ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" BROJ 68

 

 

SADRŽAJ:

Sadržaj broja: O anđelu čuvaru; Arhanđeli i anđeli; Ima li mesta u kalendaru Svetih Srpske crkve za Nikodima Milaša?; Ljubav i lepota; Maslina zelena u domu Gospodnjem; Sveštena liturgijska umetnost; Smirenjem do pameti; Manje brige više vere; Unutrašnje biće; Bolest - put do iscelenja; Pohitajte da živite; Život ispunjen čudesima; Sveti Nikolaj Mirlikijski čudotvorac; Zašto radim ono u što ne vjerujem?; Dalmatinsko pitanje; Za decu; Vijesti iz eparhije.

 

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

 

IMA LI MESTA U KALENDARU SVETIH
SRPSKE CRKVE ZA NIKODIMA MILAŠA?

SLOVO POVODOM STOGODIŠNjICE UPOKOJENjA
EPISKOPA DALMATINSKOG NIKODIMA (MILAŠA)

Nikodim Milaš je svakako jedan od najvećih jeraraha Srpske crkve devetnaestog i početka dvadesetog veka, a možda i najveći među velikim Episkopima mučeničke Eparhije dalmatinske.
U ovom kratkom slovu o Milašu, velikom bogoslovu, kano nisti, istoričaru, biblijskom filologu i pastiru, ne bih govorio o njegovoj biografiji - žitiju, jer su o tome mnogi i to veoma uspešno pisali. Pokušao bih radije ukazati na neke detalje iz života Nikodima Milaša, koji ga osvetljavaju kao Ispovednika svetoga Pravoslavlja. Sve što je Milaš napisao, napisao je u odbranu Pravoslavlja. Stoga nije slučajno da većina njegovih knjiga u svom naslovu sadrži reč pravoslavlje: Pravoslavna Dalmacija; Pravoslavno crkveno pravo; Sveti Kirilo i Metodije i istina Pravoslavlja; Pravila (kanoni) vaseljenskih pomesnih sabora sa tumačenjima u kojima Milaš posebno naglašava značaj kanona za vaseljensko Pravoslavlje, itd.
Milaševo žitije i delo su prebogati, ali neka mi bude dozvoljeno da u ovom tekstu navedem nekoliko karakterističnih primera, koji ga nedvosmisleno potvrđuju kao Ispovednika Pravoslavlja i čuvara svetog Predanja i kanona Crkve.

