiljada ljudi. Puno vernika dolazi na praznik Uspenja Presvete Bogorodice u manastir Krupu, kao i u manastir Dragović na Malu Gospojinu. Kroz ove sabore su tokom istorije Srbi očuvali svoje postojanje, svoju veru, kulturu i jezik. Posle letnjeg perioda ti ljudi se uglavnom vraćaju u Srbiju. Nadamo se da će se poboljšati uslovi za ekonomski opstanak i da će se oni vratiti u svoje kuće u Dalmaciju.

 

Sredinom marta ove godine potpisan je Protokol Ministarstava kulture Srbije i Hrvatske o povratku kulturnih dobara iz Srbije u Hrvatsku, koja su spasena tokom rata iz Hrvatske. Radi se o 1.065 predmeta iz srpskih manastira i crkava koji su sklonjeni u Srbiju. Vi kažete da riznice nisu obnovljene - kome se u tom slučaju vraća imovina SPC i baština prognanih Srba Krajišnika?

- To je veoma osetljivo pitanje. Kulturno blago, koje je sačuvano i nalazi se u najvećem broju u Muzeju SPC, treba da bude vraćeno na prostore dalmatinske Eparhije kada se za to steknu uslovi, kada budemo imali adekvatne riznice u manastirima ili pri crkvenim opštinama. U Šibeniku gradimo muzej i riznicu, takođe i u manastiru Krki u kojima će biti izloženi eksponati. Radovi su u toku i još nije vreme da se vrate naše ikone, rukopisne knjige iz petnaestog i šesnaestog veka, portreti igumana manastira, bogoslužbene odežde i relikvije koje su spašene od uništenja tokom poslednjeg rata. Za riznicu manastira Krke se zna da ima 2.200 eksponata koji se trenutno nalaze u Muzeju SPC i jedna je od najbogatijih u SPC, posle hilandarske, cetinjske, studeničke i dečanske. Mi ne možemo to blago da vratimo u dalmatinsku Eparhiju dok se ne uradi projekat riznice, dok se ne ugrade alarmi i klimatizacija po visokim standardima.

 

Procenjuje se da je tokom poslednjeg rata zauvek nestalo oko sedam hiljada ikona i svetinja u Hrvatskoj.

- Naša kulturna dobra potražujemo od Zavoda za zaštitu spomenika i Ministarstva unutrašnjih poslova u Hrvatskoj koji su za to nadležni. Političari često ne pominju nestanak stare srpske baštine iz naših hramova, a ona je za nas veoma važna. Postoje spiskovi i fotografije ikonostasa koje su radili šibenski, splitski i zadarski zavodi. Za neke stvari ne znamo jer su srpski sveštenici proterani, crkve i manastiri devastirani, pa je mnogo toga uništeno i spaljeno. Ne možemo da nađemo naše matične knjige krštenih i upokojenih, jer su i one stradale u spaljenim crkvama. Zaticali smo strašne stvari posle ove ratne tragedije. Ali, potražujemo i obraćamo se nadležnim institucijama. Nedavno se desilo da su prolaznici pronašli na ulici ikone spakovane u kesama, koje su nam vraćene preko MUP-a. Vratićemo sve ikone u parohijske crkve kojima pripadaju ili ih zadržati u riznici. Postoje spontani slučajevi, ali mi insistiramo na organizovanom povratku ikona i blaga putem državnih struktura. To je veliki podvig koji nam predstoji. Očekujemo da se uz kulturno dobro vrati i naš narod koji je ovde vekovima živeo. Ne možemo prihvatiti koncepciju da postanemo arheološka vrednost na prostorima Dalmacije. Mi hoćemo da živimo tu i to uz kulturna dobra koja smo vekovima stvarali. Neprihvatljivo je da se vrati kulturno blago, a da mi Srbi postanemo samo muzejska vrednost na ovim prostorima. Pravoslavlje u Dalmaciji je kroz istoriju neprestano bilo na raspeću. Od Hrvatske države očekujemo da ne budemo građani drugog reda, niti želimo da odemo iz Dalmacije, jer nam to ne daju naše svetinje. Želimo da živimo u ljubavi i hrišćanskom poverenju sa svim drugim narodima, koji ovde žive.

 

Ima različitih razmišljanja o učešću Pravoslavne Crkve u ekumenskom pokretu i dijalogu sa drugim hrišćanskim crkvama. Zašto je važna težnja za jedinstvom sa drugim crkvama?

- Ekumenski dijalog je kompleksan. Crkva je neprestano živela u dijalogu sa ljudima koji su izvan Crkve, koji ispovedaju drugu veru. Postoji i unutrašnji dijalog koji Crkva vodi sa svojim vernicima i ljudima koji ispovedaju pravoslavnu veru. To je priroda Crkve. Što se tiče zvaničnog dijaloga sa predstavnicima rimokatoličke ili protestantske crkve, on se vodi godinama putem teoloških komisija koje se bave određenim oblastima. Mi smo kroz taj dijalog pozvani na svedočenje naše vere i našeg pravoslavnog iskustva onima koje smatramo svojom braćom, a koji sada ispovedaju drugu veru. Upućeni smo jedni na druge i trebalo bi da vodimo razgovor o osnovnim životnim i teološkim pitanjima. To je pozitivna strana ekumenskog dijaloga koji treba do postoji. Ekumenski dijalog nije štetan, a najmanje je put za izdaju pravoslavlja, kako ga pojedini zlonamerni ili neinformisani ljudi pogrešno tumače. Moramo da vodimo dijalog sa svima i da svedočimo svoje iskustvo vere. Taj dijalog ima svoju meru i svoj kriterijum, a to su Sveto Predanje, Sveti kanoni i učenje Svetih Otaca. Pravoslavlje nosi u sebi punoću blagodati Duha Svetoga, punoću Istine koju mi svedočimo pred drugima u dijalogu.

 

Kako Pravoslavna Crkva treba da se odredi pred novim, promenjenim istorijskim i društvenim okolnostima koje nameću evropske integracije?

- Mi očekujemo veću slobodu i evropske demokratske principe koji bi trebalo da važe i za naše Srbe u Hrvatskoj. Očekujemo ekonomski oporavak, jer trenutno nema investicija, koje su uslov za povratak naših ljudi. Pred Crkvom je velika odgovornost - da i dalje svedočimo pravoslavnu veru i svoj pravoslavni opit pred ljudima sa kojima živimo, kao i pred turistima iz EU, koji često dolaze u poslednje vreme. Dobronamerni od njih se iznenade kada vide naše stare manastire i pravoslavno monaštvo u Dalmaciji.

 

Slavica Lazić

Pravoslavlje, avgust, 2012. godine

 

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio