Крка часопис бр. 6

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 6

САДРЖАЈ:

Христос се роди, драга браћо!; Бесједа на хиротонији ђакона; О светој тајни свештенства; О покајању; Свенародно покајање; Литургија и хришћански васпитање; Бл. Августин у православној цркви; Вријеме за нестајање или усправљање; Водопади Крке; Делегације СПЦ посјетила Грузију; Епископ Фотије у Сплиту; Састанак вјероучитеља Епархије далматинске; Слава у манастиру Крка; Празник рођења Пресвете Богородице у Струмици; Храмовна слава у Коњевратима; Обнова цркве и Бителићу; Православни из Сплита у Драговићу; Крштење; Списак приложника из Канаде;

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Из Монашког устава св. Василија Великог
О ПОКАЈАЊУ

(Св. Василије Велики био је подвижник и велики учитељ хришћанске цркве. Заједно са св. Јованом Златоустим и св. Григоријем Богословом он се слави под заједничким именом Св. Три Јерарха. То име носи и Српска православна богословија у манастиру Крки, а на прочељу њене зграде живописане су иконе ова три светитеља, у мозаику. Из дијела Устава који се односи на Законе унутрашњег духовног живота доносимо одломак о покајању, драгоцјену поуку за сваког хришћанина.)

Закони унутрашњег духовног живота

а) Покајање
Правила светог Василија Великог доста пажње посвећују управо покајању, као првом закону духовног живота. Тако, на пример, у одговору на питање да ли добро говори онај ко, када га прекоревају због бучне и метежне нарави, каже да је Бог једне створио добре, а друге лошима, свети Василије у 84. кратком правилу каже: „То мудровање је давно осуђено као јеретичко, будући богохулно и нечастиво и подстичући у души склоност према греху. Стога такав треба или да се поправи, или да буде избачен између вас (погл. 1, Кор. 5,2), да се не би догодило да мало квасца све тесто укисели (6. стих)".
„Да ли онај ко је згрешио после крштења и пао у мноштво зала, треба да очајава због свога спасења? И до ког степена грешности се, кроз покајање, можемо уздати у човекољубље Божије? Разлог за очајање може постојати само уколико је могуће измерити величину милосрђа Божијег и са њом упоредити мноштво и значај грехова. Међутим, пошто се греси, као што је природно, могу измерити и избројати, а милосрђе Божије и шчедрост Божија не могу, није време за очајање, него за познање милосрђа и осуду грехова. Њихов опроштај је, по написаном, пружен крвљу Христовом (погл. Еф. 1,7). Да не треба да очајавамо поучавају нас многобројна и различита места у Писму, а посебно прича Господа нашег Исуса Христа о сину који је узео очев иметак и потрошио га у гресима. Његово покајање је, међутим, било прихваћено са великом светковином, као што сазнајемо из самих речи Господњих (погл. 15. поглавље)... Уосталом, ми треба да знамо да ова истина важи само ако покајање доводи до расположења гнушања према греху, као што је написано у Старом и Новом Завету, и када постоји достојан плод, као што је речено у посебном одговору (Крат. 13.),
„О врсти, пак, грехова које треба праштати не треба ни питати, будући да нам Нови Завет није указао ни на какву разлику, Он онима који се кају како треба обећава отпуштање свакога греха. И сам Господ је обећао испуњење молбе о свакој ствари“ (Крат. 15.).
„Како се треба кајати због сваког греха и који су плодови достојни покајања? Покајник треба да дође у духовно расположење које је имао онај ко је рекао: „Омрзех и згадих се на неправду“ (Пс. 118.163), и да испуни оно што је речено у шестом и у многим другим псалмима. И апостол сведочи о онима који су се ожалостили по Богу због греха другога: „Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари“ (2. Кор. 7, 11). Најзад, он треба, попут Закхеја, да умножи добра дела, која су супротна греху“ (Крат. 5.).