Bonska konferencija

Svoju privrženost Pravoslavlju i svetootačkom kanonskom bogoslovlju, Nikodim Milaš je potvrdio još kao arhimandrit svojim učešćem na Međunarodnoj konferenciji u Bonu 1875. godine. Ova Konferencija je bila organizovana sa ciljem eventualnog ujedinjenja svih „antipapističkih crkava” - starokatolika, anglikanaca, tradicionalnih protestanata i pravoslavnih. Na ovoj Konferenciji učestvovali su mnogi poznati bogoslovi kako Istoka, tako i Zapada, a glavna tema skupa je bilo učenje o ishođenju Svetoga Duha. Predstavnik Srpske crkve na ovom skupu, uz Nikodima Milaša, bio je i arhimandrit Sava iz Beograda. Uz njih, od pravoslavnih učestvovali su i poznati bogoslovi iz Carigrada, Grčke, Rusije, Rumunije, itd. Iako je sve učesnike bonske Konferencije ujedinjavao negativan stav o papizmu, kako je on definisan na Prvom vatikanskom koncilu 1870. godine, učesnici se nisu mogli do kraja složiti oko pravoslavnog učenja o Svetom Duhu, niti o eventualnom jedinstvu. Tako, ova Konferencija nije donela značajnijeg bogoslovskog ploda.
Milaš je u Bonu pobrao sve simpatije, jer je zastupao najizvornije svetootačko učenje i nije hteo odstupiti od Pravoslavlja ni za jotu. U svojoj Autobiografiji (str. 21-22), govoreći o bonskoj Konferenciji, Milaš kaže da su zapadni hrišćani i bez papizma prožeti katoličkim bogoslovljem i da je to presudan razlog što nije bilo većeg uspeha u Bonu. Govoreći o ovoj Konferenciji, Milaš je rekao: „Mislim da od ovog sjedinjenja neće biti ništa, ili veoma kasno”, pri čemu je mislio na eventualno sjedinjenje
hrišćanskih crkava.
Posle Bona, Milaš postaje veliko i poznato ime širom Pravoslavlja i to kao britko pero svetootačkog bogoslovlja. To će biti osnovna odlika njegovog potonjeg pisanog dela, koje će po pravilu imati apologetsko- ispovednički karakter i ton.
Grande munus
Druga stvar koju bih pomenuo, a koja takođe ukazuje na veličinu Nikodima Milaša je sledeća. U septembru 1880. godine, papa objavljuje poznatu encikliku Grande munus, i upućuje je svim patrijarsima, primatima, nadbiskupima i biskupima katoličkog sveta, koji su u milosti i opštenju sa apostolskom stolicom. Papa u njoj naglašava da su rimske pape svecima Kirilom i Metodijem „oblast ujedinili da po slovenstvu apostolsko zvanje šire.” Milaš u svome Predgovoru knjige „Kirilo i Metodije i istina pravoslavlja”, jasno ističe da papa „svojata” Ki- rila i Metodija, kako bi preko njih i i njihove misije „raskolnike ponovo priveo sjedinjenju sa pravom crkvom”. To prisajedinjenje, papa je nameravao da izvede preko svoje „dve ruke”: poljskog biskupa Ledokovskog i đakovačkog biskupa Štrosmajera. Na koji način? Prvo, proglašavanjem svete braće Kirila i Metodija za papske apostole, a potom u slovenskim zemljama organizovanjem čestih „hodočašća” u Rim, gde će se oni upoznati sa tajnom spasenja. Sve ovo pomenuto, podstaklo je velikog revnitelja Pravoslavlja Nikodima Milaša da se uhvati pera i napiše danas već klasično delo iz istorije Crkve i uporednog bogoslovlja „Sveti Kirilo i Metodije i istina pravoslavlja” sa ciljem da „predstavimo istinu Pravoslavlja i sačuvamo ga od napada”. Milaš kaže da pristupajući ovom delu, ne piše ga „non contradicendi studio sed defendendi voluntate”, a ujedno naglašava da ga je u pisanju ovog dela rukovodilo samo služenje Istini.

