Krka časopis br. 6

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 6

SADRŽAJ:

Hristos se rodi, draga braćo!; Besjeda na hirotoniji đakona; O svetoj tajni sveštenstva; O pokajanju; Svenarodno pokajanje; Liturgija i hrišćanski vaspitanje; Bl. Avgustin u pravoslavnoj crkvi; Vrijeme za nestajanje ili uspravljanje; Vodopadi Krke; Delegacije SPC posjetila Gruziju; Episkop Fotije u Splitu; Sastanak vjeroučitelja Eparhije dalmatinske; Slava u manastiru Krka; Praznik rođenja Presvete Bogorodice u Strumici; Hramovna slava u Konjevratima; Obnova crkve i Biteliću; Pravoslavni iz Splita u Dragoviću; Krštenje; Spisak priložnika iz Kanade;

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

Iz Monaškog ustava sv. Vasilija Velikog
O POKAJANJU

(Sv. Vasilije Veliki bio je podvižnik i veliki učitelj hrišćanske crkve. Zajedno sa sv. Jovanom Zlatoustim i sv. Grigorijem Bogoslovom on se slavi pod zajedničkim imenom Sv. Tri Jerarha. To ime nosi i Srpska pravoslavna bogoslovija u manastiru Krki, a na pročelju njene zgrade živopisane su ikone ova tri svetitelja, u mozaiku. Iz dijela Ustava koji se odnosi na Zakone unutrašnjeg duhovnog života donosimo odlomak o pokajanju, dragocjenu pouku za svakog hrišćanina.)

Zakoni unutrašnjeg duhovnog života

a) Pokajanje
Pravila svetog Vasilija Velikog dosta pažnje posvećuju upravo pokajanju, kao prvom zakonu duhovnog života. Tako, na primer, u odgovoru na pitanje da li dobro govori onaj ko, kada ga prekorevaju zbog bučne i metežne naravi, kaže da je Bog jedne stvorio dobre, a druge lošima, sveti Vasilije u 84. kratkom pravilu kaže: „To mudrovanje je davno osuđeno kao jeretičko, budući bogohulno i nečastivo i podstičući u duši sklonost prema grehu. Stoga takav treba ili da se popravi, ili da bude izbačen između vas (pogl. 1, Kor. 5,2), da se ne bi dogodilo da malo kvasca sve testo ukiseli (6. stih)".
„Da li onaj ko je zgrešio posle krštenja i pao u mnoštvo zala, treba da očajava zbog svoga spasenja? I do kog stepena grešnosti se, kroz pokajanje, možemo uzdati u čovekoljublje Božije? Razlog za očajanje može postojati samo ukoliko je moguće izmeriti veličinu milosrđa Božijeg i sa njom uporediti mnoštvo i značaj grehova. Međutim, pošto se gresi, kao što je prirodno, mogu izmeriti i izbrojati, a milosrđe Božije i ščedrost Božija ne mogu, nije vreme za očajanje, nego za poznanje milosrđa i osudu grehova. Njihov oproštaj je, po napisanom, pružen krvlju Hristovom (pogl. Ef. 1,7). Da ne treba da očajavamo poučavaju nas mnogobrojna i različita mesta u Pismu, a posebno priča Gospoda našeg Isusa Hrista o sinu koji je uzeo očev imetak i potrošio ga u gresima. Njegovo pokajanje je, međutim, bilo prihvaćeno sa velikom svetkovinom, kao što saznajemo iz samih reči Gospodnjih (pogl. 15. poglavlje)... Uostalom, mi treba da znamo da ova istina važi samo ako pokajanje dovodi do raspoloženja gnušanja prema grehu, kao što je napisano u Starom i Novom Zavetu, i kada postoji dostojan plod, kao što je rečeno u posebnom odgovoru (Krat. 13.),
„O vrsti, pak, grehova koje treba praštati ne treba ni pitati, budući da nam Novi Zavet nije ukazao ni na kakvu razliku, On onima koji se kaju kako treba obećava otpuštanje svakoga greha. I sam Gospod je obećao ispunjenje molbe o svakoj stvari“ (Krat. 15.).
„Kako se treba kajati zbog svakog greha i koji su plodovi dostojni pokajanja? Pokajnik treba da dođe u duhovno raspoloženje koje je imao onaj ko je rekao: „Omrzeh i zgadih se na nepravdu“ (Ps. 118.163), i da ispuni ono što je rečeno u šestom i u mnogim drugim psalmima. I apostol svedoči o onima koji su se ožalostili po Bogu zbog greha drugoga: „Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari“ (2. Kor. 7, 11). Najzad, on treba, poput Zakheja, da umnoži dobra dela, koja su suprotna grehu“ (Krat. 5.).
„Sa kakvim strahom i sa kakvim suzama duša koja je obremenjena mnogim greho vima treba da se udaljava od poroka, te sa kakvom nadom i sa kakvim osećanjem treba da pristupa Bogu? Ona, najpre, treba da omrzne svoj raniji grešni život, osećajući odvratnost i gađenje prema samom sećanju na njega, jer je napisano: „Omrzeh i zgadih se na nepravdu, a Zakon tvoj zavoleh“ (Ps. 118, 163). Zatim, kao učitelja straha, ona treba da prihvati pretnju večnim sudom i kaznom, te da pozna da je vreme pokajanja vreme suza, kao što uči David u (6.) psalmu. Nepobitno se uverivši u očišćenje grehova krvlju Hristovom, radi velikog milosrđa i mnoštva ščedrosti Boga koji je rekao: „Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg i ako budu crveni kao purpur, postaće kao vuna“ (Is. 1, 18), duša stiče sposobnost i snagu da ugađa Bogu (pogl. Ps. 29,6; 12–13)." (Krat. 10.).
„Kako se može doći do mržnje prema gresima? Neprijatni i neugodni završetak dela uvek pobuđuje mržnju prema njegovim vinovnicima. Prema tome, onaj ko se sa sigurnošću uveri u to da su gresi uzroci mnogih i velikih zala, dobrovoljno i po unutrašnjem ubeđenju će osetiti mržnju prema njima, kao što je pokazao onaj ko je rekao da omrze i da se zgadi na nepravdu (pogl. Ps. 118,163)" (Krat. 11.).