„Са каквим страхом и са каквим сузама душа која је обремењена многим грехо вима треба да се удаљава од порока, те са каквом надом и са каквим осећањем треба да приступа Богу? Она, најпре, треба да омрзне свој ранији грешни живот, осећајући одвратност и гађење према самом сећању на њега, јер је написано: „Омрзех и згадих се на неправду, а Закон твој заволех“ (Пс. 118, 163). Затим, као учитеља страха, она треба да прихвати претњу вечним судом и казном, те да позна да је време покајања време суза, као што учи Давид у (6.) псалму. Непобитно се уверивши у очишћење грехова крвљу Христовом, ради великог милосрђа и мноштва шчедрости Бога који је рекао: „Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег и ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна“ (Ис. 1, 18), душа стиче способност и снагу да угађа Богу (погл. Пс. 29,6; 12–13)." (Крат. 10.).
„Како се може доћи до мржње према гресима? Непријатни и неугодни завршетак дела увек побуђује мржњу према његовим виновницима. Према томе, онај ко се са сигурношћу увери у то да су греси узроци многих и великих зала, добровољно и по унутрашњем убеђењу ће осетити мржњу према њима, као што је показао онај ко је рекао да омрзе и да се згади на неправду (погл. Пс. 118,163)" (Крат. 11.).
„Каквим плачем треба да плачемо да бисмо се удостојили блаженства (погл. Мт. 5,4)? Такав плач имамо када плачемо због грехова или због увреде Бога (будући да човек преступањем закона вређа Бога /погл. Рим. 2, 23/), или због опасног положаја оних који пребивају у греху (с обзиром да је речено да ће погинути душа која згреши/погл. Јез. 18,4/)" (Крат. 194.).
„Коме онај ко жели да исповеди своје грехе треба да се исповеди: свима, било коме, или само некима? Циљ Божијег човекољубља према грешницима је очевидан, као што је написано (погл. Јез. 33, 11). Начин обраћења треба да одговара греху или плодови треба да су достојни покајања, као што је и речено (погл. Лк. 3, 8), како услед недостатка плодова, не би била остварена претња која је придодата, тј. да свако дрво које не рађа плода треба спалити у огњу (погл. 9. стих). Зато грехе треба исповедати пред оним коме је поверен домострој тајни Божијих. Ми налазимо да су се и у древности покајници исповедали пред светитељима. Јер, у Јеванђељу је написано да су људи Јовану Крститељу исповедали своје грехе (погл. Мт. 3, 6), и у Делима апостолским, да су се исповедали апостолима. који су све крстили (погл. Дела ап. 19,18)" (Крат. 288.).
„Како се треба одвраћати од грехова? Најпре, жељом да се стекне расположење Давида, који је рекао да је безакоње своје познао (погл. Пс. 31,5). Он затим на различите начине објашњава пут ка томе у шестом и у другим псалмима. И код апостола се томе учимо из онога што је Коринћанима сведочио о туђем греху, рекавши: „Јер, жалост која је по Богу доноси покајање“ (погл. 2. Кор. 7,10; 11). Из тога је очевидно да не треба само избегавати грех и туговати због оних који греше, него се уклањати и од самих грешника. И то је јасно казао Давид рекавши да одступе од њега сви који чине безакоње (погл. Пс. 6,9), а такође и апостол који заповеда да се са таквима и не једе (погл. 1. Кор. 5,11)" (Крат. 297.).
„Да ли онај ко је раније живео у греху треба да избегава општење са неправославнима, или да се уклања и од општења са онима који рђаво живе? Апостол је рекао: „Да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2. Сол. 3,6). Стога је уопште свако општење, било умом, било речју, било делом, са било чиме забрањеним за сваког штетно и опасно. Утолико пре, пак, тога треба да се чувају они који су раније живели у греху. Наиме, душа, која је навикла на грех, већим делом задржава склоност ка њему. При старању о онима који су болесни телом строго се пази да им је недоступно оно шта им није корисно. Болеснима душом потребно је још више опрезности и брижљивости. Говорећи на сличну тему, апостол изображава колика је штета од општења са онима који су се препустили греху: „Мало квасца све тесто укисели“ (1. Кор. 5, 6). И ако је толика штета од општења са онима који греше наравствено, шта да се каже о онима који злочастиво мисле о Богу. Њима бешчасне страсти, у које су једном пали због зловерја, не допуштају да буду исправни ни у осталом, што се види из многих места, и из онога што је рекао апостол (погл. Рим. 1,28–32)" (Крат. 20.).