Propaganda

Boreći se za čistotu i izvornost pravoslavnog učenja, Nikodim Milaš je kao budni pastir pratio sva događanja unutar hrišćanskog sveta. Iz njegove Autobiografije se vidi da se on čudom čudio kada je, vraćajući se iz Kijeva, kao učeni bogoslov, video kako u Lvovu i drugim mestima zapadne Ukrajine, pravoslavni prelaze u uniju. Borba protiv unije i u to vreme otvorenog katoličkog prozelitizma, pratiće Milaša sve do kraja života. Najznačajnije delo koje je Milaš napisao sa ciljem zaštite Pravoslavlja od tada neskrivenog rimokatoličkog prozelitizma je „Propaganda”. Ovo apologetsko delo, Milaš je napisao još kao arhimandrit u Zadru. Želeo je da zaštiti Crkvu u Dalmaciji, koja je često kroz istoriju bila na udaru raznih oblika unijaćenja i prozelitizma. Zbog toga nije čudno što su Milaševu „Propagandu”, zagovornici rimokatoličkog prozelitizma sakupljali i palili, kako bi na taj način umanjili njen uticaj i značaj u narodu. Počinjući „Propagandu”, Milaš kaže da je svako hrišćansko misionarstvo dobro, ali da se ono mora odvijati među „paganskim tj. neznabožačkim narodima, nikako među drugim hrišćanima”. To je osnovni jevanđeljski princip, koji je čuvan u Crkvi kroz čitavu istoriju. Ta apostolska tradicija i pravilo čuvana je sve do jedanaestog veka, do tzv. Zapadne šizme 1054. godine. Po Milašu, Zapadna crkva od toga doba postaje specifično Rimskom crkvom sa jasno istaknutim pravilom da: „ehtra Romanum ecclesia non est salus” (van Rimske crkve nema spasenja), pa zbog toga počinje i misionarenje (prozelitizam) među hrišćanima, koji tada ne pripadaju Rimskoj crkvi.
Papska ideja svoj vrhunac doživljava u šesnaestom veku, nastankom jezuitskog reda, kada dolazi do centralizacije institucije za rimsko misionarstvo. Tada i nastaje Congregatio de propaganda fide (Zbor za širenje vere ili Propaganda). Pored središnjeg zavoda u Rimu za obrazovanje misionara, 1862. godine, papa Pije osniva novu Središnju upravu za unijaćenje. Dakle, već od Srednjeg veka, pravoslavlje se tretira kao „šizmatička” vera, kojuje jedino moguće privesti zajednici sa Rimom nametanjem unije. U tom smislu, vrlo je karakterističan stav pape Pija IX, koji u svojoj buli 1869. jasno kaže: „Ekskomunikaciji podležu svi šizmatici, koji ne priznaju i ne slušaju rimskog sveštenika.
Od šesnaestog pa sve do devetnaestog veka, u Rimskoj crkvi niču razni kolegijumi za misiju, po čitavom svetu i u svim državama. U tim kolegijumima vladalo je poznato jezuitsko pravilo, da „cilj opravdava sredstvo”, što se niukom smislu ne može dovesti u vezu sa jevanđelskom apostolskom propoveđu. Jevanđelska, apostolska propoved (ne Propaganda) je uvek motivisana isključivo hrišćanskom ljubavlju i uvek ostavlja slobodu slušaocu, pa „ko ima uši da čuje, neka čuje”. (Mt. 11,15) Propaganda je na žalost imala svoja sopstvena pravila.
Milaš na kraju svoje knjige „Propaganda” jasno otkriva šta ga je podstaklo da je napiše. To je, kako on sam kaže, „potreba budnosti tadašnjeg sveštenstva na sejanje ideje papastva među pravoslavnim narodom, koja propagira uniju ili latinstvo. Zbog toga pastiri pravoslavne Crkve treba da budu na oprezu kako ne bi rimska propaganda otrgla pojedine verne i od pravoslavne crkve.”
Sveti Vasilije Ostroški
Da je Milaš uvek bio tu kada je trebalo čuvati i braniti svetu pravoslavnu veru i njene svetitelje, vidi se iz njegovog spisa o svetom Vasiliju Ostroškom čudotvorcu (Slava mu i milost!). Milaš počinje ovaj agiografsko-apologetski spis naglašavajući da je sam sveti Vasilije, pored asketizma i čudotvorstva, bio i veliki zaštitnik pravoslavne vere. To se vidi iz Službe njemu napisane, gde se naglašava da je on „odgonio od Crkve gorku jeretičku plevu”. Međutim, Milaš je kao veliki naučnik otkrio da se u pojedinim spisima pomenute Kongregacije za veru - Propagande, i sveti Vasilije navodno odrekao pra- voslavne vere i prihvatio rimokatolicizam, i kao takav se i upokojio.
Jakob Koleti u šestom tomu dela „Illyricum sacrum” na 315. strani tvrdi da je za vreme latinsko-trebinjskog Episkopa Savina (1647-1661), kaluđeri trebinjskog (tvrdoškog) manastira primili rimokatoličku veru i priznali vlast rimskog pape. Navodno je nastojatelj tvrdoški Kiril došao u Rim lično i posvedočio pokornost svoju i svoje bratije rimskom papi, i tom prilikom doneo pismo tadašnjeg Episkopa hercegovačkog ili crnogorskog Vasilija i njegovog brata, koji takođe obećavaju poslušnost rimskom prvosvešteniku.
Milaš dalje govori kako o tom pismu (pismima) papi, koje je navodno slao i sveti Vasilije, govore i Ilarion Ruvarac; ostroški iguman Leontije (Ninković), pa i dr. Vladimir Đorović, međutim, takve tvrdnje o pismima papi od strane svetog Vasilija, Milaš ne nalazi kod Vuka Karadžića, Nikifora Dučića, ni Filipa Radičevića, pa ni kod ruskih autora: Filareta, Glubinskog, ni Martinova.
Franjevci su, naravno, tvrdili suprotno. Milaš pominje fra Miju Vjenceslava Batinića, koji u svome tekstu o delovanju franjevaca u Bosni i Hercegovini, navodno pominje postojanje takvog pisma o priznanju i pokornosti rimskom papi. Milaš u ovom briljantnom apologetskom i naučnom spisu o svetom Vasiliju Ostroškom, sa velikim stilom i dokumentovano dokazuje da su ta pisma falsifikati, i da su ona bila u projektu prozelitizma rimokatoličke crkve među pravoslavnima u Hercegovini i Crnoj Gori, a sve rukovodeći se načelom Propagande da „cilj opravdava sredstvo”.