„Kakvim plačem treba da plačemo da bismo se udostojili blaženstva (pogl. Mt. 5,4)? Takav plač imamo kada plačemo zbog grehova ili zbog uvrede Boga (budući da čovek prestupanjem zakona vređa Boga /pogl. Rim. 2, 23/), ili zbog opasnog položaja onih koji prebivaju u grehu (s obzirom da je rečeno da će poginuti duša koja zgreši/pogl. Jez. 18,4/)" (Krat. 194.).
„Kome onaj ko želi da ispovedi svoje grehe treba da se ispovedi: svima, bilo kome, ili samo nekima? Cilj Božijeg čovekoljublja prema grešnicima je očevidan, kao što je napisano (pogl. Jez. 33, 11). Način obraćenja treba da odgovara grehu ili plodovi treba da su dostojni pokajanja, kao što je i rečeno (pogl. Lk. 3, 8), kako usled nedostatka plodova, ne bi bila ostvarena pretnja koja je pridodata, tj. da svako drvo koje ne rađa ploda treba spaliti u ognju (pogl. 9. stih). Zato grehe treba ispovedati pred onim kome je poveren domostroj tajni Božijih. Mi nalazimo da su se i u drevnosti pokajnici ispovedali pred svetiteljima. Jer, u Jevanđelju je napisano da su ljudi Jovanu Krstitelju ispovedali svoje grehe (pogl. Mt. 3, 6), i u Delima apostolskim, da su se ispovedali apostolima. koji su sve krstili (pogl. Dela ap. 19,18)" (Krat. 288.).
„Kako se treba odvraćati od grehova? Najpre, željom da se stekne raspoloženje Davida, koji je rekao da je bezakonje svoje poznao (pogl. Ps. 31,5). On zatim na različite načine objašnjava put ka tome u šestom i u drugim psalmima. I kod apostola se tome učimo iz onoga što je Korinćanima svedočio o tuđem grehu, rekavši: „Jer, žalost koja je po Bogu donosi pokajanje“ (pogl. 2. Kor. 7,10; 11). Iz toga je očevidno da ne treba samo izbegavati greh i tugovati zbog onih koji greše, nego se uklanjati i od samih grešnika. I to je jasno kazao David rekavši da odstupe od njega svi koji čine bezakonje (pogl. Ps. 6,9), a takođe i apostol koji zapoveda da se sa takvima i ne jede (pogl. 1. Kor. 5,11)" (Krat. 297.).
„Da li onaj ko je ranije živeo u grehu treba da izbegava opštenje sa nepravoslavnima, ili da se uklanja i od opštenja sa onima koji rđavo žive? Apostol je rekao: „Da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas“ (2. Sol. 3,6). Stoga je uopšte svako opštenje, bilo umom, bilo rečju, bilo delom, sa bilo čime zabranjenim za svakog štetno i opasno. Utoliko pre, pak, toga treba da se čuvaju oni koji su ranije živeli u grehu. Naime, duša, koja je navikla na greh, većim delom zadržava sklonost ka njemu. Pri staranju o onima koji su bolesni telom strogo se pazi da im je nedostupno ono šta im nije korisno. Bolesnima dušom potrebno je još više opreznosti i brižljivosti. Govoreći na sličnu temu, apostol izobražava kolika je šteta od opštenja sa onima koji su se prepustili grehu: „Malo kvasca sve testo ukiseli“ (1. Kor. 5, 6). I ako je tolika šteta od opštenja sa onima koji greše naravstveno, šta da se kaže o onima koji zločastivo misle o Bogu. Njima beščasne strasti, u koje su jednom pali zbog zloverja, ne dopuštaju da budu ispravni ni u ostalom, što se vidi iz mnogih mesta, i iz onoga što je rekao apostol (pogl. Rim. 1,28–32)" (Krat. 20.).
„Kako će se duša osvedočiti da je čista od grehova? Duša će se u to osvedočiti ukoliko u sebi opazi raspoloženje Davida koji je rekao: „Omrzeh i zgadih se na nepravdu“ (Ps. 118. 163), ili ukoliko primeti da se na njoj ispunilo ono što apostol zapoveda (pogl. Kol. 3,5–6), kako bi se moglo reći: „Srce pokvareno se ne prilepi za mene i ne poznadoh kako se lukavi udalji od mene“ (Ps. 100,4). Čovek će poznati da se nalazi u takvom raspoloženju, ukoliko i prema grešnicima bude, slično svetima, osećao treptavo saosećanje. Tako je i David govorio: „Videh nerazumne, i izjedoh se, jer ne čuvaju reči tvoje“ (Ps. 118, 158). I apostol kaže: „Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim“ (2. Kor. 11, 29)... Koliko je tek hristoljupcu i bratoljupcu svojstveno da oseća ono što je rečeno u odnosu na grešnike, videći dušu onih koji greše kao da je izranjavljena i izjedena zverima i kao da je prekrivena gnojem i truležnošću (pogl. Ps. 37, 5–7 i 1. Kor. 15, 56). Zbog toga, onaj ko oseti da njegova duša radi sopstvenih ili tuđih grehova, kao što je rečeno na početku, dospeva u takvo raspoloženje, može biti uveren da je čist od grehova“ (Krat. 296.).