„Како ће се душа осведочити да је чиста од грехова? Душа ће се у то осведочити уколико у себи опази расположење Давида који је рекао: „Омрзех и згадих се на неправду“ (Пс. 118. 163), или уколико примети да се на њој испунило оно што апостол заповеда (погл. Кол. 3,5–6), како би се могло рећи: „Срце покварено се не прилепи за мене и не познадох како се лукави удаљи од мене“ (Пс. 100,4). Човек ће познати да се налази у таквом расположењу, уколико и према грешницима буде, слично светима, осећао трептаво саосећање. Тако је и Давид говорио: „Видех неразумне, и изједох се, јер не чувају речи твоје“ (Пс. 118, 158). И апостол каже: „Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим“ (2. Кор. 11, 29)... Колико је тек христољупцу и братољупцу својствено да осећа оно што је речено у односу на грешнике, видећи душу оних који греше као да је израњављена и изједена зверима и као да је прекривена гнојем и трулежношћу (погл. Пс. 37, 5–7 и 1. Кор. 15, 56). Због тога, онај ко осети да његова душа ради сопствених или туђих грехова, као што је речено на почетку, доспева у такво расположење, може бити уверен да је чист од грехова“ (Крат. 296.).
„Који су плодови достојни покајања (Лк. 3, 8)? То су дела правде, супротна греху, која треба да рађа онај ко се каје, испуњавајући оно што је речено: „Да будете плодни у сваком добром делу“ (Кол. 1.10)" (Крат. 287.).
„Шта треба да ради онај ко се покајао због греха и поново упао у исти грех? Онај ко се једном покајао због греха, па поново учини исти грех, свакако се није очисто од његовог узрока. Тако из њега, као из некаквог корена, опет нужно израста слично. И ко пожели да подсече гране биљке, оставивши корен, чини да из преосталог корена опет израста исто грање. Исто тако, неки грехови немају почетак у самима себи, него се рађају из других грехова. Онај, дакле, ко жели да се очисти од њих, неминовно мора да ишчупа из себе прве узроке тих грехова. На пример, свађа и завист не настају сами од себе, него израстају из корена славољубља. Онај ко иште славу од људи, свађа се са оним ко има велику славу или завиди ономе ко се прославља више од њега. Зато, онај ко једном себе осуди због зависти или свађе, па поново падне у исте грехе, треба да зна да је у дубини болестан од првог њиховог узрока, тј. славољубивости. Он страст славољубља треба да лечи оним што је супротно, тј. да се вежба у смиреноумљу. Вежбање у смиреноумљу јесте бављење понижавајућим пословима. На тај начин, стичући расположење смиреноумља, он више неће падати у наведене облике славољубља. Исто важи и за сваки грех“ (Крат. 289.).
„Због чега је душа понекад скрушена и без икаквог старања и туга као да је обузима сама од себе, а понекад је неосетљива тако да ни уз напор не може постати скрушена? Таква скрушеност је дар Божји. Он се даје или ради побуђивања жеље, тј. да би душа, окусивши сласт туге, настојала да је заволи, или као показатељ да душа, уз марљиво старање, може пребивати у свагдашњем скрушењу. Због тога они који су га одбацили из немарности и остају без икаквог оправдања. Онај ко ни уз напрезање не може да постигне скрушеност, треба да зна да трпи последице своје раније немарности (будући да без размишљања, без многог и непрекидног упражњавања, није могуће било чему одједном приступати и одмах постићи успех). Осим тога, он треба да зна да му је душа обузета другим страстима, по начелу које спомиње апостол (погл. Рим. 7,14–17). Уосталом, Бог ради нашег добра, попушта тако нешто да би душа, трпећи и невољно, схватила ко њоме влада, те да би се, сазнавши да невољно служи греху, ослободила из ђаволских мрежа, стичући милосрђе Божије, које је спремно да прихвати оне који се истински кају“ (Крат. 16.).
У 26. опширном правилу свети Василије Велики напомињући да настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, каже и ово: „Уколико жели да покаже значајан успех и да свој живот доведе у стање сагласно заповестима Господа нашег, нико од потчињених не треба да скрива ни један душевни покрет, нити да и једну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је са похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство“.

