ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 63

САДРЖАЈ:

Садржај броја: Рођење Исуса Христа - Божић; Завјештање језика; Петар митрополит дабробосански; Да останемо народ Божији; Беседа о талантима; Свето Причешће; Православни психотерапеут о депресији; Насиље и млади; Старац Порфирије у диптиху светих; Неопходност ограничавања деце до њиховог пунолетства, Поуке Оптинских стараца: Шта је православље; Живот љубави и служења; Обраћање Епископа далматинског г.г. Фотија на Другој скупштини СНВ-а у Загребу; За децу; Вијести из Епархије.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

ПЕТАР МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ

Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника и војводе Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као "Невесињска пушка". Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима. После годину дана проведених на усавршавању на Бечком универзитету именован је за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештеномонашки чин је примио 8. септембра 1895. године у мученичком манастиру Житомислић, страдалнику у оба рата и Другом светско и новом Отаџбинском у БиХ. Свештеномонашки чин примио је од митрополита Серафима Перовића који је и сам био страдалник за Православље и име српско. На самом почетку монашке службе примио је, дакле, сугуби благослов мучеништва. На дужности професора богословије остао је до краја 1901. школске године, вршећи краће време и дужност управника, када је прешао на службу конзисторијаног саветника у Сарајеву.
Године 1903, Свети Синод Цариградске патријаршије на челу са патријархом Јоакимом, изабрао га је за митрополита захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких архијереја устоличен је 27. маја исте године у мостарској Саборној цркви. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године, када је изабран за митрополита дабро-босанског.
Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки владика унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота, те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа. Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа 1905. године. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима, снажно подупирана од нове завојевачке власти Аустроугарске. Не мирећи се са насилном окупацијом и запоседањем историјских српских простора од стране Аустроугара, благотворно је деловао на узбуњени народ, уливајући му наду у бољу блиску будућност народне и духовне слободе. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је највишим одликовањима: Орденом Светог Саве I степена, Белим орлом IV реда и Карађорђевом звездом. Приликом избора новог патријарха 1938. године био је један од кандидата.
Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајрво било бомбардовано у Априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је Васкршњу Литургију служио са архимандритом Серафимом, који је као и он испио мученичку чашу. Ту је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево.
Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: "Ја сам народни пастир, те ме веже дужност. Где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту".
Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: "Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком? " и нагласио је да би га због таквог става требало убити.
Митрополит Петар му је на то одговорио: "Господине, ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати, него народ који има право на живот!"
Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност.
Митрополит му је на то одговорио: "Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!"
Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године.
Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама".
Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.
Дана 12. маја 1941. године поподне у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана.
У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Ту су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора.
У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у Госпић или Јасеновац.
Има више верзија о мученичкој кончини митрополита Петра а оно што је најважније јесте да је остао веран Богу од кога је и примио награду. Били његови земни остаци у Шарановој јами на Велебиту или у ужареној пећи - крематоријуму логора Јасеновац, сигурно је да је предао дух Богу, заједно са неизбројним мноштвом вјерног православног народа.