„Koji su plodovi dostojni pokajanja (Lk. 3, 8)? To su dela pravde, suprotna grehu, koja treba da rađa onaj ko se kaje, ispunjavajući ono što je rečeno: „Da budete plodni u svakom dobrom delu“ (Kol. 1.10)" (Krat. 287.).
„Šta treba da radi onaj ko se pokajao zbog greha i ponovo upao u isti greh? Onaj ko se jednom pokajao zbog greha, pa ponovo učini isti greh, svakako se nije očisto od njegovog uzroka. Tako iz njega, kao iz nekakvog korena, opet nužno izrasta slično. I ko poželi da podseče grane biljke, ostavivši koren, čini da iz preostalog korena opet izrasta isto granje. Isto tako, neki grehovi nemaju početak u samima sebi, nego se rađaju iz drugih grehova. Onaj, dakle, ko želi da se očisti od njih, neminovno mora da iščupa iz sebe prve uzroke tih grehova. Na primer, svađa i zavist ne nastaju sami od sebe, nego izrastaju iz korena slavoljublja. Onaj ko ište slavu od ljudi, svađa se sa onim ko ima veliku slavu ili zavidi onome ko se proslavlja više od njega. Zato, onaj ko jednom sebe osudi zbog zavisti ili svađe, pa ponovo padne u iste grehe, treba da zna da je u dubini bolestan od prvog njihovog uzroka, tj. slavoljubivosti. On strast slavoljublja treba da leči onim što je suprotno, tj. da se vežba u smirenoumlju. Vežbanje u smirenoumlju jeste bavljenje ponižavajućim poslovima. Na taj način, stičući raspoloženje smirenoumlja, on više neće padati u navedene oblike slavoljublja. Isto važi i za svaki greh“ (Krat. 289.).
„Zbog čega je duša ponekad skrušena i bez ikakvog staranja i tuga kao da je obuzima sama od sebe, a ponekad je neosetljiva tako da ni uz napor ne može postati skrušena? Takva skrušenost je dar Božji. On se daje ili radi pobuđivanja želje, tj. da bi duša, okusivši slast tuge, nastojala da je zavoli, ili kao pokazatelj da duša, uz marljivo staranje, može prebivati u svagdašnjem skrušenju. Zbog toga oni koji su ga odbacili iz nemarnosti i ostaju bez ikakvog opravdanja. Onaj ko ni uz naprezanje ne može da postigne skrušenost, treba da zna da trpi posledice svoje ranije nemarnosti (budući da bez razmišljanja, bez mnogog i neprekidnog upražnjavanja, nije moguće bilo čemu odjednom pristupati i odmah postići uspeh). Osim toga, on treba da zna da mu je duša obuzeta drugim strastima, po načelu koje spominje apostol (pogl. Rim. 7,14–17). Uostalom, Bog radi našeg dobra, popušta tako nešto da bi duša, trpeći i nevoljno, shvatila ko njome vlada, te da bi se, saznavši da nevoljno služi grehu, oslobodila iz đavolskih mreža, stičući milosrđe Božije, koje je spremno da prihvati one koji se istinski kaju“ (Krat. 16.).
U 26. opširnom pravilu sveti Vasilije Veliki napominjući da nastojatelju treba otkrivati sve, čak i tajne srca, kaže i ovo: „Ukoliko želi da pokaže značajan uspeh i da svoj život dovede u stanje saglasno zapovestima Gospoda našeg, niko od potčinjenih ne treba da skriva ni jedan duševni pokret, niti da i jednu reč ostavi bez proveravanja. Tajne svog srca on treba da obnažuje pred onima iz bratije kojima je povereno da se sastradalno brinu za nemoćne. Na taj način će se utvrditi ono što je sa pohvalu, dok ono što ne valja neće ostati bez potrebnog lečenja. Pri takvom uzajamnom upražnjavanju, kroz postepeno napredovanje, biće dostignuto savršenstvo“.

BL. AVGUSTIN U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

Na Istoku se o bogoslovlju bl. Avgustina (izuzimajući njegovo učenje o blagodati) počelo raspravljati tek krajem devetog veka i to zbog Filioquea (učenja da Duh Sveti ishodi „i od Sina“, a ne samo od Oca, kako se oduvek učilo na Istoku). Zbog toga je na Istoku tek tada jedan grčki otac (sv. Fotije) počeo pažljivo da proučava Avgustinovo bogoslovlje. Galijski Oci, koji su se suprotstavljali njegovom učenju o blagodati, iako su poučavali u istočnom duhu, ipak su živeli na Zapadu i pisali isključivo na latinskom jeziku.
Problem Filioquea iz devetog veka predstavlja jednu veoma opširnu temu, o kojoj je nedavno objavljena još jedna kraća studija. Mi ćemo ovde samo govoriti o stavu sv. Fotija prema bl. Avgustinu, koji se suštinski ne razlikuje od stava galijskih otaca. Sv. Fotije jedino detaljnije objašnjava pravoslavni pogled na jednog velikog i svetog Oca koji je zastupao izvesna pogrešna učenja.
U jednom svome delu - „Pismo akvilejskom patrijarhu“ (koji je bio jedan od najvećih apologeta Filioquea na Zapadu) - sv. Fotije na tvrdnju da su „veliki Amvrosije, Avgustin, Jeronim i još neki Oci napisali da Duh Sveti ishodi i od Sina“, odgovara: „Ako je to mišljenje desetorice ili čak dvadesetorice Otaca, ostalih 600 tako ne misle. Ko ima čak toliko smelosti da vređa Svete Oce? Nisu li to oni, koji čitavu pobožnost tih Otaca svode na nekoliko reči, suprotstavljaju ih saborskim kanonima i izdvajaju ih od ostalih Otaca? Ili to, pak, čine oni koji to mnoštvo Otaca smatraju njihovim braniteljima? Ko se drznuo da vređa sv. Avgustina, sv. Jeronima i sv. Amvrosija? Ne čine li to oni koji ih prisiljavaju da se usprotive našem Gospodu i Učitelju, ili to, pak, čine oni koji žele da svi sledujemo učenju našega Gospoda?“
Zatim sv. Fotije navodi jednu primedbu, karakterističnu za uskoumni latinski mentalitet: „Ukoliko je njihovo učenje ispravno, onda svi koji ih smatraju Ocima treba da prihvate njihovo mišljenje. Međutim, ukoliko oni ne govore istinu, moraju se odbaciti zajedno sa jereticima.“ Odgovor sv. Fotija na pomenuti racionalistički stav je zaista veoma dubok, osećajan, sastradalan i pokazuje kako istinsko Pravoslavlje gleda na one koji, uprkos tome što žive u istinitoj veri, greše: „Nije li bilo mnogo složenih situacija, koje su navele mnoge Oce da se, makar delimično, netačno izraze, da se pod uticajem protivnika prilagode okolnostima, ili, pak, da ponekad to učine iz, svojstvenog im, ljudskog neznanja?... Ako su neki netačno govorili, ili, iz nekog nama nepoznatog razloga, čak i skrenuli sa istinskog puta, ali ih niko nije ispravio, niti ih podstakao da se nauče istini – primamo ih među ostale Oce, kao da ništa nisu ni rekli. To činimo zbog njihovog ispravnog života, istaknute vrline i njihove vere, nepogrešive u drugim aspektima. Mi, međutim, ne sledujemo njihovom učenju koje je skrenulo sa puta istine... Mi, pak, koji znamo da su neki od naših Svetih Otaca i učitelja skrenuli sa puta vere u dogmatske istine, ne proglašavamo njihove zablude učenjima, već ih primamo kao braću.“
U svome kasnijem delu, Mistagogija, koje govori o ishođenju Svetoga Duha, sv. Fotije na sličan način govori o Avgustinu i drugima, koji su grešili u pogledu Filioquea. On potom brani Avgustina od onih koji ga optužuju da se protivi predanju Crkve i poziva Latine da isprave grešku svojih Otaca i to „mirom i blagodarnošću“ (Photius and the Carolingians, str.151–153).
Učenje bl. Avgustina o Svetome Duhu, poput njegovog učenja o blagodati, nije toliko pogrešno zbog nekih konkretnih pitanja. Da je on u potpunosti poznavao istočno učenje o Svetoj Trojici, verovatno ne bi učio da Duh Sveti ishodi „i od Sina“. Naime, problem je u tome što je bl. Avgustin pristupio celoj dogmi sa različitog - „psihološkog“ – stanovišta, koje, u poređenju sa istočnim načinom izražavanja istine bogopoznanja, nije ispravno. Upravo kao što je to bio slučaj sa učenjem o blagodati, ali i ostalim učenjima, uskoumni latinski pristup nije toliko „pogrešan“, koliko „ograničen“. Nekoliko vekova kasnije, veliki istočni Otac, sv. Grigorije Palama, pokušao je da opravda latinske formulacije ishođenja Svetoga Duha (sve dok se ne narušava ipostas Svetoga Duha): „Ne priliči nam da se nedolično ponašamo, uzaludno se prepirući zbog reči.“ Ako su oni koji su pogrešno učili o ishođenju ipostasi Svetoga Duha (kao što je sv. Fotije verovao da je činio bl. Avgustin), to činili pre nego što se Crkva posvetila ovome problemu i izložila konačno pravoslavno učenje, ne smemo prema takvima biti nemilosrdni i „ne smemo ih odlučiti od ostalih Otaca“.
Sam bl. Avgustin je u potpunosti zaslužio snishođenje iz krajnje bratske ljubavi, koje je sv. Fotije pokazao po pitanju Avgustinove zablude. U zaključku svoje knjige O Svetoj Trojici, on piše: „O, Gospode, Jedini, Trojedini Bože, sve što napisah u ovim knjigama dolazi od Tebe; neka bi Te svi slavoslovili! Ako napisah nešto od sebe sama, neka bi mi oprostio Ti i oni koji su Tvoji!“
Tako, u devetom veku, kada se pojavila druga ozbiljna zabluda bl. Avgustina i postala predmet brojnih rasprava, pravoslavni Istok je i dalje bl. Avgustina smatrao Svetim Ocem.

Iz knjige Mesto bl. Avgustina u Pravoslavnoj crkvi, o. Serafim Rouz
prevod s engleskog- sestrinstvo Trojeručice 2004.g.