БЛ. АВГУСТИН У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

На Истоку се о богословљу бл. Августина (изузимајући његово учење о благодати) почело расправљати тек крајем деветог века и то због Филиоqуеа (учења да Дух Свети исходи „и од Сина“, а не само од Оца, како се одувек учило на Истоку). Због тога је на Истоку тек тада један грчки отац (св. Фотије) почео пажљиво да проучава Августиново богословље. Галијски Оци, који су се супротстављали његовом учењу о благодати, иако су поучавали у источном духу, ипак су живели на Западу и писали искључиво на латинском језику.
Проблем Филиоqуеа из деветог века представља једну веома опширну тему, о којој је недавно објављена још једна краћа студија. Ми ћемо овде само говорити о ставу св. Фотија према бл. Августину, који се суштински не разликује од става галијских отаца. Св. Фотије једино детаљније објашњава православни поглед на једног великог и светог Оца који је заступао извесна погрешна учења.
У једном своме делу - „Писмо аквилејском патријарху“ (који је био један од највећих апологета Филиоqуеа на Западу) - св. Фотије на тврдњу да су „велики Амвросије, Августин, Јероним и још неки Оци написали да Дух Свети исходи и од Сина“, одговара: „Ако је то мишљење десеторице или чак двадесеторице Отаца, осталих 600 тако не мисле. Ко има чак толико смелости да вређа Свете Оце? Нису ли то они, који читаву побожност тих Отаца своде на неколико речи, супротстављају их саборским канонима и издвајају их од осталих Отаца? Или то, пак, чине они који то мноштво Отаца сматрају њиховим бранитељима? Ко се дрзнуо да вређа св. Августина, св. Јеронима и св. Амвросија? Не чине ли то они који их присиљавају да се успротиве нашем Господу и Учитељу, или то, пак, чине они који желе да сви следујемо учењу нашега Господа?“
Затим св. Фотије наводи једну примедбу, карактеристичну за ускоумни латински менталитет: „Уколико је њихово учење исправно, онда сви који их сматрају Оцима треба да прихвате њихово мишљење. Међутим, уколико они не говоре истину, морају се одбацити заједно са јеретицима.“ Одговор св. Фотија на поменути рационалистички став је заиста веома дубок, осећајан, састрадалан и показује како истинско Православље гледа на оне који, упркос томе што живе у истинитој вери, греше: „Није ли било много сложених ситуација, које су навеле многе Оце да се, макар делимично, нетачно изразе, да се под утицајем противника прилагоде околностима, или, пак, да понекад то учине из, својственог им, људског незнања?... Ако су неки нетачно говорили, или, из неког нама непознатог разлога, чак и скренули са истинског пута, али их нико није исправио, нити их подстакао да се науче истини – примамо их међу остале Оце, као да ништа нису ни рекли. То чинимо због њиховог исправног живота, истакнуте врлине и њихове вере, непогрешиве у другим аспектима. Ми, међутим, не следујемо њиховом учењу које је скренуло са пута истине... Ми, пак, који знамо да су неки од наших Светих Отаца и учитеља скренули са пута вере у догматске истине, не проглашавамо њихове заблуде учењима, већ их примамо као браћу.“
У своме каснијем делу, Мистагогија, које говори о исхођењу Светога Духа, св. Фотије на сличан начин говори о Августину и другима, који су грешили у погледу Филиоqуеа. Он потом брани Августина од оних који га оптужују да се противи предању Цркве и позива Латине да исправе грешку својих Отаца и то „миром и благодарношћу“ (Пхотиус анд тхе Царолингианс, стр.151–153).
Учење бл. Августина о Светоме Духу, попут његовог учења о благодати, није толико погрешно због неких конкретних питања. Да је он у потпуности познавао источно учење о Светој Тројици, вероватно не би учио да Дух Свети исходи „и од Сина“. Наиме, проблем је у томе што је бл. Августин приступио целој догми са различитог - „психолошког“ – становишта, које, у поређењу са источним начином изражавања истине богопознања, није исправно. Управо као што је то био случај са учењем о благодати, али и осталим учењима, ускоумни латински приступ није толико „погрешан“, колико „ограничен“. Неколико векова касније, велики источни Отац, св. Григорије Палама, покушао је да оправда латинске формулације исхођења Светога Духа (све док се не нарушава ипостас Светога Духа): „Не приличи нам да се недолично понашамо, узалудно се препирући због речи.“ Ако су они који су погрешно учили о исхођењу ипостаси Светога Духа (као што је св. Фотије веровао да је чинио бл. Августин), то чинили пре него што се Црква посветила овоме проблему и изложила коначно православно учење, не смемо према таквима бити немилосрдни и „не смемо их одлучити од осталих Отаца“.
Сам бл. Августин је у потпуности заслужио снисхођење из крајње братске љубави, које је св. Фотије показао по питању Августинове заблуде. У закључку своје књиге О Светој Тројици, он пише: „О, Господе, Једини, Троједини Боже, све што написах у овим књигама долази од Тебе; нека би Те сви славословили! Ако написах нешто од себе сама, нека би ми опростио Ти и они који су Твоји!“
Тако, у деветом веку, када се појавила друга озбиљна заблуда бл. Августина и постала предмет бројних расправа, православни Исток је и даље бл. Августина сматрао Светим Оцем.

Из књиге Место бл. Августина у Православној цркви, о. Серафим Роуз
превод с енглеског- сестринство Тројеручице 2004.г.