Blažena končina

Pored do sada pomenutog, vredno je da se setimo i načina kako je Milaš skončao svoj zemaljski život. Nikodim Milaš 1911. godine daje ostavku na katedru Episkopa dalmatinskog, zbog toga što je utvrđena neka nepravilnost u finansijskim poslovima Eparhije. Te poslove je vodio Dositej Jović, potonji Episkop bokokotorski, koji je na kraju i neslavno skončao. Milaš, budući da se uvek i prvenstveno bavio knjigom i borbom za Pravoslavlje, kao i nacionalnim pitanjima Srba u njegovom Crkvenom pravu, o Pravoslavnoj Dalmaciji, Kanonima, o njegovom ispovedničkom i mučeničkom životu. Milaš je kao veliki borac za Pravoslavlje za života bio napadan od strane predstavnika i zagovornika Propagande, ali na žalost i od mnogih Srba, koji su iz raznih razloga zavideli Milašu. Zbog toga je često i sam govorio da je najteže boriti se protiv zavidljivaca. Naše skromno mišljenje, kao Episkopa dalmatinskog, a evo već smo milošću Božijom petnaest godina na ovoj mučeničkoj katedri, da u Dalmaciji „ni kamen na kamenu ne bi ostao”, da ovde nije bilo Episkopa Nikodima Milaša. To ne znači da drugi Episkopi dalmatinski nisu bili značajni i veliki. Naprotiv, ali Milaš je ostavio tako veliko i boga to bogoslovsko delo, koje „ni vrata adova ne mogu nadvladati” (Mt. 16,18).

Sinaksarsko žitije

Završio bih ovo nevešto sricanje o velikom vladiki Nikodimu Milašu, podsećanjem da smo mi u Eparhiji dalmatinskoj već 2006. godine, podneli predlog Komisiji svetog sabora SPC za kanonizaciju svetih, da Nikodim Milaš bude uvršten u red svetitelja Srpske crkve. Da li će tako biti, to prvenstveno zavisi od volje Božije i volje Crkve Njegove. Naše mišljenje u Dalmaciji, kako kod klira, tako i kod našeg raspetog naroda je da bi Milaš trebao biti rame uz rame svetom vladiki Nikolaju Ohridskom i Žičkom i svetom avi Justinu Ćelijskom, kako zbog svoga bogoslovlja i hristopodobnog pastirstva, tako i zbog svog svetoga života. Ali, prva i poslednja je Dalmaciji, nije stizao da se posveti pitanjima materijalnog poslovanja Eparhije. Međutim, on na sebe preuzima odgovornost i povlači se. Milaš od 1911. do 1915. godine, tj. do svoje končine, živi skromno u jednom stanu u Dubrovniku, koji je tada pripadao dalmatinskoj Eparhiji.
Međutim, pomenute finansije nisu bile kraj njegovih stradanja. Godine 1914. Austro- Ugarska objavljuje rat Srbiji, a Milaš, kao veliki nacionalni radnik i prijatelj Rusije, biva proglašen veleizdajnikom. Zbog toga u njegov stan u Dubrovniku upadaju austrijski špijuni i odnose sve njegove rukopise, koje je on čuvao i pripremao za objavljivanje. To će ga kao čoveka i naučnika dodatno slomiti, te tako Milaš u progonu skončava svoj zemaljski život, upravo na Veliki petak, 02. aprila 1915. godine, što svakako ima svoju duboku simvoliku.
O Milašu, njegovom životu i delu će se tek pisati, o njegovom bogoslovlju, Ali prva i poslednja je Božija, pa neka tako bude i po ovom pitanju. Na kraju ovoga teksta donosimo tropar i kondak iz Službe koju smo, blagodaću Božijom, napisali u predlogu za kanonizaciju, kao i sinaksarsko žitije, posle šeste pesme kanona na jutrenju Episkopu dalmatinskom Nikodimu Ispovedniku:

Tropar, gl. 8:

Zlatoglasna trubo Pravoslavlja, mačem vere sakrušio si po-dle jeresi;
vinuvši se u nesagledive visine bogoslovlja, odbranio si veru istinitu.
Medotočni propovedniče nerazdeljne Trojice, bogoglagolivi Nikodime, moli Hrista Boga da spase duše naše.

Kondak, gl. 2:

Naslađujući se, bogomudri, na izvoru vere Pravoslavne, i medotočno izlivši u spisima svojim istine vere, kao rajsko drvo života, procvetao si oče Nikodime.

Ovaj preblaženi i bogonosni otac naš i učitelj Crkve, Nikodim življaše na drevnim pravoslavnim prostorima sveštene Dalmacije. On stolovaše u gradu Zadru koji u to vreme beše pod vlašću Austrougarske, a i poverna mu pastva bivstvovaše pod teškom tuđinskom vladavinom.
Roditelji ovog blagog pastira behu blagočestivi verom i veliki u hrišćanskom trpljenju. Oni življahu veoma skromno, čak i oskudno. Otac mu Trivun, potomak veoma pobožne srpske porodice u Dalmaciji, bavljaše se trgovačkim zanatom u austro-ugarskom gradu Šibeniku. Mati mu Marija, poreklom Italijanka, svim srcem primi veru Pravoslavnu; i kasnije kako i sam sveti vladika Nikodim svedočaše, postade takva pravoslavka, da beše bolja od mnogih, koje se u toj veri rodiše, te takva ostade i do svoje blažene končine.
Ovaj veliki branitelj vere Pravoslavne, otac naš Niko- dim, uprkos svim nevoljama i teškoćama uspe da završi visoke škole, kako svetovne tako i duhovne. Po povratku iz Rusije, nakon školovanja na Kijevskoj duhovnoj akademiji, verno posluži Crkvi Hristovoj kao učitelj i duhovni otac pravoslavne škole u Dalmaciji.
Kada je austrougarska vlast pokušala da naruši crkveno- kanonski poredak svete Crkve Hristove, ovaj bogonadahnuti jerarh ustade jevanđelski i perom da brani Onu koju ni vrata ada neće nadvladati, te u tom podvigu istrajaše sve do svoje blažene končine. A kakva sve gonjenja, klevete, lukavstva i nasrtaje dostojanstveno podnese ovaj Svetitelj Božiji u jednom od svojih, za veru otačku i Crkvu Hristovu, dela nepobitnih i sam detaljno pripoveda.
I budući Promislom Božijim uzdignut na tron Episkopa dalmatinskih, smirenomudri otac naš Nikodim blagodušno još veća stradanja, ne samo od bezbožne vlasti, već i od onih koji stado Hristovo hoćaše da pounijate, pretrpe. Ali, kao što od davnina veliki naši Oci ustajahu u odbranu vere Pravoslavne, tako ni pravedni Nikodim ne ustuknu pred novim učenjem Latina, već ognjeno i sa velikim usrđem učaše sveosvećena čeda svoja i verni pravoslavni rod srpski ljubavi Hristovoj i hođenju uskim putem ka gornjem Jerusalimu.
Apostolski revnovaši u vinogradu Gospodnjem, nepokolebivo se držeći Nevidljivoga kao da Ga vidi, ovaj bogomudri pastir i propovednik nauke Hristove udostoji se da na dan velikih stradanja Hristovih preda svoju trudoljubivu dušu u ruke Oca Nebeskog.
Ali i sada, kao miomirisni izdanak loze svetosavske, ovaj bogonosni Svetitelj, delima i podvigom svojim silno krepi i utvrđuje duše naše. Amin.

Sveti oče Nikodime moli Boga za nas!

 

 

 

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio